Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, imali smo prilike danas dosta da čujemo o zakonskim predlozima koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova predložilo i ono što je Ministarstvo pravosuđa dalo i mislim da su ti zakoni dosta vremena čekali upravo zbog toga što je bilo potrebno rešiti velike probleme koji su se godinama nagomilavali upravo neodgovornim, neadekvatnim ponašanjem države svih Vlada do 2012. godine.

Mi smo imali prilike da vidimo, da recimo, kada pričamo o zakonima koji se odnose na upravljanje vanrednim situacijama da su zakoni doneseni 2009, 2011. i 2012, da oni nisu adekvatno odgovorili uopšte na situacije koje su se desile, recimo, 2014. godine. Tada je ugroženo, dovedeno u pitanje 1,6 miliona ljudi, njihoviH životi, odnosno njihova imovina koja je branjena od strane od strane Vlade Republike Srbije, svih raspoloživih sredstava, institucija, zatim u 119 opština na različite načine po različitim nivoima. Tadašnja šteta, od maja 2014. godine, je iznosila 1,7 milijardi evra.

Znači, bilo je potrebno zaista u što kraćem roku promeniti mehanizam funkcionisanja uopšte kad pričamo o vanrednim situacijama o odbrani, ne samo od poplava, nego i onih situacija koje su moguće kao izazovi da se pojave u budućnosti. Na osnovu takvih gorkih iskustava mislim da je jedan kvalitetan zakon danas pred nama poslanicima ovde i nakon svih sanacija koje je trebalo završiti u određenom kratkom vremenskom periodu, jer treba vratiti ljude koji su bili izmešteni iz svojih domova u svoje kuće, adaptirati, sanirati uopšte gradove i opštine. Mislim da je to jedno veliko iskustvo bilo, pre svega za građane Srbije, ali i za institucije koje treba da rade ovakav posao.

Kad pričamo o riziku, onda kažemo da treba predvideti, u stvari, sve scenarije moguće, adekvatno napraviti plan odgovora na te situacije i samim tim posledice koje treba da saniramo treba da budu minimalne. Znači, država je dužna da zaštiti život ljudi, svih građana Srbije, njihovu imovinu, ali i da zaštiti ono što je državna imovina. Pre svega, ono što je potreba svih građana Srbije, kao što je elektrodistribucija, sistem telekomunikacija, zatim institucije kao što su bolnice, škole i zbog toga se država odlučila na ovaj model, znači da spusti odgovornost na lokalne samouprave.

Inače, u svetu postoje dva modela. Jedan model je velikih država sa velikim brojem stanovništva, kao što su to Amerika, Kina, donekle i Rusija i deo koji se odnosi na države EU i svih drugih država koje su shvatile da svi oni ljudi koji su na lokalu najbliži građanima svih gradova i opština, nevladine organizacije, lokalne samouprave uz pomoć vojske, kada je to potrebno, na adekvatan način mogu da odgovore na ovakve rizične situacije.

Zbog toga smatram da je ovakav zakon prema ovakvom načinu kako je postavljen, a naravno u skladu sa nacionalnim planom za smanjenje rizika od vanrednih situacija, suštinski pokazao da ste uveli i vidove, odnosno finansijske mehanizme na osnovu kojih treba raditi upravo onu preventivu o kojima su moje kolege govorile, a ne lečiti posledice. Zaista za to treba svaki poslanik u ovoj sali da se založi i da glasa, bez obzira kojoj stranci pripada.

Na kraju krajeva, treba reći da kada govorimo uopšte o MUP, svako od poslanika treba da podrži uvek povećanje plata ljudi koji rade ovaj posao. NJihov posao u svakom vremenskom periodu je uvek jako težak, a ono za šta su plaćeni uvek je nedovoljno adekvatno, jer je stepen u stvari rizika njihovog posla veći, jer je način na koji oni jednostavno napreduju u svojim službama na kraju krajeva se i mnogo toga menja, uspostavljaju se nove direktive, nove smernice i u svetu i u EU, na kraju krajeva i u regionu i Srbija koja je opredeljena ka EU da poštuje te standarde, znači, mnogo toga menja.

Sve te promene zahtevaju veliki vid angažovanja tih ljudi koji imaju iskustva po nekim pravilima i treba, na kraju krajeva, da prihvate nova pravila po kojima treba da funkcionišu i zbog toga zaista njihov posao negde uvek je dosta težak i treba podržati, kada je u pitanju sistem funkcionisanja i povećanja plata, koje treba da se određenom, uvek pozitivnom smeru kreće.

