Nemate pravo na repliku, kolega Šešelj.

(Aleksandar Šešelj: Kratko.)

Kratko ili dugo, pravo na repliku je pravo na repliku.

(Aleksandar Šešelj: Dosadno je.)

Nije dosadno.

Reč ima koleginica Malušić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Samo podsećanja radi, setimo se 2012. godine, pa da Srpska napredna stranka nije došla na vlast sa svojim koalicionim partnerima, ova zemlja bi bila potpuno mrtva. Zašto? Pa sledio je bankrot i to svi znamo. Treba govoriti istinu. Znači, 26 milijardi evra su nam ostavili duga. Vraćamo polako te milijarde, spali smo na 23, a uzimamo kredite po mnogo, mnogo povoljnijim uslovima, po 2%, uzimali su kredite po 8%.

Zdravstvo. Kakvo je bilo zdravstvo 2012. godine? Očajno, potpuno devastirano, bili smo na 34. mestu, a na kom smo danas? Na 18. Šta to znači? Mnogo, mnogo bolje. Potpuno je drugačija zdravstvena zaštita. Uložili smo enormno mnogo para, potpuno drugačiji uslovi.

Prvo ću govoriti kao pacijent, a onda i kao narodna poslanica. Godine 2011. sam bila u bolnici, nažalost, desilo se tako. Užasno, prljavština, svi se sećamo žutih buba, jedva sam čekala da izađem. Jel to istina? Jel neko bio 2011. godine? Katastrofa, užasno stanje, loši prozori, prljavo, nehigijenski, silne infekcije, a o tome koliko se kralo hajde da se setimo. Te Milosavljevićeva afera, te Bajec afera, silni doktori i afere, bilo, ne povratilo se.

Danas je potpuno drugačija situacija. Neka ode neko malo pa neka pogleda. Okrečeno, promenjena vrata, prozori, prošireno, zaista je, ljudi, tako. Možemo da napravimo jednu komisiju pa da idemo od bolnice do bolnice. Nije sve, ali je mnogo, mnogo toga urađeno. Pogledajte samo šta smo uradili. Novi klinički centar u Nišu. Radi se klinički centar 2 u Beogradu. Šta je bilo sa Kamenicom? Devet godina nije rađena, ukrali silne pare, 19 miliona evra nestalo. Mi smo završili Kamenicu, spasili živote, oni su ubili 9.800 ljudi, sramota jedna.

Koliko smo samo akceleratora kupili? Koliko smo samo sanitetskih vozila kupili. Je li to istina? Istina je. Sedam hiljada specijalizanata. Svake godine se prima po stotinu najbolje dece. Dvanaest hiljada ljudi smo zaposlili. Znači, ne može da se kaže, ne može niko da kaže da nismo dobro radili. Radimo koliko možemo, radimo mnogo bolje i to je jako, jako vidljivo i tek će biti kad se izgradi klinički centar u Novom Sadu, kada se izgradi klinički centar u Kragujevcu vašem. Napravljeni su projekti, spremljene su pare, polako, prosto za sedam godina nemamo čarobni štapić. Ali, ja vama čestitam, izvanredni su rezultati rada i zaista je boljitak na svakom koraku vidljiv. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Moram samo da kažem da se ja slažem sa tim da su ti bivši opljačkali Srbiju, i Đilas i Jeremić i ko već ne, Dinkić itd. Hajde da ih pohapsimo, hajde da ih uhapsimo i idemo da vidimo šta su oni ukrali na sudu i da vidimo posle zakonske kazne, da se imovina zapleni itd. Zašto da slušamo samo o njima? Nisu valjda oni toliko važni, da sad mi moramo da se bavimo njima ovde i kada su zakoni o zdravstvu. Ne mogu nam oni biti krivi sada za ovo stanje. Ja zaista nastupam konstruktivno, na način na koji ja mislim i stranka koju ja predstavljam, da treba da se stanje u zdravstvu popravi i uopšte u javnom sektoru, ali nemojte da tražimo tamo izgovore neke koji su prilično infantilni.

