Kolega Marinkoviću, sada ću da kažem, da iznesem jednu činjenicu. Recimo, bilo je ovde predloga kada se pričalo isto o auto-putevima pre neki dan, jedan moj uvaženi kolega je rekao zašto podižemo kredite, uzimamo evro obveznice, utvrđujemo javne interesa, hajde da građani Srbije kupuju obveznice Republike Srbije. To je rečeno.

Teoretski moguće. Praktično nemoguće.

(Milorad Mirčić: Niko nije to rekao.)

Rečeno je u ovoj sali, nemoj sad stenograme da donosimo. Zašto? Zato što takvi ljudi žive u prošlosti. Oni se sećaju vremena Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, sećaju se vremena Josipa Broza. To je najveći ideolog…

(Vjerica Radeta: Tvoga tate.)

… koji je izdavao te državne obveznice za izgradnju auto-puta „Bratstvo-Jedinstvo“. Eto.

Ili, kada počnu da pričaju da država treba da bude regulator na tržištu energentima, a država je učesnik na tržištu energenata, pa to mora neko drugo regulatorno telo da radi, ne može država jer bi inače, znate koga oterali? Ruse iz Naftne industrije Srbije. Ne bi ni bio „Turski tok“. Ne bi mogli ni da pričamo o „Južnom toku“, ali treba poznavati neke materije, a ne živeti u prošlosti. Od prošlosti se ne živi, od demagogije se ne živi. Živi se od rezultata.

(Vjerica Radeta: I od 12% poskupljenja putarine.)

Znači, od rezultata se živi. Ako kažem da je naša putna infrastruktura u Srbiji najbolja ne bi bilo iskreno i ne bi bilo tačno, ali da kažemo i da je najgora, takođe ne bi bilo ni iskreno ni tačno.

Činjenica jeste da su potrebna ulaganja u rekonstrukciju postojećih puteva i izgradnju novih puteva. To je činjenica, to ne može niko da ospori. Sada će neko da kaže – da li treba dva, tri, pet ili deset posto ako se zna da od 1999. godine do 2012. godine nije maltene ni dinar uloženo u održavanje puteva, kako regionalnih, tako i lokalnih.

Pričali smo ovde u Skupštini, ako hoćemo da Srbija ekonomski napreduje, ako hoćemo da poboljšamo kvalitet života i standard građana, moramo da razvijamo saobraćajnu infrastrukturu.

E sad, neki bi to hteli da traje 50 godina, a neki hoće da to završe za sedam, osam ili deset godina. To su te relacije, jer je valjda njima bolje da budu usporeni, uspavani, njima je bolje kada nemaju novca da štampaju dinare, da naprave inflaciju. To je, izgleda mi, bolje rešenje. Po nama nije. Po nama nije, hoćemo da Srbija ima svoj bonitet, da ima svoj rejting koji pokazuje ne samo po kojoj ceni kapitala se Srbija zadužuje u inostranstvu ili na domaćem tržištu, svejedno je, po toj ceni ako je cena niska, garantuje se drugim investitorima koji žele da započnu neku proizvodnju u Srbiji, da je Srbija i pravno i ekonomski sigurna zemlja, ali to ne vredi govoriti.

Oni bi hteli da se vratimo u vreme zemljoradničkih zadruga, ko možda Kolhoza ili tako dalje, u vreme društvene imovine, u vreme radničke klase. Možda je to bilo za ono vreme odlično, ali danas živimo u 21. veku. U 21. veku živimo i valjda treba da se okrenemo nekim tržišnim vrednostima da bi smo obezbedili tržište i u Srbiji, bez obzira da li je to tržište u smislu potrošnje ili tržište u smislu investicija, moramo da imamo saobraćajnu infrastrukturu i puteve.

Ako ih već napravimo, dovodi se u pitanje kako ćemo da ih održavamo? Znate, to je najveće pitanje. Svaki naš građanin želi da se na prvom mestu koriste ti putevi na bezbedan način. To je valjda na prvom mestu i ta stvar, ta činjenica je, čini mi, se najvažnija, na drugom mestu i kvalitet tog puta. Jedno su sa drugim nekako povezani i bezbednost i kvalitet tih puteva.

