Treća sednica Prvog redovnog zasedanja , 28.03.2019.

2. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Treća sednica Prvog redovnog zasedanja

01 Broj 06-2/67-19

2. dan rada

28.03.2019

Beograd

Sednicu je otvorio: Veroljub Arsić

Sednica je trajala od 10:20 do 19:00

POSLANIČKO PITANJE

...
Narodna seljačka stranka

Marijan Rističević

Poslanička grupa Pokret socijalista - Narodna seljačka stranka - Ujedinjena seljačka stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje za predsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, a ministarka pravde nije trenutno tu.

Moje je mišljenje da Srbijom vlada ne onaj ko najduže šeta, ne onaj ko ima najjače mišiće, ne onaj koji je najglasniji, već onaj ko dobije najviše glasova. S tim u vezi, ja pitam Vladu i ministra unutrašnjih poslova – da li misle da preduzmu mere da sledeći izbori mogu da se održe u redu i miru? Da li to mogu da garantuju?

Svi se sećamo upada u RIK 2016. godine. Evo i fotografija. Dakle, radi se o Bošku Obradoviću koji je još 2016. godine upadao u RIK i sebe kvalifikovao kao nasilnika. Tu je njegova fotografija sa kamenom. Tu je njegova fotografija upada kod predsednika Narodne skupštine. Ovde su njegove najnovije fotografije upada u RTS. Za mene je to bio pokušaj državnog udara, bez obzira što je Vlada imala milosti i to nije tako nazvala.

S obzirom da Vlada ne sprovodi izbore, ali garantuje rad i mir i daje finansijska sredstva, moje pitanje je jasno – šta ćete preduzeti ukoliko ova grupa predvođena Boško LJotićem, Jeremićem i Đilasom pokuša, a već su vežbali u Lučanima, da razbija biračka mesta, biračke kutije, da maltretira ljude na biračkim mestima? Ukoliko to uradi organizovano na više izbornih mesta, a sve su prilike da će to učiniti, šta će Vlada, nadležno ministarstvo preduzeti da ti izbori prođu u fer i korektnoj atmosferi?

Još jasnije da pitam – dokle će te tolerisati ponašanje? To je pitanje za ministarku pravde koja nije tu, to je pitanje za Tužilaštvo i Zagorku Dolovac i za ministra unutrašnjih poslova – dokle će biti tolerisano nasilje ove grupe ljudi koja sem golog nasilja ništa drugo nema da ponudi državi Srbiji?

Smatram da Srbiju niko ne može srušiti spolja, ako im ne pomogne neko iznutra. Mislim da je to upravo na sceni, a prošli put, pre jedno šest, sedam meseci, sam vas upozorio na takvu jednu moguću pojavu. Hvala.

