Hoćete li saslušati Nemanju Šarovića, onda ćemo sa vama nastaviti posle pauze. Izvolite.

Hvala.

Dame i gospodo, evo ovih dva minuta koliko je ostalo pokušaću da se dotaknem onoga što smatram da je suština.

Danas je priča o bilo kakvoj autonomiji Vojvodine, ja bih rekao, pre svega, deplasirana. Ako se istorijski osvrnemo, ta autonomija je bila, pre svega, odraz želje srpskog naroda za slobodom i za prisajedinjenjem drugim delovim srpskog naroda i drugim srpskim zemljama.

Potpuno je jasno da autonomija nije bila sama sebi cilj i potpuno je jasno da Vojvodina danas pripada srpskom narodu. Ne bilo kakvim nacionalnim manjinama, već pripada srpskom narodu iz jednostavnog razloga što je upravo srpski narod svaki pedalj Vojvodine i krvlju natopio i platio životima svojih predaka. Onoga trenutka kada je ostvarena najpre autonomija, a potom kada je ostvaren i konačni cilj, a to je prisajedinjenje Srbiji, Kraljevini Srbiji u tom trenutku, taj projekat je gotov. Istorijski je gotov i sudbina Vojvodine je nepovratno rešena. Nikakvih dalje želja i aspiracija srpskog naroda za autonomijom unutar Srbije nije bilo i bilo koja vrsta takve autonomije jeste apsurdna.

Ono što je uradilo komunističko rukovodstvo nakon Drugog svetskog rata je, istorijski gledano, samo želja da se pravljenjem pokrajina i izuzimanjem delova teritorija na kojima je, nesporno, živeo isključivo srpski narod, da se oslabi taj nacionalni srpski korpus i da se oslabi uticaj srpskog naroda u toj komunističkoj tvorevini.

Srpski narod danas ne traži bilo kakvu autonomiju. Ko je traži? Traže oni koji zahvaljujući svojoj političkoj potenciji i činjenici da nisu sposobni da bilo šta dobro pruže građanima Srbije, i samim tim građanima koji žive u Vojvodine, ne građanima Vojvodine, jer Vojvodina ima stanovništvo, a ne građane, građane imaju države, pokušavaju tom šarenom lažom da obmanu narod, kao što neki kažu – živećete bolje kad bude u EU, tako ovi drugi kažu – živećete bolje kad bude autonomija Vojvodine

Zahvaljujem.
Sada određujem pauzu u trajanju od sat vremena. Nastavićemo sa radom u 15,00 časova. Hvala.
(Posle pauze)

Pretpostavljam ako krenemo da će predlagač da nam se pridruži.
Reč ima Milimir Vujadinović.

Hvala, predsednice.

Zanimljivo je da nema predlagača u sali. To verovatno govori o njegovoj ozbiljnosti pristupa ovoj temi, ali dobro, mi ćemo svakako nastaviti ozbiljno da pristupamo ovakvim stvarima, bez obzira od koga one dolazile.

Govoriti o jednoj srpskoj pokrajini, a zaboraviti drugu je prosto nemoguće. S tim u vezi, bili ste svedoci da je juče u javnost dospelo jedno pismo komandanta Treće armije generala Pavkovića upućeno njegovim saborcima iz Treće armije i pročitaću vam jedan zanimljiv detalj iz njega koji govori i o borbi za Kosovo i Metohiju, našu južnu pokrajinu, u prošlosti, a i o borbi koju nastavlja predsednik Aleksandar Vučić i današnja Vlada Republike Srbije.

