Hvala, kolega Arsiću.
Vi ste se javili, kolega Rističeviću, ali niste pomenuti.
(Marijan Rističević: Kako nisam, jesam.)
U redu, izvolite.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, pravo na repliku.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Arsiću, za utaju poreza od strane „SBB“ ste u pravu.

Vi, dragi građani Republike Srbije, pošteni, vredni i časni, vi ste pretplatnici „N1“ televizije. Vi niste samo pretplatnici „RTS-a“, nacionalnog servisa, vi ste pretplatnici i „N1“ televizije, „Nova S“ televizije, „Sport klubova“. Vi plaćajući pretplatu „SBB-u“ finansirate te kanale, a objasniću i kako.

Kada stigne pretplata „SBB-u-, čiji je vlasnik „Junajted grup“ i „Junajted medija“, oni taj novac prosleđuju u Luksemburg tako što plaćaju lažnim prekograničnim kanalima, zato što se emituju u njihovom kablu. Namerno sam rekao emituju, a ne reemituju, što bi bilo dozvoljeno, ali reemitovanje istovremeno objavljivanje i u Luksemburgu i ovde, a to se ne čini.

Vi, dragi građani, plaćate pretplatu tako što oni novac ispumpaju na račune tih lažnih prekograničnih televizija. Domaći mediji to ne dobijaju. Domaći mediji samo mogu da plaćaju naknadu za emitovanje REM-u koji ne radi svoj posao, jer da REM radi svoj posao, on bi naložio da ti lažni prekogranični kanali budu isključeni, a ako operater to ne radi, privremeno mu se oduzima dozvola. Operator je „SBB“. Oni to ne čine zato što su u talu i onda se taj novac ispumpava napolje.

Gospodine Arsiću i gospodine Martinoviću, recite mi –da li bi neko kupio gubitaša koji pravi gubitke od 2015. godine, što „SBB“ prikazuje u Srbiji, jer ispumpa pare, pa nema dobiti? „Telekom“ sa duplo manjim tržištem u telekomunikacijama, ima dobit od 150 miliona i još finansira reprezentaciju, sportske klubove itd, ima dobit od 150 miliona i to uplati na račun, gospodine Martinoviću, u budžet Republike Srbije, odakle Teodorović, klimotresni, kako ga zove Atlagić, prima platu. „Telekom“ to uplati, „SBB“ ništa ne uplaćuje, prikazuje lažne gubitke, jer ispumpa pare iz pretplate građana, ispumpa na lažne prekogranične kanale, REM se pravi mrtav, oni ispumpaju te pare, taj novac, prikažu gubitak.

Da li bi vi kupili od gubitaša za 2,6 milijardi evra, za koliko je „SBB“ kupljen pre godinu dana? Svakako da ne bi. Ali, oni koji to kupuju napolju, znaju kako Šolak, Đilas ispumpavaju novac. To je ista ekipa, oni su sastavni deo te iste ekipe i to se dešava godinama.

Mi to moramo prekinuti, neka „Nova“, neka „N1“ objavljuju šta god hoće o nama, ali aman ljudi, aman Ćosiću, registruj se bre u ovoj zemlji, od pretplatnika ove zemlje živiš. Ništa ne plaćaš ni REM-u, ni SOKOJ-u, ni Ratel-u, itd. Domaći mediji plaćaju to. Emituješ ne ovlašćeno reklame na lažne prekogranične televizije, dodatno im još uzimaš hleb i medijima i novinarima i vlasnicima itd. Neko to mora da prekine. Ja znam, premijerka me upozorila, da su oni veoma opasni ljudi, ali ja ovo moram da kažem, ispumpavanjem para, tačno je gospodine Arsiću, oni utaje porez, jer nema dobiti, nema poreza na dobit. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Za ovo što ste rekli, za „N1“ televiziju i njihove povrede zakona, to ste gospodine Rističeviću sve u pravu. Ja sam samo dužan zbog građana Srbije da još jednom napomenem kolika je gramzivost u pitanju, kada govorimo o ljudima poput Dragana Đilasa i Vuka Jeremića.

