Neću ja nedostojanstveno završiti ovu sednicu i mislim da dostojanstvo ove sednice narušavano satima unazad načinom kako je vođena rasprava o jednoj važnoj, osetljivoj i delikatnoj temi.
Svaki put sam mogao, poštovane kolege, da se javim i da po Poslovniku reklamiram, svaki put kada ste deset i devet minuta replicirali gospodine Martinoviću i još vam je malo. Koliko vam treba gospodine Martinoviću? Vi radite po principu gluvog glamočkog kola, otprilike vi stalno ponavljate kao neku mantru, onako iste napade, iste kletve, iste klevete i onda računajući dve stvari, ili ćete rasterati publiku, što vam je primarni cilj, rasterati ljude koji gledaju ove prenose, a oni koji ostanu, otprilike da ćete im isprati mozak i onda ih uveriti u istinitost onoga što kažete.
Deset puta ili sto puta ponovljena laž postaje istina, gospodine Martinoviću. Dakle, osnovane su primedbe i sigurno je moguće kritikovati rad kancelarije Poverenika i ličnosti i neke njegove poteze, ali to šta je on radio i šta je tvitovao dva, tri, četiri meseca nakon što mu je prestala funkcija je potpuno nerelevantno, nebitno za ovu sednicu i za ovu raspravu. Vi ste namerno pomešali datume, pa ste njegovu repliku, odnosno njegov tvit ili komentar iz meseca marta, stavili kao da je otprilike on tad još bio u funkciji, a nije bio.
Dakle, da bismo dostojanstveno raspravljali, da bismo mogli da se složimo oko nečega oko čega se ne slažemo, a to nam je potrebno, da bismo mogli tragati za elementima konsenzusa, što nije lako u ovoj zemlji i u ovoj Skupštini i u ovom narodu, onda vas molim i prijateljski vam preporučujem i savetujem, pokušajte da smognete snage da čujete i ono što vam se ne dopada. Ja verujem da možete, ako se potrudite, kao što je predsednica pokazala da može uz malo truda da se napravi mesto za različite tačke dnevnog reda, da se unapred zakazuju sednice, da budu odvojene tačke i da se ostavi mnogo ili dovoljno prostora za raspravu, dakle, hajde i vi onda se potrudite, ako hoćete i ako vam je stalo da izađete u susret izveštajima Evropske komisije i nekih tela. Dakle, ne zbog tih tela, ne zbog te Evropske komisije, nego zbog nas samih, zbog političke klime i odnosa u zemlji.
Zar ne vidite koliko se valja mržnja ulicama, medijima, ovim skupštinskim klupama? Jednom ste preterali, jednom ste na neki način isterali ili naveli deo poslanika da napusti skupštinu. Ja sam podržao solidarno taj bojkot. Shvatio sam da ima razloga i smatrao sam da ima razloga da se on na neki način i prekine i da se po nekim tačkama…
(Aleksandar Martinović: Po tački dnevnog reda.)
Polako, gospodine Martinoviću, koliko su vaše tačke, vaše rasprave imale prava.
(Aleksandar Martinović: Hajde malo pričajte o Izveštaju.)

Uvažene kolege, na samom smo kraju sednice, ja ću morati da dajem opomene, izvinjavam se, i to pogotovo saborcima iz većine. Molim vas da ne dobacujemo kolegi Vukadinoviću.
Kolega Martinoviću, molim vas.
(Aleksandar Martinović: Neka govori o tački dnevnog reda.)
Završite, kolega Vukadinoviću. Izvolite. Nastavite.