Citiram: „Kao vaš ratni komandant, želim da vas ponovo zamolim da ostanete jedinstveni i čvrsti, da ne nasedate na provokacije raznih politikanata i manipulatora. Ne dozvolite da vas posvađaju i podele bitange iz poslednjih redova. Sada su na čelu države i vojske ljudi koji cene naše žrtvovanje i naše poginule drugove. Cene junake koji su ginuli uz poklič: „Za ovu zemlju vredi umreti“, kao naš heroj Tibor Cerna. Tibor Cerna je inače bio pripadnik Treće armije, stanovnik severne srpske pokrajine Vojvodine. Cene nas i slušaju ono što imamo da im kažemo o našoj herojskoj odbrani, za razliku od onih koji su nas više od decenije proganjali, klevetali, hapsili i slali u kazamate. Ne nasedajte na obećanja i prazne priče onih koji su srozali našu vojsku, ponizili i rasterali ratne kadrove, onih koji su uništavali borbenu tehniku, tenkovima gazili oružje, pretapali ga u železari, onih koji su vas se stideli i odrekli. Zbog toga vas molim da zajedno damo doprinos i da svojim jedinstvom pomognemo svima onima koji ulažu iskrene napore da vojska bude ono što je bila, i još jača i sposobnija, da bude čuvar mira i stabilnosti, čuvar mira i stabilnosti, naglašavam, naše Srbije, ali i faktor odvraćanja onih koji bi da nam opet gaze dostojanstvo, otimaju teritoriju i slobodu. Budite ponosni i držite se zajedno kao nekada i zapamtite – samo kada smo jedinstveni onda smo i nepobedivi“.

Ovako govore učesnici tih događaja iz sada već daleke 1999. godine, sa dovoljne vremenske distance da mogu reći kako je izgledala i šta je bila ta borba iz tog perioda i kakav je odnos pojedinih vlasti bio u proteklim decenijama prema toj i takvoj borbi.

Sada opet imamo na delu političke manipulatore, naravno, autor pisma poziva na jedinstvo u očuvanju dostojanstva i teritorije Republike Srbije, ali nažalost opet imamo političke manipulante i iste one prevarante koji bi ponovo da rastaču i ugroze i dostojanstvo i teritoriju Republike Srbije.

Brane, na sreću, i predsednik i ova Vlada i južnu srpsku pokrajinu, doduše, danas nešto, hvala bogu, drugim sredstvima, diplomatskim, projektima i u nešto drugačijim i izmenjenim uslovima, mirnodopskim, ali taman toliko koliko brane južnu pokrajinu, toliko se brinu i za severnu srpsku pokrajinu Vojvodinu. Nju danas nije potrebno braniti od nekakvog spoljnog neprijatelja ili terorista, kao što su to činili ljudi iz Treće armije 1999. godine, nju je danas potrebno braniti od štetočina koje su njome upravljale i harale čitavih 16 godina. Naneli su nemerljivu štetu Pokrajini.

Nisam mislio da se vraćam na neke istorijske događaje od pre 50 ili 70 godina, ali kada ih je predlagač već spomenuo, a tiču se događaja iz odluke iz 1945. godine, ustavnih amandmana 1968. godine, Ustava iz 1974. godine, postavlja se jedno logično pitanje – kako to da u svim tim događajima i istorijskim promenama nijedna druga teritorijalna oblast ili celina nije dobila prava kao što je tada dobila AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija? Mislim da je i odgovor sam po sebi jasan. Trebalo je u to vreme naneti što veću štetu Republici Srbiji, a samim tim i Jugoslaviji i pripremiti se za sve one događaje koji će uslediti 90-ih godina, čiji smo svedoci nažalost bili mi, većina nas prisutnih u ovoj sali.

Nije devastacija Vojvodine bila u tih proteklih 16 godina, vraćajući se u neku bližu prošlost, nije ona samo bili politička, nego i ekonomska. Sve one štetočine koje su Vojvodinu vodile od 2000. do 2016. godine su nanele mnogo veću štetu i Vojvodini i Republici Srbiji nego što je to bilo, svim tim istorijskim odlukama na koje se i predlagač pozivao. Personifikacija tih i takvih vlasti koje su upravljale Vojvodinom do unazad dve i po godine su i stvarni predlagači ove deklaracije, a stvarni predlagači su gospođica ili gospođa Aleksandra Jerkov, Marinika Tepić, dugogodišnji sekretar u Pokrajinskoj vladi i, na kraju krajeva, Demokratska stranka, kao krucijalni nosilac vlasti, s tim da deo odgovornosti, dobar deo odgovornosti, snosi i predlagač koji je bio verni partner Demokratskoj stranci u tom periodu.

