Gospodin Mijatović.
Pa je rekao da mi o tome ne možemo da odlučujemo, a mi mu poručujemo i svima ostalima da se mi zalažemo za fiskalni suverenitet Srbije, kada su u pitanju ovi predlozi i to sve u okviru zaštite teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije, ali se ozbiljno plašimo za naš teritorijalni integritet i suverenitet iz opravdanih razloga, a dodatno zbog činjenice da je Rasim Ljajić potpredsednik Vlade i da je on koalicioni partner Sulejmana Ugljanina koji traži ocepljenje Raške od Srbije. Hvala.

Repliku? Izvolite.

Zahvaljujem.

(Vjerica Radeta: Ne može replika, ja sam tražila Poslovnik.)

Pa sad ste rekli da ste tražili repliku i ja sam vas pustila onda da replicirate.

Ja sam spreman da razgovaram o političkim temama i političkim razlozima, a da blatim nekog, to ne želim, to nikada nisam radio, neću nikada raditi.

Prema tome, neću ni ovog puta odgovoriti na taj način kao što je govorila prethodnica, ponovo da iznosi, kao što je i ranije činila, nešto što nije istina. Ali, ja neću dalje govoriti, ne zbog toga što ja ne želim da govorim, već zato što smatram da stalno ponavljanje kao što se čini sa obe strane neistina, ne može nikada biti istina, tačka.

Nada Lazić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, ovde smo danas čuli dosta istorijskih činjenica, podataka, šta je bilo u prošlosti. S druge strane, razna pravna tumačenja, da li je potrebno da se zove zakon o načinu finansiranja AP Vojvodine ili nekako drugačije itd.

Ja bi želela da govorim malo više o tome šta je prosto realnost ona koja postoji u Vojvodini i zašto uopšte toliko insistiramo, već deset godina, da se ovaj zakon donese.

Pripremajući se za današnju sednicu, pronašla sam jedan vrlo interesantan intervju sa Goranom Milićem, koji je dao u oktobru 2014. godine prilikom snimanja serijala „Alhemija Balkana“ kada je snimio 15 polusatnih emisija u Srbiji. Tada je rekao jednu rečenicu, meni vrlo interesantnu, kaže – video sam nešto o čemu nisam razmišljao, jer sam živeo u nekom stereotipu, mislio sam da je Vojvodina najbogatiji deo Srbije, a da je jug Srbije puno siromašniji. Međutim, stvari se menjaju, sada Vojvodina pada, a oni koji prave neke druge proizvode od voća, pa do industrije, imaju bolje rezultate. Pa kaže dalje – nedavno mi je prijatelj i kolega Zaharije Trnavčević, pokojni novinar od ugleda, rekao – neće dugo potrajati kada će Vojvodina zavideti brdovitim delovima Srbije. Ovo sam želela da bude prosto uvod u ono što želim dalje da kažem.

Naime, mi u Vojvodini ne želimo da Vojvođani, odnosno Vojvodina zavidi bilo kome u regionu, u Srbiji na većoj razvijenosti. Želimo da se poštuju samo Ustav i zakon, ono što je ovde više puta danas naglašavano. Zato smo i dali ovaj Predlog zakona o finansiranju AP Vojvodine, koji je pred vama, kao i Rezoluciju Narodne skupštine, odnosno Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Vojvodini.

Podsetiću, iako se to ovde više puta čulo, da je Ustav koji je donet 2006. godine na referendumu u Vojvodini, nije prošao, ali pošto smo deo Republike Srbije, poštujemo njene zakone, pa tako poštujemo i taj Ustav za koji nismo, moram da kažem, glasali. Rok za donošenje zakona o finansiranju je, kao što smo već čuli, bio 31. decembar ili bolje reći, usaglašavanje svih zakona sa Ustavom, pa tako i Zakona o finansiranju AP Vojvodine.

Dakle, prošlo je punih 10 godina od isteka ustavnog roka za donošenje zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine i to, mora se priznati, nije nečija volja ili pitanje prioriteta i procena. Postavlja se pitanje, kakva se poruka šalje dozvoljavanjem ovakvog odnosa prema AP Vojvodine i njenim institucijama i građanima ako se kaže – nije sada trenutak, hajde da sačekamo, hajde da vidimo dok se neki drugi problemi reše.