Pa, hoćemo li da se cenkamo, kao da smo na pijaci, da puteve pravimo dve ili tri godine ili 15 – 20 godina? Ja nisam za 15 – 20 godina, zato što će mnogi, znajući kakvi su nam putevi bili, da nastradaju na putevima zato što se mi cenkamo koliko će to da traje, a mislim da ljudski život nema vrednost, da nema novca koji može da ga plati, ne postoji, pogotovo ne u saobraćaju, gde se prilično života gubi. Bez obzira na sve, sva poboljšanja i smanjenja, to je još uvek visoka stopa.

Hoćemo autoput. Ja želim da idem, a verovatno i većina građana, sa jedne granice na drugu Republike Srbije i da svuda vozim autoputem, bez obzira da li krećem Koridorom 10, prema Bugarskoj, ili Severnoj Makedoniji, ili ću možda da koristim Koridor 11, prema granici sa Crnom Gorom. Nekim kolegama je važnija forma, nije važna suština, nije važno šta govorite, nisu važne ni tačke, ni zarezi, gde je ko stavio, da bi njihova priča, koja je u suštini jako šuplja i prazna, mogla da opstane.

Ako svi znamo, bar se nadam, neki su rekli i pokazali da možda neke stvari ne znaju, održavanje puteva nije samo da se kosi trava, da se povlače bele ili žute linije po putu, održavanje puteva je i zimsko održavanje puteva, a mogu da kažem da je naš autoput jedan od najbolje čišćenih autoputeva u ovom delu Evrope i ovom regionu. Za to su isto potrebna sredstva. I kada napravite kolaps, kad se desi, niko ne pita da li je to bilo dva, tri, pet ili 12%, nego kaže da mu je život ugrožen zato što put nije očišćen i on se nalazi u vozilu zavejan na tom putu. Ali, nije bitno, bitno je da pričamo kako smo završavali neke matematike i znamo ono ili ovo. Ko da je zato bitno da li se zna Pitagorina teorema ili ne, da li se to zna ili ne. Bitni su ekonomski pokazatelji. Da li to može da utiče bitno na ekonomsko okruženje koje Republika Srbija ima? Ne može. Da li će to da utiče na to da međunarodni transport ide preko Republike Srbije? Neće uticati, neće uticati. To su stvari koje treba da gledamo.

Da li će više ljudi koristiti naše puteve ukoliko su kvalitetniji? Hoće. Ukoliko su bezbedniji? Hoće. Veliki broj, znam sigurno, koji prolaze kroz Srbiju, veliki broj građana koji nisu odavde, prolaze kroz Srbiju, zato što je, pre svega, bezbedonosno sigurna zemlja. Ali, hajde da budemo, koliko je god to moguće i saobraćajno bezbedna zemlja. To ne možemo tako, što ćemo da računamo neprestano neke procente i da se plašimo da li će tu neko nešto da ukrade. Ima ko se time bavi. Bavi se time policija, bavi se time tužilaštvo. Bolje time da se bave, nego da se bave uviđajima na saobraćajnim nesrećama, pa čitamo po novinama kako je, ne daj Bože, poginulo neko dete od dve, tri, pet, šest, deset godina, kako je čitava jedna porodica nestala, jer to odlučuje 2%, 3%.

Za život jednog čoveka 2-3% ne predstavlja ništa. Za opstanak u političkom životu nekima je 3% često nedostižno, čak i u skoku sa motkom.

Hvala.
Da li se još neko javlja od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa?
Pošto se niko ne javlja, prelazimo na red prema prijavljenima za reč.
Krećemo sa spiskom.
Prvi je narodni poslanik Jahja Fehratović. Nije prisutan.
Drugi je prof. dr Miladin Ševarlić. Ni on nije prisutan.
Treći je Marijan Rističević. Nije prisutan.
Muamer Zukorlić, nije prisutan. Milija Miletić, nije prisutan. Đorđe Komlenski, nije prisutan.
Reč ima Aleksandra Belačić. Izvolite.

Danas raspravljamo o nečemu što SRS apsolutno ne podržava, a to je povećanje putarina. Predlogom zakona o izmeni Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara predviđeno je povećanje putarina u iznosu od 12%. Ma šta mi srpski radikali pričali i ma kakve argumente iznosili, vi ćete ovo povećanje usvojiti.

Mi smatramo da povećanje iznosa putarina nije opravdano iz brojnih razloga. Prvi razlog je ekonomske prirode i odnosi se na platežnu sposobnost naših građana.

