Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 91. ovog Predloga zakona gde smo tražili brisanje reči: „ponovnog“, sa obrazloženjem da je ponovno sticanje postojećeg znanja i reizbor pleonazam.

Ovim amandmanom smo izvršili samo jezičku korekciju. Predloženi zakon uređuje jednu delatnost koja je od opšteg interesa, samim tim i od posebnog značaja. Predlagač zakona uređuje sistem nauke i istraživanja, što je delimično tačno, jer se deo toga nalazi i u drugom zakonu istog ministarstva. Ovaj zakon i set prosvetnih zakona treba tretirati kao integralnu celinu gde su se obrazovanje i nauka delatnosti koje nužno moraju da doprinesu sveukupnom razvoju Republike Srbije. Ovaj predloženi zakon ne može da nosi epitet „sistemski“, jer postoji Zakon o visokoškolskim ustanovama koje obavljaju naučno-istraživačku delatnost, što pokazuju članovi 35, 55. i 65. ovog predloga zakona.

Osnovni cilj za donošenje ovog zakona, kako piše u obrazloženju, je promena modela finansiranja, što bi značilo da je njegova suština finansiranje naučno-istraživačke delatnosti.

Ranije je nauka podržavana sa jakim ideološkim motivima. U prirodnim naukama smo se junačili i jednačili sa svetom, a u društvenim naukama sve je bilo stvar individualnog.

U prošlim vremenima bilo je manje prisutno ono što je danas slučaj u nauci, da postoji mnogo titula iza kojih ne stoji znanje i tzv. naučnika koji su veoma čudnim putevima dolazili do fakultetskih diploma i doktorata. Tako da, danas ima mnogo zvanja, a malo znanja. Hvala.

Hvala, kolega Despotoviću.
Na član 103. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Delić.
Na član 107. amandman je podnela narodni poslanik Ružica Nikolić.
Reč ima narodni poslanik Ružica Nikolić.
Izvolite, gospođo Nikolić.

Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo i na član 7. Predloga zakona podneli amandman. Ovaj član se odnosi na finansiranje nauke i istraživanja. Mi smo i u prethodnim diskusijama ukazivali na to koliko je neophodno ulagati u ovu oblast i da je potreban jedan ozbiljan budžet za nauku i istraživanja.

U prethodnom periodu mladi naučnici u Srbiji su postizali zavidne rezultate i pored jako lošeg obrazovnog sistema i veoma malo novca sa jednim skromnim budžetom oni su postizali zavidne rezultate. Pitamo se kakve bi tek rezultate postizali da je budžet za nauku bio veći.

Zato pitanju finansiranja morate da pristupite na jedan ozbiljniji način i ne samo finansiranju nego i na sva druga pitanje iz ove oblasti i da sprečite, na taj način da mladi i talentovani ljudi iz Srbije odlaze i da na vreme uočite i otklonite sve probleme iz ove oblasti.

Mi smo amandmanom na član 107. Predloga zakona tražili da se tačka 6. iz 1. stava briše. Ona se konkretno odnosi na sredstva za finansiranje i naučno istraživačke delatnosti iz drugih izvora i vi ste ovde u prvih pet tačaka jasno naznačili koji su to drugi izvori iz kojih se obezbeđuju sredstva za finansiranje ove delatnosti, tako da smatramo da je tačka 6. potpuno nepotrebna. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Nikolić.
Na član 108. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.
Izvolite, gospodine Jojiću.

Dame i gospodo, gospodine ministre, u ime SRS podneo sam amandman u odnosu na član 108. predloženog zakona, gde SRS predlaže da se u odnosu na član 108. stav 1. tačka 6. briše, zbog toga što nije precizirano sredstva za druge troškove naučno-istraživačkog rada. Po našem mišljenju ta sredstva bi trebala da budu precizirana, navedena, kako bi mogli da znamo koja su to sve druga sredstva za koja treba izdvajati pare iz budžeta.

Ono što bih hteo da naglasim kada je u pitanju više i visok obrazovanje, mi u Srbiji imamo inflaciju lažnih doktorata, lažnih menadžera. Ovde u ovom parlamentu sede ljudi koji su završili pravne fakultete, ekonomske fakultete, medicinske i druge, dakle fakultete koji su završili i stekli naučno-istraživačka znanja i fakultetsko obrazovanje na državnim fakultetima.

