Moram samo da kažem da se ja slažem sa tim da su ti bivši opljačkali Srbiju, i Đilas i Jeremić i ko već ne, Dinkić itd. Hajde da ih pohapsimo, hajde da ih uhapsimo i idemo da vidimo šta su oni ukrali na sudu i da vidimo posle zakonske kazne, da se imovina zapleni itd. Zašto da slušamo samo o njima? Nisu valjda oni toliko važni, da sad mi moramo da se bavimo njima ovde i kada su zakoni o zdravstvu. Ne mogu nam oni biti krivi sada za ovo stanje. Ja zaista nastupam konstruktivno, na način na koji ja mislim i stranka koju ja predstavljam, da treba da se stanje u zdravstvu popravi i uopšte u javnom sektoru, ali nemojte da tražimo tamo izgovore neke koji su prilično infantilni.

Što se tiče ekonomije Srbije, slažem se i sa tim da dođe „Folksvagen“, naravno, sve te kompanije svetskog glasa su dobrodošle, ali nemojmo da se pretvaramo da se ekonomska politika nije promenila od 2012. godine i dalje se daju nenormalne subvencije po svakom radnom mestu i dalje se daje zemljište besplatno koje vredi nekad i više miliona evra, sve moguće dozvole i administrativne takse besplatno i sa tim se ugrožava srpski privrednik. Hajde da promenimo i to, i to je katastrofalno rešenje bivše vlasti. Ja se sa tim ne slažem i treba to da se promeni, da vidimo onda da li smo napravili neku očiglednu razliku.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Skupština i Vlada nisu tužilaštvo. Ja bi bio zadovoljan kada bi Zagorka Dolovac radila svoj posao, kada lepo sankcionisala sve što se desilo do 2012. godine. Međutim, oni su to predupredili tako što su 2009. godine selektirali i tužilaštvo, i pravosuđe tako da u ovom trenutku na prste možemo nabrojati sudije koje smo mi izabrali prvi put da vrše tu funkciju.

Što se tiče subvencija. Ja moram da budem tu protiv onoga što je prethodni govornik rekao, zato što je opšte poznato da se doprinosi za zdravstvo izdvajaju iz ličnih dohodaka. Bez subvencija teško da bi napravili ovoliki broj novih radnih mesta s obzirom da su ovi nesrećnici pre nas otpustili 400.000 ljudi, to je 400.000 manje doprinosa u PIO fondu i u Zdravstvenom fondu. Dakle, teško bi bez subvencija mogli da zanovimo ta radna mesta, a time obezbedimo doprinose za zdravstvo i kako BDP bude rastao tako će i naše zdravstvo biti sve bolje i bolje. Procenat koji mi izdvajamo je sasvim, u poređenju sa Evropom, je sasvim u redu procenat BDP, ali kada BDP budemo uvećavali, a uvećavamo ga, što bude veći to će više biti para za opremu, za plate, za lekove itd. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Samo par napomena na temu ovih subvencija i bivše vlasti.

Nemaju oni baš nikakve veze sa dobrim rezultatima koje mi postižemo na tom planu, iz jedno jednostavnog razloga. Ti ljudi, pored toga što su brinuli, pre svega o samima sebi i o svom džepu, nisu voleli da rade ništa. Tim ljudima je bilo apsolutno teško, mrzelo ih je, na pamet im padalo nije da se bave nečim što je korisno za druge, konkretno za državu ili za one ljude koji su zbog njihove neodgovornosti, zbog njihovog javašluka i štetočinskog ponašanja ostajali bez posla. Pa da se oni angažuju da tim ljudima obezbede neku alternativu, time što će se truditi da dovedu investitore. Kada se to dešavalo? Na pamet im padalo nije. To što mi danas radimo, to radimo uspešno.

Znači, podsećam, Srbija je koliko i sve druge države regiona, pa i više nego sve ostale zajedno, uspela investicije da privuče. U tom smislu je danas vanredno uspešna država.

Postoje programi subvencija, ali da ih kritikujete možete samo ako niste želeli da pogledate preciznije kako izgledaju te subvencije, u kojim su iznosima i kome su namenjene, pa da pogledate kome su dodeljene. I možda bi se iznenadili ako primetite da su u značajno meri, ja mislim prošle godine čak ubedljivom većinom odobravane privrednicima iz Srbije, a ne onima koji dolaze iz inostranstva.

Tačno je gospodine Rističeviću, ne ide to bez garancija. I tačno je, nije to u onom iznosu o kom se priča. Kažu u proseku 20.000-30.000 evra po radnom mestu, nije. U proseku je mnogo manje. Mislim između 3.000 ili 4.000 po ranom mestu u pitanju. Kada vi pogledate da se to na godinu dana vrati, vama je potpuno jasno, sve što traje duže od toga, traje svaka investicija duže od toga, potpuno se jasno isplati ovoj zemlji. A da ne pričam o tome šta su radili drugi, koji su u svetu uvek važili za dobre primere.