Krajem maja meseca predsednik Vučić i predstavnici MMF-a, koje je predvodio šef Misije Jan Kejs Martin, imali su sastanak nakon koga je ocenjeno da stabilan privredni rast daje mogućnost za povećanje plata i penzija. Dakle, MMF potvrdio je projekciju rasta od 3,5% za ovu godinu i 4% za narednu godinu. To nije prvi put da se u manjem iznosu povećavaju plate i penzije, ali problem je što poskupljenja poput ovog pojedu ta povećanja koja građani, nažalost, apsolutno ne osete.

Podaci Zavoda za statistiku kažu da je prosečna bruto zarada u aprilu mesecu ove godine iznosila 75.441 dinar, dok je prosečna zarada bez poreza i doprinosa iznosila 54.645 dinara.

Poznato je da u taj prosek ulaze i brojni direktori javnih preduzeća i politički funkcioneri koji primaju izuzetno velike plate. Tako da, kada se oni izostave, jasno je da običnim građanima na raspolaganju nije ni tih 54 hiljade dinara, koliko iznosi prosek.

Drugim rečima, građani izuzetno loše žive i za njih je zaista problem da podnesu bilo kakav dodatni namet, pa i povećanje putarine.

Kada uporedimo situaciju u Srbiji sa situacijom u zemljama u regionu, jasno je da je kod nas cena putarine mnogo veća nego u regionu. U okolnim zemljama putarina se naplaćuje po sistemu vinjeta, a cene su sledeće: u Austriji je moguće kupiti vinjetu kojom se za deset dana obezbeđuje prolazak po njihovim putevima za svega devet evra, u Sloveniji za deset dana to košta 15 evra, u Mađarskoj 11 evra, u Rumuniji svega četiri evra, a sve ove države nude i dodatne popuste redovnim korisnicima njihovih puteva.

U Srbiji, nažalost, samo trasa od Subotice do Severne Makedonije košta 14 evra. To je nekih 15 kilometara koji se mogu preći za nekoliko sati.

Postavlja se pitanje zbog čega Srbija ne uvede vinjete i umesto sistema naplate prema pređenom kilometru ne pređe na sistem naplate sa vremenskim ograničenjem? Predstavnici vlasti rekli su da vinjete ne bi bile dovoljne za kvalitetno održavanje puteva i da bi u tom slučaju bile neophodne subvencije države. Pa, zbog čega onda ne preći na sistem subvencija državnih? Nije rešenje svaliti sve na građane i nije normalno da naši građani, koji primaju plate daleko manje od evropskog proseka plaćaju putarine mnogo više od građana EU.

Ukoliko povećate cenu putarina, to će dovesti do toga da stranci odluče da se opredele za alternativne puteve, što je apsurdno, jer umesto da našim putevima prođe što više vozila i da zaradimo što više na ekonomiji obima, mi ćemo strance oterati, pa pošto i dalje želimo da ostvarimo prihod od putarina, povećavaćemo ih tako da maksimalno opteretimo naše građane.

Može se očekivati da nakon povećanja putarina i domaći vozači sa autoputeva pređu na lokalne puteve koji su već opterećeni, da prolaze kroz naseljena mesta, što će povećati buku, zagađenja i gužve.

Kada na domaćim putevima zabeležimo značajno manji broj prolazaka, ponovo ćete se žaliti kako nema novca za održavanje puteva, onda sledi još jedno povećanje i tako u krug.

Nisu naši građani krivi za to što su naši auto-putevi u najgorem stanju i ne možemo ih kažnjavati za to što su prethodnih godina glasali za one koji puteve nisu sredili. Imajući u vidu da su naši auto-putevi najgori, logično bi bilo da i putarina u Srbiji bude najniža, a da se održavanje puteva finansira iz drugih izvora.

Hvalite se kako tri godine u budžetu imate suficit. Može li se nešto od tih sredstava iz državnog budžeta odvojiti za održavanje puteva i mogu li se uzeti koncesije ili zajmovi od vaših evropskih prijatelja? Sve je prihvatljivije od toga da se ovo prebaci na teret građana, a pre svega toga neophodno je promeniti ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zoranu Mihajlović, koja je u više navrata pokazala da nije sposobna da rukovodi svojim resorom.

Podsetiću vas da je Zorana Mihajlović bez tendera zaključila ugovor sa američkom firmom „Behtel“ za izgradnju auto-puta Čačak – Pojate, gde je cena po kilometru iznosila 7,3 miliona dolara, a ukupna vrednost posla iznosila je 800 miliona dolara, iako je postojala ponuda kineske kompanije China road and bridge corporation koja je bila 300 miliona jeftinija.

