Zahvaljujem kolega Aleksiću.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Moje prvo pitanje ide na adresu predsednika Vlade, predsednika Republike i Ministarstva spoljnih poslova i tiče se jedne jasne informacije – da li je tačno ili ne da su se Aleksandar Vučić i Hašim Tači sreli 4. novembra u Rimu, kao što je izjavio sinoć Vuk Jeremić, i da su se dogovorili tada o podizanju taksi na srpsku robu sa ciljem da se stvori atmosfera napetosti i tenzije sa jedne i druge strane u kojoj će se onda dogovor o razgraničenju pokazati kao neophodan i neminovan i spasonosan da bi se izbegao rat?

Ne očekujem da mi se potvrdi da je stvarno predmet tog sastanka bio to što gospodin Jeremić kaže, ali očekujem da mi se kaže – da li to sastanka bilo ili ne? Dakle, da li su se Hašim Tači i Aleksandar Vučić sreli 4. novembra u Rimu.

Kada Vuk Jeremić licitara da li će i kada biti izbora, to je nešto što možemo uzeti sa rezervom ili ne, ali kada je reč o ovim međunarodnim kontaktima i odnosima i susretima, tu su se njegove informacije do sada pokazale kao prilično tačne. Uostalom, on je obelodanio da su se Aleksandar Vučić i Hašim Tači sreli ove godine, ove jeseni i ovog leta, i u Parizu i u NJujorku i posle su te informacije, naglašavam, potvrđene iz više drugih izvora. Dakle, sastanaka je bilo. Ja sada pitam – da li je bilo i ovog sastanka 4. novembra u Rimu?

Na stranu što je ružno da o tome javnost Srbije ništa ne zna, ako ga je zaista bilo, a to da je zaista predmet tog sastanka bilo dogovoreno podizanje tenzija oko taksi i oko drugih stvari da bi se onda oni pojavili kao vatrogasci, to je prostor toliko strašno da ne želim da verujem da je to zaista tako.

Znači, informacija koju očekujem od ovih instanci – da li je ili nije bilo sastanka? Sa tim u vezi Ministarstvo spoljnih poslova pitam – da li ima informacije koje su se pojavile u javnosti da je prilikom svoje poslednje posete regionu visoki američki zvaničnik Metju Palmer rekao svojim prištinskim domaćinima, odnosno sagovornicima da požure i da se ne šale, nego da sklapaju sporazum, jer, citiram – u Beogradu nikada više neće imati takvog sagovornika spremnog za dogovor kao što imaju u Aleksandru Vučiću? To je pomenuto više puta. Da li Ministarstvo spoljnih poslova ima da je to zaista izjavio gospodin Metju Palmer, visoki američki zvaničnik?

Moje treće pitanje ide na adresu predsedništva Narodne skupštine i tiče se ove situacije u Skupštini poslednjih dana i na kraju-krajeva i juče i atmosfere koju su neki nazvali da je na rubu incidenta, a sastoji se ova moja intervencija u apelu pre svega predsedništvu Skupštine da vidi da li postoji mogućnost da se snize tenzije time što će rukovodstvo Skupštine apelovati na vladajuću većinu da odustane od prakse podnošenja onih amandmana koje podnosi i da li je moguć kompromis u tom smislu, da li je moguće, ako postoji neko očekivanje i od opozicije u tom pravcu, jer ovako kako smo krenuli, kako ide taj proces, mislim da nikuda ne vodi, osim daljem urušavanju dostojanstva Narodne skupštine. Ja sam ovde ponekada i usamljen u ovim redovima opozicionim upozoravao kolege iz vladajuće većine da to sa tim amandmanima na prve članove prvog zakona nema smisla. To nigde u svetu ne postoji i da se to ne može braniti bez obzira koliko puta se ponovila priča kako niko ne uskraćuje pravo opoziciji.

Dakle, nema parlamenta u svetu u kome se podnose amandmani vladajuće većine na svoje sopstvene zakone, a posle za njih i ne glasaju, a na taj način onih 600 minuta predviđenih za raspravu bude potrošeno.

