Hvala, koleginice Nikolić.
Reč ima dr Vladimir Orlić. Izvolite.

Vezano za, ja se potpuno slažem, za opravdanu brigu za mlade koji treba da ostanu u Srbiji i šta sve možemo da uradimo da ih na pravi način motivišemo da upravo tako i učine. Neka od rešenja, naravno, tiču se i neposredno ovog zakona, i mi smo o njima već govorili i ranije.

Dakle, samo uvođenje institucionalnog finansiranja pruža tu vrstu sigurnosti, sigurnosti koje nije bilo do sada, jer znate već tu priču, da ne ponavljamo detalje, bili su neposredno vezani svi dohoci, odnosno prihodi, mladih ljudi za projekte na kojima su angažovani. Onog momenta kada se projekat završi, a logično je da se u nekom trenutku završi i da krene novi ciklus, postavlja se pitanje šta dalje.

Nastavi li si finansiranje po postojećem modelu, to znači konkurišete, dobijete, ili ne dobijete, a svi znamo da mnogo toga je prosto bilo deljeno zato što je alternativa bila da se ostane negde bez prihoda u potpunosti i koliko to sve dalje ima smisla, da ne ponavljamo celu priču. Na ovaj način neće ta egzistencija biti pod znakom pitanja. Ovo je zbog toga podržano od strane svih ljudi koji su neposredno angažovani u ovom sektoru.

Dakle, ljudi koji se bave naukom, koji se bave istraživanjima rekli su – ovo je stvarno svaka čast na predlogu, ono što je nama trebalo godinama unazad. Ta vrsta sigurnosti dolazi s jedne strane, s druge, naravno, prilika da imate motivaciju, da se takmičite, da se trudite da budete bolji, jer znate da će to biti na odgovarajući način vrednovano. Kada imamo zaista pravu kompeticiju prilikom konkurisanja za projekte, onda se vi zaista trudite da budete bolji, jer znate, da, to vam omogućava da imate dodatne prihode, mimo ovih bazičnih, koji, kažem, tu sigurnost obezbeđuju da imate i više. I to više naravno da bude upotrebljeno sa pravim smislom i da bude upotrebljeno na pravi način, za one koji zaista imaju dobre predloge, koji zaista imaju rešenja koja vrede i koja će biti korisna ne samo njima lično i institucijama u kojima su angažovani, nego i društvu kom pripadaju, dakle, da Srbija najzad plaća ono što Srbija može da koristi na dobar i pravedan način.

Druga stvar je, naravno, šta ti ljudi treba da očekuju, mladi ljudi, kada je reč o nekom ukupnom standardu. I o tome smo mi govorili. Prosečna plata raste, i to je jedna od stvari na koje je Vlada koja je nedavno zabeležila dve godine rada, a koja predstavlja dobar kontinuitet u odnosu na vlade koje je lično predvodio Aleksandar Vučić ponosna s razlogom. Preko 460 evra prosečene plate, kada se uporedi sa prosečnom platom kakva je bila u vreme bivšeg režima, to predstavlja značajnu razliku. Mi poredimo, dakle, 460 koje rastu, koje će, ja sam uveren, jako brzo dostići onih čuvenih 500 evra o kojima se u javnosti često govori, sa iznosom koji je bio nekih 330, 340 evra. Govorili smo o tome, prosečnom rastu penzija od preko 12%, o tome da mi i ove godine, kako stvari stoje, imamo dobrog prostora da idemo na nova povećanja, uključujući naravno i povećanja plate, uključujući naravno i povećanja plate baš u resorima poput obrazovanja ili zdravstvene zaštite. To su, dakle, pravi odgovori na potrebe mladih ljudi i na njihova očekivanja od Republike Srbije, odnosno života u Srbiji i da im se omogući da mogu da na pravi način reše svoje stambeno pitanje, naravno.