Jasno je da se u ovaj posao neko ugradio, posebno kada se uzme u obzir praksa iz regiona. Poznato je da je „Behtel“ firma koja gradi u novim američkim kolonijama gde sklapa poslove pod sumnjivim okolnostima, gde se sa američke strane angažuju diplomatija i politika, a sa naše strane i strane drugih zemalja u okruženju lokalni američki špijuni.

Sličan slučaj dogodio se i u Zagrebu gde je potpisan ugovor za izgradnju deonice auto-puta Zagreb – Split, gde je otkriven slučaj korupcije u koju su bili umešani brojni političari iz hrvatskog državnog vrha, od Sanadera, preko Račana, pa do hrvatskog ministra saobraćaja i ambasadora u SAD koji kasnije bio konsultant i lobista „Behtel“, tako da je Hrvatska na kraju oterala „Behtel“ i prekinula taj posao.

Isto tako, na Kosovu, uz intervenciju tamošnjeg ambasadora SAD, izgrađen je auto-put od Prištine do albanske granice, a gde je cena auto-puta po kilometru iznosila čak 10,75 miliona evra. Ovaj auto-put jeste bio težak za izgradnju, ali stručnjaci procenjuju da je jedan kilometar auto-puta na Kosovu mogao biti izgrađen za pet miliona evra po kilometru.

To se zove uterivanje dugova američkim kolonijama, a Zorana Mihajlović dopustila je da se naša sredstva, dakle sredstva Republike Srbije, preliju američkoj firmi i da bi se ugradila za jedan deo od tih 300 miliona evra. Zbog toga je, naravno, trebalo odavno da odgovara i odavno da bude smenjena, kao i zbog činjenice da smo izgubili preduzeća za održavanje puteva i da održavanje naših puteva trenutno obavljaju stranci čije su usluge daleko skuplje i za čije je angažovanje potrebno izdvojiti daleko više novca.

Podsetila bih da ovo nije prvo povećanje cena putarine. Mi smo već imali povećanje od 10% početkom 2017. godine, a početkom ove godine, tačno 4. januara, Zorana Mihajlović izjavljuje da nije planirano povećanje putarine u 2019. godini i najavljuje, kada ove 2019. godine budu otvorene nove deonice auto-puta Koridora 11 i Koridor 10, da se putarina jedno vreme uopšte neće naplaćivati, a da će se potom naplaćivati po istim cenama koje su važile 2018. godine. Dakle, ovo ne samo što nije ispoštovano, već smo mi sada suočeni sa novim povećanjem putarine od čak 12%.

Za nas iz SRS prihvatljivo bi bilo da se putarina poveća u iznosu od dva do tri posto, koliko iznosi procenjena stopa inflacije i obzirom da se sada uvodi to povećanje od 12%, postavlja se pitanje - ko ovde ne govori istinu? Da li predstavnici Vlade kada kažu da je inflacija na nivou od dva do tri posto ili Zorana Mihajlović?

Džabe vama, gospodine ministre, i džabe svima u Vladi i narodnim poslanicima iz vladajuće većine to što stalno ponavljate da je Srbija na dobrom putu i da je inflacija u Srbiji svedena na minimum, kada ministar u vašoj Vladi ovim merama i svojim delovanjem objašnjava da je zapravo prava stopa inflacije 12%.

Mi smo, naravno, potpuno svesni da ovo što mi pričamo i ove kritike koje mi iznosimo misle i mnogi koji sede u redovima vladajućeg režima, ali nažalost vi taj svoj stav ne možete i ne smete da iznesete, a mi ćemo se sve dok sedimo u ovoj Skupštini boriti za to da Zorna Mihajlović više ne bude na ovoj funkciji i da putarine u svakom slučaju budu smanjene u korist građana Srbije. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima Ana Čarapić. Izvolite, koleginice Čarapić.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre finansija sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja želim da istaknem da svi zakoni, o kojima cele nedelje raspravljamo, tiču se isključivo privrednog rasta i održivog privrednog razvoja. Danas raspravljamo o razvojnim zakonima zato što imamo članove Vlade i predsednika Republike koji su odgovornom politikom uspeli da za samo sedam godina stabilizuju javne finansije. Zahvaljujući stabilnim javnim finansijama koje su rezultat teških reformi, mi danas realizujemo projekte kapitalnih investicija, i to iz realnih izvora finansiranja. Zašto iz realnih? Zato što imamo rast BDP i suficit u budžetu treću godinu zaredom.