Što se tiče ekonomije Srbije, slažem se i sa tim da dođe „Folksvagen“, naravno, sve te kompanije svetskog glasa su dobrodošle, ali nemojmo da se pretvaramo da se ekonomska politika nije promenila od 2012. godine i dalje se daju nenormalne subvencije po svakom radnom mestu i dalje se daje zemljište besplatno koje vredi nekad i više miliona evra, sve moguće dozvole i administrativne takse besplatno i sa tim se ugrožava srpski privrednik. Hajde da promenimo i to, i to je katastrofalno rešenje bivše vlasti. Ja se sa tim ne slažem i treba to da se promeni, da vidimo onda da li smo napravili neku očiglednu razliku.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Skupština i Vlada nisu tužilaštvo. Ja bi bio zadovoljan kada bi Zagorka Dolovac radila svoj posao, kada lepo sankcionisala sve što se desilo do 2012. godine. Međutim, oni su to predupredili tako što su 2009. godine selektirali i tužilaštvo, i pravosuđe tako da u ovom trenutku na prste možemo nabrojati sudije koje smo mi izabrali prvi put da vrše tu funkciju.

Što se tiče subvencija. Ja moram da budem tu protiv onoga što je prethodni govornik rekao, zato što je opšte poznato da se doprinosi za zdravstvo izdvajaju iz ličnih dohodaka. Bez subvencija teško da bi napravili ovoliki broj novih radnih mesta s obzirom da su ovi nesrećnici pre nas otpustili 400.000 ljudi, to je 400.000 manje doprinosa u PIO fondu i u Zdravstvenom fondu. Dakle, teško bi bez subvencija mogli da zanovimo ta radna mesta, a time obezbedimo doprinose za zdravstvo i kako BDP bude rastao tako će i naše zdravstvo biti sve bolje i bolje. Procenat koji mi izdvajamo je sasvim, u poređenju sa Evropom, je sasvim u redu procenat BDP, ali kada BDP budemo uvećavali, a uvećavamo ga, što bude veći to će više biti para za opremu, za plate, za lekove itd. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Samo par napomena na temu ovih subvencija i bivše vlasti.

Nemaju oni baš nikakve veze sa dobrim rezultatima koje mi postižemo na tom planu, iz jedno jednostavnog razloga. Ti ljudi, pored toga što su brinuli, pre svega o samima sebi i o svom džepu, nisu voleli da rade ništa. Tim ljudima je bilo apsolutno teško, mrzelo ih je, na pamet im padalo nije da se bave nečim što je korisno za druge, konkretno za državu ili za one ljude koji su zbog njihove neodgovornosti, zbog njihovog javašluka i štetočinskog ponašanja ostajali bez posla. Pa da se oni angažuju da tim ljudima obezbede neku alternativu, time što će se truditi da dovedu investitore. Kada se to dešavalo? Na pamet im padalo nije. To što mi danas radimo, to radimo uspešno.

Znači, podsećam, Srbija je koliko i sve druge države regiona, pa i više nego sve ostale zajedno, uspela investicije da privuče. U tom smislu je danas vanredno uspešna država.

Postoje programi subvencija, ali da ih kritikujete možete samo ako niste želeli da pogledate preciznije kako izgledaju te subvencije, u kojim su iznosima i kome su namenjene, pa da pogledate kome su dodeljene. I možda bi se iznenadili ako primetite da su u značajno meri, ja mislim prošle godine čak ubedljivom većinom odobravane privrednicima iz Srbije, a ne onima koji dolaze iz inostranstva.

Tačno je gospodine Rističeviću, ne ide to bez garancija. I tačno je, nije to u onom iznosu o kom se priča. Kažu u proseku 20.000-30.000 evra po radnom mestu, nije. U proseku je mnogo manje. Mislim između 3.000 ili 4.000 po ranom mestu u pitanju. Kada vi pogledate da se to na godinu dana vrati, vama je potpuno jasno, sve što traje duže od toga, traje svaka investicija duže od toga, potpuno se jasno isplati ovoj zemlji. A da ne pričam o tome šta su radili drugi, koji su u svetu uvek važili za dobre primere.