Juče se samo pokazalo da opozicija to više ne može i ne želi da trpi, ali nezavisno od toga, apelujem sada na neku vrstu dogovora. Ne može da se nastavi sa lošom praksom, pogotovo kada je reč o tako važnim stvarima kao što je usvajanje budžeta Republike Srbije. U tom smislu mislim da je odgovornost najviša na rukovodstvu Skupštine, a onda naravno i na vođama i šefovima većine i opozicije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje za predsednika Republike, gospođu Brnabić, potpredsednika Dačića i naravno pitanje za predsednicu parlamenta – da li ovo što sada Srbija živi je deo nekog plana sa kojim mi nismo upoznati ili se zapravo nalazimo zatečeni u situaciji koja je posledica apsolutnog haosa koji karakteriše političke odnose ne samo kod nas u zemlji, ili regionu, nego je to globalna definicija onoga što trenutno živimo?

Pitanje regionalnih odnosa mora dobiti svoj odgovor kroz vrlo jasan politički stav Srbije. Da li su oni posledica naše nesposobnosti da objasnimo šta su interesi Srbije ili su problemi koje imamo sa svim susedima posledica naše nesposobnosti da svoje interese ostvarimo, legitimne i prihvatljive za druge, na legitiman način? Mislim na odnose sa Crnom Gorom, mislim na odnose sa Makedonijom, mislim na odnose sa BiH, mislim na odnose sa Hrvatskom. Pri tom ne govorim i ne tvrdim da u tim odnosima odgovornost za klimu koja je stvorena je isključivo ovde u Beogradu. Interesuje me – šta Beograd preduzima da se te okolnosti promene?

Poslednji primer je ova kosovska kriza. Ulazimo u treću nedelju. Znači, 840 dolara je robna razmena Srbije sa zemljama CEFT-e, 50% toga je razmena sa Kosovom. To nije pitanje samo novca. To je i pitanje atmosfere koja se stvara pod tim merama, a koja je svakog dana sve radikalnija. Da li smo se mi odlučili da prihvatimo kao zvaničnu kosovsku politiku onu politiku na kojoj insistira deo naše političke javnosti, zagovarajući zamrznuti konflikt, odnosno izbegavanje definitivnog rešenja srpsko-albanskih odnosa. Pa koliko je ovo što danas živimo zamrznuto i konstantno i da li će sutra biti jednako onome što smo preživeli juče? Naravno da neće. Videli smo juče šta govori predsednik Republike. Saterani smo u ćošak. Šta preduzimamo mi? Kakva je inicijativa predsednice Vlade? Šta preduzima potpredsednik Vlade, ministar spoljnih poslova? Nije valjda da je sve od onoga što možemo da uradimo ta vulgarna pošalica i aluzija na austrijskog kancelara i citiranje pesme učitelja Mihajla Zastavnikovića – Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala?

Da li može neko da kaže šta će se desiti na Kosovu za sedam dana? Da li zna to neko?

Odnosi sa EU, bio je juče u poseti komesar Han, ali koliko znam ta poseta je dogovorena pre tri nedelje. Odlazak na Kosovo je bio planiran pre tri nedelje, pre nego što su uvedene ove takse. Ako očekujemo od nekog drugog da to reši, ko je taj drugi? Ja mislim da ga nema. Da je više nego ikad jasno da ovde u Beogradu nedostaje inicijativa, a pre inicijative jasan plan iza koga možemo da stanemo kao poslanici, kao institucija, kao društvo.

Jedan dan protestuju studenti, drugi dan protestuju lekari, treći dan izlaze sudije iz sudova, gradonačelnici i predsednici opština podnose ostavke, poslanici Srpske liste se zatvaraju u Prištini u kosovskom parlamentu. Svaki dan je nova radikalizacija. Siguran sam da to nije deo nekog plana, baš kao što je i svakome jasno da je ovo što sada živimo da je to mnogo bezazlenije od onoga što ćemo živeti sutra. Mi možemo da imamo partijske razlike i uvek smo ih imali, ali nešto mora biti sveto dok se ovim poslom bavimo. To je pitanje mira. Nedostaje nam jasna politička inicijativa i plan.

Kada ćemo dobiti tu inicijativu i taj plan i da li ćemo se sa time suočiti onda kada postane jasno da više ni na kakav način čak ne možemo ni o sebi da govorimo, ni na sebe da utičemo?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, postavljam pitanje Tužilaštvu - kada će početi da radi svoj posao?

U Srbiji je potreban samo jedan hrabar tužilac koji će da izađe i da kaže – ja želim da radim svoj posao i građani će ga podržati u tome. Nije prvi put da se ovakve stvari dešavaju u regionu, nešto slično se dogodilo u Rumuniji, nešto slično u Bugarskoj.