Ne moram ja nastaviti, gospodine Marinkoviću, ali sam ja mogao ne doći i ne reći ovo. Smatram da je važno i nije teško, kao što vas nije mrzelo da drugačije zakazujete ove sednice, potrudite se da bar malo formalno ispoštujete načela parlamentarne demokratije. Vi to, gospodine Martinoviću, ili nećete ili ne možete. Između ostalog, to je poštovanje kolega koji drugačije misle. Kao što sam ja, bez obzira šta mislim o nekima od vas, ne o svima, dakle, ipak pokušavam da koliko-toliko kulturno, uljudno razgovaram, čak i sa onima koji to verovatno ne zaslužuju. Ali, vi niste pokazali tu vrstu korektnosti prema čak i prisutnim predstavnicima institucije koja je danas na dnevnom redu, a pogotovo ne prema odsutnom gospodinu Šabiću.
Izveštaj je, dakle, korektan, primeran, jedan od boljih izveštaja koje smo ovde gledali i mislim u tom smislu se vidi da ga radi i priprema tim koji je ozbiljan i koji zna svoj posao. Vi ste uspeli, a glasaćete za taj izveštaj, da ne kažete nijednu pozitivnu reč i stvar. Samo je doslovno jedan kolega poslanik skupštinske većine, i to ne iz vaše stranke, rekao nešto dobro i možda jedna koleginica je rekla nešto umereno neutralno. Svi drugi ste zapravo pljuvali najstrašnije i instituciju i ličnost Poverenika.
Ja ga ne branim. Ja samo smatram da važnost teme i važnost institucije i, hajde da budemo pošteni, delikatnost te institucije i svako ko dođe, i to sam rekao i novoizabranom, odnosno i novopredloženom vašem kandidatu, dakle, za kog sam rekao da je korektan, ja zaista ne mogu imati i primedbi velikih na njega i na njegovu biografiju, ali će biti pod velikim pritiskom i pre svega vašim pritiskom, pritiskom od strane većine. I svako bi bio, i svako bi bio, jer on mora da miri vatru i vodu u nazivu same institucije. U nazivu ima dve dimenzije, sa jedne strane je sloboda, dostupnost informacija i sa druge strane je zaštita podataka o ličnosti. Dakle, to zahteva jednu delikatnost, zahteva jednu osetljivost, jedan osećaj koji nije lak i koga nije lako primeniti u svakoj konkretnoj situaciji. Kako sprečiti koliziju i konflikt, interes javnosti ili dela javnosti za dostupnost nekih informacija i sa druge strane za potrebu da se tu ne pretera, kao što se često preteruje. Plašim se da naša javnost, naše javno mnjenje ide iz jedne u drugu krajnost i da se klacka u njoj da je sve tajna i da sve bude tajna ili do toga da sve bude na izvol`te.
Zato je važna institucija, zato je važna ličnost, zato je važan taj tim koji je gospodin Šabić, reći ću i završavam time, nije mi iz oka ispao, nije mi ni rod ni pomoz bog, niti se lično niti politički nešto znamo. Mislim, dosta je učinio za postavljanje te institucije na svoje noge. Ta institucija je postala prepoznatljiva, cenjena, hvaljena. Da li je, kažem, bilo grešaka, sigurno je bilo, ali mislim da je vrlo važno da se ne…
(Aleksandar Martinović: Hajde navedi neku grešku.)
Ako bude prilike, a mislim da će biti.
(Aleksandar Martinović: Imaš priliku.)
Polako, polako, gospodine Martinoviću.
Tražite repliku, pa ću vam reći.
Dakle, hoću da kažem i želim to i onome ko dođe na mesto gospodina Šabića da nastavi taj timski rad, da se greške i propusti, ako ih je bilo, a bilo ih je svakako, koriguju, a i da nastave da se protive pritisku ili da odolevaju pritisku pre svega naravno vlasti, ali i drugih interesnih grupa i centara koji takođe na neki način su u toj instituciji Poverenika tražile zaleđe, oslonac i na neki način tražile mogućnost da ta institucija radi posao za njih i da odrađuje posao za njih.
Dakle, važna institucija, nisam za njeno ukidanje, kao što nisam bio ni za ukidanje komunalne policije, tako nisam ni za ovo, ali je odgovornost na vama i vašem timu i sad sa novim kapitenom koji će doći, pretpostavljam, za nekoliko dana utoliko veća, pogotovo što imate ovakvu klimu u društvu, u javnosti, pa i u Narodnoj skupštini, kako ste uostalom mogli danas da vidite, i koja nažalost nije incidentna, jer se plašim da postaje naša svakodnevica. To je što se tiče institucije.
Što se tiče ovih naših rasprava i polemika, one će se nastaviti, na vašu sreću, bez vašeg prisustva. Hvala.

Hvala, kolega Vukadinoviću.
Pravo na repliku ima dr Vladimir Orlić.
Izvolite, dr Orliću.

Evo zbog čega.