ODGOVORI

...
Srpska napredna stranka

Nebojša Stefanović

Nažalost, moram da se složim u najvećem delu onoga što ste pitali. Kada ste pominjali upade Boška Obradovića u RIK, nakon toga, nažalost, u kancelariju predsednice parlamenta, imamo dva događaja koja su se dogodila u samoj zgradi parlamenta, i to je stvarno bila užasna stvar. To je pokazalo da određeni ljudi ne prezaju od bilo čega, pa ni od fizičkog nasilja ne bi li ostvarili neke svoje ciljeve. Nakon toga, ista ta grupacija organizovala je prebijanje dve novinarke TV „Pink“, što se sve dogodilo u relativno kratkom vremenskom periodu i pokazuje jednu nameru. Nakon toga, nažalost, pretnje silovanjem premijerke, napadi na žene na svakom koraku. Zaista jedna užasna atmosfera koju su uradili Boško Obradović, kao Đilasova produžena ruka, ali ne bih da aboliram ni Đilasa, ni Jeremića od odgovornosti zato što su izabrali nekoga ko će biti njihov glasnogovornik i ko će fizičkim nasiljem pokušavati, videli smo i u Lučanima da su napali ženu, opet ženu koja je građanka Lučana i koja je došla da glasa na izborima, opet u hodniku, u redu za glasanje napad na ženu.
Nažalost, to se ne prekida, to se ne prekida, jer taj šablon koji podrazumeva nasilje i naročito nasilje prema ženama, to je očigledno postao manir u kome neki ljudi smatraju da je potpuno dozvoljeno da se ponašaju i kako misle da vode politiku. Šta je problem? Problem je očigledno kada nema politike, kada nema programa. Ako vi ne možete ljudima da izađete Boško Obradović je vrlo jasno rekao da će da ukida fabrike, to smo svi čuli, dakle, on to i ne spori. On hoće da zatvara fabrike koje mi otvaramo. I, onda džaba gospodin Zukorlić pita kada ćete da otvarate fabrike, ako imate nekog u zemlji ko svaki dan preti investitorima, i baš investitorima iz Turske i kaže – ja ću doći ispred vaše fabrike, e, ovu ćemo fabriku da zatvorimo. Znate, to je užasna stvar, šta mi poručujemo ljudima koji hoće da ostave svoj novac u Srbiji, i s druge strane šta poručuju radnicima, ljudima koji žive od toga, ljudi koji idu tamo na posao da zarade svoju platu da žive pošteno od svog rada.
Dakle, taj koncept, prvo pljačkaških privatizacija, koje su nam razorile zemlju, razorile su nam zemlju, uništile su nam zemlju, dakle, neka priča ko šta hoće, ali kada pogledate slike preduzeća u kakvom su stanju ostavili Srbiju, šta su sve opljačkali, koliko stotina hiljada ljudi je ostalo bez posla, to je bio onaj sat koji je nažalost, u minutima merio koliko ljudi ostaje svakog dana bez posla. Mi brojimo koliko smo ljudi zaposlili. Oni su zavili mnoge porodice u crno, ali bukvalno tako.
Predsednik je danas razgovarao, imao sam prilike da pratim te razgovore sa ljudima koji su uzeli kredite u švajcarskim francima i koji vrlo jasno znaju, pošto je to najvećem broju bilo nešto malo 2006, 2007, 2008, u tim godinama. Niti ih je ko upozorio, a bili su stimulisani od strane te vlasti u kojoj su i Đilas i Đelić i Cvetković i Tadić i Vuk Jeremić, i svi ostali. Ta vlast im je rekla da je baš super da se zaduže u valuti za koju ne mogu da im objasne ni kakav će trend biti, koliko će ona jačati u odnosu na dinar, koliko će dinar devalvirati u odnosu na tu valutu, kako god hoćete, koliko su spremni da brane kurs dinara u odnosu na tu valutu, koliko su spremni da pomognu tom stanovništvu. I, te ljude, uzeo sam samo njih kao jednu kategoriju ljudi, i danas Aleksandar Vučić treba da rešava probleme koje mu je Đilas ostavio.
Kada smo došli na vlast u Gradu Beogradu 2014. godine, nije to bilo, ne znam kada, do 2014. godine Đilas je bio gradonačelnik, zatekli budžetski deficit od 20%, samo jedan pokazatelj, grad zadužen i njegova javna preduzeća zadužena. Gledam polemiku oko vrtića, u vreme kada je Đilas bio gradonačelnik 45 hiljada dece je imalo pravo da ide u vrtić, danas 75 hiljada dece. A, oni kažu kako su bili uspešni i dobri. Zadužili grad, duplo manje dece išlo u vrtiće, duplo manje. Dakle, nije to ljudi za 100, 200 ili za 1.000. U Đilasovo vreme 45.000, a sada 75.000. Plus što su nezakonito naplaćivali roditeljima veću cenu za negde oko 9.000 po detetu, što je grad kasnije na osnovu sudskih odluka, ispravno, u skladu sa Zakonom morao da vrati, ali te roditelje su oštetili tada kad im je bilo važno za njihovu decu, itd.
Naravno da je ta pljačkaška politika stvorila jedan deo tajkunske elite, da tako nazovemo, koja je naviknuta samo da bude na državnoj kasi. Vi kada vidite Boška, Đilasa, Vuka Jeremića, kada vidite grozničavu borbu da se vrate u fotelje, nisu to neki novi ljudi, to su ljudi koji su vedrili i oblačili u ovoj zemlji.
Đilas je došao 2004. godine na vlast, formalno postaje direktor Kancelarije predsednika republike, pa ministar za Nacionalni investicioni plan, dakle, bio je i član Vlade tada, da ljudi ne zabore i kažu da je bio samo gradonačelnik. Ne, radio je za predsednika republike direktno, pa bio član Vlade, pa onda gradonačelnik Beograda, od 2008. godine do 2014. godine.
Dakle, čovek koji je 10 punih godina obavljao funkcije i za tih 10 punih godina nam je govorio kako je svoj novac stekao u Češkoj, kako se tu obogatio, tim novcem došao kao bogat čovek u politiku, eto da nešto vrati svojoj zemlji. Onda shvatimo, kada su to Česi objavili, da su sve njegove kompanije, ukupno za sve vreme poslovanja Dragana Đilasa u Češkoj imale ukupnu dobit od 73.000 evra. Sve zajedno za sve godine, kumulativno sve firme.
Onda sam priznaje da ima 25 miliona evra, pobrojao je stanove, kompanije i sve ostalo, danas priznaje sam da ima 25 miliona. Meni se čini kada neko prizna da ima 25, da to radi da ne biste pitali dalje. Pošto izgleda da 25 nije baš prava cifra, samo ono što je bilo vidljivo kroz one firme koje su se direktno vodile na njega je bilo 18 milijardi dinara prometa u periodu dok je obavljao 10 godine ove funkcije.
O Jeremiću da ne pričam. Evo sada je Patrik Ho osuđen na tri godine zatvora, kako je moguće da neko ko učestvuje u posredovanju između dva čoveka koji obojica budu osuđeni za korupciju, a taj koji je posredovao u njihovoj korupciji bude divan, pošten, sjajan, moralan i ispravan čovek. Možda pravo ne može da ga osudi, ali nemojte samo da nam pričate kako se posredovali u korupciji između dvojice, a vi ste tu čisti, slučajno ste se tu našli. Bili na stotine sastanaka sa njima, što? Nije imao šta drugo da radi u to vreme. Znamo zašto, zato što su im gazde isplaćivale milion evra.
Onda prijavi da prima platu u određenim fondovima i da mu je to plata, a onda ljudi iz tih fondova kažu – ne, on ne radi kod nas. Onda se postavlja pitanje – odakle novac i kada ste to prijavili i zašto ste to prijavili, itd.
I imate Boška koji za njih premlaćuje ljude na ulici, koji se nada da će biti u poziciji da i on zahvati iz državne kase. Dakle, to je nažalost realnost. I sada kada me vi pitate, jeste Vlada bila trpeljiva, jeste policija bila trpeljiva, jesu ovi ljudi i hoću da se zahvalim svim policajcima koji su u prethodnom periodu izdržali ogromne pritiske, koji su izdržali to da stoje da ih pljuju, da laju na njih, da ih šutiraju, da ih gađaju kamenicama, flašama i svim ostalim, kao da su to neki tuđi ljudi, kao da su s Marsa došli. Ti policajci su naša deca, naša braća, očevi i majke, sestre, naši najbliži, naše komšije i naši prijatelji koji rade svoj posao. I oni su se iživljavali i svaku priliku koju imaju da se iživljavaju nad policijom, oni to rade, ali svaku iskoriste. Neverovatno.
Užasne stvari su se dešavale i hoću da se zahvalim policajcima što su zaista sve izdržali, jer znate, znam šta je cilj. Niko tu nije mali, svi razumemo sve, stavite kordon policajaca, neko ih pogodi flašom, pogodi ih kamenicom, isprovocirate reakciju policije da nekog uhapse, oni kažu evo je policijska brutalnost, evo policija partijska služi interesima. Onda svi ti isti sutra i neki policijski sindikati sa njima zajedno odu i kažu – mi se borimo za čestite policajce, a onda ih sutra prodaju za 12 sekundi, puste ih niz vodu.
Tako se ponašaju prema policajcima, tako se na kraju krajeva ponašaju i prema svojim ljudima, jer vi ako ne znate, pa ovi skupovi kao potpisnici onih koji policiji prijavljuju ove skupove, javljaju se neki mladi ljudi koji nisu ni Boško, ni Đilas, ni Jeremić, ni Borko Stefanović, niko od njih. Oni puštaju neke druge ljude da budu potpisnici toga i kada se desi krivično delo na tom skupu ili nastane materijalna šteta, u skladu sa Zakonom, odgovara onaj koji je prijavio skup, onaj koji je organizovao redarsku službu, a to je taj organizator skupa, onaj ko je vođa okupljanja.
Zakon je jasan. Sutra će oni da viču, reći će i Đilas i Jeremić i Bošković, ne, ne, uhapsite nas, nemojte njih, a znaju da ne može niko da ih uhapsi, jer oni nisu formalno-pravno odgovorni i zaklanjaju se iza tih ljudi.
Nažalost, to nasilje, zaklanjanje iza drugih, nasilje nad ženama, pljačkaška privatizacija, očigledno sve što nam nude. To je ono što imate kao jasnu ponudu. Ja sam im zahvalan što su vrlo jasno to ponudili, da građani Srbije znaju, sutra kada dođu izbori, kada zaokruže broj ispred njihovog imena šta dobijaju, da niko nema iluziju šta dobije kada glasa za njih. Pošto u ovom trenutku znaju kako stoje u svom narodu, ja sam siguran da oni razmišljaju samo o nekom fizičkom nasilju, ne bi li pokušali na takav način da podignu svoj rejting.
Da odgovorim na onaj deo vašeg pitanja, nećemo nikome dozvoliti nasilje, kako god se zvao i prezivao, šta god bio. Izbori u ovoj zemlji održaće se u skladu sa zakonom i Ustavom, onako kako je glasala ova Narodna skupština, a te izborne propise nismo čak donosili ni mi kao većina, doneti su pre čak, čini mi se, 12 godina.
Vi se sećate da su oni izborne uslove menjali pa i na lokalnu za grad Beograd, u poslednjem trenutku u predvečerje izbora nema više direktnih izbora da slučajno Vučić ne pobedi, sad imamo kad je Đilas trebao da se kandiduje, idemo na proporcionalni sistem. Menjali su izborne uslove za izbor za ovu Skupštinu, ništa nismo menjali. Kako su ga izabrali, mi smo ostavili sve tako, da mi ne menjamo uslove. Kako ste vi napravili, vaša većina, mi ćemo tako da idemo. Oni sad neće, jer vide da neće ljudi da glasaju za njih, ali to ne znači da će moći da tuku ni žene, neće moći da tuku ni ljude na ulici, neće moći da tuku, da bacaju kamenice, neće moći da se iživljavaju nad policajcima. Ja vas molim da poštena, pristojna i normalna Srbija, to nikada ne dozvoli. Hvala vam.

