Hvala, profesore Stojmiroviću.
Vjerica Radeta, pravo na repliku. Izvolite.

Dakle, zaista raduje da su počele i kolege iz vladajuće većine da podržavaju naše amandmane ili jedan od amandmana, potpuno je svejedno, jer su suštinski isti. Opet se ponavlja ono što su govorili i gospodin Rističević i gospodin Atlagić, evo sada i gospodin Stojmirović isto to kaže, dakle nema spora da u Srebrenici nije bilo genocida.

Šta mi sada očekujemo? Sporna je visina kazne. Mi možemo da razgovaramo o smanjenju kazne. Mi mislimo da je to, zaista najstrašniji zločin, zato što on nije samo za ovaj trenutak, nego i za buduće generacije, koje će doći mnogo posle nas i nikada nigde ne sme biti zapisano da smo mi Srbi genocidan narod, zato što to nismo i zato što u Srebrenici nije bilo genocida.

Dakle, ako je vladajuća većina spremna da glasa za jedan od ovih naših amandmana, mi možemo da se dogovorimo da se ova kazna koju smo mi predvideli, da mi izmenimo jedan od amandmana da to bude neka manja kazna.

Možda je to u ovom momentu formalno, po Poslovniku, malo teško izvodljivo, ali je toliko značajno pitanje da možemo čak i tu da napravimo neki zajednički dogovor da se to uradi, da se ponovo sastane odbor, itd.

Možda bi bilo još bolje da gospođa Kuburović, u ime Vlade nam kaže da je i njoj ovo prihvatljivo, pa da onda vidimo da zajedno napravimo i predlog kazne i konkretan naziv krivičnog dela. Zapravo, ovo je naziv krivičnog dela, u Srebrenici nije bilo genocida i to ne sme javno da se kaže, pa da se napravi i raspon kazne kao što je neko, da li reče Marijan, može to da kaže i u pijanstvu, u svađi itd, pa da se napravi raspon kazne, pa da može da se mere neke olakšavajuće, otežavajuće okolnosti, itd.

Nama je bitno da vas ubedimo da se stvori ta klima, da se stvori ta atmosfera, da vlast, da Vlada zapravo prihvati i skupštinska većina, nema razloga da se mi plašimo da ovo inkriminišemo kao krivično delo. Ovo nema veze sa bilo kakvim uskraćivanjem prava na govor.

Naravno, dobro se setio kolega Rističević, Sanda Rašković Ivić je na nekoj televiziji u Sarajevu rekla da se u Srebrenici desio genocid. Onda je narodni poslanik, ne znamo tačno čiji, ali narodni poslanik. Dakle, sada kada ona ode u Sarajevo na tamo federalnu televiziju ili gde je bila iako oni kažu – Evo, poslanik Narodne skupštine Republike Srbije kaže da je u Srebrenici bio genocid. To ne može da prođe bez kazne.

Kazniće nju sasvim sigurno zbog toga i građani na sledećim izborima pa nikada više neće biti poslanik, ali i pored političke osude mora postojati i krivična osuda.

Evo, završavam samo ovom rečenicom, molim vas i vas gospođo Kuburović i kolege poslanike iz vladajuće većine, hajde da sednemo da razgovaramo, da se dogovorimo, da se ovde dogovorimo da je ovo prihvatljivo, pa da onda već za neke sledeće izmene formulišemo i krivično delo i sankciju. Hvala.

Hvala koleginice Radeta.
Reč ima Đorđe Komlenski. Izvolite kolega.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena ministre, uvažene kolege, ja ću samo podsetiti da ne možemo sve gledati sa emocijama i isključivo samo sa političkog aspekta, već se moramo ponašati pomalo kao pravnici, pogotovo u ovakvim situacijama kada je u pitanju rasprava o amandmanima i mogućnosti da ti amandmani uopšte budu inkorporirani u postojeći zakon na način kako je to predloženo.

Ono što je nesporno da većina članova ovog parlamenta smatra da genocida u Srebrenici nije bilo, ali način na koji je amandman predložen da bude u perspektivi ako bi se nekim slučajem usvojio sastavni deo krivičnog dela teško ubistvo, zaista pravnički je apsolutno nemoguće izvesti i smestiti ga u taj prostor.

Ja mogu da razumem potrebu da se o ovome govori i ovo je nešto o čemu trena razgovarati na mnogo različitih nivoa. Znači, nije samo pitanje olakog komentarisanja da je u Srebrenici bilo genocida od strane mnogih u Srbiji, već pravo da vam kažem, meni je od toga čak i više smetalo u poslednje vreme što i na Javnom servisu i mnogim nacionalnim televizijama se koriste termini apsolutno nedozvoljeni i neprimereni kao „Kosovo“, kao „predsednik republike Kosovo“ umesto „tzv. Tvorevine šiptarske koja je nastala dole tako kako jeste“.