Kakve su subvencije davali tamo kada im je trebalo, a trebalo je mnogima. Nalazile su se druge države na mestu na kome je Srbija danas. Znate koliko su u Slovačkoj plaćali subvencije za gigante, poput recimo poznatih proizvođača u automobilskoj industriji? Oni su to zaista plaćali po 40.000, što mi nikada nismo, po radnom mestu. Po 60.000 po radnom mestu, što mi nikada nismo. I niko im to tamo nije zamerao, jer su ljudi znali koliko to vredi. Ovde, mi to radimo domaćinski. Radimo ozbiljno i odgovorno u skladu sa onim što su nam realno naše mogućnosti, koliko možemo da priuštimo na osnovu onoga čime raspolažemo. Ništa više od toga. Ali pod tim uslovima, još jednom više smo nego uspešni.

Postojali su vrlo sporni programi tihi subvencija. Postojali su oni programi koji su bili do te mere sporni da su posle toga bili obarani. Znate kada su se ti programi realizovali? Da li je to iznenađenje za nekoga ako kažem u predizborno doba 2012. godine, ko ih je tada sprovodio i zašto? Baš u predizborno doba. I kako naopako baš tako da svi popadaju pre zakonom posle. To, dakle, nije pitanje za nas, nego za te bivše, za koje neki kažu ne valja da ih se pominje često. A, ja opet kažem valja.

Valja da se zna da što god u ovoj zemlji nije vredelo, sve što nije valjalo, sve što je štetu pravilo, nekako za baksuz, uvek se sa njima povezivalo i baš se njima i u njihovo vreme dešavalo. A ko misli da je slučajno, njegovo pravo. Nekako sam uveren, nije slučajno. I znate šta misli onih 60% i više građa Srbije. Evo isto što i ja. To što je bilo naopako u njihovo vreme nikako nije slučajno. Da li treba da se vrati? Da odgovor na to pitanje bude jasan, mi treba ovih stvari da se podsećamo što češće. Ja vam kažem, apsolutno ne treba. Daleko im lepa kuća.

Na član 75. amandman je podneo narodni poslanik Vesna Nikolić Vukajlović.
Da li neko želi reč?
Izvolite koleginice.

Zakon koji je na dnevnom redu je dosta glomazan i dosta spor, hoću neprecizan u mnogim članovima. Malo ste vremena posvetili i malo ste se uneli u proveru kvaliteta stručnog rada, i malo ste govorili o nadzoru nad sprovođenjem ovog zakona. Tako da mi znajući kakva je situacija na terenu i zdravstvu znamo da red i odgovornost u zdravstvu, da je to na vrlo niskom nivou.

Iz tog razloga smo podneli amandman na član 75. predloga ovog zakona, gde se član 4 mora da promeni, tako da dom zdravlja, umesto da obezbedi sanitetski prevoz kao i prevoz pacijenata za dijalizu, samostalno ili preko druge zdravstvene ustanove u skladu sa Zakonom i planom mreže, dodajemo da dom zdravlja mora da obezbedi sanitetski prevoz, kao i prevoz pacijenata za dijalizu.

Zašto to govorimo? Zato što može da se desi, stalno se dešava u praksi da kažu – nemamo danas vozilo, imaćemo sutra ili nemamo uopšte, a da pacijent, ili njemu blizak srodnik koji ide sa njim nema kome da se obrati, nema kome da se požali i niko zato ne snosi odgovornost. To je najveći problem u zdravstvu danas kod nas jer niko ne snosi nikakvu odgovornost, jer nema reda, rada i odgovornosti i nema ko da odgovara za nešto što pacijent i što građani trpe.

Ono je još bitno, jeste da obratite pažnju kada ste rekli – nadzor nad sprovođenjem ovog zakona. Ja bih volela da vidim, ne samo za ovaj zakon, nego za mnoge zakone koje prepisujete formalno iz EU, da vidim kada ste uradili analizu efekata bilo kog zakona i kada ste našli da nešto nije u redu u sprovođenju tog zakona i kada ste to doneli u Skupštinu da se promeni? Nikada. Ovako kako jeste, to će tako i ostati. Vi ste formalno pravno napravili ono što od vas traži EU, prepisali ste to, a da li se to prima na našu realnost, u našim uslovima sa našim građanima, o tome ne vodite računa, te vas najlepše molim da ovaj član 75. samo dopunite rečju – mora, umesto da – treba. Hvala.