Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi pitanja ja pozdravljam juče izgovorene reči predsednika Vlade Republike Srbije – nema kompromisa sa sivom ekonomijom. Svi moraju da imaju iste uslove na tržištu. Tako kaže predsednik Vlade, Ana Brnabić. Ja snažno podržavam tu izjavu i činim sve da se na našem tržištu to i učini.

Stoga pitanje za Vladu, za ministarstvo koje kontroliše telekomunikacije, za REM i druga regulaciona tela koja regulišu i kontrolišu elektronske medije, pozivam se na Zakon o elektronskim medijima, na Zakon o oglašavanju, pozivam se na zakon koji potvrđuje konvenciju o prekograničnim televizijama Saveta Evrope i ovde vam pokazujem da naši gledaoci znaju, ovde je 80 velikih firmi, brendova, u Republici Srbiji, koje reklamiraju, tzv. prekogranični kanali, ja ću reći piratski kanali, koji uzimaju hleb domaćim registrovanim kanalima time što emituju reklame, naravno iz Luksemburga i Ljubljane.

Ja sam dobio odgovor od slovenačkog sektora za elektronske medije, Tomaž Gorjanc, koji kaže da u svim TV programima koje sam ja navodio, uključujući Sport klubove, Foks, Foks lajf, Univerzal, TLC, N1, kaže da se emituju samo slovenske reklame. Po Zakonu o elektronskim medijima, prekogranični programi ne smeju da budu izmenjeni.

Dobio sam čudan odgovor od REM-a – da N1 televizija, kao što sam govorio, nije registrovana u Srbiji. Znači, to je neregistrovani medij koji, ukoliko tužite, a ima ih, na primer, tu u Republici Srbiji, oni ne odgovaraju jer nisu upisani u registar elektronskih medija u Srbiji. Time ne plaćaju nadoknadu za emitovanje koje domaći kanali plaćaju, pravi domaći kanali koji su registrovani u Republici Srbiji. Time ne plaćaju ni naknadu SOKOJ-u. Ne plaćaju ništa, a pri tome emituju reklame i time ugrožavaju one koji plaćaju.

Navodno su to prekogranični kanali koji program emituju iz Ljubljane, registrovani su u Luksemburgu, a evo, Slovenci tvrde da oni te kanale smatraju u Sloveniji za prekogranične.

Dakle, oni emituju program iz Srbije i REM se drznuo da kaže da su vlasnici napisali da se taj program emituje iz Luksemburga i da se taj program emituje iz Ljubljane.

Zato tražim od ministarstva nadležnog za telekomunikacije i od regulatornih tela da pošalju inspekciju u Luksemburg i u Sloveniju i da utvrde kakav se program emituje u tim zemljama, odnosno da li je signal u Srbiji televizije N1, sport klubova i 27 tzv. lažnih prekograničnih, u stvari piratskih kanala, da li je promenjen? To je rad na crno.

Ukoliko se borimo protiv rada na crno, mediji treba da budu ti koji snažno nose tu poruku, ne samo Vlada. Vlada tu poruku iskaže, mediji treba da prenesu. Kako će mediji da nas podrže u borbi protiv rada na crno, ukoliko sami 27 kanala imaju piratskih, ukoliko piratski kanali treba, koji rade na crno, treba tu poruku da prenesu javnosti?

Dakle, ja sam nezadovoljan odgovorom REM-a koji kaže da nije nadležan za prekogranične kanale. Znači, sve televizije mogu sad da odu u Ljubljanu, da prepakuju program i kažu – mi signal šaljemo u Sloveniju, pa signal ide nazad, mi nismo domaći mediji i ne plaćamo nikakvu naknadu, kad to mogu da rade ove 27, navodno, prekogranične televizije, zašto to ne bi uradili i svi drugi domaći kanali i emitovali program na crno, jer na crno trpe nelojalnu konkurenciju zato što neko daje specijalne popuste na reklame, jer ove reklame nemaju pravo da emituju prekogranične televizije ukoliko ih ne emituju u zemljama odakle dolaze, ukoliko ih ne emituju u Luksemburgu, ukoliko ih ne emituju u Ljubljani, jer tvrde da su tamo registrovani.

Svi ti mediji su okupljeni oko SBB-a, Šolaka, Đilasa i Dejvida Petreusa. Zato je drugi zahtev opozicije – dajte nam REM, jer ukoliko se promeni sastav REM i utvrde se ove mahinacije koje su vredne preko 100 miliona evra godišnje, u tom trenutku će ekipa Đilas, Petreus ostati bez nelegalno stečenog novca, a mi ćemo uraditi tržište.

Zato je moje pitanje za Vladu, Ministarstvo telekomunikacija, REM i druga regulatorna tela – šta će učiniti da zaustave ovaj rad na crno? Hvala.

Zahvaljujem.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka od 2. do 4. tačke dnevnog reda.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstveni pretres o predlozima odluka iz tačaka od 2. do 4. tačke dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova te poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 192. stav 3, a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o: Predlogu odluke o prestanku funkcije predsednika suda u sudovima opšte i posebne nadležnosti u Republici Srbiji, Predlogu odluke o prestanku funkcije predsednika suda u Prekršajnom sudu u Kruševcu i Predlogu odluke o prestanku funkcije predsednika suda u Osnovnom sudu u Pirotu.
Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Petar Petrović, predsednik Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, želi reč? (Da.)
Izvolite.

Gospodine potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je više tehnička stvar o čemu danas razgovaramo i treba da donesemo odluku.

Naime, velikoj većini predsednika sudova opšte nadležnosti i posebne nadležnosti i prekršajnih sudova je isteklo vreme na koje su birani, tokom maja, odnosno sada u ovom periodu, između 22. i 29. maja. Iz tog razloga Narodna skupština mora da donese odluku o prestanku funkcije predsednika sudova tim licima zato što je prošlo, proteklo vreme, kao što sam rekao, na koje su izabrani, a u međuvremenu, u zakonu, raspisani su konkursi za izbor predsednika sudova opšte i posebne nadležnosti. Konkursi su okončani. U toku su razgovori sa kandidatima za predsednike koji su konkurisali, pa će doći pred ovu Skupštinu u jednom narednom periodu predlog za izbor novih predsednika sudova opšte i posebne nadležnosti.

Kada se radi o prestanku funkcije predsednika Prekršajnog suda u Kruševcu, predsednik, odnosno predsednica je podnela ostavku na lični zahtev, tako da je to jednostavno, samo se mora konstatovati i odlukom Narodne skupštine da joj je prestala funkcija predsednika Prekršajnog suda.

Kada je u pitanju predsednik Osnovnog suda u Pirotu, on je izabran pre izvesnog vremena za sudiju Višeg suda u Pirotu i iz tog razloga mora mu prestati funkcija predsednika Osnovnog suda u Pirotu i Skupština mora da donese takvu odluku o prestanku funkcije predsednika Osnovnog suda u Pirotu.

Dakle, radi se o nečemu što je predviđeno Ustavom i zakonom. Ova Skupština samo treba da donese odluku o onome o čemu sam pričao. Znači, o prestanku funkcije predsednika osnovnih sudova i sudova posebne nadležnosti i prestankom funkcija ova dva predsednika Prekršajnog suda u Kruševcu i Osnovnog suda u Pirotu. Hvala lepo.