Opet ću podsetiti, a to smo već i čuli, čućemo sigurno više puta, članom 184. Ustava Republike Srbije definisano je da budžet AP Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta APV koristi za finansiranje kapitalnih rashoda. Ako se uzme u obzir da je za ovu, recimo, godinu, čuli smo podatak ali ću ponoviti, budžet AP Vojvodine je 74 milijarde dinara, od toga 44 milijarde su transferna sredstva koja su zapravo sredstva koja se prebacuju za plaćanje zaposlenih u prosveti i sredstva za lokalne samouprave, onda praktično za sve druge potrebe ostaje onih preostalih 30 milijardi. Kada se izračuna tri sedmine, to su toliko mala sredstva da, poređenja radi, izgradnja postrojenja za tretman otpadnih voda u Novom Sadu, koja su potrebna kao umreti što kažu u narodu, iznosi negde u grubo oko 100 miliona evra. Znači, praktično jedan budžet mogao bi da se potroši samo na jedan ili dva objekta od kapitalnog infrastrukturnog značaja.

Osnovica za tih 7% treba da budu ukupni prihodi budžeta Republike Srbije, a ne samo poreski prihodi kako je predviđeno Zakonom o budžetskom sistemu koji je izmenjen 2013. godine i koji je zapravo postao kamen spoticanja, jer je tada izmenjen tako da su u budžet pokrajine išli samo poreski prihodi. Zapravo, koliko Vojvodina daje u republički budžet, a koliko iz njega dobija, niko ne zna, praktično, detaljno ne zna i tako je to godinama. To je razlog, opet ponavljam, zbog čega se ovaj zakona, kako god ga mi zvali, mora doneti.

Podsetiću da je Skupština Vojvodine podnela predlog za ocenu ustavnosti odredaba zakona o budžetskom sistemu Ustavnom sudu, ali se nije ništa desilo, a članom 187. Ustava definisana je zaštita pokrajinske autonomije, gde se između ostalog navodi da organ određen statutom AP, autonomne pokrajine, može pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti zakona i drugog opšteg akta Republike Srbije ili opšteg akta jedinice lokalne samouprave kojim se povređuje pravo na pokrajinsku autonomiju. Naravno da se u ovom slučaju smatralo da je povređen, odnosno uticano na autonomiju i da se tražila ocena ustavnosti, ali se tu ništa nije desilo.

Dakle, čekajući donošenje zakona o finansiranju nadležnosti Vojvodine, Skupština Vojvodine je u novembru 2013. godine usvojila Platformu o polaznim osnovama za izradu zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine koju je tadašnji predsednik Skupštine AP Vojvodine gospodin Ištvan Pastor prosledio tadašnjem premijeru Ivici Dačiću i tada se nije ništa desilo.

Godine 2014. Skupština AP Vojvodine usvojila je Deklaraciju o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine. Ministarstvo finansija je formiralo do sada dve radne grupe za izradu zakona za finansiranje nadležnosti AP Vojvodine koje su činili predstavnici republičke i Pokrajinske vlade, prvu još u vreme ministra Lazara Krstića, međutim, ni te radne grupe nisu donele napredak u izradi zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine.

U februaru 2015. godine Pokrajinska vlada je usvojila Nacrt zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine. Prema pisanju medija, tadašnji predsednik Skupštine gospodin Ištvan Pastor je izjavio da će o ovom zakonu pokušati da napravi ambijent za razgovore sa poslaničkim klubovima i da je namera da se nađu rešenja koja će zadovoljiti zakonski i ustavni okvir, a da sa druge strane odgovore na realnosti budžeta Republike Srbije. Ni tada se ništa nije desilo, jednostavno se nije ništa dalje od toga preduzimalo. Onda je Liga socijaldemokrata Vojvodine u januaru 2016. godine podnela inicijativu Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti Zakona o budžetskom sistemu, koji je proizveo umanjenje budžeta AP Vojvodine ispod tih ustavnih 7% i imam neke informacije da je tek sad krajem 2018. godine stigao odgovor da je zahtev zastareo.

Znači, svi pokušaji do sada da se na tom planu nešto učini i da se ekonomsko, finansijsko stanje u AP Vojvodini popravi nije urodilo plodom. Pitamo se kakva se poruka šalje dozvoljavanjem ovakvog odnosa prema pokrajinskim institucijama, kao da su Novi Sad i Beograd na dva kontinenta pa predstavnici institucija Republike i Pokrajine teško mogu da se sastanu. Evo, danas smo čuli od ministra da su se pre izvesnog vremena sastali predstavnici Vlade Republike Srbije i predstavnici Pokrajinske vlade, što je dobro, ali nadamo se da će od toga nešto uroditi plodom.

S druge strane, bez tog zakona i zakona o nadležnostima stalno ostaje prisutan jedan utisak da Vojvodini neko nešto daje iz Beograda, umesto da se jednom i trajno uredi pitanje šta su njene nadležnosti i način na koji će se finansirati i da ne zavisi od političke volje bilo koje vladajuće garniture.

Molila bih kolege iz SPS-a za malo tišine. Da li mogu da vas zamolim? Mi smo pažljivo vašeg kolegu slušali. Izvinjavam se.