Ana Brnabić

Hvala.
Želim svakako, nakon ovoga što je rekao potpredsednik Vlade, ministar unutrašnjih poslova i kao predsednica Vlade da potvrdim i vama, poštovani narodni poslanici, kojima na kraju krajeva i mi odgovaramo za naš rad i svim građanima Republike Srbije, da razumemo nekoliko stvari.
Prvo, razumemo da od ovih ljudi koji protestuju, postoje dve grupe ljudi. Jedna su ljudi koji su nezadovoljni, građani koji su nezadovoljni nekim stvarima, verovatno nezadovoljni sa pravom i mi bi želeli da idemo brže, ali za neke reforme, za velike, teške promene, potrebno je vreme.
Ja mislim da se kontinuirano vide sve bolji rezultati i da će se tako nastaviti u budućnosti, da će ljudi živeti sve bolje, da će život u Srbiji biti sve kvalitetniji i da će ljudi za sebe i svoje porodice videti sve bolju perspektivu. Ali sam svakako, i kao predsednica Vlade, uvek izuzetno zainteresovana i otvorena da čujem te ljude kao i njihove predloge i sugestije, šta možemo bolje, šta da uradimo drugačije i kako možemo da izađemo u susret nekim stvarima da rešimo neke probleme koje oni imaju. Ti ljudi su želeli i žele da protestuju mirno.
Postoji druga grupa ljudi u tim protestima, to su političari okupljeni oko Saveza za Srbiju, koji su želeli da iskoriste tu prvu grupu ljudi, te građane koji su nezadovoljni, i koji žele mirno da iskažu svoje nezadovoljstvo i skrenu pažnju Vladi, koji su se prvo sklanjali iza njih, a onda su u nedostatku strpljenja, pokušali da preuzmu te skupove i tim ljudima uskratili pravo, njihovo građansko, demokratsko prvo, na mirne proteste.
NJima je apsolutno jasno, to je nama kristalno jasno danas, nakon onoga što se dešavalo prilikom upada u RTS i nakon pokušaja blokade predsedništva i legitimno izabranog predsednika Republike Srbije velikom većinom glasova građana Republike Srbije.
Nama je kristalno jasno da oni znaju da oni na izborima ne mogu da dobiju glas, ne mogu da dobiju većinsko poverenje građana Srbije i da zbog toga jedini način da se oni te vlasti dokopaju jeste nasilje. Iz nedelje u nedelju, mi smo poštovali demokratsko pravo građana da iskažu svoje nezadovoljstvo i da protestvuju. Isto tako, nismo želeli da izvodimo ni jednog jedinog policajca na ulice, da upravo ovoj drugoj grupi ljudi, tim političarima okupljenim oko Saveza za Srbiju, da im damo bilo kakav izgovor da oni pravdaju nasilje koje su želeli da izazovu ili da im damo izgovor da radikalizuju te mirne proteste.
Pošto mi njima više od 16 nedelja, mislim da je to bilo kada su izgubili strpljenje, nismo dali izgovor, onda su oni sami odlučili da krenu nasiljem i da radikalizuju proteste i tada se desio nesrećan upad na RTS, pretnje tim novinarima, urednicima i celom kolektivu i onda nakon toga apsolutno nasilje ispred predsedništva u Beogradu.
Nama je to danas jasno i danas smo spremni da oni dalje radikalizuju proteste bez bilo kakvog potrebnog izgovora. Ja želim da kažem ponovo vama i građanima Republike Srbije, da će Vlada Republike Srbije apsolutno, u svakom trenutku moći i zaštiti red i demokratski poredak u Republici Srbiji, da će moći da zaštiti izbornu volju građana, da nasilna manjina, bez obzira koliko nasilna ona bila, u Srbiji nikada neće moći da ugrozi većinsku volju demokratski iskazanu građana Republike Srbije. Tu je tačka što se toga tiče.
Dakle, građani treba da budu potpuno mirni, potpuno spokojni da ćemo mi moći da obezbedimo bezbedan, miran, stabilan život svih građana Republike Srbije i da ćemo moći da obezbedimo da oni građani koji su nezadovoljni mogu mirno i dostojanstveno da iskažu to svoje nezadovoljstvo ili time kako Vlada radi ili našim rezultatima ili bilo čega drugog i da ćemo za te građane uvek biti tu da sa njima razgovaramo.
Takođe, želim da kažem da se Vlada ni u jednom jedinom trenutku, bez obzira na pretnje vešanjem, pa onda i fizički pokazivanjem vešala na tom skupu, na unošenje motorne testere u RTS, na beskonačne verbalne pretnje i uvrede da se ni ja, ni niko u Vladi Republike Srbije apsolutno ni malo nije uplašio. Teško da ti ljudi nas bilo kako mogu da uplaše, iako su nas danas, ne znam koliko to građani Republike Srbije znaju, čekali poslanici iz Dveri ispred Skupštine, verovatno ponovo fizički da nas zaplaše, zastraše i da nam prete. Vladi, legitimno izabranoj od ovog doma, koja dolazi u ovu Narodnu skupštinu da odgovara na pitanja ljudi koji, vas narodnih poslanika, koji kontrolišu naš rad, ne samo da odgovaramo vama, nego da podnesemo račun, izveštaj građanima Republike Srbije, ni toga se nismo uplašili.
Moram da kažem da je moje obezbeđenje reklo da bi bilo dobro da uđemo na zadnji ulaz Skupštine, apsolutno nisam želela to. Ja ne ulazim, ja sam predsednica Vlade Republike Srbije, ja sam ponosna na svoju zemlju, ja neću da ulazim u Skupštinu na zadnji ulaz. Nikakav Boško Obradović, nikakav nasilnik iz Dveri, nikakvi nasilnici iz Saveza za Srbiju mene neće sprečiti da kao čovek, predsednik Vlade uđem u Skupštinu Republike Srbije i podnesem izveštaj narodnim poslanicima i građanima Republike Srbije.
Nismo se uplašili, nećemo pristati na ultimatume, sačuvaćemo red i demokratski poredak. Hvala vam.
...
Pokret socijalista