Uz put da kažem, ako ja budem odsutan iz sale, član Odbora će biti Neđo Jovanović koji će odgovarati na eventualno neka pitanja, ukoliko uopšte ima nekih pitanja, nekih nesuglasica, nejasnoća itd.

Zahvaljujem, kolega Petroviću.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo pune tri godine ovog skupštinskog saziva, imali smo dosta puta na dnevnom redu predloge za izbore ili prestanak funkcija sudijama, a danas smo prvi put u prilici da zaista u okviru jedne tačke dnevnog reda malo razgovaramo ovim povodom i malo šire o sudovima i o stanju pravosuđa u Srbiji.

Mi danas ovde imamo, kako reče kolega Petrović, formalne tačke na dnevnom redu. Ništa ovo nije formalno, jer nije urađeno kako valja. Sto četrnaest sudija, predsednika sudova opšte i posebne nadležnosti, odlučiće Narodna skupština, prestaje im funkcija uglavnom, ne uglavnom, nego zbog isteka mandata na koji su birani, a mandat im je istekao u periodu od 4. do 24, a to je danas, čini mi se, maja ove godine.

Mi smo imali jedan period, beše to valjda 2010. godine, kada su gotovo svi sudovi u Srbiji bili u v. d. stanju. Zaista bio je to interesantan period. Predsednici sudova u celoj Srbiji ili gotovo u celoj Srbiji vršioci dužnosti, i to je bilo zbog toga da bi moglo da se manipuliše donošenjem odluka, da se te sudije, eventualni predsednici sudova koji su u v. d. stanju, mogu ucenjivati na bilo koji način i pokazalo se da se zaista to tako i radilo.

Sada imamo neku drugačiju situaciju, sada ćemo imati neki period bez predsednika sudova, čak ni u v. d. stanju, jer kada mi konstatujemo sutra ili u utorak, kada već bude dan za glasanje, kada se konstatuju prestanci ovih funkcija, onda ti sudovi više nemaju predsednike.

Nama kaže ovde Visoki savet u obrazloženju da su tražili da se ovome govori po hitnom postupku, kaže – da se stvore uslovi da Visoki savet sudstva bez odlaganja predloži kandidate za izbor predsednika sudova opšte i posebne nadležnosti u Republici Srbiji i u skladu sa članom 74. itd.

Kako je ovo trebalo da se uradi? Mi smo danas na istoj sednici morali da govorimo o prestanku važenja ovih 114 funkcija i istovremeno da imamo predlog da raspravljamo o kandidatima za predsednike u svim ovim sudovima, bilo da su u pitanju osnovni sudovi, privredni sudovi ili prekršajni sudovi.

To je izostalo i pitanje je, pošto Narodna skupština završava redovno zasedanje za dva, tri dana, sada kada će se ponovo naći na dnevnom redu, da li će se čekati redovno zasedanje, da li će to biti u toku neke vanredne sednice i kada će uopšte Visoki savet sudstva nam dostaviti predlog za izbor predsednika ovih sudova?

Ovo nije dobro. Ovo nije dobra praksa i nadamo se da se nikada više neće ponoviti. Ovo je neozbiljno i neodgovorno i mi onda imamo situaciju kada svaki čas, kada neko od vlasti odgovara na pitanja, ako se slučajno neki novinar usudi da upita, zašto neko nije krivično odgovara, zašto protiv nekog nije podneta krivična prijava, zašto protiv nekog nije podignuta optužnica itd, i svaki odgovor se završava – molim vas, nemojte da pitate nas, pitajte pravosudne organe, jer oni su posebna grana vlasti, na njih niko ne utiče itd.

To su svakako priče za malu decu, ali ne mislimo mi i uvek smo to govorili, čak i te famozne 2010. godine kada je bila čistka sudija, i tada smo govorili da veliki, da smo ubeđeni, i danas to mislimo, broj sudija čeka negde u nekom svom miru, koji je sebi našao u sudnici, neko vreme kada će sudije zaista moći da rade po zakonu, po svojoj sudijskoj savesti i kada neće biti uticaja, ni pokušaja uticaja izvršne vlasti i ne samo izvršne vlasti. Znate, u sudovima po Republici Srbiji, po lokalnim samoupravama, svaki tamo neki fićfirić, koga je stranka postavila na neko bitno mesto, može da ode i dozvoli sebi taj luksuz da ode kod sudije, kod predsednika suda i da zahteva da se presudi u nekom predmetu onako kako on traži, kako njemu odgovara i ako se neki sudija drzne da kaže da je on sudija, da on ne sluša takve naloge, onda će vrlo brzo doći pod udar, pa čak i Visokog saveta sudstva.

Dakle, ti pritisci i dalje postoje, a ti pritisci zaista moraju da se iskorene. Mi smo uvek pozivali sudije da se suprotstave takvim pritiscima, tako što će slobodno i hrabro da odbiju pritisak i uticaj na donošenje odluke, ali da bi to zaista mogli da urade, moraju javnost da obaveste ko ih je ucenjivao, ko im je naređivao itd. Mi iz SRS uvek se stavljamo na raspolaganje da pomognemo takvim sudijama i da zaštitimo tu samostalnu granu vlasti od onih koji pokušavaju da je uzurpiraju.

Ovde je juče neko rekao, juče ili prekjuče, da nas očekuju ozbiljne reforme pravosudnog sistema i da će to sad konačno biti nešto baš dobro urađeno. Mi to slušamo 20 godina. Svi ministri pravde su pokušavali da urade neku, uvek su to zvali reforme, a ništa se pozitivno nije dešavalo, pa su ona radili reforme reformi, reforme reforminih reformi itd. i sve se to nešto vrtelo u krug. Danas imamo, kada je ministar pravde bio gospodin Selaković, posle Snežane Malović, onda je on tvrdio da će on svojim predlogom da ispravi sve greške te reforme koju je Snežana Malović, kao ministar, predlagala Narodnoj skupštini. Zaista smo očekivali da će to da se uradi. Međutim, nije tako.

Prvo, da bi se ozbiljno pristupilo reformi pravosudnog sistema, mi moramo da vratimo sudove opšte nadležnosti. Mi smo svedoci da još od vremena suda udruženog grada, pa sada ovih specijalnih sudova za organizovani kriminal i za ratne zločine, zapravo nema nikakvog pomaka i ničeg dobrog i nikakvog pozitivnog stava u razvoju funkcionisanja pravosudnog sistema formiranjem tih i takvih specijalnih sudova.

To su posebna odeljenja Višeg suda zvanično, ali formalno, ali neformalno se to zove specijalnim sudovima i specijalnim tužilaštvima. To je počelo i na taj način, a kasnije i uvođenjem tužilačke istrage je zapravo počelo lagano uvođenje anglosaksonskog pravnog sistema u naš evropski sistem i najkonkretnije je da na mnogo primera se može pokazati zapravo da je urađena tribunalizacija našeg pravosuđa. Ugledali su se ni manje ni više nego na zlogasni Haški tribunal, koji ne „p“ od prava i pravde u svom višegodišnjem radu nije pokazao, ali nažalost, valjda taj put ka EU, i ovde se pokazuje, je toliko loš zato što prateći taj put uništismo i naše ne baš dobro pravosuđe, jer je činjenica da u Srbiji u novijoj istoriji da je uvek politika imala uticaja na sudove i uvek se znalo da to nije dobro, ali ovo što se dešava otkad se formalno i Ustavu i zakonima napisalo da sudije ne mogu biti članovi nijedne političke stranke, e tada su počele stranke da utiču na sudije. To je vrlo interesantno.

