Hvala, koleginice Papuga.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Radojević. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Pitanje upućujem predsednici Vlade Ani Brnabić i ministru privrede Goranu Kneževiću.

Dame i gospodo, ja dolazim iz Kragujevca, bivše srpske prestonice i bivšeg industrijskog giganta, radničkog grada, a danas grada ljudi bogatih duhom, ali, nažalost, malo manje bogatih materijalno.

Kao što Smederevce večito brine situacija u „Železari“ ili ljude u Majdanpeku kao što brine situacija u rudniku bakra, tako i nas večito brine situacija u našoj automobilskoj industriji i ovoj situaciji u „Fijatovoj“ fabrici koja je nastala kao deo naše čuvene perpetum mobile ekonomije i davanja subvencije od 10.000 evra za otvaranje radnih mesta.

Nažalost, za razliku od naših planova, život i tržište imaju neke svoje zakone. Danas smo u situaciji da će zaposleni u kompaniji Fijat krajsler automobili Srbija biti upućeni na plaćeno odsustvo sve do početka njihovog kolektivnog odmora, koji počinje 29. jula, a završava se 19. avgusta. Želim da upoznam kolege i građane Srbije da je Vlada Srbije već odobrila kompaniji Fijat krajsler dodatne dane plaćenog odsustva do kraja ove godine. Znači, to je ukupno 132 dana. To znači da je broj dana povećanog odsustva povećan za još 87 dana od zakonom dozvoljenih 45 dana plaćenog odsustva. To je, dakle, četiri i po meseca plaćenog odsustva usled smanjene proizvodnje koja odavno radi u smanjenim kapacitetima još od 2016. godine, kada je ukinuta treća smena i otpušten deo radnika.

Usled smanjene potražnje za modelom koji se proizvodi u Kragujevcu, ove godine će biti proizvedeno 30.000 automobila, što je daleko najmanje od početka proizvodnje u ovoj fabrici.

Za vreme tog plaćenog odsustva radnici dobijaju 65% redovne zarade i sada će većina tih ljudi biti prinuđena da potraži posao kao sezonski radnici u poljoprivredi.

Pošto je država vlasnik 33% kapitala u kragujevačkoj fabrici automobila, pitanje upućujem predsednici Vlade i ministru privrede Goranu Kneževiću, a pitanje glasi – da li „Fijat Krajsler“ grupacija uopšte ima investicioni plan za Srbiju i da li su oni imali uvid u taj plan? Moramo da znamo da li će kompanija nastaviti poslovanje ili će uslediti otkazi radnicima, jer od toga zavisi život 2.000 kragujevačkih porodica. Hvala.

Hvala.

Reč ima Hadži Milorad Stošić.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani penzioneri Srbije, imam poslaničko pitanje za ministra u Vladi Republike Srbije gospodina Zorana Đorđevića, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Moje poslaničko pitanje biće u vezi reforme penzijsko invalidskog sistema i izmena i dopuna Zakona o penzijsko invalidskom osiguranju. Kao što je poznato, PUPS i gospodin Milan Krkobabić pokrenuli su otvoreni društveni dijalog o nužnosti reforme penzionog sistema i očekujemo da dijalog bude prihvaćen. PUPS je pokrenu dijalog i svi su pozvani. Nudimo predlog, ne i rešenja. Verujemo da ćemo do rešenja doći u konstruktivnoj i zdravoj atmosferi. To su razgovori koji ne mogu da zaobiđu udruženja penzionera, reprezentativne sindikate, nevladin sektor, stručnu javnost, predstavnike Vlade i relevantne političke partije. Jasno je da će konačnu reč imati poslanici Skupštine Republike Srbije.

Odluka o prestanku umanjenja penzija je veoma dobra. Ova odluka na kojoj je PUPS insistirao otvara prostor da uđemo u nešto što se zove ozbiljna reforma penzionog sistema i ta reforma mora biti etapna. Prvi korak su održiva zakonska rešenja koja će regulisati tu problematiku. Takva rešenja, sveobuhvatna i stabilna, potpuno će isključiti bilo kakav uticaj pojedinca, grupe, partije, ali i opravdanu brigu ljudi da li je penzija povećana ili nije i koliko.

Moje pitanje je – da li će ministarstvo i Vlada prihvatiti dijalog koji je ponudio PUPS i da li će organizovati otvoreni dijalog, društveni dijalog sa relevantnim predstavnicima?

Svima su puna usta brige za penzionere, ali malo ko se odazvao pozivu PUPS o dijalogu reforme PIO sistema i Zakona o PIO.