Aleksandar Vulin

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana predsednice Vlade Republike Srbije, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je, zahvaljujući teškim ali uspešnim merama u privredi i ekonomiji Aleksandra Vučića, danas ekonomski mnogo snažnija nego što je bila. Zahvaljujući upornom i vrednom radu u oblasti bezbednosnih struktura, Vojsci Srbije, vojnički smo i bezbednosno daleko jači nego što smo bili.
Spolja veoma je teško ugroziti Srbiju, ali iznutra je veoma lako, iznutra je to veoma moguće. Mi smo spremni da se odbranimo od svake pretnje koja može da dođe van naših granica, ali ono što se priprema i što se radi unutar naših granica, to je nešto o čemu moramo da vodimo računa, baš svi i zajedno. Od toga da se ljudima preti, najavljuju silovanja, vešanja, ubistva, mi smo napravili gotovo normalnu pojavu, kao da je to gotovo normalno, na to se više niko ne osvrće. Kada siledžije, kao što je Boško Obradović ili neko od njegovih saveznika, Đilas, Jeremić, kažu za nekoga da nije normalan, da ga treba obesiti, kada spale nečiju lutku, mi se ni ne ljutimo više. Mi smo to prihvatili kao nešto najnormalnije, i to je strašno, što smo u našem javnom i političkom životu uveli takav oblik ponašanja da je potpuno normalno i prihvatljivo vređati, mrzeti, pozivati na nečije ubistvo.
I onda posle toga, naravno, morate doći do upotrebe sile. I onda posle nekog vremena, naravno da kad vas niko ne kazni i kada je sasvim u redu da linčujete ekipu „Kontravizije“ na protestu, ko god da organizuje taj protest, nisam najsigurniji, oni nisu više sigurni ko su i šta su, onda je normalno da ćete na kraju završiti tako što ćete upasti u Radio televiziju Srbije, tako što ćete pokušati da upadnete u Predsedništvo Republike Srbije u trenutku kada se u njemu nalazi predsednik Republike Srbije. U kojoj to zemlji na svetu je to normalno i to prihvatljivo?
Srbiju može da uzdrma, Srbiju može da slomi samo ono što dolazi iz nje, nikako ono što će doći spolja. Mi smo jači od spoljnih pretnji, ali ono što se može desiti unutar našeg naroda jeste ono što može da nas zabrinjava i obespokojava, sve zajedno, bez obzira čime se bavili i bez obzira šta radili.
Naš osnovni i glavni cilj je da ljudi žive bolje. To se postiže investicijama. Kojim investicijama, kada vas ispred Narodne skupštine sačekuju batinaši? Ko hoće da dođe u zemlju u kojoj 300 batinaša može da upadne u Radio televiziju Srbije i da kažemo – hoćemo da se obratimo direktno u program? Kakve investicije očekujete tamo gde se skupi par stotina batinaša i kaže – mi ćemo ili smeniti predsednika koji je dobio milion glasova ili ćemo ga likvidirati? U kojoj to zemlji kako to očekuje bilo ko da dobijemo strane investicije? Ko hoće da dođe da donese ozbiljan novac i da veže svoju ekonomsku sudbinu za zemlju u kojoj se politički protivnici prebijaju, u kojoj se pale lutke, u kojoj se nose vešala, u kojoj se preti legitimno izabranom predsedniku, u kojoj Vlada Republike Srbije i poslanici Republike Srbije treba da ne uđu u Narodnu skupštinu Republike Srbije?
U takvu zemlju se ne ulaže. To i jeste cilj ovih batinaša. To i jeste njihov cilj, da Srbija ponovo postane loše mesto za život, da Srbija ponovo postane ono mesto za život pljačkaških privatizacija, ono mesto za život gde je bilo dovoljno da si na vlasti, pa si odmah postao vlasnih svog marketinškog prostora u Republici Srbiji, da postaneš onaj koji kupuje sve sekunde Radio televizije Srbije unapred godinu dana i onda trguješ i radiš šta hoćeš i kako hoćeš sa njima. Takva Srbija može da se napravi ukoliko bi batinaši pobedili.
Izbori, kada god oni budu bili, a ja se lično kao koalicioni partner SNS zalažem da oni budu što pre, da što pre izađemo pred građane Srbije i da svako pokaže šta ima – oni svoju mržnju i nasilje, a mi ono što smo radili svih ovih godina, da oni pokažu kako će građani Srbije živeti bolje kada nas budu vešali i kada budu palili, a mi da pokažemo kako će živeti bolje kada budemo nastavili sa politikom Aleksandra Vučića. Ja se zalažem da ti izbori budu sutra, ako je moguće, da budu što pre. Kada god oni budu bili, oni će biti demokratski, fer, mirni.
Zaista se zahvaljujem Ministarstvu unutrašnjih poslova na načinu na koji je izdržalo da sačuva red i mir i u vreme najgoreg nasilja u Beogradu. Trebalo je izdržati to. Jako je teško gledati svoje ljude koje vređaju, pljuju, napadaju, udaraju, kada padnu šutiraju ih, jako je to teško gledati. Znam kako su se osećali policajci u tom trenutku, kao što znam kako se osećao i ministar Stefanović u tom trenutku, kao što znam kako se osećao i predsednik Vučić u tom trenutku. Teško je ne odgovoriti ljudski i reći – krenuli ste silom, silu ćete i dobiti. Ali, državnik se uzdrži i kaže – ne, nećemo nasesti na to što radite i nećemo vam dozvoliti da od Srbije napravite balkansku krčmu, nećemo vam dozvoliti da Srbija bude mesto gde ćete se ubijati i tući, gde ćete iživljavati svoje najniže strahove, nećemo. Kad god budu bili izbori, biće mirni, biće sigurni, biće demokratski, biće izbori na kojima će narod reći šta misli, a to izgleda i jeste glavni problem.
Nama se, i to je dobro da čuju građani Republike Srbije, najavljuje „Majdan“, nama se najavljuje da će se ovde kampovati, da će se donositi šatori, da će se blokirati institucije, da će se blokirati pojedinci, autoputevi, škole, da će se zaustaviti normalan život u Srbiji. To se radilo u Ukrajini pre nego što je počeo građanski sukob u Ukrajini, to se dešavalo u Makedoniji, to se dešavalo u Rumuniji, to se dešavalo u svim onim mestima gde je posle bilo jako teško živeti. Oni hoće da uvedu „Majdan“ na trgove naše zemlje.
Da vas podsetim, sećate se Automajdana u toj istoj Ukrajini i mi smo imali Automajdana. Sećate se pokušaja da se automobilima blokiraju ulice, trgovi, mostovi, a isto se radilo i u Ukrajini. Sve do jednog ponavljaju se identične šeme ponašanja, ponavljaju se identični oblici ponašanja i prosto se čovek ponekad pita – kako ih nije sramota da ne smisle nešto novo? Da nađu bar neku novu ideju, nego isključivo ponavljaju ono što je rađeno u drugim zemljama, a ono što je te zemlje učinilo nesrećnim, podeljenim i sukobljenim.
Oni već sada najavljuju da će raditi to i verovatno i nemaju ništa drugo da rade. Znate, kada vidite da na jedan od najtežih i najtužnijih dana u našoj novijoj istoriji, na dan početka NATO agresije, vi nemate ujedinjenu naciju, tačnije imate ujedinjenu naciju, svi građani Srbije su bili ujedinjeni u bolu tog dana i sećaju na one koji nisu sa nama osim vođe opozicije koji su na taj dan otputovali u Vašington. Govorim o Draganu Đilasu koji je to vreme iskoristio, ne da kaže - jel osećate odgovornost za bombardovanje, jel osećate potrebu da se izvinite srpskom narodu, jel osećate potrebu da kažete da je to bila strašna greška? Ne, nego je u to vreme Dragan Đilas u Vašingtonu iskoristio da kaže - Srbija je nedemokratska zemlja, Srbija je grozna zemlja u njoj nema slobode, u njoj nema izbora, u njoj vlada diktatura. Pa, takva zemlja se bombarduje, pa takvu zemlju treba bombardovati. Nego je iskoristio vreme da da opravdanje onima koji su nas bombardovali zašto su nas bombardovali.
Kada pustite to u medijima onda se prosečan građanin koji mnogo se i ne zanima ni za Srbiju, ni šta se dešava, kaže - pa bili smo u pravu pre 20 godina, vidite kakva je to zemlja. Nacija je bila ujedinjena tog dana i u bolu i u sećanju i u pijetetu, ali oni koji pokušavaju da se vrate na vlast i da još jednom zajašu Srbiju nisu bili sa svojim narodom. Bili su tamo odakle su mislili da mogu najviše da povrede srpski narod i da povrede ovu zemlju. Još jednom hoće da naprave majdan. Izbori će biti fer i demokratski po pravilima koja su napravljena mnogo pre nas.
Ja ću vas dame i gospodo, a svi delimo zajedničko iskustvo kada smo bili u opoziciji nismo tražili nikakve promene izbornih uslova, samo smo tražili izbore. Bili smo sigurni da je narod uz nas i samo smo tražili izbore i pobedili smo po izbornim uslovima koje su oni doneli. Nikako drugačije. Samo smo tražili fer, poštene i demokratske izbore. I, kada smo imali stotine hiljada ljudi na ulici, baš ovde ispred ovog doma nismo zaustavili život ni jednog jedinog časa, nismo sprečili ni jednog poslanika da uđe i radi svoj posao, nismo upali u RTS, nismo upali u predsedništvo, nismo upali u Vladu Republike Srbije, nismo povredili ni jednog jedinog policajca, jer smo znali da su to naša braća, jer smo znali da su to naši prijatelji i naše komšije. Nismo koristili silu. Oni koriste silu čak i kad nemaju ljude na ulici.
Građani Srbije moraju da znaju da ćemo učiniti sve da demokratija nadvlada, da nadvlada fašizam, a ne može biti ništa drugo nego fašizam kad pretite, palite, vešate, tražite silovanja i ne može biti ništa gore nego kad vređate i ponižavate svoju zemlju na dan najvećeg bola u novijoj istoriji svoje zemlje. Na taj dan, ako nemate ništa da kažete, ćutite, sakrite se, ćutite, nemojte pljuvati svoju zemlju na dan kada se sećamo sedamdeset devetoro ubijene dece. Nemojte ići tamo odakle su nas bombardovali, samo taj dan izdržite da se pravite da vam je stalo do ove zemlje, samo taj dan izdržite.
Nisu izdržali ni jedan jedini dan. Baš kao što se okupe ovde na stepeništu i umesto da prihvate da se bore za ono u šta veruju, ako i u šta veruju, u Narodnoj skupštini Republike Srbije posluže se još jednom nekakvim bednim pokušajem da budu veliki, snažni, još jednom se izbrukaju građani Srbije, čak i oni koji su za njih glasali moraju dobro da se zapitaju – da li je moj glas dat da bi neko stajao na stepenicama i sprečavao narodne poslanike i Vladu da rade svoj posao ili da zastupa moje interese.
Dame i gospodo narodni poslanici kad god budu izbori biće fer, demokratski i na njima će odlučiti srpski narod i građani Srbije niko drugi. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Branislav Nedimović