Dakle, Vuk Jeremić je podneo tužbu protiv Vučića za naknadu nematerijalne štete, u visino od 50 miliona dinara. Sad, pazite, on je podneo tužbu koja glasi na 50 miliona dinara u državi koja je pretrpela NATO agresiju 1999. godine, u državi koja je pretrpela pljačkašku privatizaciju za vreme dok su Vuk Jeremić, Dragan Đilas, Boris Tadić i ostali bili na vlasti. Podneo je tužbu na 50 miliona dinara u državi koja se još uvek oporavlja teškom mukom od posledica vlasti Vuka Jeremića, Dragana Đilasa, Borisa Tadića i ostalih, do 2012. godine.

Šta znači tužba i šta znači kada bilo kog građanina Srbije, pa i Aleksandra Vučića, tužite za nematerijalnu štetu u iznosu od 50 miliona dinara? Dovoljno je uzeti papir i olovku. Za 50 miliona dinara prosečan Srbin treba da radi, evo, ja sam to pokušao da izračunam, znači za 50 miliona dinara da biste platili Vuku Jeremiću to što je Aleksandar Vučić samo citirao američke medije da su njegovi kompanjoni uhapšeni i procesuirani u SAD. E, sad, gospodine Rističeviću, uzmete papir i olovku, vi ste domaćin čovek, umete da računate, za 50 milina dinara prosečan Srbin treba da radi više od 80 godina i da nema nikakve izdatke, znači, da nema roditelje, ženu, decu, kuću, stan, da ne plaća porez, da ne jede, da ne pije, da se ne oblači, da ne kupa itd. Znači, prosečan Srbin treba da 80 godina neprekidno radi, da nema nikakve izdatke, da bi udovoljio ovakvom tužbenom zahtevu tužioca koji se zove Vuk Jeremić.

Sad opet, kad uzmete papir i olovku, za 50 miliona dinara možete da napravite najmanje 10 dečjih vrtića, možete da napravite, odnosno da renovirate više od polovine zgrade Dečje klinike u Tiršovoj ulici i da opremite tu zgradu za lečenje dece. Sve ovo Aleksandar Vučić radi. Dakle, povećao je građanima Srbije, zahvaljujući svojoj politici, i plate i penzije. Renovirali smo škole i bolnice, pravimo nove. Pravimo nove auto-puteve. Ušli smo u projekat Tiršova 2.

Sve to nije bitno, sve to nije važno za Vuka Jeremića, on čovek traži svojih 50 miliona dinara, zato što je Aleksandar Vučić imao hrabrosti da samo citira američke medije da je Vuk Jeremić dok je bio predsednik Generalne skupštine UN i dok je tamo predstavljao državu Srbiju, a iz budžeta gospodine Rističeviću, ako se ne varam, na mesečnom nivou dobijao 8.000 evra za svoj rad u Njujorku, on sad potražuje 50 miliona dinara. Pa pazite o kakvim gramzivim, o kakvim nezajažljivim ljudima se radi. Nije dovoljno sve ono što su opljačkali dok su bili na vlasti, nego sada traže astronomsku sumu od 50 miliona dinara.

Sličnu sumu traži, inače, i Saša Radulović, sličnu sumu traži Dragan Đilas od države Srbije, zato što je Aleksandar Vučić, kao predsednik Republike koji je zastupa, postavio pitanje koje postavlja svaki normalni građanin Republike Srbije, kako neko može za nekoliko godina da se obogati za 500 milina evra. Dakle, Vuk Jeremić traži da mu se za nematerijalnu štetu, mada ja ne znam u čemu se ona sastoji, isplati 50 miliona dinara. Eto, sa takvim ljudima mi imamo posla.