Dok su formalno sudije mogle biti članovi političkih stranaka, ali ne i funkcioneri, onda se nekako taj uticaj manje osećao. Sada valjda svi žele da se dodvore strankama na vlasti, pa mi nismo zaboravili da kada se 2010. godine, kada je bio reizbor sudija, da su tada sve sudije faktički ostale bez sudijske funkcije i da se onda u kancelariji stranačkoj i Dušana Petrovića pravio spisak sudija koje će biti izbrani i mi smo sada desetine ili stotine imena ovde čitali, pominjali. Ne znam od nekog referenta u zemljoradničkoj zadruzi je postao sudija. Naravno, i taj referent u zemljoradničkoj zadruzi je završio pravni fakultet i poštujemo to, ali sa takvim iskustvom da dođe na mesto sudije nekog suda je zaista nešto što je jedino moglo rezultirati ovim stanjem u pravosuđu kakve imamo danas.

Onda kada nas je ova sadašnja vlast došla, onda su se oni pohvalile sa 670, čini mi se, sudija koje su ostali neraspoređeni i nemamo problem s tim što su njih izveli na konferenciju, deo, nisu svih 670, nego deo i što su rekli ovo su - neraspoređene sudije i mi sada im pomažemo, borimo se za njihova prava. Njih je Ustavni sud vratio, ali i to je bilo potpuno normalno i potpuno legitimno, ali nije normalno da posle niko ne želi da prizna da se to tako desilo, a ostalo zapisano. To jednostavno ne može da nestane ne može da se zaboravi.

Zašto uopšte govorimo o ovome na ovaj način? Zato što želimo da se jedanput prestane sa licemerjem. To govorimo i generalno u nekim drugim političkim stavovima, a pogotovo kada je u pitanju pravosuđe.

Jeste ovo treća grana vlasti, jeste to nezavisna samostalna grana vlasti, ništa to nije sporno, ali onda tako treba da se ponašaju organi izvršne vlasti i ponavljam više od ovih, da kažem, visokih funkcionera mnogo više po unutrašnjosti na sudije utiču te lokalne kabadahije koje kroz funkciju predsednika opštine misle da mogu sve što im napamet padne.

Da se vratim na ovo što je rečeno da će se vršiti reforma. Dakle, moramo se vratiti na sudove opšte nadležnosti, osnovne sudove, više sudove, Vrhovni sud, koji bi sudio samo kao u drugom stepenu i u najtežim slučajevima u trećem stepenu, otprilike nešto kako je bilo i pre tzv. demokratske reforme i to je ste bio najbolji sistem funkcionisanja.

Šta takođe moramo da vratimo? Moramo svaka opština, svako sedište lokalne samouprave u Srbiji mora imati sud. Vi govorite o ravnomernom razvoju, vi govorite o tome da treba ulažete u svaki ćošak Srbije itd, a vi zatvarate sudove, odnosno prihvatili ste, niste ih vi zatvarali, da ne biste bez razloga replicirali, nego ste prihvatili ono što ste zatekli sa zatvorenim sudovima u velikom broju malih opština. Mala opština, zatvorite joj sud, zatvorite katastar, ugasite srednju školu, u pola sela zatvorite osnovne škole i očekujete da se ljudi vraćaju, da žive u takvim opštinama, u takvim mestima. Naravno da neće. Ne mogu ljudi da se vrate da žive negde gde nemaju nikakvih uslova. Zatvaranjem suda kada je to bilo aktuelno, sada ću samo podsetiti, vi niste samo tada, odnosno oni pre vas, nisu samo tada ostavili sudije bez posla, bez posla su u tim mestima ostali advokati, veštaci, onemogućena je pravda zato što građani nisu mogli da nateraju komšiju, prijatelje itd. da idu da im svedoče. Na primer, živi u jednom selu Tutinu, a ide da svedoči u Novi Pazar. Vala neće. Neće da gubi svoj dan, a neka ovaj komšija vidi kako će sa sudom razrešiti taj spor.

Milija, naš kolega, nije sad tu, svaki put kada govori kaže da dolazi iz Svrljiga, iz najlepše opštine u Srbiji. Jeste Svrljig lepa opština, ali Svrljig je opština koja nema ni sud, ni notara. Na primer – Svrljig, opština u kojoj ne može da se primenjuje zakon, jer zakon kaže kada se prikupljaju potpisi i overavaju potpisi za izbore da te potpise mora da overava notar. U Svrljigu ne može, nema notara. Kaže ako nema notara, može sud. Ne može, nema suda. Ko overava? Na kraju, mesne kancelarije.

Sada je drugo pitanje da li je bolji taj sistem, a jeste, pogotovo kada su u pitanju lokalni izbori, ali to nije tema ove oblasti, nego neke druge, možda sa ministrom Ružićem može o tome da se razgovara, ali to mora da se vrati u neke normalne okvire, u neki normalan sistem i da to bude takođe jedan od vidova oživljavanja tih malih opština, malih lokalnih samouprava.

Problemi u funkcionisanju sudova. Opet želim da naglasim da ne bismo bili pogrešno shvaćeni, kada govorimo o lošim sudijama, o korumpiranim sudijama, o sudijama koje su u sprezi sa advokatima, sa veštacima itd. onda ne mislimo na većinu sudija. Naprotiv, mislimo na jedan manji broj sudija, ali taj manji broj sudija vedri i oblači. Nije tajna, imate recimo slučaj ubistva, i onda će dobar prijatelj da vas posavetuje, da kaže – idite kod toga i toga advokata, on je povezan sa tim i tim sudijom, a taj i taj sudija može da obezbedi da baš on dobije vaš predmet i kod tog sudije kazna godinu dana zatvora košta pet hiljada evra, pa ako nećeš deset godina u zatvor ti vidi koliko ćeš da platiš, a ostatak da ideš u zatvor.

Desi se pljačka. Takođe ćete dobiti instrukciju, idite kod tog i tog advokata, on je u vezi sa tim i tim sudijom. Sve ista priča. Sudija dobija taj predmet i takođe za pare se smanjuje kazna zatvora.

To su problemi koji moraju da se rešavaju tako što se zaista reaguje kada se tako nešto desi i kada se zna da to tako u Srbiji funkcioniše.

Svi će sada verovatno da kažu – to nije tako, kažite taj slučaj itd. Za to postoji Javno tužilaštvo. Tužilaštvo ima obavezu između ostalog da sluša i Narodnu skupštinu i tužilaštvo mora da reaguje i kada negde nešto čuje, da utvrdi, da ispita. Mi juče da nisam pročitala da je ova Zagorka Dolovac primila onog kretena Bramerca, ja zaboravila da imamo Zagorku Dolovac kao državnog tužioca. Da li se ta žena negde pojavi? Jel nešto reče? Jel nešto uradi?