Moje drugo pitanje biće u vezi izmene i dopune Zakona o PIO. Gospodine ministre, već duže vremena kroz štampu se provlače pitanja o izmenama i dopunama Zakona o PIO. U opciji je više predloga izmena i dopuna i razne preporuke određenih struktura, pre svega Fiskalnog saveta, kao i predloga i preporuka pojedinih stručnjaka za ovu oblast. Za sada najmanje se tu pitaju onih kojih se taj zakon tiče, a to su penzioneri koji su u prethodnom periodu dali veliki doprinos u stabilizaciji državnih finansija i budžeta Republike Srbije.

Fiskalni savet je predložio pet rešenja, odnosno pet modela koji uzimaju u obzir inflaciju, rast zarada, kao i povećanje BDP. Prvi model koji je predložio Fiskalni savet je da se penzije usklađuju sa inflacijom i delom rasta budžeta domaćeg proizvoda preko 2%. Drugi predlog je usklađivanje 50% sa inflacijom i 50% sa rastom zarada. Treći predlog je 50% sa inflacijom i 50% sa rastom prosečnih zarada, tzv. švajcarski model, koji smo imali do 2006. godine.

Alternativa Fiskalnog saveta je da se penzije usklađuju 40% sa inflacijom i 60% sa rastom zarada, kao i 30% sa inflacijom i 70% sa rastom zarada. Najava ministra finansija da je najbliže rešenje, odnosno švajcarski model indeksiranja penzija, a to je 50% sa inflacijom i 50% sa rastom zarada. Svakako, bolji modeli su 40% prema 60%, odnosno 30% prema 70% odnos inflacije i zarade.

Patrija ujedinjenih penzionera Srbije predlaže i insistira na pravilu, odnosno formuli 3P-penzije prate plate, kao što je slučaj sa Nemačkom, Švedskom, što mi kao narod i država priznajemo da su standardi ovih država najbolji i tome kao država težimo. PUPS se ne bez razloga zalaže za formulu 3P-penzije prate plate, jer je to jedini model koji garantuje da će penzioneri biti u ravnopravnom odnosu sa zaposlenima i neće biti građani drugog reda.

Koliki procenat rasta plata profesora, doktora, oficira, policajaca ili drugih državnih službenika koji rade, toliki procenat profesora, oficira, policajca i drugih službenika koji su u penziji. Taj model bi bio pravičan zbog odnosa penzionera kod odluke da se određenom delu zaposlenih i delu penzionera umanji plata, odnosno penzija radi stabilizacije finansija i budžeta. Tada je važila formula 3P-penzije prate plate, koliko je bilo umanjeno zaposlenima, toliko i penzionerima.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Moje pitanje ministru Đorđeviću je – da li će se uzeti u obzir nemački i švedski model da se 100% prate zarade i plate, jer je neophodno izvršiti duboke reforme i sistema i Zakona o PIO? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Ovoga puta imam samo jedno pitanje, koje ide na najviše adrese - predsednik Republike, predsednik Vlade i Ministarstvo spoljnih poslova, a tiče se ove aktuelne jučerašnje i današnje posete francuskog predsednika Emanuela Makrona Srbiji.

Da ne bude nesporazuma, uvek je važno kada prvi ljudi važnih evropskih zemalja posećuju i sastaju se sa liderima Srbije i protiv toga niko nema ništa protiv.

Ali, prilikom tih susreta, to je moje mišljenje, treba imati barem mrvu elementa nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja, tim pre što, sećamo se kako je jesenas protekla poseta, odnosno proslava i obeležavanje 100 godina pobede u Prvom svetskom ratu ili Velikom ratu i kakav je tamo tretman imala srpska delegacija, odnosno srpski predsednik. Da ne govorim o zastavi Kosova u Notr Damu i onom ponižavajućem mestu na koje je bio smešten predsednik, ko god on bio, šta god o njemu mislili, predsednik jedne od zemalja pobednica u tom Velikom ratu.

Dalke, u tom kontekstu se dešava ova poseta, važna poseta i domaćin, umesto da je iskoristio priliku da se izvini zbog tog incidenta, najblaže rečeno incidenta, u Parizu, zapravo je napravio jedan novi diplomatski gaf. Zato kažem da moje pitanje ide na dve adrese. On je rekao, citiram – Srbija i Kosovo su zaista evropske države. Dakle, evropske države su Srbija i Kosovo i mi treba da pomognemo da se to prevede u realnost, odnosno činjenice ili realnost.