Takođe, mislim i da za ovaj vid predloga zakona, treba da postoji negde konsenzus i podrška. Ali, ono što mi danas imamo prilike da vidimo, to je da oni koji se skupljaju kao opozicione stranke oko tzv. Saveza za Srbiju, očito putem ne informisanosti i manipulacije informacijama u javnosti, pokušavaju da sve ove dobre predloge koje mi danas imamo potpuno okrenu u nekom negativnom kontekstu, dezinformišu javnost i ako mogu unesu strah u domove naših građana, pogotovo kada pričamo, recimo o zakonu koji govori o zaštiti ličnosti, o njihovim podacima, o tome kako, ne znam, nisu izuzeti određene ciljne grupe, na šta smo danas imali prilike više od deset puta da čujemo ministarku koja kaže – koje ciljne grupe se nalaze i zbog čega se nalaze upravo o zaštiti podataka od značaja pojedinih ličnosti. Isto tako, imamo i neke pripadnike institucija koje vide sebe iznad institucija, iznad ove Narodne skupštine, koje jednostavno pojedine informacije o nekim ličnostima, kada pridobiju, na krajnje način pritiska, obavljajući neku svoju funkciju, onda jednostavnu puštaju u javnost sve te podatke i za to ne snose nikakve sankcije.

Znači, mi danas moramo građanima Srbije da kažemo šta ovi zakon donose, istinu o tome i koji su benefiti. Mi smo danas imali prilike da čujemo o tome, ali očito, mi ćemo morati u budućnosti da se susrećemo sa ovakvim informacijama kada su u pitanju oni koji sebe vide kao neku budućnost Srbije. Mislim da građani jako dobro prepoznaju, bez obzira što je pokušaj da se manipuliše informisanosti u javnosti, ko radi zarad interesa građana Srbije, a ko radi za svoje buduće neke interese. Jer su, i u prethodnom periodu do 2012. godine, isključivo radili za svoje lične interese. Zbog toga se danas postavlja veliko pitanje, zašto do sada, recimo, nije donošen Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći? Zašto do sada nije donošen Zakon o lobiranju?

Mi Zakon o lobiranju, znači u javnosti se ponovo stavilo na za i protiv jedan zakon o kome govore UN, znači o tome da o donošenju ovakvog zakona je jednako borba protiv korupcije. Znači, pored toga što su UN donele takvu jednu konvenciju, pored toga što su Savet Evrope, znači 47 zemalja koje su u to vreme još 2010. godine donele ovakvu odluku, i doneli otprilike u više navrata, mi smo negde u četvrtom krugu evaluacije sprečavanja korupcije u odnosu na narodne poslanike, sudije i tužioce, najpre doneli zbog sebe. Znači, zbog svoji skupština, zbog svojih poslanika i stavili da su to evropski standardi evropske direktive, jednostavno preporučili i Srbiji da ovakav jedan zakon treba doneti.

Znači, 2010, 2012. godine nisu doneseni ti zakoni zato što jednostavno nije bilo političke volje da se uopšte bave ovakvim temama. Mi danas kao država se zaista odgovorno, i narodni poslanici i Vlada Republike Srbije i predsednik države, bave odgovorno sa svim onim teškim pitanjima sa kojima se Srbija suočavala godinama. I, to ne od pre pet godina, deset, nego od pre 20 i 30 godina. Ta pitanja zaista rešavamo na krajnje odgovoran način, tako što pred građane Srbije idemo isključivo sa istinom o tome šta građani Srbije dobijaju, ne samo o Evropskim integracijama, nego i zakonima iz ove oblasti, pogotovo kada je pravosuđe u pitanju, šta dobijamo sa Poglavljem 23 i 24.

Zbog toga mislim da su građani Srbije danas, za koje kažemo kada ih pitate da li su priklonjeni tome da se nađu kao članica EU u nekom budućem periodu ili su isključivo protiv EU, 60% građana se izjašnjava da su za evropske integracije, a 23% da su isključivo protiv. Svi oni između procenti pokazuju da oni negde još uvek žele određene promene da osete u svakodnevnom svom životu. To je pokazatelj u stvari kojim putem ide politika i SNS i da se ona kreće putem interesa građana Srbije.

