Dame i gospodo narodni poslanici, vezano za ovu tačku dnevnog reda, odnosno za ove objedinjene tačke u okviru druge načelne rasprave, želim da kažem nekoliko stvari koje su u poslednjih nekoliko dana izazvale veliku pažnju pojedinih medija i to, pre svega, onih medija koji su oštri protivnici politike predsednika Republike Aleksandra Vučića i oštri protivnici politike koju vodi Vlada Republike Srbije.

Radi se o jednom potpuno iskonstruisanom slučaju, o slučaju sudije Apelacionog suda u Beogradu, gospodina Miodraga Majića, od koga pojedini mediji pokušavaju da naprave žrtvu političkog progona nas koji pripadamo SNS. Ovih dana smo na stubu srama, pre svega predsednica Narodne skupštine Maja Gojković, moj kolega narodni poslanik Marijan Rističević, Vladimir Orlić i još nekoliko narodnih poslanika koji su se drznuli da samo postave nekoliko pitanja vezanih za delovanje sudije Majića, ali za delovanje sudije Majića van sudnice.

Dakle, mi nismo komentarisali i niko od nas nije komentarisao apsolutno nijednu presudu sudije Majića, sem što smo konstatovali ono što je činjenica, a to je da je učestvovao u donošenju oslobađajuće presude tzv. „gnjilanskoj grupi“, za koje postoji obilje dokaza da je počinila najteže moguće zločine nad Srbima na KiM, a koja je nekim spletom čudnih okolnosti proglašena nevinim.

Dakle, vezano za sudiju Majića, postavili smo pitanje – u kojoj to civilizovanoj, demokratskoj, evropskoj državi je moguće da neko bude visoko rangirani sudija, a sudija Majić je sudija Apelacionog suda? Da bi građani Srbije znali, apelacioni sudovi su odmah ispod Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, najviša sudska instanca u Republici Srbiji je Vrhovni kasacioni sud. Odmah ispod Vrhovnog kasacionog suda su apelacioni sudovi. Sudija Majić je, dakle, visoko rangirani sudija, sudija Apelacionog suda u Beogradu.

Mi smo postavili pitanje i to pitanje postavljamo i danas. Dakle, mi nikoga ne vređamo. Pojedini mediji, kao što je televizija N1, kao što je dnevni list „Danas“, kao što su razni dušebrižnici, kad su u pitanju ljudska prava i slobode, tvrde da smo mi vređali sudiju Majića, da smo ga klevetali, da smo protiv njega vodili hajku. Nismo to radili. Dakle, nikoga, pa ni sudiju Majića apsolutno bilo čim uvredili. Samo postavljamo jedno važno pitanje.

Dakle, u kojoj to evropskoj, demokratskoj, civilizovanoj državi je moguće da jedan tako visoko rangirani sudija, kao što je sudija Majić, sudija Apelacionog suda, bude predsednik Upravnog odbora jedne nevladine organizacije, koja se zove „Centar za pravosudna istraživanja“, skraćeno CEPIS?

Meni nije bilo teško, ja sam pogledao u Agenciji za privredne registre, odnosno na sajtu Agencije za privredne registre, dakle, „Centar za pravosudna istraživanja“ je u aktivnom statusu. To su bukvalno podaci od danas, odnosno najažurniji mogući podaci, dakle, podaci sa današnjim datumom. U pitanju je nevladina organizacija, matični broj 28205414, sedište Beograd, Zvezdara, ulica Koste Abraševića broj 22. Zastupnik ove nevladine organizacije je Slobodan Beljanski iz Novog Sada, inače advokat. Datum osnivanja 29. maj 2016. godine, datum donošenja statuta 29. maj 2016. godine. Vreme trajanja neodređeno, PIB, itd.

Dakle, u pitanju je nevladina organizacija i to nevladina organizacija u čijem se rukovodstvu nalaze sudije, pojedine sudije i advokati. Svako, ne mora čovek da bude pravnik, zna da su sudije i advokati u svakom sudskom postupku, bio on krivični ili parnični, na različitim stranama.

Dakle, sudija je neko ko treba potpuno nezavisno, objektivno, samostalno da proceni u krivičnom postupku da li je neko kriv ili nije kriv za određeno krivično delo, a u parničnom postupku da li je tužbeni zahtev osnovan ili ne. Interes advokata, i to je potpuno prirodno, to je u skladu sa advokatskom profesijom, ali posao advokata je sasvim suprotan i potpuno različit od posla sudije. Njegov zadatak je da, koristeći svoje pravničko znanje, pravničko umeće, svoje govorničke veštine iskoristi tako da to bude u interesu stranke koju zastupa, bez obzira da li je u pitanju fizičko ili pravno lice. Konkretno, u krivičnom postupku da pokuša da dokaže da njegov klijent nije kriv za krivično delo koje mu se stavlja na teret, a u parničnom postupku da pokuša da dokaže da, ako je zastupnik tužioca, da je tužbeni zahtev osnovan, ako je zastupnik tuženog, da dokaže da tužbeni zahtev nije osnovan.

Ovde ima ljudi koji su advokati, kao što je moj uvaženi kolega Petar Jojić, ima ovde još dobrih pravnika i mogu da potvrde da je tačno ovo što govorim.