Jako je važno, naravno, i kakve su ukupne prilike u zemlji. Dakle, zemlja koja se bavi razvojem svoje ekonomije, zemlja koja vodi računa o tome da su mir i stabilnost preduslov za svaki ekonomski napredak, to je zemlja koja zna šta radi, to je država koja obezbeđuje sebi neophodnu bazu da može da napreduje. Mir i stabilnost, kao preduslov svakog napretka u ekonomiji, naravno ekonomiji na kojoj se radi i koja se na pravi način razvija.

Suprotno ponašanje, sve ono što je suprotno održanju mira i stabilnosti, upravo tera mlade ljude iz ove zemlje, upravo čini da ona ne bude uspešna, upravo predstavlja sabotažu ili miniranje, ako hoćete tako, svega onoga što ozbiljni ljudi žele da urade i što mogu da pruže. Kada to kažem, ja na primer mislim na Boška Obradovića ponovo. Govorili smo o tom čoveku. Taj čovek, kaže, oni, dakle, ta tzv. opozicija, sve sam bivši režim, naravno, dakle, ta ubedljivo agresivna manjina kaže, oni nenasilno traže da se normalizuju mediji, što bi značilo da se upodobe onome kako oni smatraju da svi u ovoj zemlji treba da rade, da se normalizuju, dakle, njihovim nakaznim kriterijumom, upodobe izbori i Skupština, a ako vlast neće da njima izađe u susret, ako neko njih neće da sluša i povinuje se njihovim zahtevima, šta kaže Obradović? Sudiće ulica. Kaže – izbori će biti na ulici i neće više biti nikakvih izbora, ovakvih ili onakvih.

E, vidite, ovo je direktan napad na mir, na stabilnost. Kada neko ovako nastupa i ovakve poruke šalje, a naravno da ih šalje zato što mi znamo da je reč o običnim klasičnim siledžijama, o ljudima koji su paradirali noseći vešala ili upadali sa motornim testerama u javni servis, i ne očekujemo mnogo bolje od ljudi. Treba da se zna da ovakvi ljudi sabotiraju sopstvenu zemlju, utiču na svakog investitora koji želi ovde da dođe, jer kad pogleda kakve se stvari pominju u javnom narativu, oni će reći – ne znam ja šta može da se očekuje u toj državi, bolje da ja ne odlazim tamo. I takvi ljudi, u krajnjoj instanci, teraju mlade iz ove zemlje. Zbog toga je bitno, s jedne strane, čuvati mir, čuvati stabilnost, izgrađivati ekonomiju, a sa druge strane, čuvati narod u ovoj zemlji, a pre svega mlade, od ovakvih ličnosti koje ne mogu da donesu dobro ni sebi ni drugima, eventualno samo svojim gazdama, konkretno Boško Obradović Đilas Draganu. Ali kakva je sreća od ljudi koji su uspeli da dodatno ubace u svoje inače prepune džepove, ako je cena za to devastacija i propadanje čitave jedne države? Mi smo to u Srbiji baš od tog Đilasa i njemu potčinjenih, Obradovića, nažalost imali prilike svojim očima da vidimo kako izgleda. Što kažu – bilo, ne ponovilo se.

Hvala, dr Orliću.
Na član 91. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Zoran Despotović.
Izvolite, kolega Despotoviću.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 91. ovog Predloga zakona gde smo tražili brisanje reči: „ponovnog“, sa obrazloženjem da je ponovno sticanje postojećeg znanja i reizbor pleonazam.

Ovim amandmanom smo izvršili samo jezičku korekciju. Predloženi zakon uređuje jednu delatnost koja je od opšteg interesa, samim tim i od posebnog značaja. Predlagač zakona uređuje sistem nauke i istraživanja, što je delimično tačno, jer se deo toga nalazi i u drugom zakonu istog ministarstva. Ovaj zakon i set prosvetnih zakona treba tretirati kao integralnu celinu gde su se obrazovanje i nauka delatnosti koje nužno moraju da doprinesu sveukupnom razvoju Republike Srbije. Ovaj predloženi zakon ne može da nosi epitet „sistemski“, jer postoji Zakon o visokoškolskim ustanovama koje obavljaju naučno-istraživačku delatnost, što pokazuju članovi 35, 55. i 65. ovog predloga zakona.

