Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Prvu sednicu Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da se prijavilo 115 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja poslanika prisutnih u sali, molim da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 145 narodnih poslanika.

Molim vas da najpre saslušamo himnu Republike Srbije.

(Intoniranje himne.)

Prelazimo na rad.

Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?

Reč ima poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam već nekoliko puta postavljao pitanje ministru unutrašnjih poslova povodom kriminalnih afera potpredsednika Vlade, Rasima Ljajića.

U međuvremenu, ja sam objavio i celu knjigu na hiljadu strana u kojoj sam dokumentovao te kriminalne afere, a sada bih zahtev ministru Nebojši Stefanoviću dopunio još nekim saznanjima.

Srpska javnost sve do jutros nije znala, od ovog trenutka saznaje da je potpredsednik Rasim Ljajić, vlasnik građevinske firme „Ikan kompani“, koja je podizvođač firmi „Alk kompani“, vlasnika njegovog bliskog prijatelja iz Novog Pazara, koji se zove Numan Barjamović.

Rasim Ljajić finansira izgradnju 14 zgrada po sto stanova u Sočiju. Ne bih ja imao ništa protiv da Rasim Ljajić, kome je od babovine ostalo bogato nasledstvo, finansira 1.400 stanova u Sočiju. Međutim, čini mi se da je to nespojivo sa funkcijom ministra i potpredsednika Vlade Srbije.

Vas je verovatno malo unervozila ta kampanja koja je protiv mene pokrenuta na stadionu u Novom Pazaru, gde su prvo pevali da im je prva i poslednja želja da zakolju vojvodu Šešelja. Ja im otpevam i ne zameram, meni je to zabavno, duhovito, pa onda počnu da psuju mrtvu majku, a ja kažem - ne mogu da vam uzvratim istom merom jer ja nisam nekrofil, ja mogu samo nad živima da ispunjavam obećanja, a onda sam se postarao lepo da dođem do podataka ko su ti ljudi i po čijem nalogu rade.

Navijačke grupe u Novom Pazaru „Torcida Sandžak“ i „Ekstremi“. „Ekstremi“ su bili pod kontrolom Sulejmana Ugljanina, a „Torcida“ je bila Rasima Ljajića. Rasim je uspeo da ih spoji i stavi pod svoju kontrolu. Grupa navijača je s njegove strane angažovana u raznim firmama, gde imaju nadoknadu 40.000 dinara mesečno, a da ništa ne rade, niti se pojavljuju na poslu.

Navijači koji primaju plate, a da se nikada ne pojave na poslu su Mirza Gračanin, zvani Ćufte, Emir Rapović, zvani Bombaj, Mirsad Puzović, zvani Mikan, Enes Koničanin, zvani Tange, Tarić Šehović, zvani Tarzo, Iksan Zejnelović i Suad Zoni, zvani Sutko.

Sva saopštenja, psovke, vređanja i uvrede pišu i plasiraju Mirsad Jusufović, savetnik gradonačelnika Novog Pazara, brata Rasima Ljajića, Kasim Zirnić, koji nema ni srednju školu završenu, i Kasimov sin, Suad Zirnić, koga zovu Sutko.

Dakle, pošto naša policija sva ova saznanja ima, a od koga bih ja dobio ako ne od njih, jel tako? Vi znate za moje standardne mreže, sisteme obaveštavanja, informisanja i javljanja, onda je velika opasnost za Srbiju da policija ne obaveštava ministra Nebojšu Stefanovića i da ministar Stefanović ni na ovo neće reagovati.

Umesto sada da se bavim pametnijim poslovima, da dovršavam svoje knjige, obećao sam naciji da ću ih dovršiti pre nego što me Bog pozove sebi, ja moram moje dragoceno vreme da trošim na istraživanja ove vrste.

Vreme, zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima Milorad Mijatović. Izvolite.

Poštovana predsednice, ja ću postaviti pitanje, ali da obavestim građane Srbije da sam ja pitanje postavio 6. decembra 2018. godine. Deo tog pitanja glasilo je, a radi se o Vojislavu Šešelju, osuđenom ratnom zločincu, koji sedi u poslaničkim klupama.