Mi sad imamo jednu potpuno neverovatnu situaciju, da sudija Apelacionog suda Miodrag Majić je predsednik Upravnog odbora nevladine organizacije koju čine sudije i advokati. Ko garantuje građanima Srbije da će sudija Majić ili bilo koji drugi sudija koji je član ove ili neke slične nevladine organizacije, a ovo nije jedina nevladina organizacija u kojoj imate i sudije i advokate da u konkretnom predmetu, bio on krivični, parnični ili neki drugi, postupa nezavisno, samostalno, objektivno i da presude u ime naroda donosi isključivo na osnovu Ustava i zakona, a ne na bazi dogovora sa advokatima. A, svi znamo da toga u našim sudovima ima. U nekim sudovima toga ima više, u nekim sudovima ima manje, ali da postoji sprega jednog dela sudija i jednog dela advokata, mislim da je to činjenica koju niko ne može da prenebregne i koju niko ne može da negira.

Ko čini CEPIS? Predsednik CEPIS-a je Slobodan Beljanski. Gospodin Majić je predsednik Upravnog odbora. Od advokata u rukovodstvu CEPIS-a je, između ostalog, Gordana Mihajlović, advokatica, nekadašnja sudija i predsednica Drugog opštinskog suda u Beogradu, zatim, dr Vladimir Đerić, advokat, nekadašnji savetnik ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i Vladimir Beljanski, advokat i predsednik Advokatske komore Vojvodine.

Dakle, u rukovodstvu CEPIS-a, čiji je predsednik Upravnog odbora gospodin Majić, su četiri advokata: Slobodan Beljanski i Vladimir Beljanski, ja bih rekao da su otac i sin i Gordana Mihajlović i Vladimir Đerić.

Dakle, mi sada pitamo gospodina Majića, pitamo Društvo sudija Srbije, pitamo televiziju N1, pitamo list „Danas“, pitamo sve one koji kažu da smo vređali i napadali sudiju Majića, neka nam navedu jednu evropsku i demokratsku državu u kojoj postoji princip vladavine prava da sudija, i to visoko rangirani sudija, bude predsednik upravnog odbora nevladine organizacije u kojoj, maltene, pola rukovodstva čine advokati. Ja mislim da takva država u Evropi, a i van Evrope, koja se smatra civilizovanom, demokratskom i pravnom državom, ne postoji.

Dakle, kao što vidite, nisam rekao nijednu ružnu reč protiv sudije Majića, samo postavljam pitanje, pa neka u nekom narednom „Utisku nedelje“ ili na nekom svom obraćanju preko Tvitera, objasni u kojoj to državi je tako nešto moguće da je sudija predsednik upravnog odbora nevladine organizacije, a zajedno sa njim u upravnom odboru sede advokati. Ja mislim da takve države nema nigde.

Predsednik CEPRIS je Slobodan Beljanski. Slobodan Beljanski je neko ko je svojevremeno bio prvi čovek advokature u Vojvodini, čovek koji je bio, i kada je prestao da bude predsednik Advokatske komore Vojvodine, siva eminencija Advokatske komore Vojvodine i neko ko nije bez uticaja ni u advokatskim, a ni u sudijskim krugovima. To kolege advokati i svi oni koji se bave pravosuđem veoma dobro znaju.

Slobodan Beljanski je neko kome je Pravni fakultet u Novom Sadu poništio doktorat. Ovo govorim zbog toga, ovo je inače činjenica, nije ovo nikakva neistina, to može vrlo lako da se proveri, što se ovih dana vodi hajka protiv ministra finansija Siniše Malog, gde politički protivnici njegovi, a u suštini politički protivnici Aleksandra Vučića, pokušavaju da dokažu da je njegova doktorska disertacija plagirana.

Pravni fakultet u Novom Sadu je poništio doktorat Slobodana Beljanskog, a to je kasnije potvrđeno i na sudu. Dakle, ne samo da je nadležni organ fakulteta poništio doktorat, nego je sud svojom presudom potvrdio da je odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu bila ispravna.

Zašto ovo kažem? Zato što članovi Upravnog odbora CEPRIS, Centra za pravosudna istraživanja, i to upravo Miodrag Jovanović, profesor, da im kažem sve titule, dakle, prof. dr Miodrag Jovanović, zatim prof. dr Goran Dajović, docent dr Bojan Spajić su podneli žalbu protiv odluke Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu, od 8. maja 2019. godine, a ta odluka inače glasi da je doktorska disertacija Siniše Malog originalan naučni rad i da ne predstavlja bilo kakav plagijat. Prof. Jovanović, docent Spajić i, dakle, koga sam spomenuo još ovde, prof. Goran Dajović su podneli žalbu protiv odluke Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka i tom žalbom napadaju odluku Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu i tvrde i dalje da je Siniša Mali svoju doktorsku disertaciju plagirao. Na čelu te njihove nevladine organizacije nalazi se čovek kome je ne samo fakultet poništio doktorat, nego mu je sud poništio doktorat. O takvim se ljudima radi.

Ovde ima još jedna stvar koju građani Srbije treba da znaju, jer znate ovi sa televizije N1, ovi iz „Danas“, oni vam rade po sledećem sistemu. Iz jednog mozaika, a svaki mozaik je jedna složena slika sa mnogo detalja, oni izvuku samo onaj detalj koji njima odgovara, a sve ostalo sakriju od građana. Zadatak nas narodnih poslanika je da kažemo sve što znamo o jednoj pojavi, a ne da iznosimo ono što nam odgovara. To rade poslanici i vlasti i poslanici opozicije, i to je posao svakog narodnog poslanika, bez obzira na to da li podržava ili ne podržava Vladu.