Šteta je mnogo veća od one koja je načinjena izvlačenjem srpskih i vojvođanskih fabrika 40-ih i 50-ih godina kada je fabrika aviona iz Novog Sada preseljena u Mostar, kada je električna centrala iz Srbobrana preseljena u Kranj, kada su ergele, mlinovi i pruge iz Vojvodine mahom preseljavani u Bosnu i Hercegovinu, a neretko i u Albaniju.

Istu sudbinu je delila i tzv. uža Srbija kada je odlukom Ministarstva za tešku industriju Fabrika kamiona u Rakovici preseljena u Maribor i napravljen je čuveni TAM. Nije drugačije bilo ni sa Crnom Gorom, kada je „Obod“ sa Cetinja preseljen u Sloveniju i napravljeno je „Gorenje“. Isto je bilo i sa mašinskom industrijom iz Kragujevca, kada je tada najmodernija presa u mašinskoj industriji na Balkanu preneta u Split za potrebe brodogradilišta u Splitu, a cementara iz Beočina takođe preseljena u Split.

Međutim, sve je to ništa za ono što je usledilo u Vojvodini posle 2000. godine, a vezano je za privatizaciju fabrika i propale projekte. Podsetiću vas samo i građane na severu i građane u tzv. užoj Srbiji na propale projekte Kamenice 2. kada je 19 miliona evra volšebno završilo u nečijim džepovima a projekat nije završen. Na sve ono što se dešavalo u „Razvojnoj banci Vojvodine“ gde je nestalo pet milijardi dinara, na dešavanja u fondovima, pre svega u Fondu za subvencionisanje novih tehnologija, na dešavanja vezana za pošumljavanje u Subotici, na dešavanja vezana za ipsilon krak, gde su milioni nestajali, decenijama smo tapkali u jednom mestu, na dešavanja vezana za izgradnju Narodnog pozorišta u Subotici, koje su pretvorili u Skadar na Bojani. Ono što je najgore u samo četiri godine su otpustili 100.000 ljudi u Vojvodini, 100.000 ljudi koji su ostali bez posla.

Kako stvari danas stoje da bismo poredili? Kamenica 2 je završena. Setite se samo Heterlenda, doma za decu kod Novog Bečeja, milion i po evra je volšebno nestalo. Danas je Heterlend u izgradnji. Danas imamo završen tj. u završnoj je fazi ipsilon krak Subotice. Imamo narodno pozorište gde radovi odmiču, gde već iduće godine očekujemo prve predstave u Narodnom pozorištu u Subotici, imamo 20 miliona obezbeđenih za rekonstrukciju bolnice u Subotici i imamo nezaposlenost na nešto manje od 10% na severu Srbije.

Ovo sam sve govorio da bi građani mogli da uporede ono što se u Vojvodini dešavalo 2000. i ono do 2016. i ono što se dešava u nepune tri godine unazad.

Ono što bih na kraju možda dodao da pored svih ovih podataka kažem da mi iz SNS sigurno nećemo podržati ni predloženi zakon, ni predloženu rezoluciju, pre svega što su oni sami po sebi i antiustavni, ali nećemo ni podržimo one političke odluke kojima se stavljaju bilo kakve barijere ni naznake bilo kakvih barijera između Srba i Srba kao što je to radio Vuk Jeremić sa svojim mentorima stavljajući granicu između Srba i Srba u južnoj srpskoj pokrajini i užoj Srbiji, između, na kraju krajeva, Srba i Srba u Srbiji i Crnoj Gori.

Vidite, neće vam nikada to oprostiti. Isti taj Vuk Jeremić, Boško Obradović, Đilas danas, najavljuju pohod na Vojvodinu, pa zadnjih dana i na Suboticu. Ja vam kažem da mi u Subotici ćemo odgovoriti ovim što sam dosad nabrojao, projektima, kulturom, dostojanstvom, koje su oduvek odlikovali i Suboticu i severnu srpsku Pokrajinu.

Nikada nećemo biti učesnici rastakanje Srbije na bilo koji način, kao što je to radio Vuk Jeremić, a zamislite slučajnosti kao što su radili njegovi preci na koje je mnogo ponosan. Ne zaboravite, kad smo već krenuli kroz istoriju, Hamdija Pozderac je kao predsednik Ustavne komisije, onda bio najveći zagovornik očuvanja štetnog Ustava iz 1974. godine koji je toliko štete naneo Republici Srbiji i srpskom narodu.