Ovo je jedini parlament u Evropi gde čovek koji ima pravosnažnu presudu Haškog tribunala za ratne zločine sedi u ovom parlamentu. Ja sam dobio odgovor od predsednika Administrativnog odbora, ja se predsedniku Administrativnog odbora zahvaljujem na odgovoru, a taj odgovor je vrlo indikativan. Administrativni odbor nije mogao da da odgovor zato što nema presudu Haškog tribunala.

Sada postavljam pitanje ministru spoljnih poslova, koji je zadužen za saradnju sa Haškim tribunalom, da Narodnoj skupštini dostavi presudu Haškog tribunala prevedenu na srpski jezik na Administrativni odbor, da bi Administrativni odbor mogao da razmatra da u ovim klupama ne sedi čovek koji ima pravosnažnu presudu Haškog tribunala. Ja to očekujem da ću dobiti.

Ne bih dalje komentarisao na ovo što se ovde iznosi, to su i do sada bile laži, neistine i poluistine koje Vojislav Šešelj u svojoj političkoj aktivnosti stalno iznosi. A to što Vojislav Šešelj kaže da piše knjige, znate, on nije pisac, on je tu svoju knjigu sklepao, na osnovu zapisnika, na osnovu stenografskih beležaka, jer da Vojislav Šešelj veruje u sistem ove Srbije, u institucije sistema, tada bi on vrlo korektno postupio, da je sve svoje nalaze dostavio Ministarstvu unutrašnjih poslova, da je dostavio Odeljenju za organizovani kriminal. Tada bi bilo jasno da on ne veruje u to i zato ovako iznosi tamo gde nije mesto, u Narodnoj skupštini.

Rasim Ljajić je, kao častan čovek, Odeljenju za organizovani kriminal podneo tužbu sam protiv sebe, tražeći da ta institucija države Srbije kaže šta je istina, a šta nije istina. Odmah da vam kažem, a građanima Srbije to je sasvim jasno i ne treba im puno objašnjavati, jasno je da Rasim Ljajić je častan čovek koji čak nema ni prekršajnu prijavu za saobraćaj a ne nešto više, a ovim ljudima koji sede sa moje desne strane, čije politike su poražene i koji ovde glume opoziciju, oni su kvaziopozicija, tačnije oni su plišana opozicija, nikome ne smetaju, nikome ne čine. Mi se ne bojimo te plišane opozicije i bićete poraženi, kao što ste bili poraženi u prethodnim izborima u četiri grada, kao što ste poraženi u beogradskim izborima, kao što je Vojislav Šešelj poražen u predsedničkim izborima, nije mogao ni da pređe cenzus.

Gospodo, ovakvom politikom koju vodite vi nikada nećete dobiti izbore i nestaćete sa političke scene Srbije, a morate nestati, jer ste vi, kao što sam već jednom rekao, nesreća za državu Srbiju, vi ste kancer na političkom nebu Srbije i sa vama više nećemo raspravljati, jer to nema nikakve svrhe, pogotovo vaše vređanje, ponižavanje i sve ono što činite.

Socijaldemokratska partija Srbije će ići napred i budite uvereni uvek će vas pobediti svugde. Hvala vam.

Nema više prijavljenih poslanika za postavljanje pitanja.
Molim vas da posle svakog pitanja ne postavljam isto. Javite se, pa da mogu da dajem reč po redosledu prijavljivanja.
Reč ima Bojan Torbica.

Zahvaljujem, predsednice.

Pitanje ću uputiti premijerki Ani Brnabić, ali pre toga da dam nekoliko napomena.

Za dvadesetak dana napuniće se dve decenije kako je bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i suprotno međunarodnom pravu otpočela agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu i suverenu zemlju. Tokom 78 dana uništena je gotovo celokupna infrastruktura jedne države, ali ono što je teže, ono što je nenadoknadivo u odnosu na mostove, fabrike i stambene zgrade i vojne objekte su životi nevinog stanovništva i hrabrih branilaca.