Zamislite sada šta u Srbiji može da se desi, a to će u sudskoj praksi biti i zabeleženo. Imate akreditaciju pravnog fakulteta, na tom fakultetu završe fakultet za osam meseci, u toku jednog semestra polože pet, šest ispita, za dve, tri godine, što bi se reklo, nisu ni pohađali nastavu, a pitanje ko im predaje, stiču diplome fakultetskih obrazovanih ljudi i taj koji je tako završio fakultet kupujući diplomu na livadi i pod šatorom, taj će sutra biti sudija. Znate kakav će to biti sudija? Sudija koji neće znati da napiše presudu, neće znati da razmotri bilo koji zakon, jer ga neće naučiti. Njega tamo nema ko da nauči, a imamo tada u našoj državi inflaciju tih i fakulteta i tih stručnjaka i tih, da kažem, naučnika koji u ovoj Srbiji mogu samo da nanose štetu i da narušavaju, pre svega, jedinstvo sistema visokog i višeg obrazovanja.

Hvala, kolega Jojiću.
Reč ima dr Vladimir Orlić.
Izvolite, po amandmanu.

Uvek zanimljiva tema, to pitanje kvaliteta odgovarajućih diploma, odnosno zvanja.

Odavno se ta debata vodi u našoj zemlji i mislim da nije ništa manje tačna tvrdnja koja je izrečena negde pri samom početku, da ne postoji odgovarajuća garancija, u smislu institucije koja izdaje određenu diplomu, ili ako hoćete bilo kakav sertifikat, koja može sto posto da garantuje da je onaj kome je izdata vrhunski stručnjak.

Dakle, koliko god neko želeo da možda ospori, a ja mislim da greši svako ko to radi automatski, odgovarajuću diplomu koju izdaje, recimo privatni univerzitet, jednako greši onaj koji tvrdi da ako je reč o državnom, mora biti reč o suvom kvalitetu. Mnogo toga jeste do samih institucija, ali većina je i dalje do samih ljudi, odnosno studenata o kojima je reč.

Onaj ko hoće da radi ozbiljno, ko hoće da radi marljivo, ko hoće da se usavršava i da stiče znanje, on može dobru priliku koja mu se ukaže da iskoristi na svakom mestu na kom mu se ta prilika ukaže i može sutra da bude dobar profesionalac u poslu u kom je odlučio da se bavi.

Ja sam sretao ljude koji dolaze iz sveta, onih koji su studirali na privatnim univerzitetima i koji su studirali na državnim univerzitetima i znam da sam sretao, kako vrhunske stručnjake i među jednima i među drugima, tako i ljude koji, možda i ne mogu da se pohvale baš nekim prevelikim znanjem, nezavisno od toga gde su bili. Dakle, pre svega, odgovornost je tu na pojedincu.

Šta može da učini sistem sa svoje strane? Može da stvori onaj okvir koji je pošten prema svima, pa ako imate ustanovu koja je dobila tu čuvenu akreditaciju ili ako ćemo je nazvati nekom drugom rečju koja više odgovara duhu našeg jezika, ne znam, dajte predlog slobodno, čuli smo neke danas, dakle, ima potvrdu od države da može i treba da radi, onda je nekorektno posle toga postavljati pitanje da li je to uverenje koje je ta ustanova izdala odgovarajuće ili nije, nekorektno prema svim onim studentima koji su verovali onome koji je dao tu akreditaciju, upisali studije da im se naknadno kaže - to možda i nije baš bilo toliko dobro i toliko vredno.

S druge strane, da se da odgovarajući okvir onome ko od sutra treba da bude poslodavac, da bira onoga ko mu najviše odgovara. Koga će birati? Pa, naravno, onoga ko je najkvalitetniji.

Kada govorimo o tržištu, a mi često govorimo o tržištu u ovoj sali, ono koje se odnosi na tržište rada treba da bude uvek orijentisano tako da poslodavac može da izabere onoga ko je najvredniji, najsposobniji i najveći stručnjak ili konkretno određenom poslu ili određenom poslodavcu odgovara na najbolji način, to je suština logike.

Neće onaj ko treba da odluči sutra da li mu je radnik odgovarajući ili nije, uzeti čoveka čija je stručnost sporna, nezavisno od toga ko mu je diplomu izdao, potpisao ili kakvo mu je zvanje u toj diplomi stavljeno, on će izabrati onoga ko donosi profit preduzeću, onoga ko je koristan sistemu koji ga angažuje. To su stvari koje treba uvek imati na umu.