Zbog toga smatram da zaista kada bude došlo vreme treba da razmisle svi narodni poslanici, i oni koji se možda ne slažu sa politikom i SNS i njenih koalicionih partnera, da podrže ovakve predloge zakonske jer su oni zaista u interesu naše budućnosti. Hvala.

Hvala, dr Tomić.
Reč ima Krsto Janjušević. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministri sa saradnicima, uvažene kolege, Srbija ima najveći privredni rast u regionu i najveći priliv stranih investicija. Smatram da je za to MUP izuzetno zaslužan, zato što kada strani investitor odlučuje da li će doći u Srbiju uzima parametre vezano za bezbednost i onaj deo koji je u nadležnosti MUP-a.

Imamo značajan napredak u svakom segmentu vezano za rad MUP-a, 15% je smanjena stopa kriminala u odnosu prošlu godinu. Imamo 45% više uhvaćenih lica prilikom samog krivičnog dela, veći broj uhapšenih u delu privrednog kriminala i korupcije, veću količinu zaplenjene droge, dakle, u svakom delu napredak. Od 2008. do 2012. godine u Srbiji se dogodilo 608 ubistava, od 2014. do 2018. godine dogodilo se 400 ubistava, iako se kreira atmosfera da svaki dan ubije po 100 ljudi zarad nekih drugih interesa i drugih političkih poena.

Ono što je veoma važno, za vreme ove i prošle Vlade u Srbiji policija nije nikada podigla ruku na političkog neistomišljenika. Nakon ubedljive pobede Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima desili su se neki protesti koji su trajali nekoliko dana. Iako je grad bio bezbedan za vreme tih protestnih šetnji, niko od njih nije mogao da vidi jednog policajca na ulici.

Godine 2008. Ranko Panić poslednjeg u životu koga je video, video je policajca. Ono što je zabrinjavajuće, to se desilo pre nekoliko meseci prilikom rasprave gospodina Martinovića sa jednim od Tadićevih poslanika koji je na temu Ranka Panića prokomentarisao – pustite to, to je bilo pre deset godina. Mogao bi taj Tadićev poslanik, ako sme da ode porodici Ranka Panića i da kaže – zašto plačete, pustite, to je bilo pre deset godina ili zašto palite sveću i idete na groblje, pustite, to je bilo pre deset godina? Baš me zanima kako bi prošao. To je bilo vreme kada je policija upala u redakciju „Borbe“ i ispitivala urednicu „Borbe“ zašto i odakle joj informacija da objavi neku vest, a Saša Janković objavio da je sloboda medija i te kako prisutna.

Imali smo slučaj nedavno jednog manijaka koji je napao devojčicu u autobusu GSP-a i velika pomoć je bila što je taj autobus imao sigurnosne kamere. Kada smo na temu poverenika i zaštitnika, treba se setiti koje je mišljenje Šabić imao o uvođenju sigurnosnih kamera. I od toga su hteli da naprave famu, teoriju zavere, a one su zapravo pomogle da se otkrije taj manijak. Sigurnosne kamere imaju svi autobusi u svim metropolama širom sveta, a verovatno bi ga Šabić pronašao preko tvita, da se on pitao i da je neko slušao njega.

Naslušali smo se svega, naslušali smo se brige o Kosovu i Metohiji onih kojima su odjednom puna usta Kosova i Metohije, a džepovi još puniji evra. Oni su na pogrom, kada su bili na vlasti, našeg stanovništva iz južne srpske pokrajine reagovali jednim oštrim saopštenjem, a narod je očekivao nešto više. Još mnogo toga je narod od njih očekivao i dobijao uvek suprotno očekivanjima. Kada se saberu i oduzmu njihova dela, ona staju u one četiri Jeremićeve tvrdnje: da će biti raspisani parlamentarni izbori i referendum sa datumom koji je naveo, nije se dogodilo, da Angela Merkel neće primiti Aleksandra Vučića, sutradan su imali sastanak, da Vladimir Putin neće primiti Aleksandra Vučića, za par dana je imao sastanak i četvrta tvrdnja – nisam uzeo katarske pare, istinu nije teško zaključiti iz ova prethodna tri.

Dakle, kada pričaju o bezbednosti Srba u južnoj srpskoj pokrajini, narod je zaključio jedno – veće svetinje za njih su belosvetski skupoceni hoteli i pare katarske ambasade nego Gračanica i Pećka patrijaršija. Zahvaljujem.