Ne, ali se zato slikala sa onim što je isti kao i ona, da mu objasni kako se u Srbiji vode postupci za ratne zločine protiv Srba, koji su navodno učinili ratni zločin negde protiv Muslimana ili protiv Hrvata, a nema je da kaže koliko je to postupaka u ovim našim komšijskim državama, koliko postupka je vođeno, kako su završeni i koliko je Muslimana ili Hrvata osuđeno za ratni zločin koji su učinili protiv Srba? To nju ne zanima. Ona se tamo ušuškala u svom kabinetu, već 12, 13, 15, ne znam ni ja koliko godina.

Podsećam vas, da je nju na to mesto doveo Nenad Čanak, da je uslov Lige, njegove tada bio da podržavaju vlast Borisa Tadića, ne znam više ko je tada bio premijer. Uslov je bio da Zagorka Dolovac bude državni tužilac. Ona je od tad do sad na tom mestu. To bi bilo dobro, bilo bi dobro da funkcija republičkog javnog tužioca traje toliko dugo, pod uslovom da je stvarno obavlja. To bi značilo da ima kontinuitet, da je organizovala službe i da stvarno radi ono zašta je tu postavljena. Ne, naravno, ona to ne radi, ne interesuje ni nju, čini mi se nikoga u državi.

Kada mi govorimo ovde, kada smo pokrenuli amandmanom predlog da se kazni doživotnom kaznom svako ko kaže da se u Srebrenici desio genocid, nas su onako malo u čudu u početku gledale kolege, ali u toku rasprave sve više ih je shvatilo koliko je to bilo bitno, i opet ponavljamo, ne mora to biti kazna doživotnog zatvora, može ograničena zatvorska kazna, ali država ne želi da se bavi tim tako važnim za istoriju, za budućnost važnim stvarima. Kao što ste se potpuno oglušili o predlog Vojislava Šešelja od pre sedam, osam, možda i više meseci, kada je tražio da država formira institut koji bi ispitao sve presude i rad Haškog tribunala.

Dakle, imamo mnogo toga da radimo u oblasti pravosuđa. Spremni smo da se aktivno uključimo, da pomognemo i znanjem i iskustvom, ali nemojte nikada da se ovaj posao šalabajzerski radi. Hvala.

Zahvaljujem koleginice Radeta.
Da li još neko želi reč od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa?
Ukoliko želi molim vas da se prijavite.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam nešto govorio o ovome i pre nekoliko dana.

Kaže, Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda, koji je u vreme najčudnije reforme, deforme srpskog pravosuđa iz Osnovnog suda preskočio Viši sud, pa odmah otišao u Apelacioni, iako nikada ranije u sudskoj karijeri nije rešavao žalbe.

Apelacioni sud se uglavnom bavi žalbama, koliko ja znam, mada nisam profesionalni pravnik, advokat, ni sudija, ali verujem da neki redovan sled napredovanja da iz Osnovnog suda odete u Viši sud, ili ranije je to bio Okružni sud, pa onda kada rešavate žalbe, kad se kvalifikujete, da li je tako gospodine Jovanoviću, kad već steknete neko iskustvo, onda odete u Apelacioni sud, u nekom sledećem unapređenju, koji se uglavnom bavi žalbama.

Dakle, čudan je taj napredak bio za vreme čuvene reforme pravosuđa, ali nisam znao da je sudija toliko neobrazovan, da ne zna ni Ustav.

Kaže taj sudija na svom Tviter nalogu – kako je moguće da poslanik izgovori da je sudija uzeo novac za presudu, a da niko od nadležnih još uvek ne reaguje, šta je u pitanju?

Nikoga mogućnost korupcije u sudstvu ne uzbuđuje, mene svakako uzbuđuje i pak svi znaju da je ovde dozvoljeno nekažnjeno izgovarati najgore laži. Znači, sudija se založio da se uskrati moja sloboda govora, ali sudija je povredio Ustav.

Član 103. Ustava kaže – narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije. Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije. Sudija Majić koji je učestvovao u oslobađanju Gnjilanske grupe OVK terorista, njih 11, koji su lišili života 80 nealbanskih stanovnika i koji su mučili još 250, njih nije kaznio, ali bi kaznio mene zato što sam o tome govorio.

Mi imamo anti srpske sudove u Zagrebu, Sarajevu, Prištinu, u Hagu, ali evo, sada imamo i anti srpske sudove u Beogradu. Nigde se ne sudi za zločine nad Srbima, Srbi su samo krivci. Srbima nije dozvoljeno da budu žrtve, čak ni kada sude sudovi u Srbiji. Dakle, Gnjilanska grupa je oslobođena.

Pitam sve nas – da li su Srbi bili žrtve? Za mene jesu. Za gospodina Majića i njemu slične nisu, kaže – nije van svake sumnje. Nije van svake sumnje, znači da su Srbi sami sebe izgleda ubijali, etnički je počišćeno oko milion ljudi, ubijeno samo u BiH preko 30.000 Srba, na raznim drugim delovima bivše SFRJ u ratnim strahotama je stradalo desetine hiljade Srba. Neki su zverski mučeni, ali presuda nema.

Gotovina Markač, posebno je Gotovina zanimljiv. Dakle, po njima su čak krivi ovi koji su već osuđeni, čak nepravedno osuđeni, oni nose žig krivca, a oni koji su nepravedno pušteni, poput Haradinaja, poput Gotovine, poput Markača, oni su za beogradsku javnost i Srbijance nevini. Ne znači da to što nisu presuđeni, da su bili nevini. Kao što znači da ovi koji su oslobođeni po sudiji Majiću, ne znači da nisu krivi, jer su na veoma čudan način oslobođeni.

Ja sam prošli put rekao, to je sudija koji je zajedno sa Hadži Omerovićem i drugim sudijom oslobodio Gnjilansku grupu, verovatno za novac. Verovatno. Sudija ne zna razliku između verovatno. On kaže – on laže. Da sam rekao da je sudija uzeo novac. Ja sam rekao da je oslobođen verovatno za novac.

Pri tome sam imao u vidu, a ne znam koliko je to dozvoljeno, Centar za pravosudna istraživanja, nevladina organizacija koju je osnovao sudija, sudska vlast u nevladinoj organizaciji. Hajde i mi kolege poslanici da napravimo društvo narodnih poslanika ili institut narodnih poslanika i da na miru komentarišemo sudske odluke i da vršimo pritisak na sud, kao što oni vrše pritisak na narodne poslanike, čak su se drznuli toliko da oni narede šta ću ja da govorim.

Gospodo sudije, gospodo iz Društva sudija, gospodo iz VSS, vi ste vodili proces protiv mene u Prvom osnovnom sudu, po stenogramu iz Narodne skupštine. Tri puta sam pozivan na odgovornost za izneto mišljenje o Narodnoj skupštini, što se kosi sa članom 103. Ustava.

Po stenogramu iz Narodne skupštine tri puta sam pozivan na odgovornost za izneto mišljenje u Narodnoj skupštini što se kosi sa članom 103. Ustava. Sa mnom je bio kolega Atlagić kada je sudija rekao da u Ustavu to piše, ali se ja ne slažem sa tim. I nastavio da me poziva na suđenje.

Društvo sudija, onda ova nevladina organizacija – Centar za pravosudna istraživanja. Ja držim njihovo saopštenje gde se osuđuje napad na Miodraga Majića tzv. napad, a potpisao ga Miodrag Majić. Baš čudno. Da i mi osnujemo institut, da ja budem predsednik tog instituta, i sad kada su oni mene napali, ja napišem saopštenje u svoju korist i kaže, evo vidiš osudio.