Kako mi da se štitimo, pa da, na primer, pružimo odgovarajuću informaciju onima koji na tržištu rada treba da biraju da li će imati posla sa ljudima koji su pokazali kvalitet tokom školovanja ili ne? Mi smo, čini mi se, upravo kao parlamentarna većina tokom poslednja dva saziva u nekoliko navrata dali odgovarajući odgovor. Jedan od dobrih odgovora predstavlja digitalni repozitorijum. Dakle, da se podsetimo, mi smo ga uveli kao obavezu za sve da se na jednom mestu trajno čuvaju tekstovi završnih radova čuvenih disertacija i da onda može da se pristupi tim tekstovima i da svako može da se uveri šta u njima stoji, kog su kvaliteta i koliko su originalni.

U tom smislu naravno nemamo potrebu da od bilo čega brinemo, niti se od bilo čega krijemo. Mi smo još jednom uveli taj mehanizam kojim se opet postiže ona transparentnost o kojoj sam govorio malo pre.

Podsetiću još jednom, rekao sam i ko od nje beži. Od nje beže samo oni koji očigledno imaju šta da kriju. Dakle, da li N1 ima problem sa objavljivanjem Hardingovog izveštaja? Ima. Kažu, smatraju da nema nikakve potrebe da to objavljuju, da to ništa ne bi bilo dobro, ni korisno. Zašto to ne rade i zašto takav stav zauzimaju? Pa, još jednom, beže od transparentnog pristupa zato što nešto što bi pokazali njima očigledno u prilog ne ide.

S druge strane, što napadaju ljude koji ništa nisu uradili, nikakav zakon prekršili nisu, osim što su javno i transparentno pokazali kakao se zloupotrebljavaju funkcije, kako se privatni interes tera u političkoj areni samo zbog toga što su nekome milioni zaigrali u glavi, pa se teraju ljudi koji su zaposleni na Đilasovim i Šolakovim televizijama da kao osice napadaju zamenika gradonačelnika ili gradonačelnika Beograda, naše gradske odbornike, ali i na republičkom nivou, da svakog dana na sve moguće i nemoguće načine napadaju Aleksandra Vučića, članove njegove porodice, ljude koji su funkcioneri SNS, ministre u Vladi, narodne poslanike? Pa, to je neverovatno.

Kada vi kažete, evo, vidite postoji njihova instrukcija koja kaže šta treba da rade i kako treba da rade, oni kažu to je sve normalno, ali nije dovoljno normalno da ne pokušavaju da tužbama zastraše ljude koji su smogli hrabrosti i snage da to pokažu. Dakle, očigledno je, problem sa uvažavanjem transparentnosti kao potrebe imaju oni koji nešto žestoko kriju i koje, rekao bih, ozbiljno peče savest. Kada je reč o ovim pitanjima ili nekim drugim, naravno, mi nemamo i nama odgovara da se zna svaki podatak, svaka vrednost koja je zabeležena u ovoj zemlji i zbog toga sa ne skrivenim ponosom govorimo o rezultatima u ekonomiji, u izgradnji infrastrukture, o činjenici da smo, recimo, 150 kilometara autoputeva izgradili za prethodne dve godine. Nama odgovara da se zna svaki rezultat upravo zato da ljudi ne bi morali da se oslanjaju na bilo čija tumačenja i da nikome na reč ne veruju da li je nešto dobro ili je loše, nego da sami čuju kako je, pa da po svojoj pameti zaključe da li je to dobro ili je loše i da mogu da porede, da mogu da porede sa izgradnjom infrastrukture kakvu smo imali u vreme Đilasa, Jeremića, Tadića i drugih.

Naravno, ne mislim na njihovu internu kompanijsku infrastrukturu i na to koliko su im firme cvetale, nego na to šta su narodu obezbedili, šta su državi ostavili, da vidimo kilometar puta na kilometar puta ili kilometar kanalizacije na kilometar kanalizacije, ako hoćete tako. Znači, da vidimo ulicu na ulicu ili autobus na autobus.

Na nivou grada Beograda, znate i sami, nema stila ili tehnike u oblasti propagande koju nisu pokušali da primene samo da bi napali ili Aleksandra Vučića ili SNS ili gradsku vlast. Nema laži koju izmislili nisu. Ne mogu da se setim nečega da nisu pokušali. Na šta se priča svede? Na to da ne mogu nikada da rezultat stave pored rezultata koji mi pokazujemo i da kažu – evo, građani, gledajte svojim očima i poredite sami po svom ukusu i svojoj pameti, da pored Resavske, koju smo završili danas, pokažu sličan rezultat, toga nema, da pored renoviranja koje sprovodimo na Kalemegdanu na onim vrednim delovima tog kulturnog kompleksa pokažu – evo, mi smo nekada uspeli da rekonstruišemo stepenište na način na koji su to učinili SNS i gradska vlast danas ili bolje od njih. Evo, gledajte, poredite i sami zaključujte. Nemaju šta da pokažu, nemaju šta da prilože.