Dakle, u Programu regionalnog razvoja Vojvodine, to je dokument koji je usvojen i važi za period od 2014. do 2020. godine, a on je u skladu sa Programom razvoja Republike Srbije, kaže se: „Decentralizacija je uslov unapređenja regionalnog razvoja. Faktori koji određuju optimalnu veličinu i vrstu decentralizovanih jedinica su brojnost populacije i veličina teritorije. Što je zemlja naseljenija, a nivo komunikacije između različitih nivoa obezbeđen kroz regionalne institucije i tela, decentralizacija je uspešnija i poželjnija“. Znači, to je u dokumentu zacrtano da je decentralizacija poželjna i potrebna da se sprovede.

Mi smo sada u 2019. godini i dovoljno dugo smo čekali i mi i građani Vojvodine da se steknu uslovi i nađu rešenja za donošenje ovog zakona. Kao ilustraciju i u raspoloživom vremenu htela bih da vam navedem nekoliko primera o stanju u pojedinim oblastima.

Dakle, koristeći podatke iz ovog programa koji sam pomenula, a to je taj Program regionalnog razvoja Vojvodine, vidi se da je u periodu između dva popisa stanovništva, od 2002. do 2011. godine, broj stanovnika u Vojvodini pao sa oko 2.031.000 na 1.916.000, što je negde oko 115.000 stanovnika manje. Ove godine se planira probni popis, pred zvanični popis 2021. godine, i ta slika će sigurno biti daleko gora, pre svega zbog primene mera štednje koje smo imali unazad nekoliko godina i zbog čega je veliki broj lekara, medicinskih radnika, ali i ljudi iz drugih profesija privremeno ili trajno napustio Vojvodinu. Drugim rečima, ono što želim da poručim, niko ne napušta sredinu u kojoj mu je dobro i u kojoj lepo živi. Znači, nešto nije u redu kada je u pitanju kvalitet života i mogućnosti za razvoj u Vojvodini.

Dalje, od podataka koje mogu da vam iznesem, od 45 opština u Vojvodini, 14 je nedovoljno razvijeno, a tri su izrazito nedovoljno razvijene. Izrazito nedovoljno razvijena je opština ona koja ima od 40 do 60% republičkog proseka razvijenosti. Takve su tri u Pokrajini. To je dovoljno jasna slika da stereotip o razvijenosti Vojvodine odavno ne postoji, već sam pomenula o kojim se budžetskim sredstvima radi, a budžeti lokalnih samouprava su još manji.

Isto tako, u spomenutom Programu regionalnog razvoja postoji podatak da je putna mreža u Vojvodini homogena i da omogućava dobru regionalnu pristupačnost, ali problem predstavlja stanje i kvalitet te putne mreže. Ona je mahom izgrađena u ranijem periodu, kada su asfaltirani putevi, ali se, naravno, svih ovih godina unazad slabo održavaju, opet zbog nedostatka sredstava. Nivo bezbednosti je, kažu, smanjen, a troškovi eksploatacije visoki. Kod trećine puteva prvog reda oštećenost kolovoza je iznad tolerantnih 20%. U odnosu na čitavu teritoriju Srbije, u AP Vojvodini se nalazi oko 24% državnih puteva prvog reda, oko 15% državnih puteva drugog reda, a svega 11% opštinskih puteva. Ta gustina opštinskih puteva u Vojvodini daleko je manja u odnosu na ostatak Srbije, a znatno zaostaje u poređenju sa susednim i ostalim evropskim zemljama, što znači da je komunikacija između naselja unutar AP Vojvodine otežana, dostupnost lekarskih usluga je isto tako otežana i druga vrsta mobilnosti je takođe otežana. Na primer, nama iz Novog Sada je, recimo, potrebno da putujemo do Pančeva negde skoro tri sada, ako idemo preko Perleza i onda nam je uvek lakše da idemo preko Beograda. To samo govori o tome u kojoj meri je ta premreženost putevima loša. Ili da putujemo do Sombora dva i po sata.

Posebno želim da naglasim primer puta preko Fruške gore, koji sam do sada već više puta spominjala, i kada je bilo u pitanju usvajanje budžeta, isto tako i kada je bilo u pitanju postavljanje poslaničkih pitanja. Naime, radi se o samo 30 kilometara puta. Vi ste ovde danas spomenuli planiranje izgradnje puta od Rume prema Šapcu, prema Republici Srpskoj itd, međutim, niko ne spominje kada će konačno početi izgradnja tunela kroz Frušku goru, jer vidimo da je u ovoj godini u budžetu predviđeno nekih 300 miliona dinara i oni su namenjeni, koliko smo videli, izradi dokumentacije i eventualnoj eksproprijaciji zemljišta, što znači da ni u ovoj godini nećemo imati započinjanje radova na ovom putu, a podsetiću putevi u Vojvodini su u nadležnosti ili Republike ili opština, zavisno od kategorije. Ne postoji preduzeće putevi Vojvodine, kao što je nekada postojalo, koje je održavalo puteve kada su oni bili u mnogo boljem kvalitetu.