Zahvaljujem se predsedavajući.
Poštovane kolege, narodni poslanici, hvala na pitanjima koja su postavljena i ja ću iskoristiti priliku da dam jedan kratki osvrt na sve ono što smo radili u ovim oblastima koje ste malo pre gospodina Rističeviću pomenuli.
Hajde da krenemo od prve stvari. To je pre svega budžet za poljoprivredu. Prethodnih nekoliko nedelja sam nekoliko puta bio u Parlamentu i razgovarao sa poslanicima, a u okviru različitih zakonskih predloga. Tada smo u okviru rasprave valjda došli do konačnog numeričkog zaključivanja da je 53 i 54 više od 18, zato što stalno slušam kako su subvencije pre deset godina bile veće, 2009, 2010, 2011. Hajde da se vratimo ponovo na još jedan kratak čas, za prvi i drugi razred osnovne škole, za sve one koji ne znaju da računaju, bar u mom selu, mom gradu 54 je više od 18.
Danas, budžet Ministarstva poljoprivrede iznosi 54 milijarde dinara, a pre sedam, osam, deset godina iznosio je 18/19. Mislim da je ovo važno zbog javnosti podsetiti, jer vrlo često se to spominje, a to sam čuo juče od nekih stručnjaka kako su mnogo manje subvencije nego što su bile. Pa, možda u onom delu koji se odnose na hektare, ali nemojte zaboraviti tada je jedan ministar uveo subvencije od 12 ili 14 hiljade dinara i nije isplatio sve subvencije, nego dobili smo 59 hiljade tužbenih zahteva koje smo morali da platimo posle sudskog postupka. Pa, šta je to? Znači, treba da obećaš nešto što nisi u stanju da ispuniš. Možeš onoliko da predložiš, predvidiš koliko ti je jorgan dugačak. To je valjda kod svake kuće tako, kod svakog normalnog domaćina.
Hajde da se vratim na pitanje gospodina Rističevića vezano za traktore, 2017. godine Vlada Republike Srbije je imala program za nabavku traktora i podsticanje poljoprivrednika u sektoru voćarstva, povrtarstva i vinogradarstva. Da podsetim, u tom trenutku Vlada je davala negde oko 15 hiljada eura maksimalni povrat za nabavku traktora. To su bili traktori snage od 25 kilovata, do 100 kilovata. Tada sam slušao isto priče, kaže, podeliće 100, 200 traktora, to kako kome dođe, pa onda ćao, neće za ostale biti i malo su se prevarili u celoj toj priči. Bilo je 2.400 zahteva podneto za traktore, 2.100 zahteva usvojeno, isplaćeno, ljudi dobili i ono što je najvažnije, to je bilo reči o obnavljanju poljoprivredne mehanizacije, odnosno traktora za male poljoprivrednike koji do tada nisu imali nikad priliku da nabave traktor.
Idemo korak dalje, isto tako svi ti stručnjaci u prethodnih deset godina, više ne znam ni ko je bio ministar poljoprivrede, ne mogu pravo da vam kažem da se setim, znam samo, valjda mu dođem 13 ministar poljoprivrede posle 2000. godine, ko 13 prase. Koji sam, 15-ti. Eto, profesor Ševarlić bolje broji, on uvek ima te probleme sa brojevima. Ali, nebitno, 13, 15 koji god bio, prase je prase. Jako je važno reći da mi IPARD imali nikad, osam godina su pričali o IPARD. Zašto pričamo o IPARD-u? Zato što je jedan od načina da nabavite traktor, jeste i kroz IPARD. Osam godina pričali, te biće juče, te biće prekosutra, te biće za tri dana, te za šest dana, te ovamo, te tamo, ali Vlada Republike Srbije, koju je u tom trenutku vodio Aleksandar Vučić, zajedničkim aktivnostima nekoliko ministarstava i Ministarstva finansija i Ministarstva za evropske integracije i Ministarstva poljoprivrede uspelo je da dobije akreditaciju za IPARD i raspiše prve konkurse i već tu imamo prve, ne prve, 500 zahteva smo imali po prvim konkursima. Konkretno za traktore je bilo 393 zahteva, mi takvu priliku nismo imali ranije.
To je opet za one poljoprivrednike koji su, kako da kažem, na nekom srednjem nivou, koji mogu da nabave mašine koje su jače snage. Naravno, tu je krenulo spočitavanje, sada će tu neki tajkuni, tajfuni, ne znam ni ja više ko, imati pravo, e malo su se prešli.
U celoj toj priči ne mogu da učestvuju one poljoprivredne kompanije koje imaju veće količine poljoprivrednog zemljišta, zato što je ovo program koji je namenjen za male i srednje poljoprivredne proizvođače. Šta ću im ja? Valjda su mislili da to 2008, 2009. i 2010. godine u Vladi Mirka Cvetkovića, kada je bio Đilas, kada je bio, ne znam ni ja ko ministar poljoprivrede, Dušan Petrović, valjda su to oni hteli tako da postave, e neće moći ove noći.
Hajde, idemo dalje. Što se tiče traktora, bila je aktuelna priča oko nabavke dizel goriva. Ministarstvo finansija, Vlada Republike Srbije, odobrile su dve milijarde za nabavku dizel goriva, za poljoprivredne proizvođače, 60.000 po hektaru, 20 dinara po litri, pa je onda bilo priče kad će to biti isplaćeno, neće to biti na vreme.
Da sada ja iznesem tačne podatke, zaključno sa jučerašnjim danom.
Mislim da je jako važno, zbog javnosti to reći. Mi imamo 176.908 poljoprivrednih gazdinstava koje su isplaćeno zaključno sa jučerašnjim danom. Oni su dobili podsticajna sredstva koja su namenjena po hektaru, isto tako za nabavku dizel goriva.
Dakle, kako smo i rekli, a rekli smo u roku od sedam dana od podnošenja zahteva, dobiće sredstva, nije sedam, izvinite, bilo je tri. Nemojte da se ljutite.
Još jedna stvar koja se tiče nabavke sirovine koja je neophodna za prolećnu setvu i tu stvar radimo. Ko je podneo zahtev, on je dobio novac, a ko nije podneo zahtev, ja ga molim da do 30. aprila to učini, jer je tada poslednji rok.
Ja se nadam da će sva ova poljoprivredna gazdinstva koja se bave aktivno poljoprivredom, kojih još ima, koji nisu podneli zahtev, ja ih molim da to urade. Uplatićemo na račun odmah u roku od nekoliko dana kada podnesete zahtev preko nadležne filijale Uprave za trezor.
Što se tiče novog programa za traktore. Mislim da je to ključ ove čitave priče o prvom pitanju. Naravno, da da. Razmišljamo o tome i naravno da ćemo pokušati zajedno sa Ministarstvom finansija i Vladom Republike Srbije, da nađe sredstva u drugoj polovini godine idemo sa jednim novim programom za nabavku traktora, za ona lica koja ne mogu da dobace do IPARD-a, koja nisu po svom kapacitetu i po svojoj ekonomskoj snazi koje ostvaruju u okviru poljoprivredne proizvodnje, i da nemaju snage da to realizuju.
Ja se nadam novom ciklusu od bar 1000, 1500 novih traktora.
Imamo još jednu stvar. Ta gospoda 2004, 2005, 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010. godine razmontiraše onaj IMT do poslednjeg dela, što bi rekao u jednom filmu „ostali samo dugmići“. Pre godinu i po dana, kada je tadašnji predsednik Vlade bio u Indiji, i ostvareni prvi kontakti sa nekoliko velikih svetskih proizvođača, a ja samo moram zbog javnosti da podsetim, od 10 najvećih proizvođača traktora na svetu, tri potiču iz Indije.
Mi smo onda ušli u aktivne pregovore sa tim kompanijama i gle čuda, uspesmo da nađemo partnera da kupi brend IMT, da kupi lokaciju na području opštine Sečanj – Jarkovci, koja se sada rekonstruiše, i ako bog da, tamo negde u julu, avgustu mesecu, mi ćemo imati prve srpske traktore 537, 539, 565, koji će biti proizvedeni u Srbiji, 577, šta god.
Znači, one traktori i oni će biti prezentovani na prostoru, na poljoprivrednom sajmu koji će se održati od 11. maja u Novom Sadu.
Jako je važno da imamo svoj traktor, da imamo srpski traktor i da podstaknemo nabavku te vrste traktora.
Ja se zahvaljujem svima koji su nam pružili podršku, nadležnom Odboru za poljoprivredu, kolegama iz drugih ministarstava. Ima još jedna važna stvar koja se tiče traktora i tu je jako bila važna sihronizacija sa MUP, pošto su se pojavila poljoprivredna udruženja, vezano za ove tablice i obnovu registracije za poljoprivredne mašine, pred poslanicima ovog doma, našle su se izmene zakona na inicijativu MUP, gde je produžen rok, odnosno odložen rok koji je bio predviđen za registraciju traktora uz određene uslove koji moraju da se ispune. Ali, u svakom slučaju, mnogo lakše, imamo tu dve strane čitave priče. Moramo da vodimo računa i o bezbednosti, a i o potrebama poljoprivrednika za poljoprivrednu proizvodnju.