Međutim, pojedini mediji tako ne rade, što je naravno suprotno kodeksu novinarske etike, jer onda morate da iznesete sve činjenice. Ne, oni iznesu samo ono što njima odgovara i kažu – evo ih ovi zli naprednjaci, napadaju Miodraga Majića. Mi samo iznosimo činjenice i postavljamo pitanja.

Što se tiče Slobodana Beljanskog, koji je predsednik i zastupnik Centra za pravosudna istraživanja, dakle, tog tzv. CEPRIS, on je doktorirao kod prof. Momčila Grubača iz oblasti krivičnog prava. Momčilo Grubač je neko ko je svojevremeno bio savezni ministar. Ono što želim da kažem, a tu su i kolege iz SRS, mogu da potvrde da li sam u pravu ili ne, Momčilo Grubač je jedan od onih koji su još 1992. godine lansirali lažnu tezu o tome da država Srbija sprovodi progon Hrvata iz Hrtkovaca i nekih drugih mesta u Sremu. Ta priča o progonu Hrvata iz Hrtkovaca, o progonu Hrvata iz Vojvodine datira iz 1992. godine.

U toj lažnoj konstrukciji, isfabrikovanoj, političkoj učestvovao je prof. dr Momčilo Grubač, kao tadašnji savezni ministar, ako se ne varam, za ljudska i manjinska prava, koji je tvrdio da postoji organizovani progon Hrvata iz Hrtkovaca, iz Kukojevaca, iz Slankamena, iz Golubinaca, iz nekih drugih mesta u Sremu. Naravno, ništa od toga apsolutno nije bilo tačno, već se radilo o tome da su Srbi koji su proterani iz Hrvatske, i to pre svega iz onih delova Hrvatske koji nisu ulazili u sastav Republike Srpske Krajine, dakle, Srbi iz Zagreba, Srbi iz Osijeka, iz Slavonske Požege, iz Zadra, Splita, Rijeke, Dubrovnika itd, menjali svoje nekretnine, svoje kuće, stanove koje su u to vreme, dakle, 1991, 1992. godine vredeli od nekoliko desetina, pa do nekoliko stotina hiljada maraka, za kuće, odnosno nekretnine koje su vredele neuporedivo manje u Hrtkovcima, Golubincima, Slankamenu, Kukojevcima itd.

U Hrtkovcima je 1992. godine, Momčilo Grubač je to sakrio od građana Srbije, u avgustu mesecu ubijen, slovom i brojem, jedan jedini Hrvat, Mijat Štefanac…

(Vjerica Radeta: U kafanskoj tuči.)

Tako je. Mijat Štefanac, čovek je inače bio sklon alkoholu, sedeo je u kafani sa nekoliko Srba koji su bili proterani iz Hrvatske, koji su takođe bili pri piću, odnosno bili u alkoholisanom stanju i taj Mijat Štefanac je jednom proteranom Srbinu rekao – bio je u pravu Tuđman što vas je proterao, kamo lepe sreće da vas je proterao još više. Dva pijana čoveka se posvađala, jedan pijan čovek ubio drugog pijanog čoveka.

Od tog slučaja Momčilo Grubač, Nataša Kandić i njima slični napravili su neviđenu političku predstavu sa ciljem da opravdaju ono što se Srbima dešava u Hrvatskoj, odnosno po starom dobrom oprobanom Titovom komunističkom receptu, po sistemu ravnoteže, svi ste podjednako krivi. Jeste Tuđman proterao Srbe iz Hrvatske, ali je i Slobodan Milošević proterivao Hrvate iz Vojvodine i svi su podjednako krivi, iako svi mi veoma dobro znamo da to apsolutno nije istina.

Ono što se dešavalo Srbima u Hrvatskoj i Srbima u Krajini, ne može apsolutno niko razuman da poredi sa onim što se dešavalo Hrvatima ili bilo kojoj drugoj manjini u Vojvodini 1991, 1992. godine, iako sam ja duboko svestan činjenice da su pojedini Hrvati doživljavali neprijatnosti, da je bilo incidenata, ali nije bilo sistematskog i organizovanog državnog progona, kao što se to dešavalo u Hrvatskoj, a Momčilo Grubač, kao savezni ministar, da stvar bude još gora, je tvrdio da je toga bilo.

Kod tog istog Momčila Grubača je Slobodan Beljanski posle petooktobarske revolucije doktorirao, međutim Pravni fakultet u Novom Sadu je tu doktorsku disertaciju poništio i sudskom presudom je potvrđeno da je odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu apsolutno bila u skladu sa zakonom.

Ovo sam rekao da bi građani Srbije sve ovo znali i da ih niko ne bi dovodio u sumnju da bilo ko od nas ima nešto protiv sudije Majića. Nemamo ništa. Neka je on čovek živ i zdrav. Ja mu želim mnogo dobrih i zakonitih presuda, ali ovo su činjenice. Da li se te činjenice nekome dopadaju ili ne dopadaju to je njegov problem.

Ponoviću, možda sam dosadan, ali ću ponoviti pitanje, pitam sudiju Majića, pitam Draganu Boljević, pitam Dunju Mijatović, pitam sve one koji ovih dana vode hajku protiv poslanika SNS - u kojoj to evropskoj demokratskoj državi jedan visoko rangirani sudija je predsednik upravnog odbora nevladine organizacije, koju čine i sudije i advokati?