U tom svetlu je govorio i o potrebi sporazuma između Srba i Albanaca, odnosno između Srbije i Kosova, jer taj eufemizam Beograd i Priština uglavnom se koristi u našim medijima, većina evropskih državnika ga, nažalost, ne koristi, nego govori o Srbiji i Kosovu kao ravnopravnim zemljama. U tom kontekstu, Makron je govorio o nemačko-francuskom primeru i rekao je da ponos nacije nije u konfliktu sa zemljom koja vam je sused, dakle, ponovo insinuirajući da je Kosovo sused Srbiji.

Naravno da je poznato da se ne slažemo sa većinom evropskih zemalja, ne sa svima, srećom, ali sa većinom evropskih zemalja i većinom zapadnih zemalja po tom pitanju, ali kada je već tako visoka poseta, na najvišem nivou, u pitanju, onda je, mislim, bilo neophodno da se ljubazno i učtivo skrene pažnja i stavi do znanja gostu da Srbija smatra da nije Kosovo nezavisna zemlja i da nije sused Srbije. Posebno je važno u svetlu svega ovoga što se dešavalo prethodnih meseci na relaciji Pariz-Beograd i u tom smislu neka diplomatska reakcija Ministarstva spoljnih poslova, recimo, ambasadoru Francuske, mislim da bi bila na mestu, a ne bi narušila čitav pozitivan kontekst.

Ono što je najtužnije u svemu tome, srpski mediji, većina domaćih medija, ovde pred sobom imam sve srpske dnevne novine koje izlaze u Srbiji, osam novina, ja sam prelistao pažljivo, ni jedna novina nije zabeležila tu izjavu Emanuela Makrona. Oni koji nisu gledali TV prenos, uživo, prenos sa konferencije za štampu, građani Srbije prosto ne znaju za tu izjavu. To je verovatno u želji da se ne naruše dobri odnosi i pozitivna atmosfera u vezi sa tim.

Ali, zabijanje glave u pesak, to je moje najdublje i najiskrenije mišljenje, zatvaranje očiju pred tim stvarima, takvim izjavama i takvim nediplomatskim gestovima, kakav je i sada učinio predsednik Makron, ne doprinosi ni bilateralnim odnosima, ne doprinosi ugledu Srbije u svetu, već naprotiv.

Dakle, ta vrsta autocenzure koju su preneli naši mediji i naš politički vrh mislim da je zapravo štetna, kontraproduktivna i samo omogućava da se takvi događaji i takve izjave gomilaju, a ima ih mnogo. Šteta je i žalim što je ukupno dobra atmosfera ove posete narušena tim incidentom, a još više žalim što naše Ministarstvo spoljnih poslova ili, za sada, naša diplomatija i naš politički vrh nisu reagovali, kažem, učtivo ali odlučno na to što se dogodilo juče u Beogradu, baš kao i ono jesenas u Parizu. Hvala.

Hvala, gospodine Vukadinoviću.
Reč sada ima Marjana Maraš. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi narodni poslanici, iskoristiću svoje pravo u skladu sa Poslovnikom da danas postavim dva poslanička pitanja koja su, po meni, od mnogo veće važnosti od uvođenja crnogorskog jezika u lokalnu samoupravu Vrbas, s obzirom da se naših svega 213 sugrađana izjasnilo da govori crnogorskim jezikom, a mislim i da imam pravo to da kažem, s obzirom da pripadam crnogorskoj nacionalnoj manjini a govorim srpskim jezikom.

Prvo pitanje postavljam ministru poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Naime, Vlada Republike Srbije donela je uredbu o kriterijumima i utvrđivanju površina poljoprivrednog i šumskog zemljišta u postupku vraćanja oduzete imovine koja treba da reši pitanje zemljišta otuđenog u postupku komasacije, odnosno arondacije.

Uredba je stupila na snagu 21. aprila 2018. godine. Uredbom se reguliše postupak restitucije u komasiranom području, a omogućeno je i da se formira Fond državnog poljoprivrednog zemljišta iz kojeg će se vraćati zemljište bivšim vlasnicima, utvrđeni su kriterijumi za vraćanje poljoprivrednog odnosno šumskog zemljišta u svojini Republike Srbije na području katastarskih opština u kojima je nakon oduzimanja sproveden postupak komasacije, odnosno arondacije zemljišta, kao i kriterijumi za utvrđivanje površine poljoprivrednog i šumskog zemljišta koje se ne vraća u postupku vraćanja oduzete imovine, bliže je definisan pojam komasacione mase iz člana 24. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Definisano je, takođe, da se bivšim vlasnicima najpre vraća zemljište na katastarskoj opštini na kojoj je oduzeto. Ukoliko ne može da se vrati na toj katastarskoj opštini, vraća se na susednoj katastarskoj opštini u okviru lokalne samouprave a ukoliko ni to ne može, vraća se na bilo kojoj katastarskoj opštini u okviru lokalne samouprave i, na kraju, može da se vrati zemljište iz bilo koje susedne opštine, tj. jedinice lokalne samouprave.