Hajde da idemo na druga pitanja. Ja se izvinjavam ako previše uzimam vremena, ja ću da skratim. Ja se stvarno izvinjavam. Pošto vidim da je tema poljoprivrede sve aktuelnija, sve važnija, hvala bogu da su se već jednom svi setili da je poljoprivreda toliko važna. Ja mislim da se slažete sa mnom.
Neki klimaju glavom, a neki ćute, ali nema veze, polako, i oni što ćute, shvatiće i oni. Što se tiče PIO za poljoprivrednike, nema crnje rupe koja trenutno postoji, 180 milijardi dinara u ovom trenutku su obaveze koje srpske poljoprivrednike muče po osnovi obaveza iz PIO i zdravstvenog osiguranja.
Zašto je to tako? Sada možemo da idemo u rikverc 30 godina. To vaše nasleđe koje imamo ovim povodom, zato što postoji obaveza svih da budu u sistemu, svako ko ima više od pola hektara zemlje, mora da bude u sistemu.
Šta je to izrodilo za sve ove godine? Dakle, 330 hiljada obveznika mi imamo u ovom trenutku koji se, obveznici po različitim osnovama osiguranja, a povezano sa poljoprivredom. Radimo trenutno projekat sa Svetskom bankom, da uradimo ovu analizu i to zajedno radimo sa Ministarstvom za rad, da rešimo ovaj „gordijev čvor“ koji postoji.
Zamislite situaciju, imao hektar, ili imao 100 hektara, vi morate isto da platite za doprinose za PIO. To su neki pre 10, 15, 20 godina uveli. Da li je to normalno?
Ne može čovek na jednom hektaru zemlje da napravi isti prihod kao čovek na 100 hektara zemlje i da pri tom to plati nešto malo više od 80.000 dinara godišnje. To nije normalno.
Sa druge strane, imate još jedan veći apsurd. To je da, plaćao 15 godina doprinose, plaćao 40 godina doprinose, imaš istu penziju. Da li je to normalno? Vidim da i profesor Ševarlić potvrđuje ovo. To znači da smo još neke ubedili. Hvala vam na tome.
Gledajte ljudi, moramo preseći ovaj „gordijev čvor“ i u prvu je poslanik Rističević kada kaže da moramo naći mehanizam. Nama je ideja da u istom danu nađemo mehanizam kako da rešimo ove obaveze koje postoje i da utvrdimo nova pravila igre i pripremamo taj sistem. Ja se nadam da ćemo u toku ove godine moći da pred ovaj dom izađemo i da već jednom ovo rešimo. Ovo je bolno pitanje.
Gledajte, mi trenutno u bazi imamo od 330.000 obveznika, 7.000 obveznika koji su ili mrtvi ili su osigurani po drugom osnovu. Dakle, ne mogu da budu, ne možeš da budeš dva puta osiguran. Možeš biti samo jednom osiguran. To je dugogodišnje nasleđe koje postoji.
Imamo još jednu sledeću stvar, analizirajući ekonomsko stanje poljoprivrednih proizvođača, svega negde oko 70.000, 80.000 poljoprivrednih gazdinstava, ima ekonomsku snagu da u ovom trenutku može da u punom kapacitetu ispunjava svoje obaveze. Mi moramo naći način kako da ove ostale uvučemo u sistem preko sistema podsticaja. Ne može to preko noći. Ovo je jako osetljivo pitanje. Ovo je jedno važno političko pitanje, pitanje koje je važno za, pre svega, egzistenciju velikog broja domaćinstava, naročito izraženo u onim delovima Srbije koja su manje razvijena, pre svega mislim na istočnu Srbiju, zahtevaće posebne ciljane mere za svaki prostor.
Iskoristio bih priliku danas da čestitam Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu rođendan, 100 godina postojanja. Dakle, jednoj instituciji koja je iznedrila sve ono pored Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, pored fakulteta u Čačku, iznedrila sav ovaj kapacitet koji mi u ovom trenutku imamo u poljoprivredi, ja im još jednom čestitam na tome.
Da se vratim na treću, i te kako važnu, možda i najvažniju stvar, to je priča o prehrambenoj industriji. Ne postoji sektor nad kojim je uništen veći genocid nakon 2000. do 2010. godine, nego što je to prehrambena industrija Srbije. Ne postoji deo privrede Srbije koji je više devastiran, sem u jednom delu mlinsko-pekarske industrije i nešto prerade semena, svi ostali delovi, naročito prerada voća i povrća unakaženi. Znači, bukvalno unakaženi. Biram reči, ali ako biram reči, pa kažem unakažen i genocid onda možete misliti koliko je to daleko otišlo.
Ne može nijedna poljoprivreda, ne može ni jedna zemlja da se razvija bez prehrambene industrije i bez otvorenih tržišta na kojima možete da izvozite ili svoje primarne proizvode ili ove proizvode iz prehrambene industrije. To jedno bez drugog ne ide.
Svako ko kaže da je posao ministra poljoprivrede isključivo samo da se bavi usevima, taj je nešto pomešao. Ozbiljno pomešao, jer bez prehrambene industrije nema razvoja poljoprivrede.
Vlada Republike Srbije januara meseca ove godine, donela je posebnu uredbu o podsticajima za investitore koji žele da ulažu u prehrambenu industriju. Tu mislim na sve investitore, bez obzira da li je on domaći ili strani, za svakog investitora je predvidela, da ukoliko investira u sektor prehrambene industrije, posebno liniju finansijskog podsticaja kako bismo razvili ovaj sektor.
Mi smo zemlja koja izvozi preko četiri milijarde dolara u poljoprivredi prehrambene industrije. Taj potencijal je mnogo veći, ali moramo da razvijemo i preradu voća i preradu povrća i preradu žitarica u neke druge poluproizvode i finalne proizvode, jer bez toga nema ni razvoja.
Kažemo da nam je učešće poljoprivrede u BDP 8% do 9% u zavisnosti od godine. Nama treba da bude manje učešće osnovne poljoprivredne proizvodnje, a prehrambena industrija mnogo veća. Tako ćemo mi rešiti naš problem koji imamo vezano za prehrambenu industriju. I pored ove finansijske podrške koju je Vlada predvidela, nama je neophodno otvaranje tržišta. LJudi, mi smo zemlja koja ima sedam miliona stanovnika.
Prehrambena industrija je bila projektovana za tržište od najmanje 22 miliona stanovnika. To je kao da u jedan auto, koji je ovako, slabije limarije, ubacite motor od 3.000 kubika, pa on će pre ili kasnije da se raspadne. To je bila prehrambena industrija Srbije posle gubitka tržišta 22 miliona stanovnika. Zamislite situaciju, ako želite da upalite bilo koju fabriku i uključite struju, vi proizvodili 1.000 ili 5.000 tona, oni su tako projektovani, da u svakom trenutku morate istu količinu energije da potrošite, a samim tim imate veće troškove, jer nemate više tržište. E, zato smo krenuli sa otvaranjem i tržišta Turske za prehrambenu industriju koja se tiče goveđeg mesa, za sektor suncokretovog ulja.
Evo sad ima jedna ekskluziva, ako nekog interesuje, 14. aprila u Srbiju dolaze inspektori iz Agencije ESMA koji će raditi kontrolu srpskih prerađivačkih kapaciteta u sektoru mesa da otvorimo krajem maja tržište Srbije za tržište Golskog zaliva, tržište Emirata, Saudijske Arabije i drugih zemalja u Golskom zalivu, to je tržište koje ima najveći platežni potencijal, a nama u stvari to treba. Nama je to neophodno da bismo mogli da plasiramo, pored ovih tržišta koje smo otvorili, Egipta za pšenicu, Turske za goveđe meso, suncokretovo ulje, tržište EU sa kojim najviše ostvarujemo razvoj, tržište Evroazijske unije.
Nemojte da zaboravite da pre nekoliko dana da je postignut novi sporazum sa predstavnicima Rusije, Belorusije, Kazahstana, Jermenije, da se za još neke poljoprivredne proizvode i prehrambene proizvode bez carina otvori ovo tržište.
Zajedno sa ostalim ministarstvima radićemo na ovome. Mi ako ne uradimo ovo sa prehrambenom industrijom, ja se nadam da ćemo imati podršku svih za ovo. Teško da ćemo moći poljoprivredu da prebacimo u ovoj video-igrici sa nivoa 2, na nivo 3. Hvala.