To su sve stvari o kojima se da razgovarati. Dobro je što je pokrenuto da se o tome popriča, ali pravnički je apsolutno nemoguće da ovakav amandman postane sastavni deo ovog dela zakona koji je, tako da kažem, kolokvijalno napadnut amandmanom koji su kolege iz SRS predložile.

Nažalost, uz svu surovost, ponekad moramo zaista da stvari posmatramo kao pravnici, iako su emocije u nekom trenutku potpuno na drugoj strani i želje koje bismo želeli da kroz diskusiju, ne samo, nego i kroz ono što pretočimo na papir bude mnogo drugačije od onoga kako piše.

Inače, samo bih rekao sledeću stvar. Dovoljno krivičnih dela u postojećem zakoniku postoji da kada bi se javno tužilaštvo malo ozbiljnije pozabavilo svojim poslom, ima mesta da mnogi za ovako ozbiljne tvrdnje budu procesuirani, bez obzira da li su narodni poslanici, da li se bilo gde nalaze u politici, iz bilo kog razloga da su pomenuli, jer ja mogu da se složim da ovo što mi slušamo mnogo puta nisu naučne rasprave, nisu teoretisanja da li je toga bilo ili nije bilo, nego apsolutno tvrdnje koje treba isključivo i samo da pričine štetu Republici Srbiji i Srbima kao narodu, gde god da žive, ne samo na teritoriji Srbije i Republike Srpske, nego u celom svetu.

Prema tome, mislim da u ovom segmentu više treba razgovarati o tome zašto tužilaštvo ovakve stvari nije pokretalo, jer stvarno mislim da prostora i elemenata za tako nešto ima. Hvala.

Hvala, kolega Komlenski.
Pravo na repliku, Vjerica Radeta.

Kao pravnik, recimo, ja nikada ovaj zakon, predlog o kojem danas raspravljamo, ne bih nazvala Tijanin zakon, jer je ovo zakon o izmenama Krivičnog zakonika.

Kao pravnik, kod prvog amandmana sam rekla da razumem zašto je ministarstvo, odnosno Vlada, zašto su rekli da ne mogu da prihvate amandman iz formalnih razloga. Kao pravnik, takođe znam, složićete se, kolega Komlenski, po našem Poslovniku, mi ne možemo da intervenišemo na član na koji intervenciju nije dala Vlada.

Vlada je intervenisala na ovaj član koji je bio najpribližniji nekoj mogućnosti da se doda i ovo što smo mi predvideli kao krivično delo.

Opet ponavljam, nemamo ništa protiv da se dogovorimo, mogli smo to i na odboru i pre odbora i tako dalje, da vidimo da dobijemo saglasnost Vlade da promene još jedan član, da bi moglo ovo da se uklopi. Dakle, ovo je bilo kao pravnik. Da, i ovo na kraju će biti kao pravnik.

Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Dakle, član 46. Ustava Republike Srbije, citirala sam 2. stav, nas obavezuje da jedan ovakav amandman bude prihvaćen, odnosno da jedan ovakav član bude formulisan.

Kao čovek, kao patriota, kao nacionalista, kao neko ko želi dobro svom narodu gde god da se nalazio, i Republici Srbiji i Republici Srpskoj, kao neko ko se politikom bavi da bi ostavio neki trag u politici i da taj trag ne bude negativan, kao neko kome je jako stalo da posle nas o našem narodu ne bude nigde pisalo da je izvršio genocid, a nije, mi moramo da kažemo, da tražimo da se institucionalno zaštiti ta država na taj način da niko ne sme da kaže, odnosno sme da kaže, ali da zna da ga čeka ozbiljna zatvorska kazna. To je ono na čemu mi insistiramo i to je ono što očekujemo.

Opet kažem, ako je to nemoguće po vašem mišljenju da to uradimo danas, hajde barem recite uradićemo to za neku sledeću sednicu. Mada i dalje mislim da za ovo treba da se glasa, za jedan od naših amandmana. Lako ćemo mi izvršiti pravno-tehničku redakciju, kolega Komlenski. Hvala.

Hvala.
Pravo na repliku ima Đorđe Komlenski. Izvolite.

Zahvaljujem.

Ja ću samo podsetiti da je jedna od adekvatnijih mogućnosti bila da se ono što ima pravo svako od narodnih poslanika pojedinačno, a posebno i kao politička grupacija, da predloži zakon o izmenama i dopunama zakona koji bi mogao da bude poprilično dobro smešten, pa da vidimo ko će to podržati i ko neće. Zašto? Jer, i mi isto tako smo predložili donošenje odluke kojom će se formirati komisija koja bi trebalo da istraži i utvrdi tačan poimeničan broj svih žrtava agresije NATO pakta 1999. godine. Čekamo da to dođe na dnevni red Skupštine jako strpljivo, iako smo više puta očekivali da će možda to i neki drugi državni organi uraditi. Ali, ne moramo za sve da čekamo Vladu Srbije. Naravno da kao poslanici imamo mogućnost da na ovakav način pokrenemo inicijativu. Pa i mi očekujemo podršku apsolutnu svih onih koji su dobronamerni u ovoj Skupštini i razmišljaju o dobrobiti Srbije, da se takav jedan posao uradi.