Hvala, kolega Janjuševiću.
Reč ima Vera Paunović. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre i ostali članovi Vlade, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, na dnevnom redu današnje sednice nalazi više značajnih zakonskih projekata, ali ja bih izdvojila predloženi zakon o besplatnoj pravnoj pomoći.

Od usvajanja važećeg Ustava prošlo je već gotovo punih 12 godina, a da pojedini važni zakoni koje taj Ustav izričito pominje u međuvremenu nisu doneti. Upravo Predlog zakona o besplatnoj pravnoj pomoći spada u tu grupu zakona, jer je njegovo donošenje predviđeno samim Ustavom koji u članu 67. stav 3. propisuje da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna. Svakako da je izostanak ovog zakona do sada bio veliki nedostatak našeg pravnog sistema.

Jedno od osnovnih načela na kojima bi trebalo da počiva sistem pravosuđa je mogućnost da svaka strana koja se obraća sudovima ima jednake šanse da iznese svoje stanovište u sporu, a to neretko nije bio slučaj, ako jedna strana nema dovoljno finansijskih sredstava da unajmi profesionalne pravne zastupnike, a samim tim ni njihov stav nije bio u mogućnosti da dođe do izražaja. I pored možda i predugog čekanja, dobro je što se donošenjem ovog zakona rešava i ovaj problem.

Najpre, u članu 4. određeno je ko ima pravo na dobijanje pravne pomoći. To je učinjeno na jedan kompleksan način, tako što je najpre za osnovni kriterijum za ispunjavanje uslova za besplatnu pravnu pomoć uzeto istovremeno ispunjavanje uslova za korišćenje socijalne pomoći, a zatim su u stavu 3. tog člana propisani i brojni drugi slučajevi kada uslov za pružanje pravne pomoći neće biti isključivo vezan za ekonomski položaj pojedinca, u slučajevima kada je stranka u postupku dete, izbeglica, osoba sa invaliditetom, tražilac azila i slično. Mislim da je ovakvo određenje potencijalnih korisnika besplatne pravne pomoći urađeno na jedan korektan način, jer se ima u vidu kakvo je ekonomsko stanje samog pojedinca, tako i njegov socijalni položaj u društvu, odnosno pripadnost nekoj od osetljivih društvenih grupa.

Sa druge strane, u članu 7. Predloga zakona definisani su slučajevi kada se besplatna pravna pomoć neće pružiti i tu su definisane one situacije koje se po logici stvari kose sa članom 4, privredni sporovi, registracija pravnih lica itd.

Što se tiče pravne pomoći, predviđena su dva glavna oblika te pomoći i u skladu sa tim je određen krug njihovih pružalaca. U užem smislu, pravna pomoć će se sastojati od poslova zastupanja, odbrane i sastavljanja podnesaka. Ako se ima u vidu da su ovo elementarne i važne procesno-pravne radnje, onda je logično što su one Predlogom zakona poverene isključivo advokaturi, službama pravne pomoći u opštini i specijalizovanim udruženjima, a da ih mogu obavljati samo advokati i diplomirani pravnici.

U širem smislu, zakon je prepoznao i druge oblike pomoći nazivajući ih pravnom podrškom, a tu će spadati pomoć pri popunjavanju formulara, sastavljanje javno-beležničkih isprava, posredovanje u mirnom rešavanju sporova, davanje opštih informacija.

Te radnje će se s obzirom na njihov manji značaj moći da preuzmu i drugi tužioci, javni beležnici, poslanici i pravne klinike pri pravnim fakultetima, a ovi oblici pravne pomoći preko udruženja dostupni i svim licima bez obzira da li ispunjavaju napred navedene kriterijume.

Postupak za ostvarivanje besplatne pomoći vodiće se pred opštinskim ili gradskim organom uprave, prema mestu prebivališta podnosioca ili sedišta pružaoca. O njoj će odlučivati posebno lice u tim organima u roku od osam dana, a u hitnim slučajevima u roku od tri dana, a tražilac će u slučaju negativnog odgovora imati mogućnost da se žali ministarstvu nadležnom za poslove državne uprave. Finansiranje pružanja pomoći, vršiće se ili iz budžeta lokalnih samouprava, a i u slučajevima kada to rade advokati i pravnici po polovinu troškova snosiće opština ili Republika. Poseban deo zakona bavi se i o besplatnoj pomoći vezanoj za sporove sa inostranim elementom.