Tužilaštvo je to koje ćuti već sedam godina na ono što se svakodnevno dešava u Srbiji. I apsolutno ne postoji nijedan hrabar čovek trenutno koji će da kaže – da, ja želim građanima da donesem pravdu, ja želim da budem taj koji će poštovati zakon u Srbiji.

Tužilaštvo, zato što je ovo godina u kojoj je ubijen Oliver Ivanović, ova godina se završava. Pre tačno godinu dana Oliver Ivanović negde krajem decembra prošle godine je bio u pratnji svog sinovca u BIA i dao je iskaz ko mu preti, zbog čega mu preti i zbog čega mu je ugrožen život. Godinu dana kasnije, BIA ćuti o tome.

Šta je tačno Bratislav Gašić uradio da zaštiti život Olivera Ivanovića? Zbog čega MUP nije apsolutno ništa uradilo da zaštiti život Olivera Ivanovića? Zašto je ubijen Oliver Ivanović? Ko je odgovoran za političku pozadinu ubistva Olivera Ivanovića? Zbog čega je bio na RTS proglašavan za izdajnika? Zbog čega je bio na televiziji „Pink“ sa nacionalnom frekvencijom proglašavan za izdajnika? Ko je naručio spotove protiv Olivera Ivanovića, a sedi u vladajućoj većini Vlade Aleksandra Vučića?

Šta je Aleksandar Vučić uradio da zaštiti život Olivera Ivanovića? Koliko puta je Oliver Ivanović tražio od Aleksandra Vučića zaštitu? Koliko puta je tražio i govorio o tome da mu je život ugrožen? Ko je naredio da se dokazi sa mesta zločina uklanjaju od strane pripadnika policije srpske nacionalnosti na KiM u severnoj Kosovskoj Mitrovici? Zbog čega je Hašim Tači rekao da nije u pitanju političko ubistvo, nego da je to sukob narko-kartela na severu Kosova? I zašto Aleksandar Vučić ćuti na to?

Kolika je odgovornost danas režima zato što Oliver Ivanović više nije živ? Na kom to sudu je tačno poligraf dokazno sredstvo? I kako predsednik Republike može da kaže da je jedan od glavnih osumnjičenih za ubistvo Olivera Ivanovića, Milan Radojičić, neko ko nije odgovoran zato što je prošao poligraf i kako smo sada definitivno sigurni da on nije ni na koji način učestvovao u ovom krivičnom delu? Čovek za koga je sam Oliver Ivanović govorio da mu od njegove strane preti najveća opasnost.

Kakva je ovo zemlja u kojoj tužilaštvo ćuti kada je u pitanju monstruozni zločin zato što je ubijen ne samo nečiji otac, ne samo nečiji suprug, nego je ubijen jedan od lidera opozicije?

Koliko je danas veliki pritisak na isto tužilaštvo u primeru Kruševca kada je u pitanju kvalifikacija dela protiv Borislava Stefanovića? Da se slučajno ne radi o pokušaju ubistva, što je više nego očigledno i evidentno? Ako se jedan u tužilaštvu usudi da uradi svoj posao kako treba, u skladu sa zakonom, imaće punu podršku naroda u Srbiji. Imaće punu podršku Srbije, imaće punu podršku ljudi koji žele da nastave da žive u ovoj zemlji. Očekujem od tužilaštva da pokrene istrage bilo protiv najviših državnih zvaničnika, bilo protiv mafijaša koji sebe nazivaju patriotama sa severa Kosova. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marinika Tepić. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Pitanje upućujem ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću i nadovezaću se na kolegu Božovića sa dodatnim pitanjem, odnosno ne samo i pitanjem nego i traženjem da mi ministar Stefanović dostavi podatke o licima za koje se sada smatra da su vinovnici krvničkog prebijanja jednog od lidera opozicije, našeg kolege predsednika Levice Srbije, Borka Stefanovića.

Zašto su samo ta lica navedena inicijalima u zvaničnim izjavama pripadnika Vlade i konkretno ministra Nebojše Stefanovića, dok je u više navrata, možda bih rekla i bezbroj navrata, ne samo on, nego i ostali članovi Vlade, kao i predsednik republike, vrlo često znao da sudi i pre suda, da imenuje krivce i mimo tužilaštva, policije i istraga i otkud sada taj kukavičluk da trojicu kako kažu, samoorganizovanih batinaša za koje nije odgovorna ni SNS, niti i ko od pomenutih ne smeju da nazovu pravim imenom?