Ni oni sami više ne znaju jel jesu ili nisu u bojkotu, jel selektivno ili neselektivno, zato što ovo ovako, bukvalno identično, izgleda od početka ovog saziva. Kad kažu da su u bojkotu i kad kažu da nisu u bojkotu, isto ovako rade. Nema ih ceo božji dan, do 19.15 časova predveče. Šta su radili? Kud su se šetali? Jel to pena od kapućina ili pena od piva? Apsolutno me ne zanima. Ali onda dođu u 19.15 i nama koji smo ceo dan ovde i koji raspravljamo o dnevnom redu, onome što jeste predmet rasprave, sole pamet i onda oni pričaju – a šta ćemo mi da kažemo, a šta ćemo mi da glasamo? Pritom, pojma nemaju u Narodnoj skupštini, pojma nemaju o tome šta je tema, pojma nemaju o sadržaju Izveštaja, a nemaju pojma ni za šta hoćemo mi ili nećemo da glasamo, pa da nauče nešto. Mi ćemo da se izjasnimo o zaključcima koje je predložio skupštinski odbor. Nećemo mi da glasamo za izveštaj ovaj ili onaj, nego ćemo o tim zaključcima. Ali ne zna onaj ko klima glavom, jer da zna, tako bi rekao malopre. Ali ne zna ništa, pa ne zna ni to.

Druga stvar, što se pominje ili se ne pominje onaj ko nije tu? Hajmo kontra pitanje. Jel im prihvatljivo da svaki dan besomučno od jutra do mraka po milion jedan put pričaju o Aleksandru Vučiću i baš ih briga da li je tu ili nije tu, u stvari baš im odgovara što im u tom momentu nije blizu, jer su onda onako malo hrabriji, bolje se osećaju. Jel isto tako ovih dana usta ispiraju Nebojšom Stefanovićem? Jel ih mnogo pogađa pitanje da li je taj čovek tu ili nije tu? Pa pre će biti da su mnogo hrabriji kada stoje sami pred onim mikrofonima sa kojima vode dijalog, u stvari monolog, a koji im služe onako kako smo mi objasnili danas da im služe, i dnevni listovi i nedeljni listovi i kojekakve televizije, što ovdašnje, a pre će biti zagranične i vangranične. I sa tim društvom, u takvom okruženju oni su mnogo hrabri i jaki.

Mi da vodimo razgovor sa, šta je rečeno, Vukom Jeremićem kad bude tu. Pa Vuk Jeremić ovih dana nije nigde, nije nigde, jer se zavukao u mišju rupu. A zavukao se u mišju rupu jer ne može ljude u oči da pogleda, ne može da objasni svoje reči, šta su on, Boris Tadić, Dragan Đilas, kompletna žuta ekipa iz onog preduzeća DS radili, po sopstvenom priznanju, svojim rečima Srbiji i Crnoj Gori, e, zbog toga ne može nikog u oči da pogleda, pa ga nešto nema, kažu da je na nekom moru sada u Turskoj. On je na tom putu.

A pitanje je na kom smo mi putu. Mi smo na istom putu na kom smo od onog momenta kada smo počeli da se bavimo politikom, istom tom putu. Evropski put, za informaciju ovoga što pita, što se čudi, su objasnili ti njegovi kompanjoni. Jesmo li pre neki dan čitali njihove reči, kaže – za nas je priča o evropskom putu, za njih, uvek bila samo dobra priča i dobar mehanizam da mi na nekim izborima pobedimo. Mi se time nikada nismo bavili i nas to ne zanima. Šta njih zanima? Opet su sami rekli, a mi pročitali te njihove reči, pa evo da se podsetimo. Zanimali su ih upravni odbori, zanimali su ih devizni računi, zanimali su ih milioni koje su stavili na te račune, zanimao ih je luksuzan život, nova odela i skupi automobili.

(Predsedavajući: Hvala, dr Orliću. Privodite kraju.)

Poslednja rečenica, gospodine predsedavajući.

Hitler i fašizam su njihova slika i prilika, njih koji smatraju da smo mi manje vredni, da smo bića niže vrednosti, pa između ostalih i ovoga što tvrdi da smo mi ljudi koji su preživeli šlog, udareni u glavu, ne znamo da pričamo i ne umemo prezime Aleksandru Vučiću da izgovorimo, toliko smo mi niža bića. To je njihov fašizam i njihov hitlerizam.

A da mi menjamo stranu, na šta je malo pre pozvao Aleksandar Martinovića? Pa, neka se obrati sebi, kada već od svega što govori i misli polazi od sebe, Aleksandar Martinović za njegovu informaciju nikada nije trgovao svojim nacionalnim osećanjima, a ko je ovde beše bio Vlah za malo mandata i malo para i malo ćevapa u restoranu.