S tim u vezi, ja vam još jednom kažem da mi iz SNS nećemo predložena akta podržati u Danu za glasanje. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima Momo Čolaković. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani ministre Nedimoviću, poštovani predlagači zakona, uvaženi narodni poslanici, ja bih, pre svega, dao punu podršku predsednici Skupštine što je ovu temu stavila na dnevni red, time dokazujemo da raspravljamo o svim ključnim pitanjima u ovoj zemlji na jedan demokratski i principijelan način, takođe, Ligi socijaldemokrata Vojvodine, koji su pokrenuli ovu inicijativu.

Kad sam jutros krenuo na put da dođem na zasedanje, moje komšije su me pitale kako sam mogao da glasam da o ovome raspravlja u Skupštini. Ja sam ih zamolio da sačekaju današnje zasedanje i da pogledaju moje obrazloženje zašto sam to učinio.

Prvo, mislim da smo juče i danas dokazali da smo Skupština koja na demokratski način, principijelan način, sa različitim stavovima, mišljenjima, dijametralno suprotnim, možemo razgovarati na pristojan i kulturan način. To je vrednost ovog parlamenta.

U vezi sa zakonom i rezolucijom, mislim da je jako dobro da raspravimo i zbog toga da znamo šta je AP Vojvodina, koja autonomija, koji okvir i ona će postojati ali u okviru Ustava Republike Srbije.

Lično mislim da smo dokazali sa argumentima od unazad vekova do novijeg vremena u koje sam ja živeo, u vreme razvoja socijalističkih odnosa, u vreme razvoja posle devedesetih godina i u ovom vremenu o kojem sada govorimo. Mogu da procenim da je to različito viđenje i sa mnogim stvarima koje su ovi diskutanti izneli ja se u potpunosti slažem i mislim da iz takvog dijaloga mogu da se izvuku pravi stavovi kako i na koji način da regulišemo pitanje autonomije.

Drugi razlog je da se razumeju sve te specifičnosti autonomije, posebno AP Vojvodine. Ja takođe šire neću govoriti, ali ovde je bilo jako puno reči o tome i sa mnogim stvarima koje su ovde izneli i uvaženi profesori i narodni poslanici, političari itd. ja se mogu složiti, sa jednim delom verovatno ne. Ali specifičnost Vojvodine mora da se iskaže. Mora da se definiše sasvim drugačije nego to što i naš Ustav govori i verovatno drugačije nego što je sada.

I, treća dimenzija o kojoj želim da kažem, zbog čega sam prihvatio da se o ovome razgovara, to je pitanje Ustava. Ja lično mislimo da mi moramo zadužiti dve vlade. Ovaj parlament da utvrdi precizno da su u obavezi dve vlade, time se slažem sa inicijativom gospodina Mirovića, predsednika pokrajinske Vlade, da moraju sesti da se dogovore, da se stvore preduslovi da se o ovome priča, da se stvore preduslovi da možemo jedan ovakav zakon usvojiti. Mi to sada ne možemo, bez obzira što je Odbor za ustavna pitanja rekao da je zakon u skladu sa Ustavom. Pretpostavke ne postoje.

Lično mislim da je to prihvatljivo i moramo zaključiti tako da, odnosno da i sam Vlada zaključi i jedna i druga, da sednu i da posvete posebnu pažnju pitanjima ustavnih promena, ne samo zbog ovoga nego zbog mnogih stvari koje bi mi, a verovatno će to predsednica i staviti na dnevni red, ako da neko inicijativu, da raspravljamo kao što raspravljamo danas o ovome. Iz tih ja sam i podržao stavove Vlade Republike Srbije. Ne može se o ovome raspravljati, razgovarati, ne može se nešto ovako usvojiti a da se određene pretpostavke koje je Vlada iznela u svojim viđenjima naglasiti.

Isto tako, lično mislim da bi bilo jako dobro da se prihvati inicijativa, odnosno stav kako sam rekao predsednika pokrajinske Vlade, da se posebna sednica posvetim ovim pitanjima jedne i druge vlade, obzirom da obadve vlade funkcionišu dobro i da imaju međusobnog razumevanja. Posebno želim da kažem razlog zbog čega mi ne možemo da prihvatimo ovakav zakon. Lično mislim, ovakva pitanja kao što je ovaj zakon, a i mnogi drugi, mnogi drugi problemi, ne možemo rešavati dok se ne reši pitanje kosovskog problema.