Ono što takođe želim da kažem, sudija Majić se predstavlja kao žrtva političkog progona samo zato što je sudija. Dakle, sem što smo konstatovali činjenicu da je učestvovao u donošenju oslobađajuće presude Gnjilanskoj grupi, grupi šiptarskih terorista za koje postoje nebrojeni dokazi da su počinili najmonstruoznija zverstva nad Srbima na Kosovu i Metohiji, između ostalog i nad ženama. Mi nismo komentarisali ni jednu odluku sudije Majića i ja to neću činiti ni danas.

Sudija Majić se međutim predstavio građanima Srbije i svakoga dana se predstavlja u jednom drugačijem svetlu, u svetlu političara. Izvinite molim vas, kada dođete u jednu političku emisiju, kao što je to „Utisak nedelje“, i iznesete svoj politički stav kao što je stav da Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji je Narodna skupština usvojila sa apsolutnom većinom glasova, nije dobar, onda vi ne nastupate kao sudija, nego nastupate kao političar, ali onda tako kažite građanima Srbije - ja sam pozvan u političku emisiju u svojstvu političara, a ne e, ovi naprednjaci vrše protiv mene hajku zato što sam sudija.

Niko ne vrši hajku protiv njega zato što je sudija samo smo konstatovali da je čovek svukao sudijsku togu sa sebe i došao u jednu političku emisiju, kad dođete u političku emisiju, onda više niste ni sudija, onda više niste ni lekar, onda više niste ni profesor fakulteta, onda ste političar, onda više niste ni sveštenik, onda više niste ništa što vam je inače profesija i zanimanje, onda ste političar, ali onda morate da prihvatite taj politički teret koji ste sami sebi stavili na vrat i ne smete onda da se žalite ako vas neko zbog toga prozove. Nema, kao što je rekao neko od kolega, svetih krava u Srbiji. Svi mogu da prozivaju Aleksandra Vučića i svi mogu da prozivaju bilo koga od nas, bili mi poslanici vlasti ili poslanici opozicije, ali kad jedan sudija dođe u političku emisiju i politički nastupa, ne smete ime da mu spomenete, a kamoli da komentarišete to što je rekao.

Sudija Majić je rekao da su izmene i dopune Krivičnog zakonika, a taj Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika se kolokvijalno naziva „Tijanin zakon“, zato što se uvodi kazna doživotnog zatvora za, između ostalog, one koji siluju dete, trudnicu ili nemoćno lice, on je rekao da uvođenje doživotne kazne zatvora za takve silovatelje, da je to nehumano, da je to suprotno evropskim standardima iako takvu istu kaznu poznaje pravni sistem Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Slovenije i niza drugih država EU. Mi smo samo postavili pitanje - kako to može da bude evropski u jednoj Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Sloveniji, a kada treba da se uvede u pravni sistem Republike Srbije, onda je odjedanput neevropski? Dakle, očigledno da je reč o dvostrukim standardima.

Sudija Majić se zapitao, bolje rečeno, političar Majić se zapitao - šta je sa pravima tog čoveka koji je silovao dete od tri godine? Da li neko razmišlja o tome da država time što ga je osudila na doživotnu kaznu zatvora, kod njega ubija nadu, pazite tako je rekao, ubija nadu da će jednog dana da izađe na slobodu, a počinio je najgnusnije moguće krivično delo, silovao je devojčicu i devojčica je kao posledica silovanja preminula. To se desilo Tijani Jurić. Zbog toga se taj zakon naziva „Tijanin zakon“.

Žalosno je što smo uopšte morali takav zakon da donosimo, ali je država bila prinuđena jer nije bilo drugog mehanizma da se obračunamo, kad kažem da se obračunamo, ne mi narodni poslanici, nego pravosudni sistem da se obračuna sa onima koji su spremni da budu do te mere svirepi, do te mere monstruozni, da su spremni da siluju devojčicu koja faktički još nije ni počela da živi, da joj oduzmu pravo na život i onda se, zamislite, filozofski pitaju - odakle pravo državi da ubija nadu onako kantovski, hegelovski rečeno, kaže da ubija nadu takvom jednom siledžiji da će jednog dana da izađe na slobodu?

Ja sam mislio da je to vrhunac licemerja, vrhunac beščašća. Bogami, da vam kažem iskreno i vrhunac hrabrosti da tako nešto kaže. Ja imam dve devojčice od 13 godina. Ne znam šta bih uradio čoveku kome bi palo napamet da uradi ono što je jedan ludak uradio Tijani Jurić. Ovo govorim kao čovek, ne kao narodni poslanik, kao običan čovek.

Mislio sam da je to vrhunac licemerja i vrhunac, kao što sam rekao, hrabrosti da u jednoj političkoj emisiji kažete da je nehumano to što ćete jednog takvog čoveka koji je silova devojčicu od nekoliko godina i koja je preminula, kao posledica silovanja, da osudite na doživotnu kaznu zatvora. To sam mislio sve do danas, u stvari to sam mislio do juče. Juče se oglasio na svom portalu, to je njegov portal „Buka“ jedan od vođa ovog protesta „Jedan od pet miliona“, Marko Vidojković.

Unapred se izvinjavam. Kažite mi samo koliko imam vremena?