Kako su grad renovirali? Naravno, ne računamo onu čuvenu rekonstrukciju Bulevara, koja je koštala šest miliona evra više grad Beograd nego što je trebalo, da bi tih šest miliona, naravno, završilo kod nekoga u džepu u čijem je trebalo. Da vidimo da li su Trg republike sredili, pošto su onoliko vikali da se to ne radi dobro, da to ne treba da se radi, da je to pogrešno. Sećate se šta su pričali? Ja ne mogu da se setim svih gluposti koje su uspeli da slože.

Kažu, oduzimaju nam naše uspomene, oduzimaju nam naša sećanja, neće to više biti onaj trg naše mladosti itd, da bi danas ljudi iz njihovog okruženja rekli – ovo stvarno izgleda dobro i ovo sad stvarno jeste trg. Ovo je trg. Nije bio trg, a sada izgleda tako i onda krenuli da se snebivaju, sležu ramenima kojekakvi Bastaći, Jovanovići, svi oni koji su kao lude naste vitlali oko tog gradilišta, rušili mu ograde, upadali unutra, sprečavali radove, čupali signali i kablove, maltretirali one radnike. Sećate se toga? Sve živo su radili samo da spreče te radove, a danas kažu – ne, mi nemamo ništa protiv, treba to da se radi. Šta ste onda radili sve ovo vreme? Što ste maltretirali sve one ljude? Što ste Beograđane maltretirali i pokušavali da zaustavite radove, da ih sprečite, ako je sada sve u redu? Kažu, ma, ne, to je bilo iz drugih razloga, za drugu namenu, ne možemo sada to da objašnjavamo, ali mi smo pobedili. Bitno je da su oni u svojim glavama pobedili.

Mogu li da pokažu kao rezultat koji treba da porede sa bilo kojim našim ono što su uradili na nivou SC „25. maj“? Koliko beše iznosi dubioza u koju su uvalili taj centar? Štampa govori da ide do oko 200 miliona dinara što na tekući dug, što na ono što su zadužili imovinu koja nije njihova i kojom ne raspolažu, što na zaostala davanja ljudima koji su tamo zaposleni. Pa, da li je to rezultat koji sada treba da stavite pored finansijskog zdravstvenog kartona grada Beograda i da kažu ljudima – evo, uporedite šta je bolje. Pa, neće biti. Znaju ljudi šta je bolje i vide jako dobro šta je bolje.

Pošto smo pričali na temu šta treba da se radi danas i šta Srbija treba finansira danas, o tim temama, dame i gospodo, i pričamo upravo iz razloga što Srbija danas može da se bavi tim temama, što Srbija danas može da finansira. Nije mogla Srbija koja je bila pred bankrotom, nije mogla Srbija koja se nalazila na samo korak od ambisa, što su priznavali i Dragan Đilas i ekipa oko njega, pa su zaboravili da su priznavali. Tada im je valjda bilo duši lakše da tako nešto da kaže, jer računaju da nije više odgovornost njihova. Preuzela SNS i Aleksandar Vučić staranje o zemlji, pa sada nije ni bitno što će da priznaju.

Međutim, šta se desi? Ne propadne Srbija, iako su se tome nadali, nego se Srbija podigne sa kolena, glavu podigne iznad vode, pa Srbija danas može da finansira i te koridore koje završava, kojih decenijama nije bilo i onu infrastrukturu koju grad Beograd, ali i mnogi drugi gradovi takođe decenijama imali nisu, i tunele, i mostove, ali i železnicu i stadione i da govori o ovoj vrsti projekata i o ovoj vrsti budžeta koja se odnosi neposreodno na finansiranje nauke, pa da kaže uspeli smo da podignemo za 36% u odnosu na ono kako je bilo i da kaže nije dosta i nije kraj, nismo zadovoljni, hoćemo još da radimo, još da dižemo. Može to danas Srbija zato š to su je vodili i vode ozbiljni i odgovorni ljudi, ljudi koji se bore za rezultat i ljudi koji se domaćinski odnose prema nečemu što je zajedničko, kojima je stalo da u kasi uvek bude plus, a sada je trenutno preko 20 milijardi, koji se staraju da bude taj plus vremenom samo veći i koji vode računa kako će taj plus da se upotrebi na najbolji način. Pa, mi imamo ulaganja u infrastrukturu veća nego što smo imali ikad. Da li je to činjenično stanje konstatovano kroz budžet? O tom budžetu smo ovde pričali. Nego šta, nego jeste. Pa, mi imamo povećanja i plata i penzija i to je još jedno činjenično stanje. To kažu ne samo narodni poslanici ili ljudi koji se politikom bave, to kažu ljudi koji se bave statistikom, koji to rade stručno. To kažu ljudi iz sveta.