Kako je taj nepravedni rat izgledao u brojkama? U ratu je na strani alijanse učestvovalo 19 država članica, ako se uračunaju i one zemlje koje nisu bile članice NATO pakta a koje su dale na raspolaganje svoje aerodrome i drugu pomoć, SR Jugoslaviju je napalo 26 država. Procena ukupne materijalne štete se kreće od 30 do 100 milijardi dolara. NATO je tokom agresije pogodio oko 3.350 objekata infrastrukture, od čega je uništeno oko 1.400 objekata, a više ili manje je oštećeno oko 1.950 objekata. Ono što znamo jeste da je agresor potpuno razorio sedam industrijskih i privrednih objekata, 11 energetskih postrojenja, 38 mostova, 28 radio i TV repetitora, 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga, oštećeno je 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečijih vrtića, 69 osnovnih i srednjih škola, 29 manastira i 35 crkava. Zemlje agresori su u tom trenutku imale 744 miliona stanovnika i državni budžet od 3.312 milijardi dolara, a tadašnja SR Jugoslavija 11,5 miliona stanovnika i budžet od 3,85 miliona dolara. NATO je agresiju započeo sa 464 letelice, a završio sa 1.040.

Tokom 78 dana i noći bombardovanja u oko 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila i preko 1.000 krstarećih raketa. Ukupna masa ovih ubojnih sredstava je oko 22.000 tona. Srpske snage su od 24. marta do 10. juna imale 753 poginula, od toga 589 vojnika i 172 policajca. Poginulo je preko 2.500, a ranjeno je oko 12.500 civila. Agresor je ubio 97 dece, od kojih je najmlađe imalo nepunih 11 meseci.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu porodica Milić je stradala u jednom trenu, otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađe žrtve NATO agresije, jedanaestomesečne Bojane Tošović i njenog oca Božine iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Simić i njegov otac Vladan. U Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila petnaestogodišnju Sanju Milenković, devojčicu kojoj su svi profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara. Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota završio je život malih Pavlovića, osmogodišnjeg Stefana i petogodišnje Dajane. Najveći deo podataka kojim raspolažemo su utvrđeni tokom prvih godinu dana posle NATO agresije, pošto u oktobru 2000. godine dolazi do promene vlasti u Srbiji i nova republička vlast ne obraća mnogo pažnje na posledice NATO agresije.

Pitanje za premijerku Anu Brnabić glasi – da li postoji mogućnost da Vlada Srbije formira radno telo koje bi utvrdilo tačan broj svih, a naročito civilnih žrtava kao i njihova imena i prezimena. Svedoci smo činjenice da zbog nemara i određenih političkih zabluda propustili priliku da po završetku Drugog svetskog rata evidentiramo sve zločine nad srpskim narodom što otvara prostor raznim političkim revizionistima da manipulišu broj nevinih žrtava, naročito u pogledu žrtava sistema logora smrti Jasenovac, kao i sistema logora smrti Gospić, Jadovno i Pag. Pored tačnog broja identiteta žrtava bilo bi dobro da se utvrdi tačna visina materijalne štete koja je tokom agresije naneta Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Fatmir Hasani.

Uvažena predsednice parlamenta, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje postavljam Vladi Republike Srbije – kada će Vlada da integriše albansku manjinu u državne organe i institucije?

Albanska manjina je zapostavljena i neupoređena sa ostalim manjinama u Srbiji. Šta smo mi krivi što su loši odnosi između Beograda i Prištine? Kod nas se decenijama nisu investirali u oblasti ekonomije i ekonomskog razvoja, kod nas je nezaposlenost deset puta veća nego u nekim razvijenim opštinama u Srbiji, sa nama ni predsednik države neće da se sretne u Bujanovcu i Preševu. Mi smo postali taoci loših odnosa između Beograda i Prištine. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Novica Tončev.

Poštovana predsednice, poštovane kolege, želim ovu priliku da iskoristim i da na konkretnim primerima ukažem na teško stanje u pravosuđu Pčinjskog regiona, koje tišti sve građane i da sa tim u vezi postavim nekoliko konkretnih pitanja nadležnom Ministarstvu pravde.

Opština Surdulica je kao tužena strana prošle godine, dobila izvršnu presudu Osnovnog suda u Surdulici, koji se opštini nalaže da u radni odnos vrati jednog građanina, neću mu sada navoditi ime, a kome je radni odnos prestao još 2011. godine. Ništa ovde ne bi bilo sporno i čudno da taj isti građanin, u međuvremenu, nije stekao pravo na invalidsku penziju jer mu je u februaru 2017. godine utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti, kao posledica bolesti.