Između ostalog, takvim poslom, kao što ćemo na ovaj način, ukoliko budemo sprečili da se neosnovano Srbija optužuje za bilo kakvo postojanje genocida u Srebrenici, na isti način sprečiti bar u budućnosti da bilo ko može da manipuliše brojem žrtava agresije NATO pakta na Srbiju 1999. godine i da to ostane nešto što je potpuno jasno, dobro i u celosti potkovano, da ne bismo trpeli sad kojekakve izmišljotine i licitacije koliko je Srba stradalo u Jasenovcu, da li su bili radni logori i da ne nabrajam sve one idiotluke koje smo prinuđeni da slušamo čak od strane i nekih državnika koji na taj način zaista jako duboko vređaju osećanja srpskog naroda i svih onih drugih naroda koji su stradali u takvim logorima ili u takvim zločinima koji su se dešavali u prošlosti. A neko pre nas je propustio da tačan broj žrtava na nedvosmislen način utvrdi, da to jednostavno niko više ne može sutra da dovede u pitanje.

Prema tome, i ove pravničke mogućnosti i poslovničke postoje. Prema tome, očekujemo u tom smeru inicijativu, jer zaista, ni odbor se ne bi na način na koji se izjasnio kada je u pitanju ovaj amandman ne bi izjašnjavao, već bi isključivo morao da gleda sa formalno-pravne strane. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, govorili smo o ljudskim pravima. Pravo na život, pravo na slobodu, pravo na sigurnost, to su univerzalna ljudska prava.

Ja ne razumem ljude ili čoveka koji može da ubije drugog čoveka zbog verskih razlika, nacionalnih razlika, navijačkih razlika, a najgore je ubiti čoveka zbog toga što je druge vere. Ako veruješ u nešto, onda moraš da veruješ i u pravo te osobe da živi.

U to nije verovala Elfeta Veseli, ali to ne znači da i mi prestanemo da verujemo. Pravo na život je neprikosnoveno.

Ima tamo jedna nacija, ima jedna država koja je gotovo istrebila celu jednu ljudsku rasu – Indijance. Ima tamo jedna država koja je zasigurno izvršila genocid, samo što u to vreme nije postojalo to krivično delo. To se zove Hirošima i Nagasaki. Postoji jedna nacija, postoji jedna država koja je to učinila. Ja sam ponosan što srpska država i srpski narod to nije učinio.

Čitajte DŽona Šindlera, jednog od šefova CIA šta kaže o Srebrenici. On kaže da nije bio genocid. On kaže, iako je bio činovnik administracije čiji je šef bio Klinton.

Nemojte zaboraviti da je Klinton sa Alijom Izetbegović dogovorio pad Srebrenice, gde se desila užasna osveta za ubistvo preko 3.000 Srba u i oko Srebrenice. To je bio zločin kojim se ne može opravdati prethodni zločin, ali nije bio genocid. Možda je bio za Sandu Rašković Ivić i za njenog šefa Vuka Jeremića, verovatno sada i za Đilasa i za Boška Obradovića. Za mene nije bio, mada obeležja genocida ima ono što se desilo oko Srebrenice, jer se neselektivno ubijalo stanovništvo celih sela, cele opštine jedne, neselektivno, od najmlađeg do najstarijeg.

U Srebrenici su, srećom u nesreći, civili odmah odvojeni, a potencijalne vojničke osobe koje su mogle biti u vojsci, koje su mogle izvršiti one zločine su bile predmet srpskih operacija i desio se zločin. Mi to ne negiramo i Deklaracija Skupštine da se u Srebrenici desio veliki zločin. Mi se nećemo od toga skrivati. Mi ne treba da skrivamo naše zločince nikako. Oni koji su ubili moraju da odgovaraju.

Takođe, insistiram da i oni koji su ubijali Srbe moraju da odgovaraju, da ne može neko ko zverski izreže dečaka, zakolje ga, iseče mu stomak u obliku krsta, da bude osuđen samo na 10 godina. Oni koji su ga osudili su pljunuli na svoju profesionalnu, pravnu školu i pravni fakultet, oni koji su osudili na tako blagu kaznu.

Mi jasno kažemo da je bio zločin, ali je njega dogovorio Klinton i Alija Izetbegović. Za Klintona svi smo mi kolateralna šteta i on koristi bivše jugoslovenske narode jedne protiv drugih. Ja se sa tim ne slažem, ali ne mogu da se složim da su Srbi učinili genocid u Srebrenici. Jesam za to da se kažnjava, ali mislim da kazna u predloženom amandmanu je prevelika. Hvala.