Iz tih razloga punu podršku da damo predsedniku Republike koji radi na tome da se kosovski problem reši na način kako je to i predložio. Ne možemo mi da rešimo neko pitanje koje, pri tome da se menja Ustav. Mi Ustav ne možemo menjati dok se to pitanje ne reši.

Iz tih razloga moja zalaganja u tom smeru, a izražavam i stav poslaničke grupe da na taj način pokušamo doći do pretpostavke da se ovakva pitanja mogu rešavati.

Iz tih razloga i mnogih drugih koji su ovde izneti, naša poslanička grupa, odnosno poslanička grupa PUPS, neće moći dati podršku Predlogu zakona i Rezoluciju koju je podnela LSV. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem vama.
Reč ima Vladimir Marinković. Izvolite.
Prijavite se molim vas.

Hvala uvažena predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici.

Složio bih se sa većinom svojih kolega ovde u parlamentu, da je dobra stvar što ste odlučili, kao predsednik Narodne skupštine da stavite na dnevni red, ovako važnu temu, kao što je Rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o Vojvodini i naravno na taj način izrazili puni demokratski kapacitet i naše većine i vas, kao predsednika Narodne skupštine i želju i volju za dijalogom u parlamentu o ključnim stvarima za razvoj naše zemlje i za budućnost naše zemlje.

Čuli smo različita viđenja, a imajući u vidu da sam imao juče priliku dosta dugo da predsedavam, mogu samo da kažem da sam uživao u toj raspravi, koja je u većini slučajeva bila vrlo, vrlo argumentovana, pravno i na svaki drugi način potkovana i upravo ovo je slika parlamenta, ovih nekoliko dana koja, i ustvari odražava sliku srpskog parlamenta i narodnih poslanika u Republici Srbiji.

Naravno, ja ću ovde izneti stavove svoje stranke o ovoj rezoluciji, o stavovima koji su moje kolege izrazile, kada je u pitanju ova rezolucija o AP Vojvodine.

Naravno, reći ću i da mi nećemo podržati ovu rezoluciju i njeno izglasavanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali isto tako ne slažemo se i sa stavovima nekih stranaka, kao što je recimo SRS, o tome kako treba da bude uređena AP Vojvodina i kako treba uređenje i Ustav Republike Srbije da bude u budućnosti.

Ono što bih prvo želeo da podvučem, to je da prva dva pasusa ove rezolucije, bih i lično potpisao, jer ona upravo govore o tome, o Vojvodini onakvoj kakva ona jeste u sadašnjem njenom položaju, poziciji u okviru Ustava Republike Srbije.

Dakle, jedna autonomna pokrajina, u svakom slučaju je primer suživota, primer međukonfesionalne, dakle međureligijske tolerancije i međuetničke tolerancije i naravno u sastavu i čvrsto povezana sa Centralnom Srbijom i sa nacionalnim nivoom Republike Srbije.

To je ono što su i lideri srpski, od pre i 100 godina, zagovarali kroz njihove ideje, kada su pravili, kada je još i kralj Aleksandar pravio kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, kada je posle Versajskog kongresa formirana i Kraljevina Jugoslavija.

To je bila jedna država koja je trebala da bude parametar i u koje temelj glavni trebao da bude, u stvari međusobna tolerancija, prosperitet, ekonomski razvoj. Posle su takvu ideologiju baštinili i Nikola Pašić, Milan Stojadinović koji, nažalost u to doba, zbog takvih vizionarskih ideja zbog Srbije i Jugoslavije, koja je tada promovisala, zbog dobrih odnosa i sa Malom Antantom i sa tadašnjom Turskom i sa Velikom Britanijom i sa Francuskom i sa Nemačkom.

Dakle, vrlo je jasno kakva je tada politika vođena, vođena je onakva politika kakvu i danas predsednik naše države vodi.