Kakve su subvencije davali tamo kada im je trebalo, a trebalo je mnogima. Nalazile su se druge države na mestu na kome je Srbija danas. Znate koliko su u Slovačkoj plaćali subvencije za gigante, poput recimo poznatih proizvođača u automobilskoj industriji? Oni su to zaista plaćali po 40.000, što mi nikada nismo, po radnom mestu. Po 60.000 po radnom mestu, što mi nikada nismo. I niko im to tamo nije zamerao, jer su ljudi znali koliko to vredi. Ovde, mi to radimo domaćinski. Radimo ozbiljno i odgovorno u skladu sa onim što su nam realno naše mogućnosti, koliko možemo da priuštimo na osnovu onoga čime raspolažemo. Ništa više od toga. Ali pod tim uslovima, još jednom više smo nego uspešni.

Postojali su vrlo sporni programi tihi subvencija. Postojali su oni programi koji su bili do te mere sporni da su posle toga bili obarani. Znate kada su se ti programi realizovali? Da li je to iznenađenje za nekoga ako kažem u predizborno doba 2012. godine, ko ih je tada sprovodio i zašto? Baš u predizborno doba. I kako naopako baš tako da svi popadaju pre zakonom posle. To, dakle, nije pitanje za nas, nego za te bivše, za koje neki kažu ne valja da ih se pominje često. A, ja opet kažem valja.

Valja da se zna da što god u ovoj zemlji nije vredelo, sve što nije valjalo, sve što je štetu pravilo, nekako za baksuz, uvek se sa njima povezivalo i baš se njima i u njihovo vreme dešavalo. A ko misli da je slučajno, njegovo pravo. Nekako sam uveren, nije slučajno. I znate šta misli onih 60% i više građa Srbije. Evo isto što i ja. To što je bilo naopako u njihovo vreme nikako nije slučajno. Da li treba da se vrati? Da odgovor na to pitanje bude jasan, mi treba ovih stvari da se podsećamo što češće. Ja vam kažem, apsolutno ne treba. Daleko im lepa kuća.

Na član 75. amandman je podneo narodni poslanik Vesna Nikolić Vukajlović.
Da li neko želi reč?
Izvolite koleginice.

Zakon koji je na dnevnom redu je dosta glomazan i dosta spor, hoću neprecizan u mnogim članovima. Malo ste vremena posvetili i malo ste se uneli u proveru kvaliteta stručnog rada, i malo ste govorili o nadzoru nad sprovođenjem ovog zakona. Tako da mi znajući kakva je situacija na terenu i zdravstvu znamo da red i odgovornost u zdravstvu, da je to na vrlo niskom nivou.

Iz tog razloga smo podneli amandman na član 75. predloga ovog zakona, gde se član 4 mora da promeni, tako da dom zdravlja, umesto da obezbedi sanitetski prevoz kao i prevoz pacijenata za dijalizu, samostalno ili preko druge zdravstvene ustanove u skladu sa Zakonom i planom mreže, dodajemo da dom zdravlja mora da obezbedi sanitetski prevoz, kao i prevoz pacijenata za dijalizu.

Zašto to govorimo? Zato što može da se desi, stalno se dešava u praksi da kažu – nemamo danas vozilo, imaćemo sutra ili nemamo uopšte, a da pacijent, ili njemu blizak srodnik koji ide sa njim nema kome da se obrati, nema kome da se požali i niko zato ne snosi odgovornost. To je najveći problem u zdravstvu danas kod nas jer niko ne snosi nikakvu odgovornost, jer nema reda, rada i odgovornosti i nema ko da odgovara za nešto što pacijent i što građani trpe.

Ono je još bitno, jeste da obratite pažnju kada ste rekli – nadzor nad sprovođenjem ovog zakona. Ja bih volela da vidim, ne samo za ovaj zakon, nego za mnoge zakone koje prepisujete formalno iz EU, da vidim kada ste uradili analizu efekata bilo kog zakona i kada ste našli da nešto nije u redu u sprovođenju tog zakona i kada ste to doneli u Skupštinu da se promeni? Nikada. Ovako kako jeste, to će tako i ostati. Vi ste formalno pravno napravili ono što od vas traži EU, prepisali ste to, a da li se to prima na našu realnost, u našim uslovima sa našim građanima, o tome ne vodite računa, te vas najlepše molim da ovaj član 75. samo dopunite rečju – mora, umesto da – treba. Hvala.

Hvala koleginice Vukajlović.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite, kolega Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, mene stalno iznenađuje jedna konstatacija da ne trebamo da pričamo kakav je bio bivši režim. Zašto ne treba pričati? Treba pričati, treba stalno pričati, koliko god puta budem moga i gde god budem mogao govoriću kakav su zločin napravili prema svojim građanima dok su vršili vlast.

To što se dešavalo u Srbiji od 2000. godine do 2012. godine, bila je jedna potpuna devastacija jedne države, njene privrede, njenog penzionog sistema, njenog zdravstvenog sistema, i sada, ta gospodo se nadaju da će zato što je neko možda zaboravili kakvi su bili na vlasti da ih ponovo glasa, grdno se prevario. Dobro znaju građani Srbije kakvi su bili dok su bili na vlasti Jeremić, Đilas i Tadić i cela ta klika.