Osnovni cilj za donošenje ovog zakona, kako piše u obrazloženju, je promena modela finansiranja, što bi značilo da je njegova suština finansiranje naučno-istraživačke delatnosti.

Ranije je nauka podržavana sa jakim ideološkim motivima. U prirodnim naukama smo se junačili i jednačili sa svetom, a u društvenim naukama sve je bilo stvar individualnog.

U prošlim vremenima bilo je manje prisutno ono što je danas slučaj u nauci, da postoji mnogo titula iza kojih ne stoji znanje i tzv. naučnika koji su veoma čudnim putevima dolazili do fakultetskih diploma i doktorata. Tako da, danas ima mnogo zvanja, a malo znanja. Hvala.

Hvala, kolega Despotoviću.
Na član 103. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Delić.
Na član 107. amandman je podnela narodni poslanik Ružica Nikolić.
Reč ima narodni poslanik Ružica Nikolić.
Izvolite, gospođo Nikolić.

Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo i na član 7. Predloga zakona podneli amandman. Ovaj član se odnosi na finansiranje nauke i istraživanja. Mi smo i u prethodnim diskusijama ukazivali na to koliko je neophodno ulagati u ovu oblast i da je potreban jedan ozbiljan budžet za nauku i istraživanja.

U prethodnom periodu mladi naučnici u Srbiji su postizali zavidne rezultate i pored jako lošeg obrazovnog sistema i veoma malo novca sa jednim skromnim budžetom oni su postizali zavidne rezultate. Pitamo se kakve bi tek rezultate postizali da je budžet za nauku bio veći.

Zato pitanju finansiranja morate da pristupite na jedan ozbiljniji način i ne samo finansiranju nego i na sva druga pitanje iz ove oblasti i da sprečite, na taj način da mladi i talentovani ljudi iz Srbije odlaze i da na vreme uočite i otklonite sve probleme iz ove oblasti.

Mi smo amandmanom na član 107. Predloga zakona tražili da se tačka 6. iz 1. stava briše. Ona se konkretno odnosi na sredstva za finansiranje i naučno istraživačke delatnosti iz drugih izvora i vi ste ovde u prvih pet tačaka jasno naznačili koji su to drugi izvori iz kojih se obezbeđuju sredstva za finansiranje ove delatnosti, tako da smatramo da je tačka 6. potpuno nepotrebna. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Nikolić.
Na član 108. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.
Izvolite, gospodine Jojiću.

Dame i gospodo, gospodine ministre, u ime SRS podneo sam amandman u odnosu na član 108. predloženog zakona, gde SRS predlaže da se u odnosu na član 108. stav 1. tačka 6. briše, zbog toga što nije precizirano sredstva za druge troškove naučno-istraživačkog rada. Po našem mišljenju ta sredstva bi trebala da budu precizirana, navedena, kako bi mogli da znamo koja su to sve druga sredstva za koja treba izdvajati pare iz budžeta.

Ono što bih hteo da naglasim kada je u pitanju više i visok obrazovanje, mi u Srbiji imamo inflaciju lažnih doktorata, lažnih menadžera. Ovde u ovom parlamentu sede ljudi koji su završili pravne fakultete, ekonomske fakultete, medicinske i druge, dakle fakultete koji su završili i stekli naučno-istraživačka znanja i fakultetsko obrazovanje na državnim fakultetima.

Zamislite sada šta u Srbiji može da se desi, a to će u sudskoj praksi biti i zabeleženo. Imate akreditaciju pravnog fakulteta, na tom fakultetu završe fakultet za osam meseci, u toku jednog semestra polože pet, šest ispita, za dve, tri godine, što bi se reklo, nisu ni pohađali nastavu, a pitanje ko im predaje, stiču diplome fakultetskih obrazovanih ljudi i taj koji je tako završio fakultet kupujući diplomu na livadi i pod šatorom, taj će sutra biti sudija. Znate kakav će to biti sudija? Sudija koji neće znati da napiše presudu, neće znati da razmotri bilo koji zakon, jer ga neće naučiti. Njega tamo nema ko da nauči, a imamo tada u našoj državi inflaciju tih i fakulteta i tih stručnjaka i tih, da kažem, naučnika koji u ovoj Srbiji mogu samo da nanose štetu i da narušavaju, pre svega, jedinstvo sistema visokog i višeg obrazovanja.