Ono što je najtužnije u svemu tome, što se i 80 godina posle toga nalazimo u sličnoj situaciji, da svi oni koji imaju vizionarske ideje, koji žele jaku Srbiju, koji žele ekonomsku razvijenu i nezavisnu zemlju, nezavisnu od, koliko je to moguće, prvenstveno od regionalnih uticaja, ali naravno i uticaja velikih sila, izloženi su, naravno najtežim vrstama prozivanja, pokušaja progona, ili kako bi to rekla jedna televizija, koju slobodno mogu da nazovem „šifrovana“, izloženi, oni su nazvali onu opsadu predsedništva i predsednika Republike pre neki dan, talačkom krizom.

Valjda je predsednik Republike Srbije za njih, u nedelju, u tih nekoliko sati, kada su ulazili u one kamione, probijali kordone policije, tukli policiju, pokušali da uđu u zgradu, valjda da linčuju predsednika i članove službi naše javne bezbednosti. Valjda je on tada bio talac ili su oni to u svojim glavama, naravno to jeste istina, mislili da je on talac.

I tada je narodni poslanik Arnautović, na žalost pod velikim uticajem Petra Živkovića, i pokušao i pucao u Milana Stojadinovića koji je govorio o Srbiji, koji je govorio o Jugoslaviji, koji je govorio o geopolitici, o finansijama o privrednom rastu i razvoju koji je, ja mislim 1936. godine iznosio nekih 14 procenata.

Na žalost posle 80 godina imamo sličnu situaciju da elementi koji su tada imali 1 posto, kada pogledate ta istraživanja, ko god bude želeo to može da vidi u knjizi „Propaganda Milana Stojadinovića“ i tada je Ljotić imao 1 posto podrške, i sada oni koji su njegovi sledbenici imaju 1 posto podrške, i sa tim 1 postom podrške oni žele da preuzmu vlast, žele da preuzmu Srbiju, i valjda da je vrate u neko vreme koje podrazumeva ekonomsko slabljenje, koje podrazumeva antisemitizam, koji podrazumeva sve ono što Srbija nije i što naš narod nije i naravno da to mi kao većina, ali prvenstveno građani Republike Srbije, pa bar onih 55 do 60 i nekoliko posto, po poslednjim istraživanjima, koji jesu za predsednika Republike i koji podržavaju njegovu politiku, neće dozvoliti.

Čudno je, ali naravno, ne može da se ne dovede u vezu i to da se mi danas nalazimo u veoma složenoj geopolitičkoj situaciji, i nije slučajno što naslednici profašističkih elemenata partija koje su figurirale u našoj zemlji pre Drugog svetskog rata, i u političkom životu same Jugoslavije, i Kraljevine Srba i Hrvata i Slovenaca, nije čudno što se njihove aktivnosti, sve ovo što rade na unutrašnjem planu u našoj zemlji, potpuno slaže i potpuno je imanentno onome što se događa u našem regionu, a događa se to da KBS izvodi vojne vežbe zajedno sa vojskom Albanije.

Događa se to da se mi borimo i da se ovih nekoliko dana predsednik Republike bori za dovođenje „ Folksvagena“ u Srbiju, za nova radna mesta, za nove investicije, za modernizaciju i kakva se poruka šalje na taj način?

Ulaskom i pretnjama novinarima, ulaskom u studio, opsadom Predsedništvom Republike, kakva se poruka šalje ne samo političarima i svima koji sedimo u ovom parlamentu i u državnim institucijama, kakva se poruka šalje građanima?

Jel se šalje poruka da smo svi meta? Jel se šalje poruka da to što želimo da Srbija bude moderna, prosperitetna, da bude deo Evrope, da bude deo modernog sveta, da su sve to one vrednosti zbog koje sutra možemo da nastradamo.

Ako su pre neki dan udarili na predsednika Republike, pa šta je problem da sutra, kao što su to isto tako uradili napadajući poslanika i kolegu Drecuna, šta je problem da napadnu bilo koga i bilo kog građanina Republike Srbije.