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ja pripadam partiji Ujedinjenih penzionera Srbije koja se u svom fokusu zalaže za zaštitu i poboljšanje položaja penzionera i ostalih socijalno ugroženih kategorija. Stoga smatram da je donošenje ovakvog zakona veoma važno za ostvarivanje i za zaštitu njihovih građanskim prava. Takođe, ovim zakonom se otvara mogućnost da se jedan broj do sada ne angažovanih pravnika zaposli i uključi u pravni sistem države, a sve to bi trebalo da rezultira poboljšanim položajem ugroženih pojedinaca.

Stoga će poslanička grupa PUPS u danu za glasanje dati svoju podršku za usvajanje ovog zakona i ostalih zakonskih predloga koji se nalaze na dnevnom redu današnje sednice. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima Jahja Fehratović. Nije prisutan.
Stefana Miladinović, izvolite koleginice.

Hvala gospodine Marinkoviću.

Poštovana ministarka, gosti iz oba ministarstva, moj kolega Vladan Zagrađanin je danas obradio nekoliko zakona iz seta zakona u nadležnosti MUP, a ja ću se osvrnuti nekoliko minuta na predloge zakona koje se tiču vanrednih situacija.

Samoupravljanje krizama aktuelizovane u prethodnim decenijama naravno jer savremeno društvo donosi brojne izazove, rizike i pretnje na koje je neophodno doneti i usvojiti brojne nove odgovore. Svedočimo svi ovde i koleginica Aleksandra Tomić je upravo to i pomenula da smo u prethodnih nekoliko godina brojne sistemske zakone usvojili u Narodnoj skupštini i svi oni su doneli upravo te moderne, nove, savremene prakse i istakli prevenciju kao nešto što je ključno u samom sistemu zaštite i spasavanja.

Vanredni događaji kojima smo svedočili u poslednjim godinama i odgovorima na iste, pre svega mislim na ad hok reagovanja i javnih službi i drugih subjekata sistema, ukazali su na neophodnost daljeg razvoja celokupnog sistema zaštite u našoj državi. Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, zapravo njegovim usvajanjem staviće se van snage važeći Zakon o vanrednim situacijama, ali ovaj novi zakon ostavlja temelj postojećeg sistema i uvodi neke nove procedure, reguliše na drugačiji način pitanja planskih dokumenata i ispravlja greške i propuste u samom funkcionisanju sistema, određuje na drugačiji način odgovornost subjekata u sistemu i ono što je izuzetno važno unapređuje koordinaciju javnih službi i privatnog sektora što je izuzetno važno, posebno zbog pravovremenog, odnosno blagovremenog reagovanja.

Sistem je do sada bio postavljen tako da je svaki nivo teritorijalne organizacije imao odgovornost i pripremu i odgovor u skladu sa zakonom, odnosno zakonskim mandatom i operativnim kapacitetima što se na različitim primerima pokazalo kao da nisu realni kapaciteti i lokalne samouprave su imale više operativnu ulogu dok je regionalni nivo bio neka vrsta medijatora.

Iskustva iz 2014. godine i poplava ali i neke druge vanredne situacije pokazale su koliko je važno i kakva je uloga lokalnih samouprava i njihovo reagovanje. I u ovom novom zakonu lokalne uprave dobijaju neka nova rešenja i odgovornosti. Mi se slažemo, tj. podržaćemo ova rešenja, nešto više od toga će govoriti moja koleginica Danijela Stojadinović koja je 2014. godine kao zamenica predsednika Opštine Svilajnac bila je zamenik štaba, šefa štaba za vanredne situacije pa će iz svog iskustva dati komentar na ovaj zakon.

Sama uloga, nacionalnog, odnosno državnog nivoa ostaje ista, to je naravno jasno, od usvajanja strategija, koordinacija i nadzora nad celokupnim sistemom. Republički štab za vanredne situacije će kroz nacionalnu platformu, to je nešto što je novo u ovom zakonu i to treba naglasiti i okupljati akademsku zajednicu različite subjekte, predstavnike različitih strukovnih i drugih udruženja, čime će svi zajedno na jedan, možemo slobodno da kažemo, savremen, moderan način dizajnirati kompletan sistem koji je deo sistema nacionalne bezbednosti.