Ono što sam zaboravio da kažem, a ostao sam dužan u malopređašnjoj diskusiji sa Aleksandrom Šešeljem, 30. decembra 2018. godine, taj isti Vuk Jeremić, kaže, zamislite – Vučić je nasilnik, on je kukavica, on ne može da izdrži ni čvrst pogled, a kamoli neki ozbiljni pritisak. Dana 3. decembra 2019. godine kaže – diktator sa ogromnom zebnjom čeka subotu. To su one subote kad su oni protestovali, kad su okupljali po trgovima i ulicama širom Srbije po 50, 100, 200, ljudi itd.

Evo, ja sad mogu da vam pokažem, danas su organizovali jedan performans ispred beogradskog rektorata. Kaže „Jedan od pet miliona“ – Studenti ne ćute, Da ne bude više lažnih diploma. Sad pogledajte tu silu koje se Aleksandar Vučić plaši, ne sme da ih pogleda u oči, ne može da izdrži njihov ozbiljan pritisak. Bukvalno troje mladih ljudi, koji su očigledno zloupotrebljeni, blokira ulaz u rektorat Beogradskog univerziteta. To se dešava danas, zato što je juče oborena laž Dragana Đilasa i Vuka Jeremića da Nebojša Stefanović ne sme da pokaže svoju diplomu. Čovek pokazuje i diplomu, pokazao je i studentski dosije, sa sve fotografijom iz 1995. godine. Ne, to sad ništa ne važi, sve to nije dovoljno. Evo, danas kaže, ta velika sila „Jedan od pet miliona“ blokira Beogradski univerzitet, sa jednim studentom i dve studentkinje. Evo, to je ta sila koje se plaši Aleksandar Vučić i ne može da izdrži njihov ozbiljan pritisak.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Martinoviću, malo vam je olovka neprecizna.

Kod mene je to malo preciznije. Po današnjem prosečnom ličnom dohotku, potrebno je za tih 50 miliona, za koliko oni tuže, potrebno je da prosečan Srbin radi 83,4 godine. Ali, nemojte to da računate, njihovu želju, a našu platu, za vreme naše vlasti. Računajte to na 32.000 dinare, nemojte na 50.000, jer oni misle, kada su u pitanju građani, da je 32.000 bolje od 50.000, a kada su oni u pitanju bolje je 50 miliona od 32 miliona. Imaju oni dvojne standarde.

E sad, u vreme njihove vladavine, kada uzmete prosečan lični dohodak, trebalo je 130 godina, znači, nije trebalo da se rodi čovek, pa da živi 83,4 godine, kod njih je morao da se rodi još jedan, pa da nastavi. Trebalo je ukupno 130 godina da bi se otplatili tih 50 miliona, za koje oni tuže, po njihovom prosečnom ličnom dohotku. E sada, vi mislite da je to veliki iznos. Za njih to nije veliki iznos. To što je za nas veliki iznos, za njih je mrvica. Da li vi znate da je to, naviklo se to na luksuz, Jeremić, Đilas itd. Kad oni tuže neki medij, dobiju ovako za šest meseci, sud presudi, sud njihove partije presudi na brzinu – 300.000, 400.000 itd. Kad ja tužim, ja dobijem 50.000. Moj duševni bol manje vredi od njihovog. Oni imaju bolniju dušu, kako da kažem. Cifre su cifre, oni su bogatiji, njihova duša je samim tim bogatija, mada novac i duša su dve različite stvari. Da oni imaju duše, oni ne bi ni imali tako veliki novac. I tako bezdušni, oni imaju duševni bol. Mi zato nemamo. Oni su elita, to je minimum fašizma što oni rade.

Ali, da li vi znate da je ta suma koju oni potražuju samo 1.250-ti deo onoga što je Dragan Đilas zaradio dok je bio na funkciji? Izračunajte dobro. Zaradio je 500 miliona evra, a traži 50 miliona, to je 400.000 evra. Uzmite olovku, gospodine Orliću i gospodine Martinoviću, to je 1.250-ti deo. To što je nama ogromno, njima je samo mrvica. Hvala.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Vladimir Orlić.

U pravu ste, gospodine Rističeviću, kada se preračuna, to ispadne toliko.