Pre samo dva dana, svi mi smo bili u situaciji da čujemo, ali i da vidimo na karti Srbiji, koju je dostavilo Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja, infrastrukture, da je u Srbiji od 2014. do 2018. godine izgrađeno 445,9 kilometra auto-puta i da je u toku izgradnja 102,7 kilometra. Dakle, ukupno 548,6 kilometra.

Molim vas, koja Vlada do sada je to uspela u savremenoj srpskoj istoriji. Najviše puteva je sada izgrađeno. Više nego 1965. godine. To je sve izgrađeno uprkos svemu što smo imali, uprkos svim problemima.

Setimo se samo da smo 2014. godine imali katastrofalne elementarne nepogode, poplave koje su nanele ogromnu štetu i privredi, i poljoprivredi, i građanima. Procenjena šteta je tada bila preko jedne milijarde evra. To smo sve sanirali i uspeli da građanima omogućimo veći životni standard.

Osim poplava 2014. godine, 2012. godine smo zatekli praznu državnu kasu. Podsetiću građane i sve prisutne da je zemlja 2012. godine bila bukvalno na ivici bankrotstva.

Međutim, ništa nas ne treba čuditi od ovih uličara iz Saveza za Srbiju, čija je jedina politika obmanjivanje javnosti preko medija, a kojima gazduju Dragan Đilas i Dragan Šolak. Njihova politika jesu zatvorene fabrike. Politika ovih iz Saveza za Srbiju su nezaposleni ljudi na ulicama, inflacija od 13%, 70% javni dug. Njihova politika je rijaliti programi, poljski toaleti u školama koje smo zatekli 2012. godine, zatvoreni muzeji, samoproglašena nezavisnost Kosova 2008. godine itd. Čitav dan bi mi bio potreban da nabrojim sve ono što su nam loše uradili. Ipak ne treba gubiti vreme za nešto što su građani rekli da ne vredi, da ne valja. Građani su ovima iz Saveza za Srbiju rekli da su prošlost.

Ono što je realnost, što je budućnost Srbije, a rezultat je odgovorne politike SNS je svakako rast BDP od 3,6% u ovoj godini, a podsetiću građane da je rast BDP u prethodnoj godini iznosio 4,5%, što je bio najveći u Evropi. Zatim, imamo suficit u budžetu treću godinu za red, na stotine hiljada novih radnih mesta, na stotine fabrika itd. To je sve uslov da danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara.

Dakle, uspeli smo da izgradimo 446 kilometra auto-puta, a da pri tom od 2009. godine ne povećavamo naknade za korišćenje tih istih puteva, i to zato što nismo želeli da opteretimo ni građane, ni privredu, jer ih je prethodni režim opljačkao.

Tek sada kada smo građanima i privredi obezbedili viši životni standard i pružili modernu infrastrukturu, ali takođe smo obezbedili tranzit kroz našu zemlju za oko 20 miliona vozila, tek sada smo rešili da povećamo naknade za korišćenje istih tih puteva. Ovo je zaista odgovorna politika izvršne vlasti.

Danas se u Srbiji radi i gradi, a da bi se urađeno i izgrađeno održavalo, sasvim je opravdano da mi građani, a i privreda damo svoj doprinos u tome da bi očuvali javna dobra kako bi naša deca magla da ih koriste. Zaista je bilo žalosno kada se tih godina od 2000. do 2012. godine ništa nije radilo.

Verovatno će sada ovi pametnjakovići koji ne dolaze u salu, a za to primaju platu, umesto da su prisutni u plenumu, oni drže neke konferencije po holu Narodne skupštine i verovatno će na nekoj tih konferencija reći kako mi podižemo cenu putarine, kako to nije dobro itd, a ja želim da ih pitam - zašto nisu komentarisali Šolaka i povećanje cena usluga kablovskog operatera SBB za 100 dinara prošle godine?

To je ništa. Pokušaće da predstave da je to strašno kada povećate cenu putarine za 60 ili 70 dinara, a mi pri tom taj novac ponovo vraćamo i građanima i privredi, a kada njihov Šolak poveća naknadu građanima za uslugu kablovskog operatera od 8%, pravdajući se da je to zbog inflacije, zbog koje inflacije, pa imamo nikad nižu stopu inflacije. Ona je prošle godine iznosila 2,2%, bila je najniža u Evropi, pa o čemu pričamo mi.