Što se tiče železnice, to je posebna priča. Kažu, posleratna istorija železnice u Vojvodini beleži dva razdoblja kada je njome upravljalo iz Beograda. Prvi je bio od 1965. do 1976. godine i drugi od 1990. praktično do danas. Za oba perioda karakteristično je totalno raubovanje, demontaža i razvlačenje imovine železnice. Od polovine 70-ih do kraja 80-ih godina Železničko transportno preduzeće Novi Sad, koje je tada postojalo, objedinjavalo je vojvođanske železnice, doživelo je totalnu renesansu i procvat u svakom pogledu. Međutim, danas brojnost pruga, stanje pruga, stanje drugih objekata je skoro zabrinjavajuće, sem onih nekih magistralnih delova železnice za koje često čujemo od ministarke kada obrazlaže naše primedbe zašto se ne gradi i ne razvija više železnička mreža i putna mreža, pa kaže – dobijate sada tu prugu za Budimpeštu. To je državni projekat. Mi govorimo o onim vezama koje su nekada postojale, odnosno o železnici koja je postojala na celoj teritoriji Vojvodine, koja je bila potpuno premrežena prugama, jer ima praktično dugogodišnju tradiciju.

Na osnovu Zakona o železnici i Zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice, železnička infrastruktura je dobro u opštoj upotrebi i u svojini Republike Srbije. Dakle, nemamo ni ovde sada više pokrajinski nivo nadležnosti nad železnicom. U njihovoj nadležnosti je i održavanje železničkih stanica. No, moram da navedem kao poseban kuriozitet železničku stanicu u Novom Sadu, koja nam je najbliža kao uzor, nekada bila ponos ovog grada, izgrađena početkom 60-ih godina, bila je i pojam lepote i funkcionalnosti.

Danas su se u holu stanice uselili i golubovi. To jedan prilično musavi objekat, koji što je najgore, nema pokretne stepenice, pa se putnici muče sa prtljagom, a o tome da ga eventualno koriste invalidi, je praktično, nemoguće. Znači, to možda zvuči nekome kao detalj, ali to je samo slika o tome šta i kako može da se investira kad nemate sredstva i nemate nadležnosti.

Što se tiče stanja u zdravstvu, želela bih i na to još kratko da se osvrnem. Samo devet opština od 45 u Vojvodini je ostvarilo visoku dostupnost zdravstvenim uslugama, sve ostale su ispod tog nivoa. Pokrivenost stanovnika jednim lekarom na nivou Republike Srbije iznosi 345, a na nivou AP Vojvodine 400 pacijenata, što pokazuje nepovoljnu situaciju na pokrajinskom nivou, a ko se uzme kako je to po regionima unutar pokrajine, po okruzima u AP Vojvodini, uočava se da situaciji najpovoljnija u Južno-Bačkom. Naravno, jer tu je sedište, tu je Novi Sad i bolničke institucije, odnosno ustanove u Novom Sadu. Tu je 314 pacijenata po lekaru, a najnepovoljnije na nivou Sremskog okruga 549 stanovnika po lekaru. Ovo su sve podaci iz tog dokumenta o kome sam vam govorila, a to je taj Program privremenog razvoja 2014. do 2020. godine.

U mnogim selima su ugašene ambulante, a u neka sela lekar dolazi jednom nedeljno, a pošto su nam sela u međuvremenu opustela, pa su ostala mahom staračka domaćinstva, oni su najčešći stanovnici sela, kada im je potreban lekar moraju da idu u najbliži dom zdravlja, čak i do 50 kilometar, još ako je potrebno otići kod specijaliste, do najbliže bolnice. Problem predstavlja i sam odlazak, jer su mnoge autobuske linije takođe ugašene, a za taksi prevoz mnogi ljudi koji žive u tim sredinama, pogotovo poljoprivrednici nemaju novac. U takvim okolnostima preventivni pregledi o kojima se uveliko priča na svim nivoima, su retkost, i oni se obraćaju lekaru tek kada bolest uzme maha.

Moram da napomenem da Novi Sad nema gradsku bolnicu, postojeća Pokrajinska bolnica je negde još iz vremena Austrougarske. Oblast zdravstva je, opet naglašavam, u nadležnosti Republike, i o svemu se odlučuje na nivou Ministarstva zdravlja. Podsetiću da je većina domova zdrava i bolnica u Vojvodini izgrađena u periodu kada su veća sredstva ostajala u budžetu AP Vojvodine. Ono što je osnovica ovog zakona je, ne tražimo mi da nama neko nešto daje, nego da se odavde, kada kažem odavde mislim iz AP Vojvodine, manje uzima.