Kaže kuća za ljudska prava. Čekajte nema samo sudija Majić, Hadžiomerović, nemaju samo sudije ljudska prava. Pravo na slobodu, život i sigurnost. Moramo da obezbedimo svi, ali to pravo se ostvaruje i preko sudova, ne zato što sudovi kažnjavaju kršenje tih prava. Nije to osnovna svrha suda. Jeste da se zločin kazni. Da se kriminal kazni, ali takođe da se kriminal i zločin spreči, preventivno delovanje. Toga nije bilo. Čudna su ta udruženja.

Sad ja pitam, da li je ovaj Centar za pravosudna istraživanja dobijao novac? Evo ja tvrdim da jeste. Pa verovatno za novac. Ukoliko sam ja sudija i donesem neku presudu koja nekom odgovara, verovatno stigne i neka donacija. Ali neka izvole nadležni organi to da provere.

Nije sudstvo božanski nezavisno. To sam već govorio. Ne može da bude nezavisno od zakona. To su ljudi koji treba da podležu zakonima, kao i svi mi, zakonskim propisima. Oni misli da su božanski nezavisni. Mi ništa o njima ne smemo da kažemo, a oni nama mogu sve. Mogu da nam kvalifikuju zakone koje donosimo, da unapred kažu, da ne znam neka smrtna kazna za počinioce najtežih dela nije u skladu ne znam sa čim. A kad ode u američku ambasadu neka proba da pita američkog ambasadora Skota, da li više doživotnih robija, koje propisuju američki sudovi, da li to krši ljudska prava itd?

Da li nešto što važi u Americi, čak daleko strožiji zakoni, u Srbiji ne treba da važe. Kakve odluke oni donose? Ovo je Gnjilanska grupa suđena 2013. godine. Ako ja ne mogu da prokomentarišem to što se dešavalo 2013. godine, nepravda da se pusti 11 OVK terorista iz Gnjilana, ako ne smem onda i da kažem da su njegovi mentori 2001. i 2002. godine pustili 2.108 albanskih terorista, da su pustili Brovinu, braću Mazreku, Kurtija. Pa čekajte, šta ću ja ovde? On ima ovu neku organizaciju u kojoj su on i advokati zajedno. Nek pozovu i nekog tužioca, neka to reše u kafani, te presude neka donose onako, neka naručuju kao hranu. I gotovo, da ne trošimo novac na sudske procese.

Ako mi nemamo pravo da komentarišemo najteži zločin nad srpskim stanovništvom, ako treba da budemo antisrpski nastrojeni, kao što su nastrojeni sudovi u Hagu, Sarajevu, Zagrebu, Prištini i da takve sudove podržavamo Beograd. Šta ćemo mi onda ovde. Hajde da kupimo krpice, ako ćemo svi da radimo po diktatima Amerikanaca i nekih drugih koji su oteli deo naše teritorije i dodelili nekom drugom pod formulom da se staraju oni o ljudskim pravima, jer se mi nismo dovoljno starili o ljudskim pravima stanovnika na KiM.

Sada se vrši pritisak da se izvrši međunarodno priznanje otetog dela teritorije. Ako svi treba da se uklopimo u to, onda ajde da idemo kući, da ukinemo parlament, da pustimo samo ove sudije. Ja sam govorio, nisu opasni zakoni, zakoni su nam dobri, daleko bolji od sudija. Opasne su sudije koje treba da sprovedu zakon. Čast sudijama. Ja znam sudiju sa Kosova koji je podstanar, posle karijere od 30 godina podstanar u Staroj Pazovi, podstanar, dakle nema nevladinu organizaciju, ne voze ga skupi automobili, koji kada je sudio do zadnjeg dana dok je mogao na KiM. Sudio sa oružjem u stolu, koji je bio apsolutno nebezbedan. I danas je podstanar. Znam sudije koji ne znaju šta imaju.

I zato ja tražim od parlamenta da se i mi izjasnimo da li smo za sudiju Majića ili za žrtve? Da li Centar za ljudska prava ili kuća ljudskih prava misli da onih 80 Srba nisu imali pravo na život, pravo na slobodu, pravo na sigurnost? Da li su oni imali samo pravo da budu pobijeni i da niko ne sme da pomene taj zločin? Hiljade i hiljade srpskih žrtava je ubijeno, osakaćeno, a da niko za takve zločine nije kažnjen. To što je nekoga sud oslobodio, to ne znači da je on nevin.

Kaže – Rističević pozvao na linč sudije Majića i Hadžiomerovića. Kakav linč sam ja pozvao? Šta je to linč? Šta je uvreda, kaže vređao, šta je uvreda? Što sam rekao da li Gnjilanska grupa oslobođena ili nije? Je li oslobođena ili nije, osnovno pitanje? Da li je on bio u sudskom veću, jeste ili nije? Da li je napredovao iz osnovnog suda odmah u Apelacioni, preskačući Viši sud? Da li je to istina ili nije?

Znači, sad kada smo sudije, mi smo božanska bića, niko ništa, mi smo svete krave, niko ništa o nama ne sme da kaže. Ja vas pitam, pošto se pripremaju ustavni amandmani, da li ćemo mi uopšte za to glasati? Da li je naše pravosuđe, pre svega sudije, čak više od polovine su verovatno časni ljudi, ali ovakvi koji su napredovali, ne znamo ni kako, koji odlučuju o sudbini i društvu, o sudbini ljudi, o kažnjavanju zločina, da li mi smemo njih da pustimo same? Ovakvi primeri su primeri koze koja čuva kupus. Znači, na časnu reč da verujemo da oni to neće zloupotrebiti. Ako su jednom zloupotrebili, po meni, zloupotrebiće i drugi put.

Kaže, kako je Miodrag Majić stigao do mesta suda i Apelacionog suda? To piše štampa. Da li mi imamo pravo da čitamo štampu i da komentarišemo štampu ovde? Kažu da je to bilo od jula do DS i da je preskočio, veoma brzo je uhvati priključak sa žutima i verovatno je po sugestijama novih mentora iz ambasada, bez obzira što ga je u fotelji ipak ustoličio minisar iz Vlade prepuštenog itd. To piše u medijima, nisam ja ništa izmislio.

Pojedinci pokušavaju da relativizuju zločine čak i Vladimir Vukčević je o tome govorio, da naše pravosuđe relativizuje ratne zločine, tužilac za ratne zločine, Vladimir Vukčević. Evo, i to je iz štampe.

Čuveni Fond za humanitarno pravo, povodom te presude, kaže – sud prikrio deo presude Gnjilanskoj grupi. Neka se međusobno nevladine organizacije ili antivladine dogovore šta će da nam rade. Kada se međusobno posvađaju, ispliva po neka istina. Dakle, Fond za humanitarno pravo svakako nije organizacija koju ja podržavam, Vukčević takođe. Neka mi kaže Vukčević koga je gonio od zločinaca nad sprskim žrtvama? Koga je gonio i koga je to sud u Beogradu osudio zbog zločina nad srpskim stanovništvom?