Pa, građani Srbije treba da znaju da je na godišnjem nivou od 800.000 korisnika, taj Šolak ukupno prihoduje preko jedne milijarde dinara. Građani i privrednici plaćaju putarinu samo ukoliko koriste autoput, a naknade SBB plaćaju svakog meseca i gledali TV ili ne. Kako god, neka pričaju šta im je volja i onako to niko niti sluša, niti gleda, bitno je napomenuti da Republika Srbija ima najnižu cenu putarine po pređenom kilometru u Evropi.

Pri tom je u Srbiji izgrađeno i obnovljeno najviše puteva i autoputeva nego bilo u kojoj evropskoj zemlji. Pa i svoj automobil ako želimo da koristimo moramo da ga održavamo i imamo nekakve troškove, pa i kuću svoju moramo da održavamo to iziskuje troškove. Pa, svako privredno društvo ima redovne troškove tekućeg održavanja. Takva je situacije i sa javnim dobrima, da bi nešto koristili moramo to i da platimo. Povećanje cene putarine je sasvim ekonomski opravdano zato što smo izgradili više nego bilo koja Vlada do sada, ponavljam još jednom.

Gospodine ministre finansija i svi članovi Vlade, samo vi nastavite da odgovorno radite i gradite, građani će to umeti da cene i nagradiće vas na izborima, a poslanička grupa SNS nastaviće da prati i podržava vaš radi. Podržaćemo sve zakone koji su na dnevnom redu i sve ostale dobre zakone koji dođu u Skupštinu na raspravu. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Čarapić.

Reč ima Tomislav Ljubenović.

Izvolite, kolega Ljubenoviću.

Hvala predsedavajući.

Danas vodimo raspravu o izmeni zakona koju je iniciralo Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, za koju s pravom možemo reći da nije na ponos ministarstvu, niti ministru na čelu ministarstva, Zorane Mihajlović.

Ovim predlogom zakona o izmeni Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, pomenuto ministarstvo i ministar Mihajlović žele da izmene visinu posebne naknade za upotrebu javnog puta, njegovog dela i putnog objekta, tj. visinu putarine.

Naravno, izmena se odnosi na povećanje iznosa putarine za 12%, jer tako nešto se jedino moglo očekivati od vlasti koja se u potpunosti otuđila od naroda.

Gospođa Mihajlović, izgleda da ne zna da su najvećem broju stanovnika Republike Srbije plate i penzije tako male da je nemoguće preživeti. Ona očigledno misli da svi građani Srbije imaju koliko i ona ima, pa mogu da podnesu sva poskupljenja koja ovoj vlasti padne na pamet.

Izgleda da ne zna da su autobuske stanice i aerodromi svakodnevno zakrčeni ogromnim brojem mladih ljudi koji odlaze iz Srbije, jer ovde ne mogu da se zaposle i žive život dostojnog čoveka. Ti mladi ljudi odlaze sa namerom da se više nikad ne vrate u Srbiju.

Prema pisanju BBS „Njuz“ na srpskom, da Dan siromaštva 17. oktobra 2018. godine, u Srbiji je 500.000 ljudi bez sredstava za osnovne potrebe. Mesečna granica apsolutno siromaštva je bila 12.045,00 dinara, 268.000 ljudi je dobilo specijalnu pomoć, 35.000 korisnika je imala Narodna kuhinja. Izvor BBS „Njuz“ na srpskom je namerno uzet, jer ministar Mihajlović samo takve izvore i priznaje.

Gospođa ministar izgleda ne vidi propadanje srpskog poljoprivrednika, zbog uvozničkog lobija. Malo je poljoprivrednika koji mogu da budu zadovoljni trenutnom situacijom. Mnogo toga gospođa Mihajlović ne vidi. U stvari, ne želi da vidi, nju narod Srbije ne zanima. Nju zanima to što je direktor ili v.d. direktora JP „Putevi Srbije“ Zoran Drobnjak tražio do predsednika Srbije, Aleksandra Vučića da odobri poskupljenje putarine. I kada je on odobrio ovo poskupljenje, ministar Mihajlović se zaputila u Narodnu skupštinu da se poveća iznos putarina.

Njoj je bitno ispuniti ono što kaže predsednik, kako se ne bi našla u njegovoj nemilosti. Da li je to u interesu građana Srbije, nju to ne zanima, a trebalo bi, jer se nalazi na čelu resornog ministarstva.