Upravo ovo predstavlja problem opštini Vrbas, s obzirom da je do sada vraćeno 1.200 hektara zemljišta restitucijom iz opštine Vrbas, a u Fondu državnog poljoprivrednog zemljišta iz koga će se vraćati zemljište nalazi se još 332 parcele iz opštine Vrbas.

Do sada je vraćeno zemljište koje su, recimo, potraživali pravni zastupnici Dunđerskih u Bečeju i Srbobranu, to je oko 300 hektara vraćeno u katastarskoj opštini Zmajevo, u okviru naše lokalne samouprave, vraćen je i jedan deo zemljišta koji je potraživan u katastarskoj opštini Despotovo, a to je susedna opština Bačka Palanka. Obrazloženje u jednom slučaju je bilo da ne postoji više zemljišta koje može da se vrati u određenim opštinama, a drugom slučaju da nije sproveden postupak komasacije.

Zbog toga postavljam pitanje ministru poljoprivrede - da li se na ovaj način upravo kažnjavaju opštine koje su sprovele postupak komasacije, tj. ukrupnjavanje, uredile svoje poljoprivredno zemljište?

Prema podacima novosadske područne jedinice u zakonskom roku podneto je još 8.600 zahteva, uglavnom iz Vojvodine, kojima se potražuje poljoprivredno zemljište koje je bilo predmet komasacije.

Prihodi od zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta u 2017. godini u našoj opštini su bili 100 miliona, u 2018. godini 60 miliona i ove godine su planirana ista sredstva.

Drugo pitanje želim da postavim ministru zaštite životne sredine, a tiče se naknade za zaštitu i unapređivanje životne sredine, koja nakon usvajanja Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara krajem prošle godine više nije prihod lokalnih samouprava.

Pitanje je da li će prema Uredbi naknadu za zaštitu i unapređenje životne sredine plaćati pravna lica koja su započela postupak ishodovanja integrisane dozvole ili će i ona biti oslobođena kao lica koja su ishodovala pre roka integrisane dozvole? Napominjem da su pravna lica ujedno i najveći zagađivači, poput "Vitala", "Šećerane" i "Karneksa", do 1. marta 2019. godine naknadu plaćali lokalnoj samoupravi. Prihodi od te naknade su bili pet miliona na mesečnom nivou, što ukupno iznosi 60 miliona.

Upravo iz svih ovih razloga predsednik opštine Vrbas Milan Glušac obratio se i Ministarstvu finansija sa molbom za dodelu sredstava iz tekuće budžetske rezerve Republike Srbije za potrebe finansijske konsolidacije, s obzirom da imamo zatečene u opštini dugove koji su nastali pre 2013. godine. Do sada je vraćeno 300 miliona dugova, a u jednom momentu iznos tih dugova je iznosio gotovo dva budžeta. Zahvaljujem.

Hvala, koleginice Maraš.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam nekoliko pitanja za predsednicu Vlade Srbije Anu Brnabić.

Da li postoji opasnost da budu otežane evrointegracije Srbije, s obzirom na rastuću netoleranciju agresivne manjine u društvu koja sve otvorenije osporava pravo na mišljenje i pravo govora svima onima koji drugačije misle od njih, a posebno predsedniku Republike Aleksandru Vučiću? Ne moram da napominjem da su u pitanju fundamentalne evropske vrednosti – sloboda izražavanja, sloboda govora i sl.

Zašto ovo pitam? Zato što jedan deo našeg društva, a to je uglavnom onaj deo koji se prepoznao u onoj sintagmi lažna elita, kvazielita, kontinuirano sprovodi hajku protiv svih onih koji ne dele njihove stavove. Ukoliko neko drugačije misli od njih, a još se pri tome usudi da to javno kaže ili napiše, odmah biva prokazan u njihovim medijima i na društvenim mrežama, odmah biva stavljen na stub srama, odmah biva predmet linča i odmah biva označen kao nižerazredno biće. Po pravilu dobija epitet da je neobrazovan, glup, nepismen, retrogradan u svakom smislu, primitivan, krezub i sl. Ako pak nikako ne mogu da mu prišiju takvu etiketu, onda se prelazi na ideološke i političke kvalifikacije – fašista, šovinista, totalitarista, presvučeni radikal itd.