Dakle, možemo mi da volimo, ne volimo MMR, Svetsku banku, Evropsku komisiju itd, ali to su ljudi koji se ne bave tim stvarima tek tako da se nešto kaže zato što im je jasno da njihovu ozbiljnost, njihov kredibilitet drugi mere na osnovu toga kakve ocene iznose, pa, kada oni kažu ovde je Srbija napredovala, vidite na ovim našim rang listama, skočila je jedne godine za pet mesta, druge za deset, ali skače svake, to onda nešto znači i to kada gledaju investitori, oni će da klimnu glavom i kažu – nije ovo loša zemlja, mogao bih ja sa kapitalom da odem do tamo, pa da vidim, vredan je narod, dobar je narod, možda nešto možemo da radimo zajedno, biće dobro i meni i njima. Nama toga treba više, što više time da se bavimo, što više to da podstičemo i taj naš plus i taj naš rast mi dižemo naviše i to je onda odgovarajuća povratna sprega.

Pravite sistem koji sam sebe gura da bude još bolji i još uspešniji. Sve suprotno radite od onoga što bi ovi nepametni, da tako kažem, Obradovići koji prete uličnim nasiljem, koji prete revolucijama, ovi Bakići sa njihovim dugim cevima, koji kao deca plaču kada ih policija pita šta ste ono rekli za duge cevi, pa tresu glavom i objašnjavaju - ne, ne, nisam ja rekao, pa u sekundi prestanu da budu junačine, iako mnogo vole da se junače i pričaju kako, eto, oni su savest nacije i oni se ničega ne boje. Kako vide policajca, kako vide uniformisano lice, odmah menjaju priču i kažu – ne, ne, nisam ja nikada rekao ništa slično.

Dakle, sve suprotno od toga što ti veliki junaci koji postoje samo u virtuelnom svetu po svojim tviterima i tome slično pričaju, poručuju i rade da se ne ugrožava bezbednost, da se ne ugrožavaju drugi ljudi, ni njihova imovina, ni ljudi fizički, da se ne napadaju mir i stabilnost, nego da se strpljivo u normalnoj atmosferi i u jednom normalnom zdravom društvu radi i zajednički stvara.

To je više nego dovoljno da Srbija može da konstatuje kada neko vreme prođe i pogleda u nazad, bio je ovo dobar put, bila je dobra deonica i ponosni smo na ono što smo uradili zajedničkim snagama. To je dobar pristup ako želite u bilo kom segmentu, pa i kada je reč o razvoju koji se tiče nauke ili istraživanja ili modernizacije u bilo kom smislu.

Zahvaljujem.
Na član 114. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite.

Na član 14. odnosno na član 14. gde smo intervenisali amandmanom čini mi se i ako amandman nije prihvaćen da je ovo nešto što smo dogovorili sa ministrom, a ovde se radi o finansiranju institucija od nacionalnog značaja, gde su predviđene SANU i Matica Srpska.

Naš predlog je da tu bude i Srpska književna zadruga. Razumeli smo ono što je ministar rekao u toku današnje rasprave i nadamo se da će to u buduće biti ispravljeno, a pogotovo što će već za narednu godinu svakako u budžetu biti predviđeno i finansiranje Srpske književne zadruge.

Vi ste u ovom obrazloženju ovog zakona, između ostalog, rekli da je ključni cilj koji se želi postići donošenjem zakona stvaranje naučno-istraživačkog sektora koji svojom izvrsnošću, ma šta to značilo, može biti ravnopravan partner u okviru Evropskog istraživačkog prostora, a koji svojom relevantnošću, opet šta god značilo, pozitivno utiče na privredni rast Srbije i doprinosi kulturnom i društvenom napretku.

Nije sporno, naravno, da naučno-istraživačka delatnost i nauka uopšte može doprineti i kulturnom i društvenom napretku. Ove vaše novotarije, evropske, ta izvrsnost, relevantnost itd. to stvarno ne znači ništa. To može bilo koji izraz da se upotrebi, ali dobro, vi ste to preuzeli bez obzira na to što vam kažu da od Evropske unije nema ništa, ali vi terate svoje, pa svoje.

Mada ste u ovom zakonu uradili nešto, kroz ceo zakon se to provlači i mi smo tu i amandmanski intervenisali. Stalno govorite o nacionalnom, regionalnom i međunarodnom uticaju nauke itd. i pokušavate, to sam već rekla na početku, nekako da to regionalno provučete, valjda da uđe narodu u uši pa da ponovo stvarate bivšu Jugoslaviju, što je jako loše.