Ja sam mislio da je neka druga stvar bila po sredi kada je Vuk Jeremić odlučivao koliko će da stavi, koji iznos će da stavi u tu vrstu zahteva. Meni se sve nekako činilo, bilo mi je očiglednije da se Vuk Jeremić rukovodio onim iznosom za koji se pokazalo da ga Đilas ima i da njim raspolaže onog trenutka kada je rešio da ozvaniči svoje vlasništvo nad DS. Jel beše tačno 50 miliona bilo u pitanju ili nešto približno tome onog duga DS?

(Marijan Rističević: Četrdeset devet miliona.)

Četrdeset devet miliona. Izvinite, gospodine Rističeviću, ja nisam to pratio tako precizno kao vi. Znači, 49 miliona je bila DS, a onda Jeremić, znači, traži 50 miliona, stranka je kompletna bila jeftinija za jedan milion u odnosu na ovo što Jeremić traži, verovatno želeći da Đilasa u nečemu nadmaši. Meni je jasno da između njih postoji ozbiljna trka ovih dana i teško laktanje na temu ko je tu važniji i ko je tu veći bos, od tih raznih kapoa ko će da bude „kapo di tuti kapi“.

Mene uopšte ne čudi, da je onaj snimak, na kom se Jeremić onako kikoće u razgovoru sa Roćenom i smeju se kako su majku majčinu Srbiji i Crnoj Gori. Da se možda pojavio, baš kao posledica te vrste obračuna, odnosno obračuna između Đilasa i Jeremića, i da vam kažem nešto, Dragan Đilas sigurno nije sa pokušajem da generiše lažnu aferu oko Megatrenda išao na slepo i da mu nije palo na pamet da ćemo se mi setiti i postaviti pitanje, pa čekaj, jer Jeremić išao na taj Megatrend da drži predavanja. Ja sam uveren da Đilas o tome razmišljao unapred i da je baš zato temu i birao na taj način, jer on hoće da mi podsetimo narod Srbije na Jeremića, tu njegovu epizodu, ali i na ova njegova nedela koja se tiču i ovog Patrika Hoa i Šejka Tadijana Gadijana, kako se već zove, i Patrika, kako se ono zove Lozoja. Hoa Patrika Lozoja, da li znate gospodine Rističeviću, kako mu beše ime, ja ne mogu da se setim?

Ali, sigurno je Đilas računao na to da ćemo se mi tih stvari setiti i podsećati na Jeremića. Nije računao da ćemo da se setimo da je Dragan Đilas slao svoje ljude na taj Univerzitet, između ostalog slao je i svog gradskog sekretara za prosvetu, da se tamo školuje. Tada im ništa nije bilo sporno, tada im je sve bilo jasno, treba da bude navodno sporno i navodno nejasno samo onda kada bi oni da se obračunavaju, ili sa nekim od nas ili međusobnom.

Ali, kako da vam kažem, mogu oni da kupuju sopstvene stranke za 49 ili 50 miliona, mogu da se iživljavaju svojim zahtevima, tužbama i žalbama, ništa od toga neće nas sprečiti da postavljamo ona pitanja koja su, i tu je gospodin Martinović potpuno upravu, upravu su i ljudi SRS koji su ih pomenuli danas. Pitanja su potpuno logična i apsolutno su na mestu. Kako je moguće da neko poput Dragana Đilasa nema ništa kada stupa na funkcije, obavlja najvažnije funkcije u državi, a sa njih odlazi vremenom, sve bestijalniji, i sve bestidnije bogatiji, da mu se danas imovina meri u 25 miliona evra u nekretninama samo i u onome što on priznaje samo, a kolika je ukupno, to verovatno znaju samo on i eventualno Jeremić, jer moguće je, pošto previše znaju jedan od drugome, onda zbog toga jedan drugome onda zbog toga jedan drugome ovakve igre i nameštaju.

Pravo na repliku narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Hvala, gospodine Arsiću.