Javnost u Srbiji je mogla da vidi izjavu Zorana Drobnjaka, direktora ili v.d. direktora JP „Putevi Srbije“, koju je dao 5. juna 2019. godine na pitanje – kako je ubedio predsednika Srbije da odobri poskupljenje putarine? Gospodin Drobnjak je tada rekao – rekao sam mu da je krpljenje rupa i održavanje puteva skupo i da ukoliko hoće da putevi budu dobri, mora povećati cenu putarina.

O životu građana Srbije, dakle, odlučuje vlast iako ne znamo kako će se sva poskupljenja odraziti na obične građane u ovoj državi. Deo te Vlade vladajuće strukture je i već pomenuti gospodin Drobnjak za koga ne znamo da li je direktor, kako se on predstavlja ili v.d. direktora, kako piše na zvaničnoj internet strani JP „Putevi Srbije“.

Ako gospođa Mihajlović zna odgovor na ovo pitanje, može slobodno da podeli sa nama i čitavom javnošću Srbije, kao i odgovor na pitanje – koliko godina je proveo u statusu v.d. direktora i da li je to normalno? Inače, o bogatoj biografiji čoveka zaslužnog za povećanje putarine u Srbiji između ostalog može se videti da je krivičnu prijavu protiv njega vodila DRI zbog niza malverzacija i neregularnosti u izveštaju DRI o „Putevima Srbije“ u 2010. godini. Uočene nepravilnosti su više od 40 dodeljenih poslova, vrednih preko 300 miliona evra, a kao krivac je identifikovan Zoran Drobnjak.

U izveštaju stoji da je on u otvorenim postupcima nabavke umesto tenderske komisije sam eliminisao ponude uz objašnjenje da su neispravne, a pred sam postupak otvaranja ponuda, menjao je članove komisije. Državni revizor je tada napisao i to da „Putevi“ nisu uplatili 158 miliona dinara za putarine i naknadu za korišćenje puteva od 2008. godine.

U njegovoj biografiji stoji dalje i to da je prvostepenom presudom pred Specijalnim sudom u Beogradu, u julu 2017. godine osuđen na godinu dana zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja prilikom izdavanja dozvole preduzeću „Nuba invest“, kao i da mu je tada izrečena zabrana rada na javnoj funkciji od tri godine.

Radi se o davanju saglasnosti za izgradnju optičkog kabla pomenutom preduzeću, a Drobnjak je bio osumnjičen da je zloupotrebom službenom položaja oštetio državu za 2,5 miliona dinara.

U jednom periodu se našao u sukobu interesa, istovremeno je bio akcionar preduzeća za puteve „Beograd“, koji je dugo godina dobijao najunosnije poslove od JP „Putevi Srbije“. Kasnije se pročulo da je te akcije ustupio u dobrotvorne svrhe domu za nezbrinutu decu „Zvečanska“.

Umesto da nekog sa ovako bogatom biografijom, predsednik Srbije skloni sa važne funkcije koju ima, on mu je poslužio i odobrio je da poveća putarine, a ministar Mihajlović je izašla pred Narodnu skupštinu sa ovim predlogom zakona da to sprovede u delo. Kolika je šteta zbog svih ovih činjenica, građani Srbije će proceniti sami.

Važno je istaći i to da je u januaru 2017. godine povećana putarina za 10%. Sada je izvesno da će biti povećana za još 12%, umesto da se oni koji se rasipnički ponašaju sa državnim novcem sklanjaju sa mesta na kojima su rasipali državni novac, imamo situaciju da su oni i dalje na istim mestima i da odlučuju o tome da se građanima neprekidno povećavaju nameti. To nije dobra praksa i konačno bi trebalo prestati sa tim, jer sve ima svoje granice, pa i izdržljivost građana.

Ako su predložena rešenja zakonska materija, naknada za korišćenje, uređenje javnih dobara zakonom, u sferi davanja pravne sigurnosti, privredi, razvoju privrede, nije sagledan jug Srbije novim autoputem i da umesto putna infrastruktura podstiče razvoj privrede i veći standard građana, u ovom slučaju je sasvim drugačije. Leskovac je udaljen od autoputa sedam kilometara. Zahtev građana Predejana i odluke Skupštine grada Leskovca nisu prihvaćeni od prethodnog režima da petlja izlaz bude na suprotnoj strani u okviru motel Predejane, kako bi nastavio da funkcioniše i proširuje svoje kapacitete. U interesu građana Leskovca sada imamo smanjenje poslovanja za 30% manje.