Kažu ljudi iz nauke da nisu zadovoljni ovim Predlogom zakona, odnosno zakonom kada bude za koji dan usvojen, zato što prvo akademskim građanima, pogotovo onim sa najvišim akademskim titulama, ne garantuju ni zaposlenje, ni napredovanje u službi. To se pre svega odnosi na mlade doktore nauka i to nije dobro.

Zapravo, kada se govori o ovom Predlogu zakona ne može se zaobići generalno sve što je vezano za obrazovanje, pa i tu famoznu Bolonjsku deklaraciju koju ne primenjuju ni u Bolonji, ali evo mi smo prihvatili sve što nije dobro, sve zarad tog evropskog puta sa kojeg ćemo na kraju biti šutnuti, ali mi imamo puno problema u obrazovanju, odnosno možda to nije dobar izraz, nije to problem u obrazovanju nego u kvazi obrazovanju.

To što mi imamo u svakom malom mestu nekakav fakultet, nije dobro. Ne zato što nije dobro razvijati mala mesta, više puta smo mi o tome govorili da ukidate u nekim opštinama srednje škole, sudove itd. ali otvarate neku jedinicu nekog od tih privatnih univerziteta , nekakve fakultete. Tamo se ide po diplomu. Tamo se ne ide ni da se uči, ni da se polaže, ide se po diplomu.

Ja ne znam da li postoji neko u zemlji Srbiji ko to ne zna. Vi ste, ministre, čovek koji je došao iz privatne prakse. Imate vašu privatnu školu, ali je nemam nameru vas da hvalim u bilo kom smislu, ali o vašoj školi se nikada nije loše pričalo. To bi trebalo da bude recept i da ga vi primenjujete i kod drugih škola i osnovnih i srednjih i predškolskih i na kraju visokoobrazovnih ustanova, jer zaista ovo što se dešava kod nas na tim privatnim fakultetima je karikiranje studiranja.

Ne želim nikoga da uvredim, niti nekoga ko ima takvu diplomu, niti profesore koji tamo rade, ali sami su sebe mnogi degradirali. Ne može se okriviti neko kome nešto nije baš išla škola pa mu se pružila prilika da ode u neku, kažu - ona bela kuća sa stepeništem ispred na ulazu u mesto ili ona na sprat, to je taj fakultet. Bukvalno tako ljudi idu i tako traže fakultete. Odu tamo, dobar dan-dobar dan, koliko košta taj papir što se zove diploma, toliko-toliko, evo, na, daj diplomu, hvala, doviđenja. Ja sam neko ko je nešto diplomirao.

Sada kada se gleda tako, može li se kriviti taj čovek koji je tako otišao po diplomu? Može i ne može, imaju ljudi ambiciju, pa hajde da može da se hvali da ima diplomu, ali mi smo dozvolili kao sistem, kao država, da se na taj način potpuno degradira visoko obrazovanje i to morate najhitnije da ispravite kako znate i umete. Zapravo, nije to problem, zna se i kako, samo treba tom poslu ozbiljno da se pristupi.

Morate takođe da se suočite sa svim sumnjivim diplomama i morate da, svojevremeno ima od toga pet-šest godina, četiri-pet bar, Zorana Mihajlović je na jednoj konferenciji rekla, tada je bila najaktuelnija lažna diploma Tome Nikolića. Onda su je novinari pitali na tu temu i onda je onda rekla da se razgovara, vi tada niste bili u Vladi, da se u Vladi razgovara da će se formirati komisija koja će ispitati sve sumnjive diplome. Sumnjive u smislu kada se pojavi u javnosti, pa onda, kada bi se na jednom od tih, tzv. "fakulteta", ušlo, pa samo jedna diploma lažna kada bi se otkrila, onda bi se lako lanac nadovezao, pa bi smo onda videli sve te lažne diplome.

S druge strane, uvredljivo je za ljude, za mlade ljude koji uče, koji idu redovno na fakultet, koji idu na vežbe, koji polažu kolokvijume, koji dobijaju dobre ocene, uvredljivo je iskreno da im bude kolega po zvanju tamo neko ko nema, jedva ima i osnovno školsko obrazovanje, suštinski. Formalno, može da ima ono što kupi.