Na kraju nešto što je moja, meni bliska tema, stanje zaštite životne sredine. Naime, u Vojvodini postoji, a to je vrlo nestabilan podatak, preko 500 divljih deponija, a nije izgrađeno, odnosno nije završena do sada nijedna regionalna deponija, iako je Strategijom upravljanjem otpadom, predviđena izgradnja osam regionalnih deponija.

Jedna od najneuređenijih i najružniji i nama na sramotu je deponija, to je deponija Novog Sada, koja se nalazi uz sam auto-put gde je predviđeno da se izgradi regionalna deponija, i ova priča o izgradnji regionalne deponije u skladu sa Strategijom egzistira čitav niz godina. Međutim, nikako u to da se krene. Opet, polazeći od toga da nema sredstava.

Ono što je osnovni problem Fond za zaštitu životne sredine koji je definisan Zakonom o zaštiti životne sredine ima sredstva predviđena, odnosno 80% naknada za zagađenje ide u republički budžet, a 20% ide na lokalni nivo. Pokrajinskog nivoa nema, i to je jedan od problema koji jednostavno, jedan od razloga zbog čega se teško zaživljava izgradnja regionalnih deponija i mogućnost izgradnje, odnosno uređenja ove oblasti na celoj teritoriji pokrajine Vojvodine. Vidim da mi je vreme isteklo. Imala bih još puno toga da kažem. Hvala vam.

Sigurno, u nastavku diskusije.
Poslednji ovlašćeni Aleksandar Martinović. Nisam produžila vreme, znači 18,00 sati, posle njegovog izlaganja završavamo.

Zahvaljujem se, gospođo Gojković.

Na početku želim da kažem da je danas pokrajinska Vlada donela odluku o dodeli 175 miliona dinara porodicama sa troje i više dece. To je samo jedan u nisu primera kako se radi za dobro građana Vojvodine, umesto što se o Vojvodini i o njenoj autonomiji samo priča, kao što je bio slučaj do 2016. godine.

Ono što želim takođe da kažem, da će poslanička grupa SNS glasati protiv Predloga zakona o finansiranju AP Vojvodine, kao i protiv Predloga Rezolucije o Autonomnoj pokrajini Vojvodini iz više razloga. Pre svega mi se koncepcijski ne slažemo sa onim što je predložio gospodin Nenad Čanak i poslanici LSV, zato što smatramo da je pitanje finansiranja AP Vojvodine Ustavom vrlo jasno definisano. Ustav govori o tome da se Zakonom, dakle član 184. Ustava, vrlo jasno kaže da se zakonom određuje učešće autonomnih pokrajina u delu prihoda Republike Srbije. Kada pročitate predlog zakona vidite da oni govore o rashodima.

Dakle, ono što piše u Predlogu zakona čini mi se da nije baš u skladu sa slovom i duhom Ustava. Već sam rekao da gospodin Čanak nije u pravu kada kaže da ne postoji zakon, odnosno da ne postoje pravni propisi u Republici Srbiji koji regulišu pitanje finansiranja Autonomne pokrajine Vojvodine. Postoje najmanje dva zakona, koji se na to odnose to su Zakon o budžetskom sistemu koji je donet još 2009. godine, u vreme Vlade Mirka Cvetkovića i to je Zakon o budžetu Vlade Republike Srbije za 2019. godinu koji vrlo jasno propisuje kolika su poreska izlaganja iz pojedinih poreza i koja idu u korist budžeta AP Vojvodine.

Gospodine Nenad Čanak je danas izneo čitav niz podataka i informacija vezanih za istorijat AP Vojvodine. Neki od tih podataka su tačni, neki nisu tačni, a neki nisu njegovi, nego su pozajmljeni od strane nekih drugih. O čemu se radi. Pažljivo sam slušao onaj deo izlaganja gospodina Čanka koji je govorio o tome kako je u Kraljevini SHS, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji Srbija eksploatisala Vojvodinu.

Pre svega to u pravnom i u istorijskom smislu nije tačno zato što niti je postojala Srbija, niti je postojala Vojvodina, Kraljevina SHS o Kraljevina Jugoslavija bila je unitarna država. Dakle, nema Srbije, nema Vojvodine, postoji jedna država, postoji jedan kralj, postoji jedna skupština i postoji jedna Vlada. Tako je ta država bila uređena. Ta priča o tome kako su tzv. prečanski krajevi bili izloženi eksploataciji od strane Beograd, to je i statistika koju je danas iznosio gospodin Nenad Čanak. To je statistika gospodine Čanak koju ste vi uzeli iz knjige, a ispravite me ako grešim, Rudolfa Bićanića – Ekonomska podloga hrvatskog pitanja. Ta knjiga je objavljena u Zagrebu 1938. godine, a predgovor za tu knjigu napisao je predsednik Hrvatske seljačke stranke Vlatko Maček. Tu je iznet čitav niz potpuno netačnih podatak o tome kako je navodno centralna vlast iz Beograda pljačkala prečanske krajeve, Hrvatsku, Slavoniju, BiH, pa između ostalog i Vojvodinu.