Imate oko 45 minuta.

Zahvaljujem se.
Unapred se izvinjavam građanima Srbije, unapred se izvinjavam narodnim poslanicima, a posebno se izvinjavam damama koje sede u Narodnoj skupštini, ali ću od reči do reči da pročitam šta je na svom portalu napisao čovek koji se predstavlja kao književnik, kao što se ovaj predstavlja kao sudija, a vezano za „Tijanin zakon“.
To je objavljeno juče na njegovom portalu koji se zove „Buka“. Kaže Marko Vidojković ovako – naslov teksta „Tijanina diktatura“, „Da li ijedan zakon koji donesu govna što smrde u Skupštini banana Republike Srbije može biti dobar zakon? Naravno da ne može. Pod svetlošću sveća koje gore u pomen Tijani Jurić skupina naprednjačkih lešinara direktno joj se posrala na grob donevši „Tijanin zakon“, kojim je nasuprot svim civilizacijskim dometima uvedena doživotna kazna bez uslovnog otpusta za ubice nemoćnih lica, dece i trudnica“, pa onda tri tačke „ i terorista, atentatora, izvršilaca državnog udara, ukratko neprijatelja režima. Da budemo do kraja načisto sa poentom ovog pravnog akta“.
„Evropska unija pokušala je da apeluje na sa uma sišavšeg diktatora Aleksandra Vučića rečima: „Alo, bre, šontavi, kakav to zakon donosiš? Jel se sećaš ti ko te doveo na vlast“. Međutim, on već nedeljama otvoreno pred kamerama napušava kurcem i najjače zemlje sveta, nazivajući njihove izjave nečim najglupljim što je u životu pročitao, pa zatim roštilja i sve susedne države svojim nebiranim rečnikom, stavljajući do znanja da se u potpunosti odvojio od realnosti.“ To piše Marko Vidojković, jedan od vođa Saveza za Srbiju, jedan od glavnih govornika na protestima „Jedan od pet miliona“.
Kaže dalje Marko Vidojković: „Čemu služi takozvani „Tijanin zakon“ ispisan govnjivim naprednjačkim mastilom na grobu mrtve devojčice? Služi da se opozicija optuži kako podržava silovanje nemoćnih lica i trudnica zato što je bojkotovala sednicu parlamenta na kojoj je ovaj zakon“, piše – donešen“. Toliko i o pismenosti. Ali, to je samo početak.
„Daj da „Tijaninom zakonu“ dodamo i paragrafe po kojima možemo bilo kakvu kritiku vlasti da okarakterišemo kao državni udar, pa da kritičara strpamo u mardelj do smrti, joj kako smo pametni. Tako je izgledalo planiranje „Tijaninog zakona“, samo dodajte još kokain i silikonske prostitutke.
Sledeće što po istom zakonu dolazi na red jesu mini pokušaji državnih udara u vidu rezigniranih tvitova, nadrkanih kolumni ili besnih izjava očajnih građana. No, to nije ništa u odnosu na ono što je prava poenta. Svaki pokušaj policije da uradi svoj posao i uhapsi nekog od kriminalaca koji su uzurpirali vlast okarakterisaće se kao državni udar i sankcionisati doživotnom robijom, zahvaljujući kriminalcima infiltriranim u tužilaštvo i sudove“, kaže dalje književnik Marko Vidojković, slika i prilika Đilasa, Vuka Jeremića i Boška Obradovića.
„Šta nas dalje čeka osim što ćemo svi da najebemo? U istoj toj zgradi ispod koje simbolično igraju konji, mazge i magarci – misli na zgradu Narodne skupštine – koji njene tepihe blatnjaju govnjivim potkovicama doneće, kaže, i zakon o Kosovu“, misleći na ovu sednicu na kojoj ćemo da raspravljamo o izveštaju o Kosovu i Metohiji, „to jest, izvršiće državni udar, ali onaj za koji se ne snose posledice. Sedam godina nakon dolaska na vlast izbuljena, zadrigla fekalija, Aleksandar Vučić, siguran da neće imati oponirajućih glasova jer je skupštinskim terorom opoziciju bukvalno izbacio na ulicu, doći će da pred svojim potkupljenim, praznoglavim, glavoklimačima predstavi rešenje za Kosovo, koje će oni i bez slušanja izglasati, da se spreči reakcija građana na odluku da se Kosovo ne spreči u ulazak u UN, te da se spreči svaki pokušaj državnih organa da se odupru samovolji impotentnog punoglavca iz 45. bloka. Zato je, kako kaže, donešen „Tijanin zakon“.
A vi ste u fazonu da se prepirete oko toga da li Tadić zaslužuje da opet bude u Demokratskoj stranci, da li je Vuk Jeremić mali Koštunica koji liči na Sunđer Boba, da li je Sergej lud, da li su u Građanskom frontu sve sami boljševici, da li je Nikola Kojo napravio dil s „Telekomom“, da li je Teodorović odveć star za predsednika Srbije, da li Dušan Petrović živi previše blizu Nebojše Zelenovića, da li je Boško Obradović umiveni ljotićevac, itd. Jer, ko god da se pojavi, neće biti dovoljno dobar, ne zato što ste kukavice, mada ima i toga, već zato što ste preko društvenih mreža primorani da se javno izjašnjavate o stvarima o kojima je bolje držati jezik za zubima. Građanski protesti ne smeju stati.“