Dakle, tražim podatke od ministra Stefanovića da ova punoletna lica obzirom da godine rođenja to pokazuju, da dostave te informacije javnosti. Ove informacije su od izuzetnog značaja ne samo za javnost, već i za život i za društvo ove zemlje.

Normalno da se nameće pitanje da ako je glava Borka Stefanovića i njegovih ostalih kolega saboraca stradala, smatrajući ih ipak na neki način vidljivijima i javnim ličnostima, normalno je da se nameće pitanje kako li će tek živeti i preživeti obični građani koje javnost ne štiti, koji nemaju nikakvu funkciju, koji nemaju nikakva leđa, koji žive običnim životom, koji žive u malim sredinama i nema ko da ih zaštiti, a vrlo često nema ko ni da ih čuje.

Tako je nakon štangle u glavu Borku Stefanoviću, juče oko 13 sati i 15 minuta na oko kilometar od sela Rakita poznato već mesecima po pobuni lokalnih meštana protiv izgradnje mini hidroelektrane „Zvonce“, izvesnih investitora advokata Belića iz Beograda i suinvestitora, bar se tako predstavio meni kada sam bila tamo na licu mesta pre nekoliko dana, Marjanović, dakle, obezbeđenje tih investitora je presrelo Danijela Dimitrova na oko kilometar od ovog sela, bio je sa majkom u to vreme, osim što je zaustavilo džip, izvadilo drvene palice, kada je čovek krenuo da beži, kamenovali su ga u leđa više puta dok nije uspeo preko reke da pobegne.

Još pre nekoliko dana kada sam bila u Rakiti obratila sam se nakon toga javnosti, ali sve ovo naravno pitam, kao što sam rekla ministra unutrašnjih poslova, Nebojšu Stefanovića, ali nije zgoreg i predsednicu Vlade Anu Brnabić - šta misle da učine ovim povodom dok meštani Rakite trpe konstantan teror ne samo od investitora, kojeg sam pomenula, već i od pripadnika unutrašnjih poslova, dakle, službenika zaposlenih u ministarstvu Vlade Republike Srbije, koji ne samo da štite više investitore od meštana, nego izazivaju, provociraju, pa čak i fizički nasrću na njih?

Lično sam bila svedok tome, gledala sam kako ih verbalno provociraju, kako fizički kreću da ih napadnu, a na reakciju samoodbrane meštana prisutni policajci, dakle, zaposleni u MUP-u, za koje je odgovoran Nebojša Stefanović, pišu prijave meštanima. Oni imaju do ovog trenutka desetine prekršajnih prijava, tako što policajci na licu mesta zloupotrebljavaju svoj službeni položaj i prete praktično i zastrašuju te ljude da ne bi branili, ne samo svoju reku, već i svoj dom.

Tražim hitnu reakciju ministra Stefanovića da mi odgovori – dokle će da gleda ovaj teror koji trpe meštani Rakite? I, po svojim informacijama koje su mi i noćas i jutros uznemireno slali, nagoveštavaju da će biti prinuđeni da se isele iz Republike Srbije, smatrajući i Ministarstvo i Vladu odgovornim za nečinjenje, da će biti ekološke izbeglice prve iz ove države i da će po svoj prilici pobeći najbliže, a to je verovatno Bugarska i tamo zatražiti zaštitu.

Tražim hitno da mi se odgovori i tražim da mi ministar i premijerka odgovore – kada će otići konačno u ovo selo, razgovarati sa meštanima, objasniti investitoru da oni nisu vlasnici njihovih života i da ne treba reka krvi da poteče dok teče ta voda tamo?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović. Izvolite.

Poštovani građani Srbije, pomaže Bog svima.

Moja obaveza je, pre svega, da postavim pitanje predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću – zašto već četiri dana ćute na sve ono što se dešava u Crnoj Gori, gde se hapse srpski političari, stavljaju u zatvore, gde se preti daljim hapšenjem ostalih opozicionih lidera koji su, naravno, Srbi, gde se poništavaju odluke podgoričke Skupštine o ujedinjenju Srbije i Crne Gore pre 100 godine, gde se progoni srpski jezik, srpsko pismo i srpska crkva i gde četiri dana nemamo jednu reč reakcije države Srbije na ovako skandalozno ponašanje mafijaškog režima Mila Đukanovića?