(Vjerica Radeta: Kada ćete da ih hapsite?)

Ovde kolege dobacuju – zašto se ne procesiraju. Zato što su u ovo u istoj Skupštini 2010. i 2011. godine donosili zakone koji su njima značili amnestiju za sve zločine koje su pravili prema svojim građanima, ovde u ovoj sali.

Ja ću da ponovim samo jedan Zakon o deviznom poslovanju. Kada su pravili veštački, šticovali kurseve, iznosili novac iz države, promenili su Zakon o deviznom poslovanju da bi izbegli krivičnu odgovornost, menjali su Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, menjali su zakone o podsticajima u privredi.

Sve moguće su menjali da bi mogli da pljačkaju. I sad takvi hoće da se vrate na vlast. I koliki im je moral dok hoće da se vrate na vlast, Jeremić, Đilas i Tadić? Isteruju decu od 17, 18 i 19 godina na ulicu da se tuku sa policijom. To je dno. To ne možete da opišete. Ta deca ne znaju kakvi su oni bili dok su bili na vlasti. Ne znaju kakvi su bili, ali najlakše je mladog čoveka koji jeste punoletan i ostvaruje puna građanska prava, ali nema životnog iskustva, gurati pred policiju ili političke neistomišljenike. E, sa takvima hoće oni da dođu na vlast, da ih prevare. Najlakše je mladog čoveka prevariti.

Ali, njima to nije ni bitno. Nije im bitno što će možda da idu u zatvor. Nije im bitno što može neko da strada, kao što im nije bilo bitno dok su vršili vlast da teraju tu našu policiju da tuče njihove političke neistomišljenike, pa čak i ubija.

I onda – ne trebamo da pričamo o njima. Ma, pričaću gde god mogu i koliko god mogu i kad mogu. Da se više nikad ne vrate na vlast.

I da se manemo više tih priča o tome da investitorima nisu potrebni podsticaji države. Taj budžet, kome pripada? Valjda građanima. Šta je tu sporno da se iz tog budžeta izdvajaju podsticajna sredstva radi otvaranja novih radnih mesta, bez obzira na vrstu i strukturu investitora, da li je domaći, strani, itd? Pa, čemu taj novac onda? On se vraća građanima.

Hoćemo da čuvamo svaki metar državnog zemljišta? Hajde neka neko postavi, da li je 10 metara gradskog, građevinskog, neizgrađenog zemljišta, ako se nekome da radno mesto za jednog čoveka, možda i metar, možda i pet, neću da ulazim, ali je novo radno mesto. I ta državna imovina onda ima svrhu. Upotrebljena je da bi se poboljšao kvalitet života građana na teritoriji gde se to zemljište nalazi. Šta je tu sporno?

Što kaže naš narod, neki misle da vode politiku – niti ide, nit se vodi. Pa ne možeš da dobiješ a da ne daš. Ne možeš da kupiš ako ne platiš. Toga nikad nije bilo.

Da li neko postavlja pitanje šta rade zemlje u okruženju? Vidim već određeno negodovanje.

Kad neko kaže – nešto se investira, hajde da pogledamo, da mi neko odgovori – odakle se pune fondovi penzijsko-invalidskog osiguranja? Evo, ministre, odgovorite mi, mada nije vaš resor, ali pitaću vas za vaš resor – odakle se puni Fond zdravstvene zaštite? Od radnih mesta. Bar ja tako mislim, a vi me osporite ako nije tačno. Jer se taj novac koji uplaćuju zaposleni vraća njima na određeni način kroz poboljšanje kvaliteta zdravstvene zaštite. Ja mislim da da. To se vidi sada.

Ali, da li, ministre, možemo da očekujemo da imamo kvalitetnu zdravstvenu zaštitu i penzije ako ne otvaramo fabrike u Srbiji? E, to je problem sa kojima sa jednim delom opozicije nećemo da se složimo.

Kad je u pitanju bivši režim, kod njih je jasno – leva ruka, desni džep, nestala fabrika, nestao novac, nestalo zemljište. Da su bili na vlasti još četiri godine, nestao bi i narod, ceo narod. Ne kroz ratove nego kroz migracije. Pa bi onda imali zemlju na kojoj niko ne bi živeo, imali bi gradove u kojima niko ne bi živeo, možda nešto ovo malo starijih, kao što se na selima dešava. E, takvu nam je budućnost davao bivši režim. I sve ovo što radi, počev od Vlade Aleksandra Vučića 2014. godine pa do danas jeste da se taj proces zaustavi. I zaustavio se. Poboljšava se kvalitet zdravstvene zaštite, a što imamo kvalitetniju zdravstvenu zaštitu, pravimo im veći motiv da naši građani ostanu ovde a ne da idu po belom svetu.

Hvala, kolega Arsiću.
Reč ima Borka Grubor. Izvolite.