Svaki broj iz te knjige koju je napisao, ponavljam, Rudolf Bićanić, 1938. godine, dakle svaki broj, svaki procenat iz te knjige, demantovali su najbolji srpski, ekonomski teoretičari koji su pripadali srpskom kulturnom klubu i koji su svoje članke objavljivali u časopisu, odnosno u listu „Srpski glas“ koji je imao devizu – jako srpstvo, jaka Jugoslavija. Ko hoće može da pročita zbirku tekstova koju je priredio Miodrag Jovičić iz 1991. godine i vrlo jasno ćete videti kako su najumniji srpski ekonomski teoretičari u stvari dokazivali ne da nije bilo pljačke prečanskih krajeva od strane vlasti u Beogradu, nego je naprotiv ono što se danas smatra tzv. užom Srbijom zapravo konstantno nazadovalo u odnosu na zapadne krajeve Jugoslavije.

Ja moram da podsetim gospodina Nenada Čanka, najveći deo finansijskog kapitala u Kraljevini Jugoslaviji nalazio se u Zagrebu. Tamo je bilo sedište prve hrvatske štedionice. Najveće banke bile su u Zagrebu i ako je i jedan deo Kraljevine Jugoslavije napredovao, napredovali su zapadni delovi Jugoslavije.

Gospodin Nenad Čanak netačno ističe da su centralizam u Kraljevini Jugoslaviji uveli, kako on kaže, radikali. Za Vidovdanski ustav 1921. godine, glasala je Narodna radikalna stranka i glasale je Demokratska stranka. Naravno, ona Demokratska stranka koju je vodio Ljuba Davidović, a sa kojom ova stranka koju je kupio Dragan Đilas, naravno nema nikakve veze.

Gospodin Nenad Čanak je danas izneo jednu, po meni, prilično opasnu tezu. Ne znam da li je bio do kraja svestan značaja i sadržine svojih reči. On je rekao, evo ja sam zapisao, i to je više puta istakao – Srbija kao složena država. Svaki pravnik zna, složena država može da postoji ili u obliku federacije ili u obliku konfederacije. Bilo bi dobro da nam gospodin Čanak kaže da li se on u stvari zalaže za federalizaciju Srbije?

Ja se sećam kada je trajala rasprava o Statutu AP Vojvodine 2008. i 2009. godine, tamo smo bili u onoj Skupštini u Kralja Milana, gospodinu Nenadu Čanku se da li otela ili je zaista to mislio jedna rečenica koja glasi – da se ja pitam, Vojvodina bi trebala da ima ustav a ne Statut. Čini mi se da gospodin Nenad Čanak nije daleko odmakao od tih svojih tadašnjih ideja, jer je danas više puta ponovio da je, po njemu, moderna Srbija samo ona Srbija koja je složena a složena država znači da mora da bude sastavljena od nekih delova. Ti delovi su federalne jedinice. Ako sam dobro razumeo gospodina Čanka, on se zalaže za federalizaciju Srbije.

U tom smislu, gospodin Marijan Rističević je apsolutno u pravu kada kaže da ne samo gospodin Čanak, mnogi političari u Srbiji, mnogi političari van Srbije, mnogi političari sa teritorije bivše Jugoslavije, iz Ljubljane, iz Zagreba, iz Sarajeva, iz Podgorice i Skoplja, na Srbiju gledaju kao na ostatak SFRJ, i pokušavaju da od Srbije otmu još malo od onoga što nisu oteli od 1945. do 1990. godine. To im je bilo malo pa pokušavaju da otmu još.

Ono što je takođe jedna opasna teza sa kojom je gospodin Nenad Čanak danas nastupio, to je teza da se Vojvodini stalno nešto uzima i da sad treba da joj se vrati. Hajde da budemo, gospodine Čanak, potpuno otvoreni. Vi ste malo duže na političkoj sceni nego ja, ali nisam baš ni ja tako kratko da ne znam šta se sve dešavalo u Vojvodini od 2000. godine.

Za situaciju u kojoj se Vojvodina našla od 2000. do 2016. godine, najveću odgovornost snosi DS.

Vi znate veoma dobro ko su bili izvođači najveće moguće pljačke građana Vojvodine a sve vreme pričajući o potrebi da Vojvodina ima viši stepen autonomije i sve vreme brinući se, navodno, o građanima Vojvodine, poput Bojana Pajtića, poput Dušana Elezovića, poput Dragoslava Petrovića, jednog od poslednjih kadrova, ako se ne varam Ante Markovića, u pokrajinskoj administraciji.