Hvala, kolega Jojiću.
Reč ima dr Vladimir Orlić.
Izvolite, po amandmanu.

Uvek zanimljiva tema, to pitanje kvaliteta odgovarajućih diploma, odnosno zvanja.

Odavno se ta debata vodi u našoj zemlji i mislim da nije ništa manje tačna tvrdnja koja je izrečena negde pri samom početku, da ne postoji odgovarajuća garancija, u smislu institucije koja izdaje određenu diplomu, ili ako hoćete bilo kakav sertifikat, koja može sto posto da garantuje da je onaj kome je izdata vrhunski stručnjak.

Dakle, koliko god neko želeo da možda ospori, a ja mislim da greši svako ko to radi automatski, odgovarajuću diplomu koju izdaje, recimo privatni univerzitet, jednako greši onaj koji tvrdi da ako je reč o državnom, mora biti reč o suvom kvalitetu. Mnogo toga jeste do samih institucija, ali većina je i dalje do samih ljudi, odnosno studenata o kojima je reč.

Onaj ko hoće da radi ozbiljno, ko hoće da radi marljivo, ko hoće da se usavršava i da stiče znanje, on može dobru priliku koja mu se ukaže da iskoristi na svakom mestu na kom mu se ta prilika ukaže i može sutra da bude dobar profesionalac u poslu u kom je odlučio da se bavi.

Ja sam sretao ljude koji dolaze iz sveta, onih koji su studirali na privatnim univerzitetima i koji su studirali na državnim univerzitetima i znam da sam sretao, kako vrhunske stručnjake i među jednima i među drugima, tako i ljude koji, možda i ne mogu da se pohvale baš nekim prevelikim znanjem, nezavisno od toga gde su bili. Dakle, pre svega, odgovornost je tu na pojedincu.

Šta može da učini sistem sa svoje strane? Može da stvori onaj okvir koji je pošten prema svima, pa ako imate ustanovu koja je dobila tu čuvenu akreditaciju ili ako ćemo je nazvati nekom drugom rečju koja više odgovara duhu našeg jezika, ne znam, dajte predlog slobodno, čuli smo neke danas, dakle, ima potvrdu od države da može i treba da radi, onda je nekorektno posle toga postavljati pitanje da li je to uverenje koje je ta ustanova izdala odgovarajuće ili nije, nekorektno prema svim onim studentima koji su verovali onome koji je dao tu akreditaciju, upisali studije da im se naknadno kaže - to možda i nije baš bilo toliko dobro i toliko vredno.

S druge strane, da se da odgovarajući okvir onome ko od sutra treba da bude poslodavac, da bira onoga ko mu najviše odgovara. Koga će birati? Pa, naravno, onoga ko je najkvalitetniji.

Kada govorimo o tržištu, a mi često govorimo o tržištu u ovoj sali, ono koje se odnosi na tržište rada treba da bude uvek orijentisano tako da poslodavac može da izabere onoga ko je najvredniji, najsposobniji i najveći stručnjak ili konkretno određenom poslu ili određenom poslodavcu odgovara na najbolji način, to je suština logike.

Neće onaj ko treba da odluči sutra da li mu je radnik odgovarajući ili nije, uzeti čoveka čija je stručnost sporna, nezavisno od toga ko mu je diplomu izdao, potpisao ili kakvo mu je zvanje u toj diplomi stavljeno, on će izabrati onoga ko donosi profit preduzeću, onoga ko je koristan sistemu koji ga angažuje. To su stvari koje treba uvek imati na umu.