Zbog čega je stekao pravo na invalidsku penziju? Opština je od fonda PIO pribavila dokaz o penzionisanju i dokument dostavila Izvršnom sudu, ali taj dokument nije uvažen, zbog čega smo izjavili žalbu Višem sudu u Vranju. Drugostepeni sud je žalbu odbio i lokalna samouprava je dužna da postupi po rešenju o izvršenju i izvršnoj presudi i da to lice se vrati u radni odnos. Ukoliko to ne uradimo i ne izvršimo presudu, mi smo u krivičnom delu, a logički se postavlja pitanje – kako to da sprovedemo?

Zato ovom prilikom hoću da postavim pitanje Ministarstvu pravde, da posavetuje opštinu Surdulica na koji način da vrati u radni odnos čoveka kome je lekarska komisija utvrdila gubitak radne sposobnosti, sto posto, i koji je trenutno invalidski penzioner, čak i da nije penzioner, ovaj građanin je prema lekarskom izveštaju sto posto invalid, pa se postavlja pitanje – koji on posao može da radi?

Nijedan zakon nije regulisao ovakav slučaj. Mislim da je ovo jedinstvena presuda u Srbiji koja je doneta na štetu opštine Surdulica.

Isto pitanje postavljam i svim kolegama narodnim poslanicima koji su pravnici, a broj pravnika u ovoj sali ima puno i to u svim poslaničkim grupama - da li su kolege poslanici ikada čuli za ovakav slučaj?

Želim ovom prilikom da objasnim kakva je opština Surdulica uopšte došla u ovakvu apsurdnu situaciju da treba da izvrši jednu sudsku presudu, koja se ne može izvršiti i koja se kosi i sa pravom i sa zdravim razumom.

Ministarka pravde, gospođa Kuburović, i prethodni ministar Selaković su upoznati koliko sam puta ukazivao na slučaj tužiteljke Danijele Trajković, koja je sa funkcije Osnovnog javnog tužioca u Vladičinom hanu i zabrana funkcije višeg javnog tužioca u Vranju.

Javnost je upoznata da je gospođa Trajković vrhunac svoje tužilačke karijere u Osnovnom javnom tužilaštvu u hanu doživela kada je bez provođenja istrage i bez mog saslušanja protiv mene podigla optužnicu zbog navodnog nanošenja telesne povrede jednog građanina. Moje pitanje je – iz kojih razloga ja kao građanin, nisam imao pravo na tužilačku istragu i šta je sa mojoj krivičnom prijavom o vređanju na nacionalnoj osnovi tog istog građanina, ovo je isto pitanje za Državno veće tužioca.

Na ovakvu presudu sam se žalio ja, žalio se oštećeni, žalio se javni tužilac, ali je Drugostepeni sud sve žalbe odbio i presudu potvrdio, iako građani čekaju duge presude, ja sam presudu Kasacionog suda dobio za petnaest dana.

Svi pravnici i profesori prava, kao i moje kolege ovde u skupštini, kojima sam dao predmet da se upoznaju, u šali kažu da je jedino falilo još da se svedoci žale na presudu da bi je sud ukinuo i vratio na ponovno suđenje.

Nemam vremena da čitam sve grehe i sve nezakonite radnje naše tužiteljke, ali bih hteo da postavim konkretno pitanje – koliko je ljudi pravosnažno oslobođeno krivice, koliko postupaka je zastarelo i koliki je iznos sudskih troškova pao na teret budžeta države za sve vreme od kako je Danijela Trajković obavljala funkciju osnovnog javnog tužioca i od kako je viši javni tužilac u Vranju? Da li troškove oslobađajućih optužnica snosi Danijela Trajković ili to plaćaju građani Srbije preko budžeta? Da li će biti pokrenut postupak da se država regresira od tužiteljke, s obzirom da je to šteta što ona pravi nezakonitim radom?

Imao bih još dosta pitanja i dosta pritužbi građana koji me kontaktiraju, ali biće vremena u narednom periodu da nastavim da ukazujem na probleme.