Da li treba da podsećam vas, gospodine Čanak, koji ste podržavali tu DS, ne snosite naravno isti stepen odgovornosti kao i oni. Oni su najveći krivci, oni koji se danas sakrivaju da se nigde ne vide i oni koji kažu da je Vučić za sve kriv.

Da li se sećate koliko je bilo afera samo od 2004. godine pa do 2016. godine, od vremena kada je Bojan Pajtić postao najpre predsednik Izvršnog veća, pa kasnije predsednik pokrajinske Vlade?

Afera „Heterlend“, afera „Razvojna banka Vojvodine“, hiljade afera vezanih za Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine. Nema nijednog čistog ugovora koji je Fond za kapitalna ulaganja zaključio sa bilo kim od kad je osnovan pa dok DS 2016. godine nije sišla sa vlasti.

Svedok ste, gospodine Čanak, isto kao i ja. Vi o tome znate verovatno čak i više nego ja, jer ste bili deo struktura vlasti u AP Vojvodini, da sve do 2011. godine Fond za kapitalna ulaganja, firmama kojima je davao navodne subvencije, nije tražio bilo kakve bankarske garancije, a tek od 2011. godine traže se bankarske garancije, ali isključivo bankarske garancije „Razvojne banke Vojvodine“ i to je jedan od razloga zašto je „Razvojna banka Vojvodine“ došla u situaciju da bude potkapitalizovana i da na kraju ode u stečaj. Znate veoma dobro, gospodine Čanak, kakve malverzacije, najbrutalnije moguće malverzacije su vršene u razvojnom fondu Vojvodine.

Inače, gospodin Bojan Pajtić koji je danas na tviteru, pravi se mnogo pametan, i sve zna, bio je sve to vreme i predsednik pokrajinske Vlade, odnosno Izvršnog veća, bio je glavni šef DS za Vojvodinu i bio je predsednik Upravnog odbora Fonda za kapitalna ulaganja i bio je predsednik Nadzornog odbora razvojnog fonda Vojvodine.

Znači, sve funkcije u institucijama gde su bila ogromna sredstva, bila su u stvari pod rukama Bojana Pajtića i njegovih najbližih saradnika iz DS.

Vi to, gospodine Čanak, znate veoma dobro, kao što znam ja, kao što to zna gospodin Bajatović i kao što to znaju mnogi u ovoj sali.

Dakle, glavni krivac za loše ekonomsko stanje u Vojvodini je DS i jednim delom vi, koji ste tu DS podržavali iz određenih dnevno-političkih razloga. Ono što takođe želim da kažem, pričali ste o tome kako su navodno iz Vojvodine, fabrike, ne znam zaista gde ste našli taj podatak, nisam profesionalni istoričar i ne treba da znam sve o savremenoj srpskoj istoriji, ali ja nigde nisam našao podatak da su fabrike iz Vojvodine preseljavane na teritoriji tzv. uže Srbije. Toga nije bilo. Bilo je, dešavao se suprotan proces da su i one fabrike koje su postojale na teritoriji uže Srbije, prebacivane u Sloveniju, Hrvatsku, BiH ili neke druge delove tadašnje velike Jugoslavije.

Pozivali ste se na tradicije NOP, na te tradicije se pozivate i u vašoj Rezoluciji, gde autonomiju Vojvodine, vremenski locirate u 1945. godinu što istorijski nije tačno.

Dakle, ideja o autonomiji Srba u Harzburškoj monarhiji, nije nastala 1945. godine, nastala je mnogo ranije, 1848. godine na Majskoj skupštini, pa i pre toga, da bi konačno bila sprovedena u delo 1918. godine, kada su održane dve velike skupštine. Jedna je održana u Rumi, u kojoj inače, i to je dobro da znate, Aleksandar Vučić za manje od četiri godine, otvorio je pet fabrika, u Rumi je 24. novembra 1918. godine doneta odluka da se Srem direktno pripoji Kraljevini Srbiji, a 25. novembra na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu, da se Banat, Bačka i Baranja pripoje Kraljevini Srbije.

Onda se desio jedan zanimljiv istorijski fenomen. Oni koji su do tada bili najveći autonomaši, poput Jaše Tomića, poput dr Žarka Miladinovića, prestali su to da budu. Zašto? Zato što su smatrali da je rešeno srpsko pitanje u Harzburškoj monarhiji i oni su ljudi rekli, šta će nam autonomija u našoj rođenoj državi? Autonomija Srba je imala smisla kada su Srbi živeli pod jednom tuđinskom vlašću, pod vlašću koja je htela da im promeni naciju, veru, kulturni identitet.