Siniša Mali

Hvala lepo.

Dame i gospodo, narodni poslanici, gospodine Rističeviću, da odgovorim na vaše pitanje koje ste postavili oko grada Beogradu, situaciju u gradu 2013. godine i da uporedim i sa situacijom na nivou države Srbije tada i sada.

Dakle, na kraju mandata Dragana Đilasa, ukupne obaveze grada Beograda, ukupan dug grada Beograda, kada saberete javna preduzeća i gradske opštine, bio je 1.2 milijarde evra.

Budžetski deficit grada Beograda bio je nešto iznad 20 posto. Da podsetim građane Srbije i građane Beograda, samo trudnicama i porodicama ustanovama socijalne zaštite, školama i vrtićima, dugovano je stotine miliona dinara. U to isto vreme, preduzeća i kompanije koje su u vlasništvo Dragana Đilasa bile, rasle su, zarađivale sve više i više i jasno, nažalost, nemam taj dijagram ovde kod sebe, vidite kako je grad Beograd išao dole i kako je propadao iz godine u godinu, a kako su paralelno rasle i u profitu, u dobiti i u prihodima firme Dragana Đilasa. To pokazuje koliko se on brinuo o gradu Beogradu, koliko se brinuo o građanima Beograda, a kako se brinuo za svoj privatni džep.

Da vas podsetim, setite se samo podzemnih kontejnera. Dakle, hiljadu i nešto podzemnih kontejnera koje ne liče ni našta, gde je šest miliona evra gradskih para uloženo u firmu koja ni ne postoji i otišla je u stečaj. Taj trošak i tu odluku Dragana Đilasa platili su građani Beograda.

Setite se samo Pionirskog grada. Dakle, Pionirski grad koji je mesto gde smo mi odrasli, gde su deca odrasla, on je taj Pionirski grad oduzeo, napravio ga da bude mesto za organizaciju „Velikog brata“, umesto da se deca tamo zabavljaju, da uče, da se edukuju, on i njegova firma su zarađivale novac od toga. To dovoljno govori, opet, o načinu na koji je vodio računa i o gradu Beogradu i o deci i u građanima Beograda.

Setite se samo, takozvane replike Terazija na Novom Beogradu, koji je neko napravio 500.000 evra je grad Beograd uložio u to, samo je vetar dunuo, odneo je repliku Terazija, ali takođe je odneo i 500.000 evra iz budžeta grada Beograda, zbog jedne loše odluke Dragana Đilasa.

Setite se nabavke Solarisovih autobusa, 200 autobusa koji su plaćeni po autobusu preko 200.000 evra i isti takvi autobusi Ikarbus, domaća fabrika u Zemunu je pravila za 30 ili 40.000 evra manje, pa puta 200 autobusa, to vam je 8 miliona evra direktna šteta na budžet i za budžet grada Beograda, za građane Beograda, ali je neko od toga imao koristi.

Da ne govorim o Kafovim tramvajima, koji su plaćeni jedan tramvaj 2,3 miliona evra. Grad Debrecin je za skoro duplo manje para nabavio iste te tramvaje od istog proizvođača.

Dakle, tako mogu satima i satima da pričam, a to vam govori koliko je neko, neko u ovom slučaju Dragan Đilas, cilj da sebe i svoje firme obogati, a na štetu i na račun građana Beograda.

Kada pogledate grad Beograd danas, koji potpuno konsolidovan, koji je postao grad dizalica, grad kranova, u to vreme tako nije bilo. Kada pogledate „Beograd na vodi“, projekat za koji su se smejali i govorili da se nikada neće desiti, da je pusta mašta Aleksandra Vučića, od najružnijeg dela Beograda napravili smo najveće gradilište u ovom delu Evrope, pokrenuli našu građevinsku industriju, pokrenuli našu privredu.

Imate svaki dan, i kad pogledate sa Brankovog mosta i sa Gazele vidite koliko se gradilište razvija, preko 1.500 radnika svaki dan radi na tom gradilištu, svaki dan zarađuje za svoj hleb i to je slika i prilika Srbije danas u odnosu na Srbiju 2010, 2011, 2012. godine.

Kada pogledate našu zemlju i svaki makroekonomski pokazatelj u ovom trenutku, ja ne kažem da je sve idealno. Dakle, i dalje je situacija teška, ali sigurno smo na dobrom putu da iz godine u godinu podižemo kvalitet života građana Srbije, podižemo životni standard.

Godine 2013. stopa nezaposlenosti u našoj zemlji bila je 25,9%. Dakle, svaki četvrti Srbin nije bio zaposlen. Danas je ta stopa nezaposlenosti negde oko 12%, dakle, skoro dva i nešto puta manja nego što je bila 2013. godine. I dalje je visoka, ali se zato, uvaženi poslanici, svaki dan borimo za nova radna mesta, za nove fabrike, za to da naši mladi ostanu u ovoj zemlji, da svoju budućnost nađu ovde, a ne da putuju i odlaze u Australiju, Kanadu, Ameriku i gde već.

Kada pogledate stope rasta kada su Dragan Đilas i Vuk Jeremić vodili Srbiju, to su stope rasta negativne, 3,1 2009. godine, minus 3,1, pa 2010. je bila negde oko nule, pa 2011. opet minus. Mi sad imamo stabilne stope rasta iz godine u godinu. Prošle godine 4,3, 4,4 stopa rasta našeg BDP. Jedna od najvećih u Evropi, među pet ili šest zemalja koje rastu brzo u Evropi, e među njima je prošle godine bila i Republika Srbija.

Ako pogledate učešće našeg javnog duga u BDP-u, bilo je 77, 78 2014. godine kao posledica potpuno pogrešne politike ljudi koji su tada vodili Republiku Srbiju, gde su se zaduživali iz godine u godinu i taj socijalni mir, kako su ga oni zvali, održavali tako što su zaduživali generacije koje dolaze. Mi smo tu trajektoriju javnog duga zaustavili i danas je javni dug u odnosu na BDP 50,1%. Mastriht, dakle, neki standard i EU je 60%.

Dakle i taj deo smo uradili kako treba, upravo razmišljajući o generacijama koje dolaze i o tome da naša deca nemaju problem sa visokim kamatama, velikim kreditima i velikim zaduženjima koje je imao Dragan Đilas i ljudi koji su bili tada sa njim na vlasti.

Dakle, svaki makroekonomski pokazatelj danas nam je bolji nego što je bio pre pet, šest ili sedam godina.

Ako pogledate ukupne strane direktne investicije, prošle godine preko tri miliona evra. Fabrike se otvaraju u svakom gradu u našoj zemlji. Trudimo se da svaki mladi i svaki stariji ima priliku da svoj novac zaradi u našoj zemlji i to je politika od koje nećemo odustati. To je vizija Aleksandra Vučića, koju je pokrenuo još kao predsednik Vlade 2014. godine. To je politika koju nastavlja i ova Vlada, gde se borimo za bolji životni standard, za veće plate, za to da svako ko želi da radi u Srbiji tu mogućnost i tu priliku i dobije, a da zaboravimo, ali ne možemo nikada da zaboravimo u potpunosti slike Pionirskog grada gde, umesto dece, smo imali za vreme Dragana Đilasa „Velikog brata“, da zaboravimo ogromne dugove i ogromne deficite koje nam je ostavio Dragan Đilas i njemu slični, nego da se bavimo danas našom zemljom, budućnošću ove zemlje, našim gradovima, našim selima i, ono što je gospodin Nedimović rekao, da rešavamo probleme koje dugo niko nije rešio, ali da gledamo u budućnost i da svakome ko želi u ovoj zemlji da nađe svoju budućnost bude svakim danom sve bolje i bolje.Hvala puno.