Ja se ne slažem sa idejom da je kriv samo onaj ko je Srbin. Znači, presuda otprilike glasi, kod tih sudova, ili si Srbin ili si nevin. Ja sa takvom opcijom ne mogu da se složim. Svakako vi sa desne strane znate da ja ne menjam mišljenja. Ovo što sada govorim, govorio sam i devedesetih godina. Tada se smatralo da sam na neki način izdajnik, ali sad ispadam ultra nacionalista samo zato što govorim istinu.

Kaže – poruka svim stručnjacima, bolje bi vam bilo da ćutite, Boljević u slučaju Majić, itd, Društvo sudija. Nisam ja u čuvenoj reformi hiljadu sudija stavio van sudske funkcije, to je radio neko drugi. Danas ja branim pravo sudija da sude nepristrasno, da sude po zakonu, a ne da idu u američku ambasadu po svoje mišljenje, pa onda uđe u sudnicu, donesu neku odluku i sad niko od nas ne sme ništa da kaže, jel Bože moj, on je doneo odluku, odluka se ne komentariše, sudija ne odgovara za presudu koju je doneo.

Sudija ne odgovara ni za to što su meni sudili protivustavno član 103. kažu da postoji još jedan postupak, još nisam poziv dobio, kaže da je zasnovan na osnovu video snimka iz Skupštine. Prvi put su želeli da mi sude o otvorili postupak, tri puta sam išao u sudnicu, na osnovu stenograma, stenografskih beleški, a sada će da mi sude na osnovu video zapisa, toliko sam čuo. Verovatno ću dobiti sudski poziv veoma brzo da mi se sudi na osnovu toga što je neko priložio video zapis mog govora i sud je izgleda otvorio postupak, znači ja ću morati da odgovaram za izneto mišljenje, što je suprotno Ustavu, član 103. Kad sudija pogreši, kad Ustav, član 103, ne važi za sudiju, gospodin Atlagić mi je svedok, kaže piše to u Ustavu, ali ja se ne slažem sa tim, onda nikome ništa. Kad bilo šta mi kažemo protiv njih, onda smo mi krivi, onda smo mi izvršili pritisak na pravosuđe, itd. Koji pritisak? Pa presuda je doneta 2013. godine pravnosnažna.

Koji je sad moj pritisak time što ja komentarišem da je Gnjilanska grupa koja je oslobođena zbog zločina koji su vršeni pod taktikom lagano uzimanje duše? Sami svedoci saradnici su svedočili da je taktika albanskih terorista bila lagano uzimanje duše, što znači mučenje, seča određenih ekstremiteta, sekli su ženama grudi i stavljali, pržili, pekli, skidali se zbog obilja krvi, sve je veoma dobro opisano od strane svedoka saradnika. Ukoliko mi to sad ne možemo da komentarišemo, ukoliko je ta Gnjilanska grupa oslobođena takve vrste odgovornosti, ukoliko zločin nije kažnjen, onaj ko može da zlo spreči, da zlo kazni a to ne čini, ima izreka, taj novo zlo počinjava.

Moje pitanje je – hoće li neko još u parlamentu da jasno i nedvosmisleno kaže da i srpske žrtve imaju pravo na pravdu, da imaju pravo na pravo i pravdu, jer to je njihovo ljudsko pravo? Ukoliko mi ne možemo ni da pričamo o nekažnjenim zločinima nad Srbima, ja ne znam šta mi radimo ovde. Koga mi treba da predstavljamo? Ja verujem da ovi iz druge Srbije imaju neki motiv.

Pazite, ubijen je Oliver Ivanović, ja pretpostavljam da su ga ubili, pretpostavljam da su ga ubili ovi što nisu kažnjeni. Oni iz „Gnjilanske grupe“, oni iz „Dreničke grupe“, onih 2.108 albanskih terorista, onaj Veselji, onaj Kurti, ona Brovina koja je prikazala sliku iz Iraka i pripisala zločin Srbima.

Društvo sudija je ćutalo, kuća za ljudska prava je ćutala. Svi su ćutali, a to je urađeno. Dakle, ukoliko su oni svi pušteni, pa kako su oni Srbi stradali, šta je bilo u Klečki? Ko će da odgovara? Pušteno je 2.108. Da li je neko od njih mogao ubiti Olivera Ivanovića? Verovatno jeste. Po njima su odmah Srbi krivi. Pa oni koji su ubili nekoliko hiljada Srba mogli su da ubiju i Olivera Ivanovića, verovatno su ga ubili upravo ti teroristi koje su naši sudovi i druga Srbija oslobodili. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Rističeviću.
Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite mi da u vaše i u svoje ime pozdravim članove Odbora za etničke poslove Svekineskog narodnog kongresa koje predvodi gospodin Siao Huein, predsednik Odbora za etničke poslove Svekineskog narodnog kongresa, bivši predsednik Stalnog odbora narodnog kongresa grada Tijanjin, koja boravi u zvaničnoj poseti Republici Srbiji.
Pozdravimo cenjene goste.
Zahvaljujem.
Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Naravno da je, s obzirom na samu sadržinu predloga personalnih rešenja kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, logično da ćemo ovakve predloge podržati, imajući u vidu da su utemeljeni kako na zakonu, tako i na potrebama funkcionisanja pravosudnog sistema, a naročito sudova u Republici Srbiji.

Moram u startu da iskažem nešto što mi se čini jako važnim, a to je da kada su u pitanju predsednici sudova kao nosioci pravosudnih funkcija, imajući u vidu da velikom broju predsednika sudova ističe mandat pa se postavljaju ili su već postavljeni vršioci funkcija predsednika sudova, da u tom pravcu oni koji imaju zakonsko ovlašćenje da postave vršioce funkcija predsednika sudova, a nakon toga je Visoki savet sudstva koji odlučuje o izboru predsednika sudova, odnosno predlozima za predsednika, mora da bude jako, jako oprezan, veoma, veoma utemeljen, i to kako na stanovištu struke, tako i na stanovištu onoga što se zove dostojnost ili moralnost svakog kandidata koji treba da bude predložen za nosioca pravosudne funkcije.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što od predsednika sudova nesumnjivo zavisi kvalitetan rad suda. Nesumnjivo zavisi da li će biti formirana sudska veća koja odlučuju o bitnim pitanjima na pravilan način. Nesumnjivo zavisi kako će se rešavati pritužbe građana na rad sudija i samog suda. Nesumnjivo je da zavisi i da li će se predmeti ažurirati na pravilan način, da li će se priliv predmeta rešavati onako kako je to neophodno potrebno. Sve su ovo činjenice koje se ne mogu dovoditi u sumnju. Zato predsednik suda mora da ima najveći stepen autoriteta, ali istovremeno i najveći stepen odgovornosti. Ta odgovornost podrazumeva da uvek iza sudije kojeg je odabrao i postavio u veće mora da stoji njegovo ime i prezime zbog čega je upravo tog sudiju postavio u veće radi odlučivanja o materiji za koju je taj sudija ovlašćen.

S druge strane, mi moramo da budemo potpuno otvoreni i iskreni. Predsednicima sudova, nažalost, nisu data ovlašćenja koja su morala da im budu data u punom kapacitetu, kako bi upravo ovo o čemu ja govorim, a to je najveći stepen pre svega autoriteta a posle toga i onoga što se zove stručni potencijal, došlo do izražaja.