Pomenutom realizacijom stvorili bi se uslovi za podsticaj razvoja Crne Trave, Vlasinskog jezera i razvoj stočarstva sa već postojećom savremenom farmom na Čemerniku.

Neprihvatanje pomenutih zahteva sada imamo i imaćemo problem kosina u Grdeličkoj klisuri i Preljinama. Osiromašenje građana Leskovca i iseljavanje sa pomenutih područja.

Hvala kolega Ljubenoviću.
Pravo na repliku ima dr Vladimir Orlić. Izvolite.

Nekoliko stvari je pomenuto dame i gospodo što smatramo spornim.

Pre svega, u ovom poslednjem izlaganju, tvrdnju da se vlast, kako je rečeno, otuđila od naroda. Uz druge stvari, naravno, u onom prethodnom da činjenica da se već tri godine zaredom u budžetu može konstatovati suficit. Da li može da se taj suficit upotrebi na neki dobar, i za građane valjda, koristan način? Dakle, odgovarajući odgovori i na jedno i drugo pitanje ili napomenu, može da se pronađe u onome što se tiče povećanja plata i povećanje penzija u ovoj zemlji. Da li je tako? Koliko smo puta poredili samo vrednosti koje smo imali za prosečnu planu nekada i danas za prosečnu penziju, nekada i danas? Da li je činjenica ili nije činjenica da se taj suficit koristi upravo za to da se poveća prosečna plata u Srbiji gde god može da se utiče? Naravno, tamo gde se neposredno pita država, ali posledično, to proverite kod predstavnika stranih investitora.

Povećanje u državnom sektoru povlači, podstiče i povećanje u privatnom sektoru. Kada imate i jedno i drugo u zajedničkom efektu, vi imate ovih 460 evra prosečne plate danas, upravo zahvaljujući tom ozbiljnom i odgovornom odnosu ljudi kojima je stalo do građana. Kad kažem – stalo ljudima, mislim konkretno stalo Aleksandru Vučiću, stalo Vladi Srbije koju bira SNS, dakle stalo do tih građana, pa im onda obezbede pametnim postupanjem da ima tog proseka od 460, ako je koliko veći od onih čuvenih 340 Đilasovih, i da poredimo druge stvari vezano za ono vreme i današnje, možemo do sutra, i da znate šta, sve nam odgovara.

Mislim da je gospođa Belačić pomenula nekih 12% inflacije na godišnjem nivou, siguran sam da nije mislila ozbiljno kad kaže da je to situacija u Srbiji danas. Siguran sam da nije mislila ozbiljno, nego je to trebalo da posluži kao neka valjda zgodna metafora. Ali, na stranu to što svi ovde znaju da je danas red veličine 2% godišnje, pitanje, jel se sećate kada je stvarno bila dvocifrena ta inflacija? Bila je u ovom zemlji nažalost dvocifrena inflacija na godišnjem nivou. Jel se sećate kada? Da počnemo da premotavamo film pa da vidimo kakve to veze ima sa brigom za građane koju mi pokazujemo danas, a koji nisu pokazali ti neki zbog kojih, kako vidim, vrlo burno, sve lepo i sve pristojno reagujete. Ne morate toliko da ih branite, nema potrebe. Nego, setite se vi pa nam kažite kada je to bilo dvocifrena inflacija, pa ćemo da vidimo zašto je to za raspravu važno.

Završavam sa ovom napomenom. Kada se lako iznose vrlo grupe, a potpuno netačne ocene, ima veze sa onim što ste pominjali u današnjoj raspravi, kada se vrši neka konvergencija ili neki limes dostiže, da vam kažem nešto, kada se u graničnom procesu dostiže vrednost podrške na izborima koje je vrlo blizu nule, onda ljudi sebi dozvoljavaju svašta, pa i da izriču potpuno neodgovorne stvari.

Hvala, dr Orliću.

Pravo na repliku ima Tomislav Ljubenović.

Imaju Toma Ljubenović i gospođa Belačić, oni imaju pravo na repliku.

(Vjerica Radeta: A Mirčić kao ovlašćeni nema?)

(Milorad Mirčić: Ja sam ovlašćeni predstavnik.)

Izvolite, kolega Ljubenoviću.