Hvala, gospodine Šešelj.

Reč ima, po amandmanu, Ljiljana Malušić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, ovde se radi o tome da li treba da postoji humanitarni fond ili ne, odnosno da li roba može da se prenese na neke druge državne organe. Konkretno, na lokalne samouprave.

To je izuzetno dobar primer prakse. Ja dolazim sa opštine Voždovac. Mi smo pobedili 2010. godine, Zemun i mi i kada smo došli to je bila jedna potpuno devastirana opština. Znači, 400 hiljada ljudi je bilo otpušteno 2008. godine. Masa ljudi, to nije 400 hiljada, to je milion ljudi bez sredstava za život. Ne može centar za socijalni rad da pokrije potrebe tog naroda koji je ostao bez posla. Tato je većina ljudi počela da dolazi u opštinu Voždovac.

Otprilike neki peti, deseti dan od kako smo ušli, od kako smo se konstituisali GO Voždovac je napravila ili jedinice lokalne samouprave, osnovala humanitarni fond, na čijem čelu sam bila ja. Taj tim je počeo odmah da radi. Mi smo zbrinuli mnogo mnogo ljudi. Kako? Upravo tako što smo od firmi, potrošača koji su robu imali, nisu znali šta će sa njom zato što je zaplenjena, zamolili, dobili, na osnovu papirologije naravno, jer je svaki treći, peti dan od tada bila inspekcija.

Tu nema pronevere, ali smo pomogli ljudima. Vrlo je bitno da postoji humanitarni fond, tako nešto se nikada ne treba ukinuti, a svi ljudi koji imaju višak robe, čija je bila zaplena ili šta god, treba da daju jedinicama lokalne samouprave. Potpuno je transparentno da pomažemo ljudima. Mi smo tada pomogli velikom broju građana. Bilo je davanja odeće, obuće, hrane, praškova, ulja, šećera, svega, elementarnih uslova za život.

Zato se ovaj amandman „briše“. Ja se nadam da će svaka lokalna samouprava koja ima iole svesti o tome da treba da pomaže, jer centar za socijalni rad ne može da obradi toliko predmeta, da pomaže. Hvala na pažnji.

Hvala, gospođo Malušić.
Na član 59. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

U stavu 6. ovog člana predviđeno je, ako se procenom utvrdi da prodaja oduzete robe nije ekonomski opravdano itd, da će omogućiti uništavanje te robe, ali ništa konkretno ne znamo. Ko će utvrđivati da li je opravdana prodaja? Da li je moguća uopšte prodaja ili mora da se vrši uništavanje?

Mi smo zbog te konfuzije predložili da se ovaj stav briše. Kažu nam u Vladi da ne mogu da prihvate taj amandman iz razloga, kako piše, što će ministar nadležan za poslove trgovine podzakonskim aktom urediti uništavanje robe i onemogućiti zloupotrebu.

Ovaj odgovor ministarstva, odnosno Vlade, što se nas tiče, je sporan po dva osnova. Prvo, šta ako vam ministar kaže – eto, neću da donesem podzakonski akt, kao što kaže – eto, neću da dođem u Skupštinu? Dakle, Rasim Ljajić je očigledno ministar koji ne poštuje posao koji radi, zbog toga nije danas ovde u Narodnoj skupštini, već zapravo četvrti dan, a ovo je već druga tura zakona iz njegove nadležnosti od kad ga nema. Dakle, on neće da dođe da se suoči sa narodnim poslanici, on se plaši kritike poslanika SRS, s pravom, ali on ne sme, s pravom se plaši, ali nema pravo da ne dođe ovde da čuje tu kritiku. Dakle, kao što vam je rekao – idi ti, Đorđeviću, ja neću u Skupštinu, tako može da kaže – nek radi neko drugi podzakonski akt, ja neću.

S druge strane, zamislite Rasim Ljajić će doneti podzakonski akti i on će urediti koja robe treba da bude uništena, koja treba da bude prodata. Kad god ovako nešto čujem, naježim se, pomislim na drogu.

Reč ima docent dr Mihailo Jokić.
Izvolite.

Želeo sam, poštovana gospodo, nešto da kažem vezano za ovu korupciju i za sve ovo što nam se dešavalo od 2000. godine. Zašto mi ne uspevamo da one koji su napravili ovaj karambol, koji su napravili ovaj ogroman kriminal, dovedemo pred sud?