Naime, mi smo opterećeni jednim velikim problemom. Nisu jedini problemi problemi o kojima su govorili moj prethodnici. U svakom slučaju, iz njih se može izvući i određeni zaključak. Daleko veći problem koji pogađa državu Srbiju kada je u pitanju pravosuđe je neujednačena sudska praksa koja stvara pravnu nesigurnost gde građani ne vide sebe, kako će ukoliko traže sudsku zaštitu tu istu sudsku zaštitu doživeti. Da li će je doživeti na način da budu zbog neujednačene sudske prakse diskriminisani ili će je doživeti tako što će reći – da, ja imam pravnu sigurnost i ova država mi je pružila pravnu sigurnost. Između ta dva tasa na vagi mi moramo imati u vidu da se onaj ko je ovlašćen za ujednačavanje sudske prakse, a to je Vrhovni kasacioni sud, mora mnogo, mnogo, mnogo više i mnogo, mnogo odgovornije odnositi prema ovom problemu nego što je to bilo do sada.

Zašto ovo govorim? Ovo govorim i zbog toga što je predsednicima sudova izuzeto iz ovlašćenja da budu istovremeno i predsednici sudske prakse. Da bi bilo jasno, sudska praksa je poslednja karika u lancu od koje zavisi da li će pravilna presuda izaći iz suda i ako veće donese odluku jedino sudska praksa takvu odluku ukoliko nije pravilna, zakonita, manjkava može da je vrati i da kaže – izvršite na neki način preispitivanje vašeg stava i vaše odluke pa je onda uradite kako treba. Zato predsednik sudske prakse mora da bude najautoritativniji, najstručniji, najodgovorniji i onaj ko ima u svakom slučaju najveći stepen kapaciteta ili potencijala, a to je predsednik suda. Zato za predsednike sudova uvek biramo najbolje. Ako ih biramo, zašto onda predsednici sudova nisu i predsednici sudske prakse?

To je jedan potpuni apsurd da neko ko u svakom slučaju, bez obzira što nikad neću reći bilo šta loše o sudijama koje odlučuju na ovaj način, da se poveri nekom ko taj posao ne može ni u kom slučaju da iznese kao svoj teret, na način koji to građani očekuju, a građani očekuju da odluka bude, pod jedan, zakonita, pod dva pravilan i pod tri, pravična, bez toga odluka suda ne može u praksi da ostvari ono što građani traže od države i od suda, dostupnost pravdi i pravnu sigurnost.

Ono što dalje, iz svega ovoga što smo i danas čuli, proizilazi, jeste poverenje u pravosuđe. Da li građani Srbije imaju poverenje u pravosuđe? Ako uzmemo u obzir uzorkovanje javnog mnjenja, raznorazne vrste anketa i svega ostalog, pravosuđe nije na nekoj velikoj lestvici, na nekoj visokoj poziciji kada je u pitanju poverenje građana, ali ne možemo da kažemo da građani nemaju poverenje u pravosuđe, jer nikad, apsolutno nikad ne smemo generalizovati problem.

Generalizacija je jako loša ne samo kad je u pitanju pravosuđe, već i zdravstvo i prosveta i sve ostalo. Nisu sve sudije, sudije koje se mogu podvesti pod sumnju u smislu njihovog rada. Velika većina sudija svoj rad obavlja odgovorno, posvećeno, zakonito i profesionalno. Oni koji to ne rade, njima nije mesto u sudu ali drage kolege narodni poslanici, to ne zavisi samo od nas, od nas možda čak i ponajmanje. To zavisi od sudija i to u najvećoj meri od sudija. Zašto ovo govorim? Zbog toga što postoji jedan veliki problem koji se zove tzv. lažna solidarnost.

Šta znači lažna solidarnost? To znači da sudija koji vidi da njegov kolega ne radi na stručan, odgovoran, posvećen i zakonit način, ćuti, ne pokreće se adekvatan postupak protiv tog sudije, a i oni postupci koji su pokrenuti, nažalost, njih je malo, a s druge strane i ti kojih je malo nisu okončani sa adekvatnom sankcijom za onog sudiju koji je svoj posao, hajde pežorativno tako da kažemo, ukaljao, koji na neki način utiče da se gubi poverenje građana u pravosuđe. Tu, takođe, predsednici sudova imaju ogromnu odgovornost, gde ne smeju ni u kom slučaju, zbog toga što se radi o kolegi, zbog toga što se radi o nekom koji je dugogodišnji sudija, da to bude parametar koji ima za posledicu tolerisanje ili toleranciju od strane predsednika suda. To je nešto što podrazumeva nulti stepen tolerancije, jer sudija ni u kom slučaju ne sme da napravi greške koje će koštati, pod jedan, građane, jer se presude i donose u ime naroda i vezuju se građane, a pod dva, na taj način se ruši ugled suda i pravosuđa u celini.

Ono što moramo istaći kada je u pitanju izbor sudija jeste činjenica da je u odnosu na neke ranije periode učinjen značajan pomak. Taj pomak podrazumeva da jesu izborni procesi kada su u pitanju sudije transparentni i da postoje kriterijumi, odnosno pravila po kojima se sudije i predsednici sudova biraju. Nažalost, neki od nedavno održanih ili sprovedenih izbornih procesa za najviše sudove u Srbije nas donekle i demantuju.

Zbog toga se postavlja ozbiljno pitanje, drage moje kolege narodi poslanici, da li mi kao narodni poslanici treba da preuzmemo jednu vrstu odgovornosti koja je jako ozbiljna i da kažemo da ovi ustavni amandmani koji nam predstoje, o kojima ćemo razmatrati, koje ćemo usvajati, na kraju krajeva, znače da mi kao skupština, odnosno zakonodavna vlast moramo biti isključeni iz celokupnog procesa za izbor sudija? Apsolutno sam protiv toga. Ja sam za to da mi kao narodni poslanici ovde ne biramo sudije. I to nije sporno. To nije sporno da treba da ih bira Visoki savet sudstva, a tužioce Državno veće tužioca. Ali, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca moraju nekome da odgovaraju. Moraju da snose odgovornost, a da ono što oni rade bude podvedeno pod nekakav nadzor. Ko će da vrši tu vrstu nadzora, neka građana. Jedino građani imaju pravo da ostvaruju puni uvid u rad svega onoga što se vezuje i za Visoki savet sudstva i za Državno veže tužilaca. A preko koga će građani da ostvaruju taj uvid ako ne preko narodnih poslanika zakonodavne vlasti? To nije pritisak na sudove. To nije uticaj na nezavisnost sudija. Naprotiv, na taj način gradimo poverenje u sudije, jer ako ostavimo da 10 ljudi odlučuje o sudbini građana Srbije, onda smo u ozbiljnom problemu.

Zašto govorim 10 ljudi? To sam rekao metaforički. Ako bi tih 10 ljudi bile samo sudije, a ne i predstavnici zakonodavne vlasti, onda bi se stvorile posledice vrlo opasne koje i danas postoje, a to su nepotizam, koji razjeda pravosuđe, a to znači da će sudija svog sina, ćerku, kuma, brata, bez obzira kakve stručne potencijale kolega imao, izabrati umesto sudije koji ima i te kako visok stručni potencijal, izuzetnu karijeru, profesionalnu, uspešnost u poslu, kvalitet sudskih odluka, ažurnost i sve ostalo šta smo onda dobili? Dobili smo nešto što će da urušava pravosuđe i da podriva temelje države. Mi to ne smemo dozvoliti. Takvi ustavni amandmani nas ne smeju da opterećuju.

