Evo, dolazimo do skladištenja robe, koja je predmet berzanskog poslovanja i gospodine ministre, zaista nas srpske radikale, pa bih zamolila gospodina Rističevića da nam to pripremi za sledeću sednicu Odbora za poljoprivredu, zanima koja su to gazdinstva, koje su to sve firme, skladišta, gde se po Zakonu o skladištenju, pre svega pšenice i kukuruza iz robnih rezervi vrši skladištenje.
Opet se vraćam na onu priču od malopre i da vam kažem, ne postoji, ja mislim, na jugu Srbije, tamo kod mene u Šumadiji, to je retkost, evo, imam takav primer i u najbližoj porodici, gde postoji mlin koji je star, mlinska industrija porodična, koja preko 110 godina posluje vrlo uspešno u oblasti Kraljeva i okoline. Ne samo oni, nego i drugi ljudi, nisu imali mogućnost da dobiju taj posao skladištenja, a rade kvalitetno taj posao i normalno odgovorni su ljudi. Već je to otišlo kod ovoga, kod onoga, ko je izdavao te dozvole, ko je sa tim muljao, jednostavno hoćemo da znamo na koji način i ko je taj po kojim kriterijumima se to određuje?
Što je veoma važno, to je da država koja je prošle godine pooštrila uslove za skladištenje ove robe o kojoj je govorila koleginica Radeta, pre svega voća na našim voćarskim područjima u Srbiji, kod novih rešenja i novih uslova za hladnjačare, mora da ima u vidu i to da projektuje budžetom za 2020. godinu, da se iza te hladnjače, po tim novim standardima daju subvencije veće nego što su sada. Zato što su upravo ti ljudi tek tada u mogućnosti, oni koji imaju izvorni proizvod srpski, srpsku jabuku, krušku i sve što se proizvodi, da kroz takvo skladištenje izvoze u Rusiju, što je pre svega prioritet srpskog seljaka, evo Topolski ceo kraj tamo, da ne govorim ovde Grocka i svuda redom gde ima tih otkupnih mesta.