Dakle, da ne bude nikakve sumnje, ne misli ovo samo Marko Vidojković. On je bio samo dovoljno, ako smem tako da kažem, lud da ovo stavi na papir, odnosno na svoj portal. Ovo su stavovi Dragana Đilasa. Ovako misli Vuk Jeremić. Ovo je mišljenje Boška Obradovića.
„Građanski protesti ne smeju stati. Protest je naša dužnost, u trajanju od nekoliko sati, tokom kojih ćemo pokazati da smo ustali protiv onoga što nam iskompleksirani psihopata izgubljen u psihijatarskim dijagnozama Aleksandar Vučić i njegove horde rade.
Da li bi „Tijaninog zakona“ bilo da je na ulicama bila kritična masa koja demonstrira protiv njega?“
On, dakle, poziva građane Srbije da demonstriraju protiv uvođenja, odnosno donošenja „Tijaninog zakona“.
„Šta bi bilo sa prethodnim nakaradnim zakonima kojima je demokratija u Srbiji sahranjena? Nikad nećemo saznati, jer na ulicama nije bilo nikog. Odlazak na protest nije borba za dolazak opozicije na vlast, već borba za goli opstanak pred terorom Aleksandra Vučića i njegove bande. Protesti petkom i subotom neće ga oterati sa vlasti, ali će nam pomoći da nam životi postanu lakši do sledećih izbora. Ako protesti stanu, najebaćemo, pošto oni milosti nemaju. Njihovi zločini ne poznaju granice. Čak je i Tijana Jurić ponovo silovana i još jednom ubijena, a ovoga puta smo to mogli da pratimo uživo.“
I završava sa rečenicom, valjda da bi bio duhovit, mada ja zaista ne znam kome je ovo smešno: „Stanite u red za doživotni zatvor“.
Eto, dragi građani Srbije i vi novinari N1 televizije, i vi poštovani gospodine Jugoslave Ćosiću, i vi poštovani Dražo Petroviću i svi vi veliki zagovornici ljudskih prava sa televizije N1 i lista "Danas", evo, ovo je slika i prilika onih koji su na čelu protesta "Jedan od pet miliona". Oni kažu - Tijanina diktatura, a mi kažemo - dobro je što je država Srbija smogla hrabrosti da se obračuna sa onima koji su spremni da siluju dete i da ga ubiju.
Samo momenat, evo ga još jedan. Sergej Trifunović, ovo je tvit od danas. On se u stvari nadovezao na ono što je juče na svom portalu napisao Marko Vidojković. Sergej Trifunović, tobožnji glumac, tobožnji umetnik, a u stvari jedan, očigledno, ne znam koju reč da upotrebim, čovek sa ozbiljnim problemima, kaže na svom "tviter" nalogu: „Dežurni šišmiš izgovara mrtav ladan, pljujući opoziciju, baš njih briga za Aleksin zakon“. Ne znam da li je mislio na mene, na Vladu Orlića, na Marijana Rističevića, Marka Atlagića, ne znam na koga je mislio kada kaže dežurni šišmiš, ali nije to sada ni bitno. Kaže: „Mislim da bi ipak trebalo otvoriti javni ve-ce na vašim grobovima“. Eto to piše Sergej Trifunović, kome građani Srbije treba da se klanjaju kao velikom glumcu i kao velikom umetniku.
Kaže taj isti Sergej Trifunović, opet danas: "Dobro, sada kada ste usvojili Tijanin zakon", kao da je to sada zakon o lovu i ribolovu ili neki običan zakon, a mi u stvari kažnjavamo ljude koji siluju dete, "Dobro, sada kada ste usvojili „Tijanin zakon“, da li imate nameru da se tako ekspresno pozabavite „Aleksinim zakonom“ ili je on nebitan, jer u njega ne može da se implementira ništa što vam treba".
Ovo kažem zbog Jugoslava Ćosića, zbog Draže Petrovića, zbog svih tih lažnih zagovornika slobode misli u Srbiji. Skupštinska većina koju čini poslanička grupa SNS sa svojim koalicionim partnerima je već usvojila „Aleksin zakon“ tako što smo rešenja sadržana u predlogu „Aleksinog zakona“ implementirali u Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja. Time smo predvideli pravni mehanizam da više nijedno dete u Srbiji ne bude žrtva vršačkog nasilja kao što je bio mali Aleksa. Ali ovaj koji se lažno predstavlja kao glumac i kao umetnik, kao što se onaj lažno predstavlja kao književnik i kao onaj treći što se lažno predstavlja kao sudija, oni ne znaju da je Narodna skupština faktički već usvojila „Aleksin zakon“ i to pre nekoliko godina.