Samim tim dolazimo i na drugo pitanje koje iziskuje odgovor. Svakako, ni kao advokat, ni kao narodni poslanik nikada neću komentarisati sudske odluke, naročito neću komentarisati sudske odluke koje nisu pravosnažne, neću komentarisati sudske postupke koji su u toku, neću komentarisati ni sudije koje u tim sudskim postupcima učestvuju jer to smatram neprimerenim, neću ni u kom slučaju bilo kakav komentar ni pozitivan ni negativan iznositi kada su u pitanju činjenice od kojih možda zavisi neka sudska odluka. Zato smatram da je jako važno da mi kao narodni poslanici i nosioci javnih funkcija budemo vrlo oprezni da u našem diskursu, a naročito javnom diskursu ne posegnemo za bilo čim što bi moglo da povredi prezunkciju nevinosti, pod jedan, a pod dva da na taj način se sudovi opterete stavom koji iznose nosioci javnih funkcija. To je vrlo opasno.

Ne treba se ni u kom slučaju za tim povoditi. Naravno, da to ne znači da naš stav o pravosuđu koji ja danas iznosim mora biti potpuno javan, mora biti potpuno transparentan, jer i mi kao poslanici imamo pravo da iznesemo stav o radu sudova, a samim tim i o stanju u pravosuđu u celini.

Ono što me je naročito podstaklo da ovako komentarišem jesu razne medijske spekulacije o veoma značajnim sudskim predmetima, naročito krivičnim. Tako ćete videti u medijima da je za ubistvo izvesne pevačice pronađen jedan dokaz, pa drugi, pa treći. Ko ih je pronašao? Da li je to reklo tužilaštvo? Ne. Da li je to rekao sud? Ne.

Nemam ništa protiv novinarskog istraživačkog tog dela njihovog rada. To istraživaštvo novinske neke strukture apsolutno treba da bude prisutno ali ne sme da utiče ni u kom slučaju na rad sudova i ne sme na taj način da se plasira kroz medije, jer se može na neki način čak preusmeriti javno tužilačka istraga i to bi bilo loše. Zbog toga moramo voditi računa da u političko diskursu imamo i te kakvu odgovornost za svaku izgovorenu reč kada je u pitanju pravosudni sistem što ne znači ni u kom slučaju da naša kritika, kao opravdana kritika ne treba da bude izneta u javnosti, treba i te kako. Treba i te kako biti iznesena u javnosti. Međutim, s druge strane onda očekujemo i od nosioca prvosudnih funkcija da se na isti način određuju i kada je u pitanju naš rad.

Dakle, nosioci javno pravosudnih funkcija su dužni da se u okviru struke, isključivo u okviru struke, određuju prema problemima koji se vezuju za sudove i pravosudni sistem.

Ne može se nijedan sudija pojaviti sa komentarima u dnevno političke svrhe. Onoliko koliko se od nas očekuje da poštujemo nezavisnost pravosuđa, da poštujemo nezavisnost i stručnost sudije, što ja iskreno i apsolutno činim, toliko se isto očekuje da se bilo ko, advokat, sudija, u dnevno političkim, da ih nazovem, manirima, ne pojavljuje kao neko ko će da osuđuje bilo šta što čini zakonodavna vlast. Jer mi smo u svakom slučaju od tri grane, dve grane koje su kao i ova treća nezavisni.

Ako je tako, zbog čega je bila lavina komentara drage kolege, lavina komentara na izmene i dopune Krivičnog zakonika, kada smo pre dva dana, taj isti predlog usvojili, uveli kao krivičnu sankciju doživotni zatvor i za najteža krivična dela sa najvećim stepenom društvene opasnosti, ukinuli mogućnost uslovnog otpusta.

Ja jesam za to da se vode stručne polemike i poštujem podeljenost struke u tom pravcu, poštujem različita razmišljanja, i moje kolege iz poslaničke grupe SPS neguju jedan takav manir, poštovanje suprotnosti, odnosno dijaloga kao demokratskog dijaloga, ali ukoliko, struka nameće nešto u čemu je mogla da učestvuje, mogla je da participira, mogla je da kanališe na neki način sam taj put donošenja predloga ili nacrta zakona, onda posle toga sve postaje licemerje i demagogija, jer više ne postoji mogućnost kritike za nešto što si propustio, a mogao si da učiniš, da popraviš, da dođemo do nekog cilja, koji je cilj u interesu građana i zaštite žrtava.

Ja sam uveren, drage moje kolege poslanici da smo mi uradili pravu stvar, i sa moralnog aspekta i sa aspekta zakonitosti i Ustava, da smo usvojili zakon onakav kakav treba, i to je moj lični stav, bez obzira koliko on bio suprotan stavu preostalog dela stručne javnosti.

Na kraju želim da istaknem nešto što mi se čini da u zadnje vreme mi kao narodni poslanici moramo da sagledamo na pravilan način, a to su komentari o pritiscima na sudove.

To su komentari koji se opet koriste u dnevno političke svrhe, pa se kaže da je pravosuđe direktno podređeno vladajućoj strukturi vlasti, odnosno direktno podređeno politici. Hajde da uzmemo neke primere.

Drage kolege koje se bave strukom nadam se, da ako ništa drugo me demantovati, ako pogrešim, a nadam se da neću pogrešiti, da u zadnje vreme imamo veliki broj presuda koje upravo ove dnevno političke komentare koji su čist politički marketing demantuju.

Hajde da uzmemo jedan primer, primer jednog krivičnog dela koje je veoma opasno, promet droge, odnosno narkotika, osumnjičeni Kosmajac, postojali dokazi, ili ajmo da kažemo, osnovi sumnje, čak i osnovana sumnja, sve je predato Tužilaštvu. Ishod postupka oslobađajuća presuda.

Pa, šta je više bitno reći osim ovoga i kakav komentar. Da li je politika dovela do oslobađajuće presude, da li su Vučić i Dačić doneli oslobađajuću presudu? Pa, nisu. Ko je doneo? Doneo je onaj koji je za to ovlašćen i nadležan, a to su pravosudne institucije. Pa, gde je onda tu politički pritisak na pravosuđe? Kako onda možemo da dođemo uopšte na ideju o tome da postoje neke vrste pritisaka. Pa, to nije jedini slučaj, ima ih još mnogo. Čak mogu da posumnjam da su tu bili dokazi izuzetno validni, da su bili činjenično utemeljeni.

Nažalost, građana, koji su očekivali presudu koja podrazumeva da se vinovnik uvek kazni za nedela koja je učinio, bilo je kako je bilo.

Na samom kraju, gospodine predsedavajući, ja vam zahvaljujem što ste me istolerisali za ovo prekoračenje vremena, poslanička grupa SPS će podržati ove predloge. Borićemo se za integritet pravosudnog sistema u stoj meri u kojoj se borimo za državu i sledićemo ovaj kurs koji se danas vodi, kako bi se država na zdravim nogama u daljem putu reformi i približavanju EU postigla one ciljeve koje želimo. Hvala.