Kako mi da se štitimo, pa da, na primer, pružimo odgovarajuću informaciju onima koji na tržištu rada treba da biraju da li će imati posla sa ljudima koji su pokazali kvalitet tokom školovanja ili ne? Mi smo, čini mi se, upravo kao parlamentarna većina tokom poslednja dva saziva u nekoliko navrata dali odgovarajući odgovor. Jedan od dobrih odgovora predstavlja digitalni repozitorijum. Dakle, da se podsetimo, mi smo ga uveli kao obavezu za sve da se na jednom mestu trajno čuvaju tekstovi završnih radova čuvenih disertacija i da onda može da se pristupi tim tekstovima i da svako može da se uveri šta u njima stoji, kog su kvaliteta i koliko su originalni.

U tom smislu naravno nemamo potrebu da od bilo čega brinemo, niti se od bilo čega krijemo. Mi smo još jednom uveli taj mehanizam kojim se opet postiže ona transparentnost o kojoj sam govorio malo pre.

Podsetiću još jednom, rekao sam i ko od nje beži. Od nje beže samo oni koji očigledno imaju šta da kriju. Dakle, da li N1 ima problem sa objavljivanjem Hardingovog izveštaja? Ima. Kažu, smatraju da nema nikakve potrebe da to objavljuju, da to ništa ne bi bilo dobro, ni korisno. Zašto to ne rade i zašto takav stav zauzimaju? Pa, još jednom, beže od transparentnog pristupa zato što nešto što bi pokazali njima očigledno u prilog ne ide.

S druge strane, što napadaju ljude koji ništa nisu uradili, nikakav zakon prekršili nisu, osim što su javno i transparentno pokazali kakao se zloupotrebljavaju funkcije, kako se privatni interes tera u političkoj areni samo zbog toga što su nekome milioni zaigrali u glavi, pa se teraju ljudi koji su zaposleni na Đilasovim i Šolakovim televizijama da kao osice napadaju zamenika gradonačelnika ili gradonačelnika Beograda, naše gradske odbornike, ali i na republičkom nivou, da svakog dana na sve moguće i nemoguće načine napadaju Aleksandra Vučića, članove njegove porodice, ljude koji su funkcioneri SNS, ministre u Vladi, narodne poslanike? Pa, to je neverovatno.

Kada vi kažete, evo, vidite postoji njihova instrukcija koja kaže šta treba da rade i kako treba da rade, oni kažu to je sve normalno, ali nije dovoljno normalno da ne pokušavaju da tužbama zastraše ljude koji su smogli hrabrosti i snage da to pokažu. Dakle, očigledno je, problem sa uvažavanjem transparentnosti kao potrebe imaju oni koji nešto žestoko kriju i koje, rekao bih, ozbiljno peče savest. Kada je reč o ovim pitanjima ili nekim drugim, naravno, mi nemamo i nama odgovara da se zna svaki podatak, svaka vrednost koja je zabeležena u ovoj zemlji i zbog toga sa ne skrivenim ponosom govorimo o rezultatima u ekonomiji, u izgradnji infrastrukture, o činjenici da smo, recimo, 150 kilometara autoputeva izgradili za prethodne dve godine. Nama odgovara da se zna svaki rezultat upravo zato da ljudi ne bi morali da se oslanjaju na bilo čija tumačenja i da nikome na reč ne veruju da li je nešto dobro ili je loše, nego da sami čuju kako je, pa da po svojoj pameti zaključe da li je to dobro ili je loše i da mogu da porede, da mogu da porede sa izgradnjom infrastrukture kakvu smo imali u vreme Đilasa, Jeremića, Tadića i drugih.

Naravno, ne mislim na njihovu internu kompanijsku infrastrukturu i na to koliko su im firme cvetale, nego na to šta su narodu obezbedili, šta su državi ostavili, da vidimo kilometar puta na kilometar puta ili kilometar kanalizacije na kilometar kanalizacije, ako hoćete tako. Znači, da vidimo ulicu na ulicu ili autobus na autobus.