Sve mi znamo kako je došlo do nedržavnog delovanja, tj. delovanja protiv nacionalnih interesa Srbije, pre svega sa tim besmislenim pitanjima Međunarodnom sudu pravde, kao da mi ne znamo da je to jedna institucija koja se bavi politikom i kao i cela ta međunarodna zajednica, nikada neće biti na srpskoj strani, ni kada je pravda i istina na srpskoj strani.

Sve znamo i tome i ko je kako došao na vlast. Ko je došao nakon mafijaškog puča, šta se kasnije dešavalo, šta se desilo sa brojnim preduzećima koje su posle toga privatizovana na veoma sumnjiv način i sve znamo o tom Vuku Jeremiću i sve znamo i o Đilasu. Ali, moram da priznam da je SNS dosta kontradiktorna i u postupcima i u tome šta neki njeni članovi govore.

Znali smo mi za tog Jeremića i u vreme kada je išao u američku ambasadu da se izvinjava zato što je govorio, negativno se izražavao o bombardovanju Srbije, pa je govorio da je Kosovo gorka pilula, za koju Srbima treba malo šećera da bi je progutali i sve ostalo. To je objavio „Vikiliks“, depeša iz američke ambasade u Beogradu. Ko god je hteo, mogao je da se informiše, mi smo objavili knjigu u dva toma, sve iz depeše iz američke ambasade u Beogradu. Na sve to po inicijativi, tadašnjeg predsednika Vlade, gospodina Vučića, Jeremić je dobio podršku za kandidaturu za generalnog sekretara UN.

Znali ste to tada, niste trebali da ga podržite. Dragan Đilas je do nedavno, pazite, da se razumemo, SNS je došla na vlast na izborima, većina građana Srbije je glasala za SNS i niko nema prava da se ljuti, može neko da bude nezadovoljan, ali niko ne sme da ne poštuje izbornu volju građana, jer izborna volja je svetinja. Normalno je da SNS posle toga stavlja svoje kadrove na sva meta u državi koje treba posle da sprovode program i politiku te stranke i posle da odgovaraju, na sledećim izborima, da vidimo kakvi će rezultati ostati iza njih.

I u takvoj Srbiji gde apsolutnu vlast ima SNS do nedavno je Dragan Đilas bio predsednik košarkaškog saveza. Kako tada nismo znali to za Dragana Đilasa? To je lice sa plakate SNS koje su naprednjaci lepili po Beogradu u vreme kada je uhapšen Mišković. Znali smo to tada. Sve ovo je tačno što se govori i o tim nelegalnim firmama, i o trgovinom medijskim prostorom, sumnjivim bankarskim računima, sumnjivim finansiranjem političkih stranaka, sve to je verovatno tačno. Ali, hajmo da vidim da li može da bude neki sudski proces povodom toga da konačno jednom za sva vremena pokažemo da onaj ko krši zakon treba da odgovara pred sudom i zakonom.

Ovo sada što govore narodni poslanici ili što možemo da pročitamo u dnevnom štampi, to neće doneti nikakve efekte i nikakve posledice. Srbija koja treba da pokaže da je ozbiljna pravna država, treba da procesuira sve one koji su kršili zakon, pa čak i one, videli smo koji su pripadali SNS, konkretno sada u opštini Požega. Tako da bude isti aršin za sve, a ne da bude, moram da kažem da meni to deluje kao izgovor za sve ono što je sada trenutno loše, stajanje u raznim sferama društva, da bude, pa jeste, pa makar smo bolji od ovih drugih, žutog preduzeća, 5. oktobra i šta su oni sve radili.

Država se ne bavi time. Država ne služi za to. Ozbiljnost i odgovornost se pokazuje kada neko odgovara za svoje činjenje ili ne činjenje ukoliko je to suprotno zakonu. Kada budemo imali takav stepen demokratije i razvijenosti pravne države onda ćemo moći da pričamo o nekim standardima i tako dalje. Ukoliko budemo samo po medijima imali optužnice, ko je šta pokrao, ko je lopov i ko je šta radio, nećemo se boriti niti protiv korupcije i kriminala niti ćemo Srbiju praviti uređenim društvom i uređenim mestom za život. Hvala.