Dakle, pre nekoliko godina smo usvojili Aleksin zakon i predvideli pravni mehanizam kako da se više ne desi vršnjačko nasilje sa smrtnim ishodom. Kao što smo sada ovim Tijaninim zakonom predvideli, preduzeli sve što je do nas. Ne možete vi nikada u potpunosti da sprečite izvršenje krivičnih dela, ali smo zaista preduzeli sve što je moguće, objektivno moguće, da se spreči putem specijalne i generalne prevencije da više nijednom bolesnom i iščašenom umu ne padne na pamet da siluje devojčicu i da je ubije.
Povodom njegovog Tviter naloga oglasio se i Igor Jurić, otac pokojne Tijane Jurić, koji je čovek jednostavno sablaznut onim što piše Marko Vidojković, onim što piše Sergej Trifunović i svim onim što ovih dana govore predstavnici Saveza za Srbiju koji kažu da je Tijanin zakon nehuman, da je Tijanin zakon neevropski, da je Tijanin zakon nešto zbog čega Srbija neće otvoriti Poglavlje 23 i nikada neće ući u Evropsku uniju.
Ja ću izneti svoje mišljenje. Ako zbog toga nikada nećemo ući u Evropsku uniju, zato što ćemo strpati u zatvor, i to doživotno, one koji su spremni da siluju dete od tri godine, onda zaista ne treba da uđemo u Evropsku uniju. Ako zbog toga nećemo ući u Evropsku uniju, u tu istu Evropsku uniju u kojoj pravni sistemi skoro svih država članica Evropske unije poznaju doživotnu kaznu zatvora za ovu vrstu krivičnih dela, onda mi ili zaista nećemo ući u Evropsku uniju ili neko zaista ne zna ništa ni o Evropskoj uniji ni o pravnom zakonodavstvu Evropske unije.
Ono što na kraju želim da kažem, to je da pozovem sudiju Majića, da pozovem Jugoslava Ćosića, da pozovem Dražu Petrovića, govorim sve, Mićka Ljubičića i sve ove koji se predstavljaju kao nezavisni intelektualci i kao branioci ljudskih prava i sloboda, kao branioci nezavisnog novinarstva itd. da prestanu da iznose laži o nama narodnim poslanicima, bez obzira da li smo u vlasti ili smo u opoziciji, i da kažu celu i potpunu istinu o onome što interesuje sve građane Srbije, a ne da tu istinu seckaju na parče, pa da parče po parče nude svojim gledaocima, odnosno čitaocima kao celu istinu, a svi mi koji ovde sedimo i koji raspravljamo znamo da to nije cela istina, nego samo jedan mali deo istine.
Evo, da bi građani Srbije znali, sudija Majić nastavlja i dalje da se igra političara. Ja mislim da je tom čoveku dosadno, ne znam da li on uopšte ima nešto da radi u tom Apelacionom sudu. Ja mislim da je sudijski posao težak, naporan. Jel tako, gospodine Jojiću? Vi ste bili savezni ministar pravde, kontrolisali ste rad sudova pa znate da postoji neka sudska norma koju mora da ispuni sudija osnovnog suda, pa višeg suda, pa apelacionog suda, mora određeni broj presuda da donese na mesečnom nivou itd. Čovek u radno vreme tvituje i sada, da bi se predstavio kao neki veliki junak i neka velika žrtva političkog progona, kaže Majić: „Sad sam i deo šire zavere protiv predsednika Vučića. Koliko se sećam, nakon izmene Krivičnog zakonika za to se može izreći i nova vrsta sankcije. Možda bi konačno trebalo da se zabrinem“ i onda ovaj, što bi rekli mladi, smajlić.
I to vam pokazuje sa kakvim ljudima imate posla. Njemu je smešno što smo usvojili Tijanin zakon. Njemu je smešno što se borimo protiv onih koji su spremni da izvrše najteža moguća krivična dela. Njemu je smešno to što ga pitamo u kojoj to evropskoj državi ima da budete sudija apelacionog suda i istovremeno predsednik upravnog odbora nevladine organizacije, da primate pare i iz inostranstva i iz zemlje, a da vam u tom upravnom odboru sede i advokati. Njemu je to smešno.
Ja mislim da građanima Srbije nije smešno. Nije smešno pogotovo onim građanima koji učestvuju u bilo kom sudskom postupku. Jel sudija Majić ili političar Majić ili tviteraš Majić? Ne znam više šta je. Mora da zna, budući da je sudija Apelacionog suda, da šalje jako lošu sliku o svim sudijama u Srbiji. A nisu sve sudije ovakve. Ima časnih i mnogo, ja se nadam da je većina časnih, poštenih, profesionalnih i odgovornih sudija koji žive samo od plate koju dobijaju od države Srbije iz budžeta, a ne žive od plate plus donacija koje dobijaju iz Srbije i iz inostranstva da bi bili, nažalost to moram da kažem, neprijatelji svoje sopstvene države i svojih sopstvenih građana kojima treba u sudovima da obezbede pravdu.