Od 1918. godine, Jaša Tomić, dr Žarko Miladinović, u stvari postaju zagovornici jedne snažne, unitarne centralizovane Jugoslovenske države. Taj vaš Dušan Bošković, koga spominjete, uz svo dužno poštovanje, bio je čovek koji nije imao neku veliku podršku u narodu, pripadao je Seljačkoj demokratskoj koaliciji. To je bila jedna velika podvala srpskom narodu. Zbog nedovoljne pameti Svetozara Pribićevića, on je dozvolio da se Vlatko Maček nametne, kao lider, ne samo Hrvatima, nego i Prečanskim Srbima, što je bila neoprostiva greška i Vlatko Maček je, to vi gospodine Čanak veoma dobro znate, onaj isti koji je pisao predgovor u toj knjizi Rudolfa Bićanića „Ekonomska podruga hrvatskog pitanja“, on je u stvari dao legitimitet, kasnije Anti Paveliću, kada je preko radio Zagreba, 10. aprila pozvao sve Hrvate da pokažu lojalnost prema novoj ustaškoj vlasti. Dakle, to su istorijske činjenice.

Govorili ste o Narodno oslobodilačkom pokretu, sigurno vam je poznata činjenica, da su komunisti hteli da federalizuju, ne samo Jugoslaviju, nego da federalizuju i samu Srbiju. Godine 1942. Josif Broz Tito, kao vrhovni komandat Narodno oslobodilačke vojske, donosi odluku i naredbu, da Srem pripadne, odnosno da bude deo operativne zone, pod komandom glavnog štaba Hrvatske, kojom je komandovao Ivan Rukavina, a politički komesar je bio Vladimir Bakarić i gle čuda, onaj koji je stajao na čelu privremene uprave u Banatu, Bačkoj i Baranji, bio je upravo general Ivan Rukavina, Hrvat. Nemam ništa protiv toga što je bio Hrvat, samo hoću da vam kažem da je neko sistematski radio na tome da se tradicionalne vojvođanske oblasti rasrbe, ne samo kada je u pitanju Baranja, nego i kada je u pitanju Srem, pa je sada ispalo da je Srem samo od Šida do Zemuna. Šta je sa Vukovarom, šta je sa Vinkovicima, šta je sa Jokom? To se sve pripojilo Kraljevini Srbiji 1918. godine, ali mala pamet, nažalost Svetozara Pribićevića, koji je inače bio veliki centralista, veliki unitarista itd, a onda iz ličnog kaprica, zato što je Nikola Pašić 1925. godine napravio sporazum sa Stjepanom Radićem okrenuo ćurak naopako, pa od najvećeg Srbina postao veći Hrvat i od samog Vlatka Mačaka.

Što se tiče preseljavanja industrije iz Srbije, iz Vojvodine u Srbiju, o kojoj ste vi govorili, ja ću vam sad pročitati jedan dokument koga sam pronašao u Arhivi Srbije. Mislim da je dobro da građani Srbije to znaju. Vrhovni komandant, maršal Jugoslavije Josif Broz Tito, 05. februara 1944. godine, upućuje naredbu glavnom štabu narodno oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Srbije i kaže ovako, ovo je originalni dokument, imate pečat Arhiva Srbije, imate delovodni broj gde se ovaj dokument vodi, a to je 2866. Kaže – glavnom štabu Narodno oslobodilačke vojske partizanskih odreda Srbije kada budemo ušli u Srbiju, misleći na komuniste, postreljaćemo sve kularke i domaćine, a naročito sve industrijalce, imovinu velikosrpske buržoazije, poglavito industrijske objekte i tvornice, prenećemo u Hrvatsku i Sloveniju. Naređujem osobito strogo ponašanje prema srpskom narodu koji je u više navrata pokazao neposluh i odanost monarhije koju mi želimo iskorjeniti. Posebno skrećem pažnju drugovima iz pokrajinskog komiteta Srbije, da djeluju oštro i bez sentimenata prema svojim rođacima i prijateljima, jer je opci cilj iznad svih naših emocija da pače drugovi iz pokajinskog kominteta Srbije moraju pokazati veću strogost od drugih prema pripadnicima Jugoslovenske vojske otadžbini i četničkim jedinicama, ne pokazivati nikakvu milost. Smrt fašizmu, sloboda narodu. 5. februara 1944. godine, položaj – vrhovni komandant, maršal Jugoslavije.

Mislim da je građanima Srbije posle ovoga sve jasno.

Hvala.
Ovom diskusijom ćemo završiti današnji rad, tačno u 18.00 časova. Nastavljamo sutra u 10.00 časova, sa pitanjima i po listi. Možete sutra odgovoriti, nisam produžila rad.
(Sednica prekinuta u 18.00 časova.)