Zato morate i sa tim da se suočite i da stvarno ako ta komisija nije formirana, da to uradite i da zaista da se krene od ovoga što je u javnosti poznato. Evo, gospodin Atlagić je pričao o ovom Veljanovskom. To je, ne samo, mi smo o njemu govorili kada nije bio politički aktuelan. Za nešto je ovde bio kandidat, ne sećam se, pa smo mi pokazivali ovde tu njegovu lažnu diplomu. On je, u međuvremenu, kao nekakav doktor nauka, bio mentor nekoj gospođi iz Banja Luke, neću njeno ime namerno da govorim, da ne idemo i u Republiku Srpsku sa ovim problemom.

Onda kada je utvrđeno da je ta gospođa plagirala doktorat, a on joj bio mentor, onda je taj Veljanovski rekao da je mentor odgovoran ako podstiče kandidata da plagira i prepisuje. Kaže - ja tačno nisam pažljivo čitao, nisam baš primetio, ali to se dešava. Znači, posledica njegovog lažnog doktorata je to što on stvara nove lažne doktore.

Mi imamo nerešen problem, odnosno nerešeno pitanje, čeka se očigledno zastarelost afere "indeks". Ti ljudi koji su učestvovali u aferi "indeks" su napredovali na fakultetu, napredovali u politici, napredovali sa raznim funkcijama i ne znam koliko još ima, otprilike, možda godinu ili dve dana, taj postupak će zastareti i niko više neće smeti da se našali onom šalom koja je bila nekoliko godina aktuelna ako presedate u Kragujevcu, imate petnaest minuta, nemojte da idete na kafu, trknite do Pravnog fakulteta, uzmite diplomu.

Karikirano, ali nažalost, u dobrom delu istinito, i opet na uštrb i na štetu onih ljudi koji su uredno studirali na Univerzitetu na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Dokle god mi na taj način ne pristupimo rešavanju ovakvih problema, teško možemo govoriti i o nauci, jer u svemu ovome dolazimo do toga da i ti lažni doktoranti i ovi koji zaista dobiju tu lažnu doktorsku diplomu, čim su umeli da dođu do te diplome, oni će da se, što bi narod rekao, laktajući ili politički najčešće, da se provuku i u neki institut i da dođu na neku televiziju ili da on tamo nešto priča kao predstavnik doktor nauka u nekom institutu, ne bi li fascinirao ujne, strine i ostale koji ga gledaju na televiziji, a u stvari, opet degradira one ljude koji bi se ozbiljno bavili naukom.

Vi onda, kada izdvajate sredstva iz budžeta, a dobro je, vidim da ste planirali za narednu godinu, odnosno da je neki vaš projekat, videćemo koliko će biti više sredstava nego što je to bilo u ovoj godini, i to je dobro. Ne može biti mnogo para za nauku. Dugo godina se nije ulagalo u nauku i sada treba da se ulaže.

Ali, kako odrediti da ulažemo u prave projekte? Jer, te neke projekte, kvazi projekte, vode ti kvazi doktori nauka i onda oni dobiju pare iz budžeta zato što su bliski vlasti, zato što su bliski nekom u vladajućim strankama i onda oni ljudi koji stvarno bi se bavili naukom i koji bi stvarno doprineli i razvoju i nacionalne nauke i na nivou međunarodne nauke, koji bi mogli nešto da pokažu, ne mogu da dođu do izražaja. Radili bi to ljudi i o svom trošku, ali ne mogu, sve je mnogo skupo.

Vi znate, imate primere, recimo, ja znam lično medicinski fakultet, mladi ljudi koji dok završavaju medicinski fakultet, odnosno dok uče medicinski fakultet, neki od tih mladih ljudi, i nije ih malo, se i kao studenti bave naukom, rade neke naučne radove koji su zapaženi i ti njihovi radovi, njihov profesor, mentor kaže - to može da se predstavi u bolnici u Lajdenu, može da se predstavi negde u Srbiji na nekom njihovom simpozijumu itd, ali taj mladi čovek nema pare da ode Lajden, nema pare da boravi pet dana u Holandiji, a nema ko da mu plati. Postoje neke lokalne samouprave, na primer, što bi bilo, recimo, dobro rešenje bar kao preporuka, neke lokalne samouprave prepoznaju tako dobru decu u svojim sredinama i finansiraju im takva putovanja, nisu to putovanja, zapravo, to su naučni simpozijumi.

Razumljivo je da sa nivoa Republike i nije moguće svaku takvu aktivnost platiti, ali ako uključimo i lokalne samouprave, onda će to biti mnogo lakše.