Koleginica Danijela će govoriti nešto više i o novom Zakonu o dobrovoljnom vatrogastvu. Činjenica da raspravljamo o ovom predlogu zakona govori da država zaista želi da podstiče dobrovoljno vatrogastvo i kroz neka predložena rešenja se vidi da želimo da afirmišemo upravo ovo sa javnim službama i jedinicama lokalnih samouprava.

Sama kompleksnost vanrednih situacija, odnosno činjenica da pojam vanrednih situacija se ugrožavaju kritični kapaciteti i oni objekti i ona postrojenja koja su od vitalnog značaja za funkcionisanje države i društva i svetu je upravo zbog toga razvijen sistem zaštite kritične infrastrukture dobila svoj normativni okvir.

Svakodnevno raste broj destruktivnih aktivnosti, o tome svi svedočimo. One se ispoljavaju u obliku vandalizma, sve češće u obliku terorističkih aktivnosti, različitih sabotaža ali neodgovornog ponašanja. Objekti, kritične infrastrukture sve više su međusobno i povezane i zavisne i raste njihova ranjivost i zato je važno da se nacionalnim zakonodavstvima upravo termin kritična infrastruktura jasno i definiše.

Posebno je značajno da se definišu one kritične infrastrukture, odnosno objekti, postrojenja, infrastrukture koje podrazumevaju javno-privatno partnerstvo. Ovo se pokazalo i u svetskoj praksi kao prilično problematično, a s obzirom da mi tek razvijamo u Srbiji sistem, odnosno koncept javno-privatnog partnerstva, mislim da će ovo biti u implementaciji ovog zakona možda i najveći izazov. Sam pojam je relativno nov. Prvi put je u našim dokumentima pomenut u Uredbi Vlade o sadržaju, načinu izrade plana i zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Pominje se i u nacionalnoj strategiji razvoja informacionog društva. Naravno, kritičnu infrastrukturu kroz različite zakone prepoznajemo kao objekte od strateškog značaja, posebnog značaja i tako dalje.

Sam zakon, znači, zakonom se utvrđuje i uređuje nacionalna i evropska kritična infrastruktura i vrši identifikacija i uređivanje te kritične infrastrukture Republike Srbije i obično se to definiše kroz utvrđivanje samih sektora. Mi smo pristupili modelu od osam, neću ih sada navoditi. Sve u svemu sve što je propisano ovim zakonom je zapravo ono što je od vitalnog značaja za državu i za zaštitu ovih objekata, jer zaštita i bezbednost ovih objekata, odnosno kritične infrastrukture jeste i pitanje nacionalne bezbednosti.

Osvrnula bih se ukratko i na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Mi smo početkom ove godine imali sveobuhvatne izmene i dopune ovog zakona. Neću se posebno osvrtati na pitanje tehničkih pregleda, odnosno obaveza ukidanja obaveza o tehničkim pregledima. Slažemo se i moja poslanička grupa podržava ova rešenja kada je to u pitanju, a pohvalila bih praksu koja je uspostavljena, a jeste poenta samog Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima da periodično na osnovu godišnjih analiza stanja bezbednosti saobraćaja mi korigujemo, odnosno vršimo korekciju prekršaja i kaznenih odredbi u tom smislu.

U članu 1. Predloga zakona kojim se menja član 7. važećeg zakona, definišu se vozila za sportska takmičenja. Ovo je navelo kolegu Dejana Radenkovića i mene da podnesemo amandman kojim bi se na drugačiji način tj. preciznije definisalo vozilo od istorijskog značaja. Mi smo taj amandman podneli, doduše sa ispravkom, a upravo ta ispravka se odnosi na potrebu da se konačno reši pitanje vozila od istorijskog značaja i napravi jasna razlika između tih vozila koja su motoran vozila koja podležu registraciji i potrebna je za njih i klasifikacija, da se utvrdi klasifikacija u odnosu na vozila koja zapravo predstavljaju eksponate.

U svakom slučaju, sve zakone ćemo podržati. U raspravi o amandmanima mi smo podneli nekoliko, više desetina amandmana. Nadam se da ćemo imati prilike da o njima govorimo. Toliko od mene. Ostaviću vreme i za moje kolege. Hvala.

Hvala, koleginice Miladinović.
Reč ima narodni poslanik Grozdana Banac. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, saradnici sa gospođom ministarkom pravde i saradnici gospodina Stefanovića, na dnevnom redu današnje sednice nalazi se više zakona iz oblasti unutrašnjih poslova i pravosudnog sistema. Poseban akcenat bih stavila na Predlog zakona o policiji.