Vi znate da je 2008, 2009. godine izvršena reforma uništavanja sudstva. To je uradila ona Malovićka, ne znam kako se zove. Međutim, oni su nastavili i 2011. godine i uništili instituciju istražnog sudije. Istražni sudija je kao institucija… I sve je to sad dato da radi javni tužilac, a javni tužilac ne može da stigne da uradi i istragu, da podigne optužnicu, da proceni, itd. Dobio je sudiju za prethodni postupak koji, s jedne strane, ograničava ta prava javnog tužioca. Zato je ceo taj postupak usporen.

Samo da kažem da je to Amerika nametnula nama. To je 2011. godine urađeno. U Evropi se radi, znači, postoji istražni sudija, postoji tužilac i postupak je mnogo brži, mnogo jednostavniji i mnogo efektniji. To je namerno urađeno i ja mislim da se mora razmisliti o tome da se vrati institucija istražnog sudije da bi ovi postupci bili mnogo brži, mnogo efektniji kao što su nekad bili. Hvala.

Hvala, kolega Jokiću.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, pravo na repliku.
Izvolite.

Sve ovo što je kolega Jokić rekao je potpuno ispravno i mi srpski radikali smo to govorili u vreme kada je uvođena ta tribunalizacija, mi to tako kažemo. U Srbiji je uvedena privatizacija pravosuđa i naravno da, ne da treba razmisliti, nego treba najhitnije da se uradi jedna prava reforma pravosuđa od mreže sudova, do vraćanja normalne istrage.

Ova tužilačka istraga, pokazalo se, niti je dala rezultate, niti će dati i mi još imamo dopunu više od toga. Mi mislimo da treba ukinuti ove specijalce. To su ti specijalni sudovi za organizovani kriminal, odnosno Viši sud, pa odeljenja za ratne zločine, itd. To su sve izvori korupcije. Sa tom namerom su i formirani. Mi smo i tada govorili da imate sudiju sa istim godinama staža, ovaj radi krivicu u nekom, da kažem, normalnom postupku, ovaj radi krivicu u tom organizovanom kriminalu i ovaj što radi normalno ima platu od 100.000, a ovaj što radi u organizovanom kriminalu ima platu 400.000 dinara i još ga voze službena kola, čuvaju ga, itd. Zbog čega?

Treba da se vrati normalan pravosudni sistem kakav smo imali i na taj način će se laške osloboditi pravosuđe od uticaja izvršne vlasti, na taj način će se pravna sigurnost u državi Srbiji podići na neki viši nivo, na taj način će se onemogućiti ono što je u to vreme Vladan Batić, kada je on bio Bog i batina, pa on rekao nekim dekretom, ne znam, da se može izricati kazna zatvora od 40 godina nekome ko je izvršio navodno krivično delo u vreme kada takva kazna u opšte nije bila predviđena. Hvala.

Hvala, koleginice Radeta.
Reč ima Aleksandar Martinović, pravo na repliku.
Izvolite.

Ja se ne slažem sa onim što je rekla gospođa Radeta da u Srbiji postoji tribunalizacija pravosuđa. Gospođa Radeta je verovatno mislila na institut ovog ad hok Haškog tribunala.

Problem sa Haškim tribunalom, pored toga što mnogi pravnici smatraju da nije osnovan u skladu sa Poveljom UN, odnosno da ga je osnovao nenadležni organ, je bio taj što je to bila institucija koja je imala dva organa u svom sastavu. Sa jedne strane, Tribunal je sud, a sa druge strane Tribunal je tužilaštvo, a sa treće strane Haški tribunal je imao svoj Sekretarijat. Praktično, tri, odnosno dve pravosudne funkcije i jedna administrativna su bile skoncentrisane u jednom organu koji se zvao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju.

Mi takve institucije u Srbiji nemamo. Dakle, u Srbiji je sud odvojen od tužilaštva, u Srbiji jedan organ ne može i da vas optužuje i taj isti organ da vam sudi, kao što je slučaj bio u Haškom tribunalu. Dakle, u Srbiji su razdvojene funkcije tužilaštva, odnosno funkcije krivičnog gonjenja, od funkcije suđenja.

Što se tiče tužilačke istrage o kojoj je govorio i moj uvaženi kolega Jokić i o kojoj je govorila gospođa Radeta, možemo da se slažemo ili ne slažemo oko toga da li je to dobar institut ili ne, ali to što postoji tužilačka istraga u Srbiji ni na koji način ne pretvara srpsko pravosuđe u nekakav tribunal, a pogotovo ne u onakav tribunal kakav je postojao u Hagu, odnosno kakav je postojao do nedavno. Sada su mu promenili ime u mehanizam. U svakom slučaju, takve institucije niti smo imali, niti ima danas u Srbiji.