Na nivou grada Beograda, znate i sami, nema stila ili tehnike u oblasti propagande koju nisu pokušali da primene samo da bi napali ili Aleksandra Vučića ili SNS ili gradsku vlast. Nema laži koju izmislili nisu. Ne mogu da se setim nečega da nisu pokušali. Na šta se priča svede? Na to da ne mogu nikada da rezultat stave pored rezultata koji mi pokazujemo i da kažu – evo, građani, gledajte svojim očima i poredite sami po svom ukusu i svojoj pameti, da pored Resavske, koju smo završili danas, pokažu sličan rezultat, toga nema, da pored renoviranja koje sprovodimo na Kalemegdanu na onim vrednim delovima tog kulturnog kompleksa pokažu – evo, mi smo nekada uspeli da rekonstruišemo stepenište na način na koji su to učinili SNS i gradska vlast danas ili bolje od njih. Evo, gledajte, poredite i sami zaključujte. Nemaju šta da pokažu, nemaju šta da prilože.

Kako su grad renovirali? Naravno, ne računamo onu čuvenu rekonstrukciju Bulevara, koja je koštala šest miliona evra više grad Beograd nego što je trebalo, da bi tih šest miliona, naravno, završilo kod nekoga u džepu u čijem je trebalo. Da vidimo da li su Trg republike sredili, pošto su onoliko vikali da se to ne radi dobro, da to ne treba da se radi, da je to pogrešno. Sećate se šta su pričali? Ja ne mogu da se setim svih gluposti koje su uspeli da slože.

Kažu, oduzimaju nam naše uspomene, oduzimaju nam naša sećanja, neće to više biti onaj trg naše mladosti itd, da bi danas ljudi iz njihovog okruženja rekli – ovo stvarno izgleda dobro i ovo sad stvarno jeste trg. Ovo je trg. Nije bio trg, a sada izgleda tako i onda krenuli da se snebivaju, sležu ramenima kojekakvi Bastaći, Jovanovići, svi oni koji su kao lude naste vitlali oko tog gradilišta, rušili mu ograde, upadali unutra, sprečavali radove, čupali signali i kablove, maltretirali one radnike. Sećate se toga? Sve živo su radili samo da spreče te radove, a danas kažu – ne, mi nemamo ništa protiv, treba to da se radi. Šta ste onda radili sve ovo vreme? Što ste maltretirali sve one ljude? Što ste Beograđane maltretirali i pokušavali da zaustavite radove, da ih sprečite, ako je sada sve u redu? Kažu, ma, ne, to je bilo iz drugih razloga, za drugu namenu, ne možemo sada to da objašnjavamo, ali mi smo pobedili. Bitno je da su oni u svojim glavama pobedili.

Mogu li da pokažu kao rezultat koji treba da porede sa bilo kojim našim ono što su uradili na nivou SC „25. maj“? Koliko beše iznosi dubioza u koju su uvalili taj centar? Štampa govori da ide do oko 200 miliona dinara što na tekući dug, što na ono što su zadužili imovinu koja nije njihova i kojom ne raspolažu, što na zaostala davanja ljudima koji su tamo zaposleni. Pa, da li je to rezultat koji sada treba da stavite pored finansijskog zdravstvenog kartona grada Beograda i da kažu ljudima – evo, uporedite šta je bolje. Pa, neće biti. Znaju ljudi šta je bolje i vide jako dobro šta je bolje.

Pošto smo pričali na temu šta treba da se radi danas i šta Srbija treba finansira danas, o tim temama, dame i gospodo, i pričamo upravo iz razloga što Srbija danas može da se bavi tim temama, što Srbija danas može da finansira. Nije mogla Srbija koja je bila pred bankrotom, nije mogla Srbija koja se nalazila na samo korak od ambisa, što su priznavali i Dragan Đilas i ekipa oko njega, pa su zaboravili da su priznavali. Tada im je valjda bilo duši lakše da tako nešto da kaže, jer računaju da nije više odgovornost njihova. Preuzela SNS i Aleksandar Vučić staranje o zemlji, pa sada nije ni bitno što će da priznaju.