Zahvaljujem, kolega Martinoviću.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Martinoviću, mi smo ovde dali zakletvu da ćemo braniti ljudska prava i da je najvažniji deo te zakletve da ćemo braniti ljudska prava.

To veče kada sam video sudiju Majića prelomio sam. Optužio nas je za nehumanost itd. Prelomio sam da pitam za Gnjilansku grupu. U ime koje humanosti je sudija Majić donosio takvu odluku? Baš zbog ljudskih prava tih ljudi, a radi se o 80 nealbanskih žrtava koje je ubila ta Gnjilanska grupa i preko 250 mučenih. Ja sam prelomio da pitam, znajući da će televizija N1, ona ih Ljubljane, a kad sudija Majić ide da gostuje, gostuje u Beogradu, ali ta televizija nije registrovana u Srbiji, oni kažu da emituju program iz Ljubljane, pa nek Majić kaže kada je bio u Ljubljani. Ja sam znao da ću određenu cenu platiti, znao sam da će me napasti, ali sam pitao zašto je, u ime koje humanosti oslobodio Gnjilansku grupu. Pri tome sam optužio OVK teroriste, nisam optužio Albance, jer branim manjinska prava. Optužio sam OVK teroriste.

Niko ne sme da bude kriv zato što nije Srbin, ali niko više ne može da bude kriv zato što je Srbin. Nema te cene koju ja neću platiti da pomenem i srpske žrtve i da tražim da se zločinci nad Srbima kazne. Hvala.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite.

Dame i gospodo, kolega Martinović je pomenuo spregu advokature i spregu u sudu sa korupcijom.

Samo bih istakao jedan primer kakva je sprega između sudija, tužilaca i nekih advokata. Evo ga onaj đavolji advokat Predrag Basarić iz Pančeva sa svojim šegrtima sudijama i tužiocima, uspeo je da od čoveka ugovorom uzme dva stana u vrednosti 80.000 evra, da mu ishoduje građevinsku dozvolu za građevinski objekat. „Ingrap stan“ iz Beograda, kao oštećeni, čiji je zakonski zastupnik Živković Živojin, podneo je krivičnu prijavu protiv Predraga Basarića, međutim, javni tužilac odbacuje krivičnu prijavu, ne vodi se krivični postupak i čovek je sada u takvoj situaciji, građevinsku dozvolu nije dobio, ali ni po kakvim propisima, ni po jednoj tarifi advokatskoj unazad sto godina nije zabeleženo da jedna advokatska usluga košta 80.000 evra.

E, da li ima ovde korupcije? Ovo ne može da prođe bez korupcije, jer je taj morao da odgovara za prevaru i zloupotrebu poverenja i da na taj način pravo dođe na svoje mesto.

Ono što bi želeo na kraju da kažem, šta su uradile dosmanlije. Dosmanlije su se setile kako da zaštite svoje lopove prilikom donošenja Zakonika o krivičnom postupku. Izbačen je institut supstidijarnog tužioca u krvičnom postupku. A zašto? To su žuti uradili u nameri da ne bi došli pod udar i da ne odgovaraju krivično za pljačke i milionske i milijarde štete i lopovluka, koju su naneli Republici Srbiji.

Ono što bi poručio sudijama da uzmu Zakon o sudijama u ruke i da uzmu etički kodeks i da gledaju da to vide, što reče gospodin Martinović, u uporednom pravu, kako tu stoje stvari, kako treba da se ponaša. Dakle, jedan sudija, on mora biti, pre svega, lišen svakih mogućnosti da se bavi poslovima koji nisu u skladu sa Zakonom o sudijama, a nisu u skladu ni sa etičkim kodeksom.

Još bih zamolio samo da vam kažem, da kada smo danas govorili o izboru sudija, odnosno razrešenju sudija, trebalo je da danas imamo i predlog ko će sutra, prekosutra da nastavi v.d. funkciju dok se od strane Skupštine to pitanje ne bude regulisalo.

Još ovo što bih želeo da kažem, uputim, predlažem Vladi Republike Srbije da iznađe mogućnosti, da poveća plate nosiocima pravosudnih funkcija, sudijama i javnim tužiocima iz razloga što bi se na taj način sprečila korupcija u pravosudnim organima.

Zahvaljujem, kolega Jojiću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.

Dobrim delom se slažem sa onim što je rekao uvaženi kolega Petar Jojić, samo što mislim da ovde gospodine Jojiću nije suština u platama, nema sudija Majić malu platu. Ne mogu sada tačno nisam imao vremena da proveravam, ali mogu i to da proverim ako ova sednica potraje još koji minut. Sudije apelacionih sudova imaju vrlo, vrlo pristojne plate za uslove u Republici Srbiji.

Inače, sa današnjim datumom jedna dobra vest za građane Srbije, da ne bude sve da je u mračnim tonovima Marka Vidojkovića i Sergeja Trifunovića, na današnji dan je prosečna plata u Srbiji u neto iznosu 54.000 dinara. To samo pokazuje koliko je uspešna bila politika koju smo vodili, koju je hrabro promovisao Aleksandar Vučić i koju sprovodi Vlada Republike Srbije. Dakle, prosečna plata u Srbiji na dan 23. maj je 54.000 dinara, čak je i nešto veća, ali da zaokružimo na 54.000 dinara, to je prosečna plata u Republici Srbiji.

Plata sudija apelacionog suda je preko, izvinite ako ću da pogrešim, ali mislim da neću preko 200.000 dinara. To je plata od koje može vrlo pristojno da se živi. Međutim, postoje ljudi koji misle da je to malo i koji misle da uz platu koju dobijaju iz budžeta Republike Srbije, a vrlo često rade protiv države Srbije, treba da dobijaju još određene donacije kao predsednici upravnih odbora raznoraznih nevladinih organizacija. Pri tome, oni zaboravljaju geslo koje je bilo uklesano na ulazu u staru Dubrovačku Republiku, to zna prof. Marko Atlagić, geslo koga su se držali svi kneževi koji su upravljali Dubrovačkom Republikom dok je Napoleon nije ukinuo početkom 19. veka, a ta deviza glasi – ko se javnim poslovima bavi svoje privatne neka zaboravi. Sudija Majić izgleda i njemu slični za ovo geslo za koje su znali stari Dubrovčani izgleda nije ni čuo.

Zahvaljujem.
Nemate pravo na repliku kolega Jojiću. Dobro, izvolite.