Zašto Aleksandar Vučić već šest godina ni jednom nije otišao u Crnu goru da poseti svoje sunarodnike tamo? Zato što je mnogo dužan Milu Đukanoviću koji ga je uveo u svet obaveštajnih struktura zapada, koji ga je povezao sa Stankom Subotićem Canetom, koji mu je dao i prve pare i prve kontakte da bi mogao da dođe na vlast uz pomoć zapadnih mentora 2012. godine. Zato Aleksandar Vučić ćuti o Milu Đukanoviću i ne sme reč da kaže protiv ovog mafijaškog režima, a svojevremeno ga je i spasao od pada kada je učestvovao u montiranoj, izmišljenoj aferi „državni udar“.

Zašto se ćuti o Branki Milić koja se nalazi u ambasadi Srbije u Crnoj Gori, koja, kao i brojni drugi osumnjičeni i pohapšeni u lažnoj aferi, i dalje trpi progon crnogorskog režima?

Drugo pitanje odnosi se, takođe, na Aleksandra Vučića i pitam ga – da li zna koje Anro Danžan i da li se viđa sa njim i pregovara o tzv. razgraničenju, odnosno priznanju nezavisnog Kosova? Ovo je osoba, dakle, blizak prijatelj Hašima Tačija i Aleksandra Vučića, poznati francuski obaveštajac Anro Danžan, čovek koji je učestvovao u Dejtonskom sporazumu, u Rambujeu, bio u misiji Havijera Solane na KiM, poznati NATO lobista među francuskim diplomata, evropski parlamentarac koji je ustao protiv Dika Martija kada je Dik Marti otkrio trgovinu ljudskim organima na KiM i optužio šiptarski teroristički režim za to i čovek koji u ovom trenutku tajno pregovara i sa Hašimom Tačijem i sa Aleksandrom Vučićem o tzv. razgraničenju.

O čemu oni razgovaraju? Da nezavisno Kosovo dobije praktično celu teritoriju KiM plus opštinu Preševo do jedan kilometar do Koridora 10 i autoputa i deo opštine Bujanovac, a za uzvrat možda koji metar severa KiM da pripadne Srbiji.

Da li je istina ili ne ovo što govorim, jedino što znam da Aleksandar Vučić već tri dana ćuti od kad sam ga prvi put pitao – da li poznaje Anro Danžana i da li u ovom trenutku tajno pregovara o tome da neda, ne samo KiM, nego da da i deo opština Bujanovac i Preševo, tzv. nezavisnom Kosovu, jer nema razgraničenja bez priznanja nezavisnog Kosova, gospodo naprednjaci i socijalisti i svi vi iz vladajućeg režima.

Da bi bilo razgraničenja mora prvo da se prizna nezavisno Kosovo, jer ne možete da se razgraničite sa jednom nacionalnom manjinom na teritoriji države Srbije. To nikada i nigde nije bilo. Mi smo se razgraničili sa Republikom Albanijom još 1927. godine, kad je potpisan Protokol o razgraničenju između Kraljevine Jugoslavije i Albanije i nikakvog više razgraničenja između nas i Albanaca nema i neće biti.

Da biste se razgraničili, delili KiM, vršili korekcije granica, menjali naše za naše, vi morate prvo da priznate nezavisno Kosovo, da mu omogućite ulazak u UN i da stvorite veliku Albaniju, dakle, da budete sponzori stvaranja velike Albanije.

Na kraju jedno veoma važno i aktuelno pitanje. Naime, kao što znate, ovih dana su žuti prsluci ovako najaktuelniji u čitavoj Evropi, pa evo da i ovde u domu Narodne skupštine Republike Srbije se vidi jedan žuti prsluk i iskaže jedan veliki protest protiv nenormalne, nakaradne i bolesne cene goriva u Srbiji.

Ono što ja želim ovde vama da ukažem jeste da Makron, vaš prijatelj, koji dolazi ovde da sa Vučićem dovrši pregovore i izdaju KiM, danas pregovara sa žutim prslucima u Francuskoj, iako su spalili pola grada, iako su učinili ko zna kakve nerede i demonstracije, a vi nećete da pregovarate sa svojim građanima koji mirno i dostojanstveno protestuju i traže normalnu cenu goriva, nego ih kažnjavate prekršajno. Hoćemo normalno gorivo ili ćete dobiti žute prsluke na ulicama Beograda i svih gradova Srbije.