Međutim, šta se desi? Ne propadne Srbija, iako su se tome nadali, nego se Srbija podigne sa kolena, glavu podigne iznad vode, pa Srbija danas može da finansira i te koridore koje završava, kojih decenijama nije bilo i onu infrastrukturu koju grad Beograd, ali i mnogi drugi gradovi takođe decenijama imali nisu, i tunele, i mostove, ali i železnicu i stadione i da govori o ovoj vrsti projekata i o ovoj vrsti budžeta koja se odnosi neposreodno na finansiranje nauke, pa da kaže uspeli smo da podignemo za 36% u odnosu na ono kako je bilo i da kaže nije dosta i nije kraj, nismo zadovoljni, hoćemo još da radimo, još da dižemo. Može to danas Srbija zato š to su je vodili i vode ozbiljni i odgovorni ljudi, ljudi koji se bore za rezultat i ljudi koji se domaćinski odnose prema nečemu što je zajedničko, kojima je stalo da u kasi uvek bude plus, a sada je trenutno preko 20 milijardi, koji se staraju da bude taj plus vremenom samo veći i koji vode računa kako će taj plus da se upotrebi na najbolji način. Pa, mi imamo ulaganja u infrastrukturu veća nego što smo imali ikad. Da li je to činjenično stanje konstatovano kroz budžet? O tom budžetu smo ovde pričali. Nego šta, nego jeste. Pa, mi imamo povećanja i plata i penzija i to je još jedno činjenično stanje. To kažu ne samo narodni poslanici ili ljudi koji se politikom bave, to kažu ljudi koji se bave statistikom, koji to rade stručno. To kažu ljudi iz sveta.

Dakle, možemo mi da volimo, ne volimo MMR, Svetsku banku, Evropsku komisiju itd, ali to su ljudi koji se ne bave tim stvarima tek tako da se nešto kaže zato što im je jasno da njihovu ozbiljnost, njihov kredibilitet drugi mere na osnovu toga kakve ocene iznose, pa, kada oni kažu ovde je Srbija napredovala, vidite na ovim našim rang listama, skočila je jedne godine za pet mesta, druge za deset, ali skače svake, to onda nešto znači i to kada gledaju investitori, oni će da klimnu glavom i kažu – nije ovo loša zemlja, mogao bih ja sa kapitalom da odem do tamo, pa da vidim, vredan je narod, dobar je narod, možda nešto možemo da radimo zajedno, biće dobro i meni i njima. Nama toga treba više, što više time da se bavimo, što više to da podstičemo i taj naš plus i taj naš rast mi dižemo naviše i to je onda odgovarajuća povratna sprega.

Pravite sistem koji sam sebe gura da bude još bolji i još uspešniji. Sve suprotno radite od onoga što bi ovi nepametni, da tako kažem, Obradovići koji prete uličnim nasiljem, koji prete revolucijama, ovi Bakići sa njihovim dugim cevima, koji kao deca plaču kada ih policija pita šta ste ono rekli za duge cevi, pa tresu glavom i objašnjavaju - ne, ne, nisam ja rekao, pa u sekundi prestanu da budu junačine, iako mnogo vole da se junače i pričaju kako, eto, oni su savest nacije i oni se ničega ne boje. Kako vide policajca, kako vide uniformisano lice, odmah menjaju priču i kažu – ne, ne, nisam ja nikada rekao ništa slično.

Dakle, sve suprotno od toga što ti veliki junaci koji postoje samo u virtuelnom svetu po svojim tviterima i tome slično pričaju, poručuju i rade da se ne ugrožava bezbednost, da se ne ugrožavaju drugi ljudi, ni njihova imovina, ni ljudi fizički, da se ne napadaju mir i stabilnost, nego da se strpljivo u normalnoj atmosferi i u jednom normalnom zdravom društvu radi i zajednički stvara.

To je više nego dovoljno da Srbija može da konstatuje kada neko vreme prođe i pogleda u nazad, bio je ovo dobar put, bila je dobra deonica i ponosni smo na ono što smo uradili zajedničkim snagama. To je dobar pristup ako želite u bilo kom segmentu, pa i kada je reč o razvoju koji se tiče nauke ili istraživanja ili modernizacije u bilo kom smislu.