Kao pravna država i naravno kao ozbiljna zemlja smatram da to ne smemo da dozvolimo. Želim da ovo što sam malopre izrekao povežem sa ovom dobrom i argumentovanom raspravom o rezoluciji koju su predlagači, koji gospodin Nenad Čanak, koleginica Nada Lazić, Olena Papuga, koji su podneli, da je odlično o tome raspravljati, ali i da je odlično da razmenimo argumente i da govorimo o tome kako da unapredimo i politički i ekonomski i na svaki drugi način APV i kako da zajedno i to jeste i Parlament Srbije i jeste mesto na kojem treba razgovarati o tim ključnim stvarima za našu zemlju kako da iskoristimo sve potencijale Vojvodine, ne samo prirodne potencijale koje Vojvodina definitivno ima, nego i ljudske potencijale i kako da i to u jednom delu, Ja bi slobodno mogao ova prva dva pasusa i da potpišem.

Kako da unapredimo potencijale, ljudske potencijale i kako da zaustavimo taj takozvani odliv mozgova ili mladih ljudi koji žive u Vojvodini, ali naravno u kontekstu cele naše zemlje, jer to nije imanentno samo u Republici Srbiji, to nije imanentno APV, nego svim zemljama u regionu, ali ne na teritoriji zemalja koje su, čak i članice EU.

Ja sam za to da mi danas i u narednim danima govorimo o ekonomskom prosperitetu, govorimo o investicijama. Ono što je suštinski važno da je ova pokrajinska vlada u prethodnih nekoliko godina realizovala više desetina strateških projekata počevši od privlačenja novih investicija, „Lira“, „Delfaja“, mogućnosti da se zaposli hiljade ljudi tamo, formiranje industrijskog parka u Novom Sadu. Stvaranje od Novog Sada i Vojvodine jednog informacionog tehnološkog haba gde hiljade, mladih ljudi rade u oblasti informacionih tehnologija, stvaraju dodatnu vrednost i na taj način jačaju srpsku ekonomiju.

Takođe, projekti koje je Republika Srbija na teritoriji APV radi u saradnji sa kineskim partnerima i od ključnog značaja za Republiku Srbiju i tu ću potencirati prugu Beograd–Budimpešta i mislim da se često, možda i ne namerno ta pruga pominje u kontekstu da je to pruga Beograd – Budimpešta. To nije pruga Beograd – Budimpešta nego Beograd-Budimpešta-Brno-Bratislava-Krakov-Varšava.

To je most Republike Srbije ka centralnoj Evropi, to je most Republike Srbije ka Višegradskoj grupi zemalja sa kojima Srbija i ja se zalažem iskreno za to, treba da jača saradnju kao što smo to uradili. Za to jeste zaslužna ova vlast, da jačamo saradnju sa Mađarskom. Nikada odnosi Srbije i Mađarske nisu bili kao što su to danas istorijski na najvišem nivou i to treba da nam bude jasan signal i znak koliko treba zajednički da ulažemo i u te odnose i u mostove i u infrastrukturu sa zemljama oko nas i da na taj način ekonomski i na svaki drugi način jačamo svoju državu.

Tako da, u svakom slučaju, mi nećemo glasati za ovu rezoluciju ni za predlog zakona o finansiranju APV. U svakom slučaju, kao i naše kolege iz SNS, spremni smo za svaki vid dijalog, za razmenu argumenata, činjenica, stavova, mišljenja sa svima zarad interesa Republike Srbije, naravno i građana Republike Srbije i APV. Hvala.

Zahvaljujem.
Sad ste se opet prijavili. Odjavite se. Ako možete da mi za koji minut pomognete u vođenju.
(Vjerica Radeta: Replika.)
Ali vi nemate osnov.
(Vjerica Radeta: Moram da objasnim.)
Ne mora se ništa u životu, samo da se umre jednoga dana. To me nećete ubediti da se nešto mora.
Vladimir Marinković je rekao samo da se ne slaže sa stavovima.
(Vjerica Radeta: Po statutu Vojvodine, zaista treba da se ...)
Ako smatrate da ja kršim Poslovnik, to recite tako, ali ja smatram da mesta za repliku nema jer je izgovorio vrlo pristojno rečenicu. Molim vas, ja spremam govor sad ja ću reći sa kim se sve ne slažem. Nadam se predsedavajući neće to shvatiti kao nešto uvredljivo.
Moj stav je ovakav, ako smatrate da kršim Poslovnik, vi se javite ponovo. Da, a moj stav je da replike nema. Izvolite.