Ana Brnabić

Hvala.
Govorili su ministri, ali želim nekako, poštovani narodni poslanici, da probam da zaključim. Moj je utisak, i to delim sa građanima Srbije, tokom kampanje „Budućnost Srbije“, koju je inicirao predsednik Republike, gospodin Aleksandar Vučić, da bi razgovarali sa građanima, podneli im izveštaje, čuli šta oni misle, videli šta dalje treba da uradimo za svaku opštinu, za svaki grad, za svaku mesnu zajednicu, nekako moj ukupni utisak je da se mi nalazimo, i mislim da ćete se složiti sa mnom u tome, u jednom potpunom vremenu apsurda, u jednom vremenu apsurda gde mi treba da trošimo svoje vreme, svoju energiju na razjašnjavanje stvari koje su stvarno neverovatne.
Mi treba da odgovaramo ljudima koji nam govore npr. o vladavini prava, a ti ljudi koji nam govore i drže lekciju o vladavini prava, to su ti isti ljudi koji su 2006. godine izmenili Ustav Republike Srbije, bez i jedne jedine javne rasprave, bez da su to slali na mišljenje Venecijanskoj komisiji, na koju se danas toliko pozivaju. To su ljudi koji su u jednom jedinom danu počistili 840 sudija samo zato što po partijskom ključu i po principu partijske podobnosti oni nisu bili sa njima.
Ti ljudi danas imaju obraza nama da pričaju o vladavini prava i kako oni kada se vrate na vlast, oni će da uspostave vladavinu prava, a mi treba da odgovaramo, mi koji imamo javnu raspravu o mnogo manjim izmenama Ustava koja je duža od godinu dana, koji idemo na dva kruga konsultacija sa Venecijanskom komisijom, koji ni jednog sudiju, nikoga u pravosuđu nismo zamenili. Nikoga u nezavisnim institucijama nismo dirali. Ništa nismo promenili, počevši od Poslovnika u ovom Domu, Poslovnika koji vi poštujete, a zbog poštovanja tog Poslovnika i postojanja takvog Poslovnika koji su oni doneli, oni danas bojkotuju parlament. Dakle, to je taj apsurd.
Nama pričaju ljudi o slobodi medija, ljudi koji su imenom i prezimenom u Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije Verice Barać 2011. godine, imenom i prezimenom identifikovani kao ljudi koji su, ja citiram Vericu Barać, zarobili medije.
Dakle, tada je Verica Barać rekla: „Mediji u Srbiji su zarobljeni, a vlast je kontrolu nad medijima uspostavila preko Srđana Šapera i Dragana Đilasa“. Dalje kaže: „Vlast sa tako uspešnom kontrolom medija ne ostavlja nikakvu mogućnost za osnovne demokratske procedure“. Takođe kaže Verica Barać, ovo mi je posebno bilo zanimljivo, s obzirom na nasilan upad u RTS. Verica Barać kaže u tom Izveštaju: „RTS nije javni servis, nego servis stranaka i vladajućih elita“.
Ti ljudi nama danas pričaju o slobodi medija? Oni upadaju nasilno na RTS i oslobađaju je? Pa, to su neverovatni apsurdi. To su zaista neverovatni apsurdi.
Ti ljudi nama pričaju o Kosovu i Metohiji? Oni su velike patriote, ljudi koji su izmestili pitanje Kosova i Metohije iz UN i stavili ga pod ingerenciju EU, ljudi koji su 2010. godine izdejstvovali mišljenje Međunarodnog suda pravde da jednostrano proglašena nezavisnost Kosova od strane Prištine nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, na koje se Priština danas svaki dan poziva? To je uradio Vuk Jeremić, lider Saveza za Srbiju, čovek koji danas prebacuje Aleksandru Vučiću kako rešava pitanje Kosova i Metohije zato što je Aleksandar Vučić uspeo ponovo da stavi pitanje Kosova i Metohije na dnevni red, da se čuje glas Srbije.
To su ljudi koji pričaju o Kosovu i Metohiji, o tome kakve su oni patriote, a da smo mi izdajnici, ljudi koji su na petnaestogodišnjicu Martovskog pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji organizovali blokadu predsedništva, želeli da blokiraju predsednika Republike Srbije, dozvolili svesno ili nesvesno, ja se samo iskreno nadam da je nesvesno, dozvolili da svi svetski mediji, umesto da pričaju o petnaestogodišnjici Pogroma Srba na Kosovu i Metohiji, o paljenju crkava i manastira, kulturnog blaga ne samo srpskog naroda, nego pod zaštitom UNESKO-a, svetske kulturne baštine, paljene, lomljene od strane Albanaca na Kosovu i Metohiji, proterivanja i ubijanja Srba. Oni su sve to zabašurili, taj dan se o tome ništa nije čulo zato što su oni ceo dan divljali ispred predsedništva u Beogradu.
Ti ljudi kažu – ja sam patriota. Kada si patriota, što nisi na sav glas taj dan pričao šta se pre 15 godina uradilo, nego si time što si uradio pokrio Prištinu. Ja ne znam kako Ramuš Haradinaj i Hašim Tači mogu njima da zahvale, da se taj dan, nisu verovali ljudi verovatno od sreće, da se taj dan ne priča o 15 godina pogroma, nego se priča o tome da oni pokušavaju da blokiraju legitimno izabranog predsednika Republike Srbije.
Takođe mi je bilo zanimljivo, ali sve u skladu sa tim, na tviteru je gospođa Vesela Černeva, gospođa koja je zamenica direktora Evropskog saveta za spoljne poslove, nakon sastanka sa Đilasom i Jeremićem napisala, tvitovala žena – opozicija u Srbiji, pa je stavila fotografiju sa njima, zabrinuta je oko ekonomije i građanskih sloboda, mnogo manje oko Kosova.
Ti ljudi pričaju ovde kako su patriote, odu u Brisel i jedini utisak koji ostave je da su oni zabrinuti oko ekonomije, ljudi koji su ostavili 26% nezaposlenost, 51% nezaposlenost mladih, su danas zabrinuti oko ekonomije, ali su mnogo manje zabrinuti oko Kosova. Ti ljudi nama danas drže predavanje.
Mi danas treba da odvajamo naše vreme i energiju, umesto da radimo dalje na strukturnim reformama, otvaranju radnih mesta, reformi javne uprave, vladavini prava, mi treba građanima da objašnjavamo, da ih podsećamo koji su ovo apsurdi o kojima mi pričamo.
Pričaju nam ljudi o Evropi, evropskim vrednostima, koji u Savezu za Srbiju imaju ljude koji organizuju vojne kampove za decu, koji prete, vređaju, fizički napadaju žene, ljudi koji u potpunosti stavljaju znak jednakosti između fašizma i antifašizma.
Pa Sergej Trifunović, veliki lider Pokreta slobodnih građana kaže – i levičaru i desničaru je stalo da ima pruge, puteve, pravosuđe koje funkcioniše, prosvetu koja funkcioniše, a sada da li u kući drži sliku Draže Mihailovića, Dimitrija LJotića ili Broza ili ne znam, Koče Popovića, to je potpuno nebitna stvar. Čovek to kaže u Kragujevcu gde su LJotićevci pomagali Nemcima da prikupe decu da ih streljaju. To je nebitna stvar? Ne, to nikada u Srbiji neće biti nebitna stvar, a i vi pričajte o kojim god vrednostima hoćete.
Pričaju ljudi o efikasnoj upravi koji nisu mogli ljudima da registruju adrese, koji nisu mogli da uvedu one post terminale, da čovek koji dođe na šalter, kada dobije neku potvrdu i treba da plati 30 dinara, ako ima karticu kod sebe ne može tu da plati nego ide, čeka drugi red u pošti ili banci, pa se vraća, pa čeka ponovo red da preda tu uplatnicu, oni nama pričaju danas o efikasnoj upravi.
E to su ti apsurdi koji su neverovatni i neverovatno je da ti ljudi imaju obraza uopšte posle svega što su uradili i svega što nisu uradili za građane, da pričaju o tome kakvu će oni Srbiju da stvore samo da se ponovo domognu vlasti.
Mi moramo, to je naša obaveza, to je jedna od važnih stvari za Srbiju, da uvek i stalno podsećamo građane Srbije na ove apsurde i na ove stvari, da se ne bi ponovilo, a da takođe onda to stavimo sa strane i da se bavimo svojim poslom i razmišljamo svaki dan o tome šta smo uradili za svakog pojedinačnog građanina Srbije. Hvala.