Ja sam vam u načelnoj raspravi govorila o onim nekim pozitivnim primerima naše dece, vi to znate, naravno, iz matematičke gimnazije, iz muzičke škole, koji su iz biohemije, koji su postizali odlične rezultate, doneli onoliko zlatnih diploma, srebrnih, bronzanih, doneli u Srbiju, o njima ne da niko, ma tako reći niko ne vodi računa. Tamo njihovi profesori, ako su entuzijasti, onda im pomažu, rade s njima. Mnogi profesori i nastavnici nezadovoljni uslovima u kojima rade, nezadovoljni platama i stanjem u tom njihovom kolektivu, nemaju ni volje ni želje da se posvete tim talentovanim učenicima ili studentima.

Sve su ovo problemi za koje, sigurna sam, klimate glavom, znate i vi, i sigurna sam, znaju svi ljudi koji imaju dobru nameru kada pričamo o ovoj temi i ne mogu ti problemi da se reše jednim zakonom, ali mogu i zakonom, mogu i edukacijom, mogu i na način da se tim, nemam ja ništa protiv sportista i sportskih medalja. Ali, mi svaki čas, na primer, u Beogradu, u Skupštini grada, sa one terase dok dočekujemo sportiste sa medaljama itd, i neka, sportisti nas predstavljaju u svetu, sve je to lepo. Ali, zašto se npr. nikada ne organizuje, eto, kad se vratilo tih 12 medalja, te dece, zašto se nije organizovalo da ih sa tog balkona Skupštine grada dočeka, da se obaveste ljudi, da dovedu škole organizovano, da ta deca dožive i na taj način taj svoj uspeh i da im i to bude stimulans, ne samo njima, pre svega, onima koji bi došli da ih gledaju, pre svega onima koji bi došli da im aplaudiraju, da ih pozdrave, a koje bi doveli nastavnici iz raznih škola?

Dakle, za ovako nešto ne treba mnogo novca. Treba da se insistira kod javnog servisa, koji plaćamo i iz budžeta i ovako, da se insistira na naučno-obrazovnim emisijama, da se vreme u glavnom onom dnevniku posveti tako talentovanim mladim ljudima, da dobiju podstrek ne samo da uče, ne samo da postižu uspehe, već da ih takav odnos države prema njima ubedi da ostanu u svojoj državi, da ne bude da se školuju, roditelji ih uglavnom školuju, ponešto možda pomogne i država preko kredita itd, i onda kad završe da idu tamo negde gde opet neće biti ni priznati, ni cenjeni onoliko koliko bi bili ovde kada bi postojala takva klima u našoj državi.

Zato apel vama, ministre, da i vaše iskustvo iskoristite, vaše lično iskustvo i, naravno, znanje kolega iz Ministarstva, da uradite nešto, evo, ja sam sad, koliko mi je vreme dozvolilo, nabacila nekoliko ideja, ima ih još, ali dajte odnekle da počnemo, dajte da ih primimo, te odlične učenike, te genijalce mlade, da ih primimo mi u Skupštini, da razgovaramo s njima, da nekako, prosto, da im damo do značaja i njima i njihovim roditeljima. Često su i roditelji razočarani, pa kažu – eno, ono moje dete donelo zlatnu medalju, niko živ neće da čuje, ni da pomogne, ni da plati put itd.

Prosto, moramo i na taj način pomagati da bismo se istinski mi bavili tim mladim ljudima, a da bi se oni u skoroj budućnosti bavili naukom. Oni su već, svako ko sa nekog međunarodnog takmičenja donese nekakvu medalju, on je već u nauci. To je međunarodno takmičenje, to je desetine ili stotine škola iz celog sveta ili samo iz Evrope, kako god. I ako tamo neko postigne takav uspeh, on je već ušao u nauku, samo ga treba pogurati.

Ponavljam, ovaj zakon može biti početak, neki osnov, ali iz ovog zakona treba izvući, izvući nije dobar izraz, ali u svakom slučaju, ovo treba da bude osnov za još neke nove i zakone i podzakonske akte i, pre svega, za pokazivanje volje vas u Ministarstvu da afirmišući mlade talentovane ljude doprinosite nauci u Srbiji uopšte.

Ljudi koji se bave naukom, koji su već u nekim ozbiljnijim godinama, oni se bave naukom i pomoću štapa i kanapa. I oni se odvajaju i porodice itd, oni su tu, pa su tu, nekako prekaljeni, da kažem, da se muče, a da se bave naukom i da pokazuju rezultate. To od mladog čoveka ne možemo očekivati. Mladom čoveku moramo dati podstrek, moramo pružiti nadu, moramo ga ubediti da u ovoj zemlji Srbiji ima mesta za njega i, naravno, moramo pomoći i finansijski. Hvala.

Reč ima ministar.