Hvala, doktore Orliću.
Sada pravo na repliku ima Đorđe Vukadinović. Izvolite, gospodine Vukadinoviću.

Predsedavajući do tri po minuta je govorio prethodnik.

Izvolite, imate i vi toliko vremena.

Hvala. Nadam se da mi neće trebati.

Dakle, znam o čemu se ovde radi u vidu elektronsku evidenciju se može videti koliko sam bio prisutan, ali to je manji deo ove skupštinske većine, ove se služi mesecima ili godina od početka ovog saziva.

Direktne neistine, kažem, laži i manipulacije, računajući da ljudi ne znaju ili ne mogu da provere razne stvari i to se stalno radi. Prvo, danas sam praktično ceo dan bio ovde i u sali, dakle, ovako i da nisam, ja sam gledao vas gospodine Martinoviću i gospodine Orliću, gledao sam vas jutros sve vaše replike, sva vaša izlaganja, a i ovde sam bio više nego dovoljno, više od polovine vaših poslanika gospodine…

(Aleksandar Martinović: Gde si bio? Odakle si me gledao?)

Gospodine, više od polovine ili dve trećine vaših poslanika koji su ovde, ali ima važnijih stvari od toga, dakle i da nisam i da sam došao, niste to rekli gospođi Macuri, niste problematizovali zato što je došla i ne treba da problematizujete. Vaši poslanici su mnogo manji od mene ovde bili prisutni.

(Aleksandar Martinović: A gde su tvoji?)

Dakle, znam o čemu se radi, vrlo pažljivo sam pratio, vrlo pažljivo sam pročitao ovaj izveštaj.

S druge strane, kada su neke teme koje nisam siguran ili smatram da nisu od velike važnosti za građane Srbije ili ja prosto nisam dovoljno vešt u njima, ja onda i ne uzimam reč. Dakle, kada uzmem reč samo govorim o onome što dobro poznajem ili što sam dobro proučio i o čemu sam se dobro raspitao za razliku od kolega, od nekih kolega iz vladajuće većine koji govore uvek istu mantru, sastave samo od pohvala na račun Vlade i predsednika. Nije važno koji je kontekst, važno je samo da se pljuju politički protivnici i da se hvali i veliča vođa.

Što se tiče odsutnih, kritike na račun odsutnih ili prisutnih protivnika, ne znam da li ste primetili, ja sam manje više šta sam imao rekao sam u lice Aleksandru Vučiću i zato sam došao i vratio se u ovaj dom. Ne govorim iza leđa, čak i vas ovde kada ne moram ne uzimam često u usta i govorim i pokušavam da govorim principijelno. Kako sam rekao i gospođi Brnabić, koliko sam mogao u onih sedam ili osam minuta koliko sam imao na raspolaganju kada je bila Vlada.

Dakle, meni to ne možete spočitati, gospodine Orliću, da ja iza leđa nešto radim. Nisam naravno menjao nikakva nacionalan opredeljenja niti bilo šta drugo, vaš je lider, ako ćemo već tako reći, mada pokušao sad da ga ne uzmem u usta, ali on je menjao svoja ideološka uverenja, vi ste menjali, gospodine Martinoviću svoja uverenja i to više puta, ali ne radi se o tome, poštujte instituciju u kojoj sedimo.

Niko nije savršen, niko nije bezgrešan, ali ja vam ponovo kažem, molim i apelujem, smanjimo malo količinu strasti, ili postajemo smešni i očajni. Kolektivno, verujte mi u očima ljudi koji to gledaju onako površno i sa strane ili još gore postajemo zarazni i onda će oni tako da se dele i ostrašćeno svađaju i možda biju po ulicama, a to nikome ne može da bude cilj pogotovo kada imamo zemlju koja je u poziciji u kojoj jeste Srbija sa svim problemima koje ima i ekonomskim i političkim.

U to ime, apelujem i završavam time, smanjimo malo količinu negativne energije, ne da bi se voleli i grlili već zato da bismo mogli da tražimo onoj minimum konsenzusa koji je možda moguć među nama. Hvala vam.

Hvala, kolega Vukadinoviću.
Pravo na repliku ima dr Vladimir Orlić. Izvolite.