Svakome od nas je jasno da je policija jedan vrlo složen organizacioni sistem, da tu postoji niz različitih odnosa subordinacije, koordinacije i međusobne povezanosti nadležnosti, da je u njemu zaposleno više desetina hiljada naših građana na najraznovrsnijim poslovima, počev od naših policajaca, sa kojima se susrećemo svakog dana, kako nastoje da brinu o očuvanju javnog reda i mira na ulicama preko klasičnih državnih službenika koji se više bave rutinskim, birokratskim poslovima, pa do onih operativaca čiji rad nije vidljiv i nije poznat širem krugu javnosti.

Ako to znamo, onda je lako izvesti zaključak da je uređenje takvog sistema u smislu prava i obaveza onih koji su u njemu zaposleni težak zadatak, jer je toliki obim raznovrsnih poslova i izvršilaca teško obuhvatiti nekim jednostavnim opštim zakonskim normama koje bi važile za sve zaposlene podjednako.

Uz svo dužno poštovanje svakog zaposlenog i njegovog posla, ne može se istim aršinima meriti rad nekog policajca zaposlenog u nekoj manjoj opštini sa onim ko radi u interventnoj službi u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu, kao što se ni njihovi rizici ne mogu uporediti sa onima koji su radno angažovani na obezbeđenju državne granice ili u kopnenoj zoni bezbednosti.

Stoga, predložene izmene Zakona o policiji imaju za cilj da se na jedan bolji, pravedniji način urede radno pravni odnosi u ovom sistemu i mislim da je to uređeno na korektan način u novom članu 185a, što se uvodi pravilnija formula za izračunavanje koeficijenta za obračun plata.

On će ubuduće uvažavati daleko više parametara koji se odnose na same karakteristike posla, koji se obavlja na korektnom, pojedinačnom radnom mestu, zvanja, činova, načina i organizovanja radnog vremena, posebno vrednovanje specifičnog rada u smenama i turnusima njihove pravilne promene.

Takođe će se precizno pojasniti ko ima pravo na korektivne koeficijente za specifičnost posla, a to su poslovi suzbijanja organizovanog kriminala, terorizma, korupcije, otkrivanja ratnih zločina.

Međutim, ovim izmenama ministru se daje pravo da taj koeficijent odredi i u drugim slučajevima ako se oceni da se pojedini poslovi obavljaju pod privremeno otežanim okolnostima, ali i za slučajeve da je potrebno intervenisati zarad sprečavanja odliva najstručnijih kadrova za čijim radom postoji veća potreba.

U članu 188. predviđeno je da se mogu propisati nove vrste naknada za policijske službenike za rad pod otežanim terenskim uslovima i na specifičnim poslovima koji se obavljaju na određeno vreme van radnog posla.

U nekoliko novih članova je posebno precizirano da se zadržava prethodno utvrđena i zatečena osnovna plata ako dođe do novog raspoređivanja policijskog službenika ili promene radnog mesta po usvajanju ovih izmena i dopuna zakona, čime se čuva sigurnost zarade.

Drugi bitan zakon koji je, rekla bih, malo ostao u senci je Zakon o dobrovoljnom vatrogastvu. Ovaj vid ispoljavanja ljudske solidarnosti i pomoći je kod nas imao duboke korene, ponegde stare i više od stotinu godina.

Nažalost, ta tradicija vremenom je gotovo potpuno zamrla, pa ni sada važeći Zakon o odbrani od požara gotovo se nije ni bavio ovom materijom. Sada se ispravlja ovaj propust i stvaraju se uslovi za reafirmaciju ovih udruženja građana, a na korist cele zajednice.

Zakoni iz oblasti pravosuđa su, takođe, važni, a posebno Predlog zakona o besplatnoj pravnoj pomoći kojim se konačno reguliše ovo ustavno pravo najugroženijih građana, čije je donošenje dugo vremena bilo odlagano usled otpora različitih grupa unutar pravosudnih sistema. Više o tome je govorila moja koleginica Vera Paunović, pa se neću ponavljati.

U Danu za glasanje Partija ujedinjenih penzionera glasaće i daće podršku za ceo ovaj set zakona koji će zaista unaprediti našu zajednicu. Hvala vam.

Hvala, gospođo Banac.
Reč ima narodni poslanik Danijela Stojadinović. Izvolite.