Svedoci smo ovih dana jedne takve kampanje protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića, jer je otišao korak dalje i napisao autorski tekst u kome je analizirao ovaj fenomen koji u Srbiji nije od juče, već postoji decenijama, a to je nastojanje ovih krugova da podele srpski narod na tzv. elitu i običan narod. Već sutradan po objavljivanju ovog teksta, diglo se na noge sve ono što se prepoznalo u tom tekstu, i ala i vrana je odmah požurila da osudi Aleksandra Vučića, usput vređajući ga na najbrutalniji način, a sve to sa dozom njihovog elitizma.

U toj hajci prednjače neke televizije, poput one Šolakove N1, ali ima i raznih štampanih biltena Saveza za Srbiju, i dnevnih, i nedeljnih.

Dnevni bilten Saveza za Srbiju pod radnim nazivom „Danas“ je otišao najdalje u toj histeriji i gotovo nedelju dana već se isključivo i jedino bave ovim tekstom. Toliko ih je zabolela istina. Svaki dan imamo razne nazovi stručnjake, uglavnom te lažne elitiste koji drvlje i kamenje bacaju po Vučiću. Svega tu ima, od samozvanih eksperata, preko potrošenih političara, novinara u pokušaju, do samozvanih intelektualaca. Svako je dobrodošao ako će napasti Aleksandra Vučića, bez obzira i na zanimanje i na opredeljenje, od Ljotićevaca do „Žena u crnom“, od krajnje levice, do ekstremne desnice, i konzervatizam i liberalizam. Sve može ako će napasti Aleksandra Vučića.

Pogledajte kako to izgleda. Evo, „Danas“ kaže – Vučićeva opasna orgija radikalskog populizma. Pa tu imamo razne sagovornike: Vladeta Janković, to nam je ovaj što je bio ambasador po belom svetu, pa bi opet da bude ambasador samo mu ne uspeva, pa Žarko Trebješanin, pa Sanda Rašković Ivić, isto jedna ambasadorka, sve sami ambasadori, a da ih pitate za rezultate njihovog službovanja, rezultati su nula. Pa Marinika Tepić, pa Zoran Lutovac, pa imamo Janko Baljak, Ognjen Radonjić, Branislav Lečić, Marko Šelić Marčelo, kad sam pitao ko je taj, kažu – peva nešto, svira nešto, ne znam ni ja, pevač. Znači, od deset sagovornika imate pet aktivnih političara i jednog pevača. To su njihovi eksperti.

Vidim da su počeli da potpisuju nekakvu peticiju, pa se hvale koliko su potpisa skupili. Hajde da vidimo ko su ti potpisnici peticije, sve sami stranački aktivisti ili ljudi koji su od ranije poznati kao neko ko mrzi Aleksandra Vučića i SNS.

Pazite sad, ovako: Zoran Živković, lider Nove stranke, pa predsednik Stranke Slobode i pravde, čuj slobode i pravde, Dragan Đilas, pa novinar u pokušaju Slaviša Lekić, pa istoričarka Dubravka Stojanović, to je ona što je tvrdila da smo mi počinili genocid u Srebrenici, pa Dušan Petričić, to je onaj karikaturista koji je u direktnom obraćanju na televiziji „N1“ tvrdio da je srpski narod glup, neobrazovan, nepismen. Tu je i bivša predsednica Vrhovnog suda, Vida Petrović Škero, dobro je da je tu, već sam se uplašio.

Moram da priznam da mi je mnogo drago što su se svi tamo okupili na tom mestu. Zaista mi je drago što su svi tamo. Postavlja se pitanje – kako uvek svi ti ljudi da budu potpisnici istih peticija? Ako hoćete, baš ako pogledate, i u novijoj istoriji, uvek su ti ljudi ili bar većina njih bili na strani srpskih neprijatelja. Uvek su bili na onoj strani koja je bila protivnik srpskih nacionalnih interesa. Bili su prvi da se Srbija proglasi jedinim krivcem za ratove devedesetih, prvi su bili da se prizna nekakav genocid u Srebrenici, prvi su bili da se Republika Srpska proglasi genocidnom tvorevinom, da Kosovo bude nezavisno. Očigledno da je u pitanju duboka frustracija i mržnja prema…