Zahvaljujem, kolega Rističeviću.
Kolega Orliću, imate pravo na repliku, pomenuti ste tokom izlaganja kolege Rističevića.
Izvolite.

Sećam se, gospodine Rističeviću, tih stvari za koje pitate, kako bih mogao da se ne sećam. Pričali smo mi o njima i u ovoj sali. Da znate, potpuno je to na liniji ovih tema o kojima govorimo mi celog dana danas.

Na primer, taj slučaj Boška Obradovića, njegovog diplomskog rada, njegovog mentora i sve na tu temu, pa apsolutno ide u prilog ovim sumnjama koje mi izražavamo, rezervama koje osećamo spram tog njegovog znanja, rada.

Znate, kada taj, sećate se, Obradović, kad smo ga uhvatili, ono, da je pisao hvalospeve Dimitriju Ljotiću, divio mu se, zagovarao i njegov Pokret „Zbor“, ali i njegovu Srpsku dobrovoljačku komandu, pa korpus, kasnije, koji je činio zločine za vreme Drugog svetskog rata. Sećate se kako se branio? Od jednom menja ploču i kaže – ne, ne, ne, niste vi to razumeli. Kaže on – ja se zalažem za ideje Miloša Crnjanskog i ono što je sam Crnjanski objavljivao u časopisu „Ideje“ pre rata. Baš je to tema na kojoj je on, kao, diplomirao, na kojoj je najstručniji. Pri tom, kaže Boško Obradović da je on potpuni antijugosloven, on, Boško i da se ne slaže sa Ljotićem oko jugoslovenstva.

Pazite sad, njegov mentor, taj profesor Lompar, kaže da je Crnjanski zagovarao jugoslovenske ideje. U tom časopisu, koji se zvao „Ideje“, on je promisao jugoslovenstvo. Sad je Boško stručan za to. Sam nema pojma za šta se zalaže, sam nema pojma šta podržava i licemerje o kom je govorio gospodin Šešelj se ogleda i kod njegovih stavova.

Boško naziva Dragana Đilasa tajkunom, tajkunskim i medijskim magnatom, da budem do kraja precizan, a onda taj Đilas, evo, o tome smo, takođe, govorili danas, traži od suda da zabrani svakome u Republici Srbiji da ga naziva tajkunom. Među stvarima koje Đilasu najviše smetaju, smeta mu kad mu se kaže da je lopov, lopuža, prevarant, što je sve tačno, ali smeta da mu se kaže da je tajkun. Onda, uz skute drži tog i takvog Boška Obradovića koji očigledno pojma nema šta mu je sadržaj diplomskog rada, pojma nema šta su mu politički stavovi, ne slaže se ni sa svojim mentorom oko toga, ali naziva Dragana Đilasa tajkunom. E, to sad Đilasu ne smeta.

Licemerje o kojem je govorio gospodin Šešelj prisutno je na sve strane, ali bukvalno na sve strane, između ostalog i ovi koji laventiraju nad tim kako se u Narodnoj skupštini govori o drugim narodnim poslanicima, o muškarcima i o ženama. Ja koristim, pošto je sad licemerje tema, priliku da čestitam DS što juče ni jedno saopštenje izdali nisu povodom uvreda izrečenih na račun njihove narodne poslanice, gospođe Vučković, a samo zato što dolaze iz redova Đilasovog neposrednog okruženja. Čestitam DS što se niko od njihovih visoko rangiranih funkcionera ni jednom rečju nije oglasio da je uzme u zaštitu i čestita što su optužili ponovo Aleksandra Vučića i SNS za sve na ovom svetu. Ali, nisu smeli ni jednu jedinu reč da zucnu protiv onoga što se dogodilo njihovoj koleginici, jer ne smeju od Dragana Đilasa, jer ne smeju od dugova koje on drži u svom džepu, odnosno sve njih drži u svom džepu, ko zna koliko njihovih nekretnina, ko zna koliko njihovih automobila i ko zna koliko njihovog novca, i to je odnos prema vrednostima, prema poštovanju drugih, ali to je i pokazatelj neke relevantnosti i političke hrabrosti. Mislim da su to sve stvari koje zaslužuju iskrene čestitke. Čestitam DS, „danasoidima“, televizijama „N1“ i svima ostalima koji se juče oglasili nisu i kako stvari stoje neće nikada, pokazali su vrhunske principe.

Zahvaljujem.

Kolega Šešelj, vi želite repliku?

Izvolite.

Govorilo se ovde o nekim medijima u Srbiji koji imaju stavove koji su protiv Srba i Srbije, protiv našeg naroda, gde se vrlo često govori tome da su Srbi izvršili genocid Srebrenici, da je Kosovo nezavisno, pa se promovišu neki tzv. intelektualci sa Kosova, finansira i festival „Mirdita“ koji služi za promociju kosovske kulture u Beogradu.

Podsetiću vas, i 2018. godine, kao i svake godine pre toga, budžetom su se opredeljivala sredstva koja koriste nevladine organizacije. Dakle, paradoks sam po sebi, nevladina organizacija koja je finansirana iz budžeta. Nevladine organizacije na taj način finansiraju iste te medije, ne govorim sada o televizijama, govorim, pre svega, o nedeljnim i dnevnim listovima, o kojima je govorio gospodin Martinović, i „Vreme“ i „Danas“ i ostale.

Oni su najpoznatiji po tome što je za njih Kosovo nezavisna država, u Srebrenici se desio genocid, Srbi su genocidan narod, narod ratnih zločinaca, zaostao, primitivan, krezub i kakav sve ne, a opet se na taj način finansiraju iz budžeta. Nije dovoljno što postoji čitava mreža nevladinih organizacija u Srbiji, koje su finansirane iz inostranstva, kao što su Fondacija „Otvoreno društvo“, Fondacija za političku izuzetnost, „Fridrih Ebert“, „Konrad Adenauer“, „Roza Luksemburg“ i sve ostale fondacije, nego se na taj način finansiraju direktno iz budžeta Srbije.

Zašto se to radi? Zašto se opredeljuje novac za nekog ko posle radi protiv srpskih interesa, a to je očigledno? To je ono gde postoji očigledan kontinuitet sa vladama pre 2012. godine. Niko još nije stao odlučno da se obračuna sa takvom praksom, jer ako postoje delovanje nevladinih organizacija, u redu, ali da se uredi onako kako se uredilo to u Americi, kako se to uredilo u Ruskoj Federaciji, pa da mi znamo onda, kada se pojavi u nekim medijima neko iz nevladine organizacije, da to nisu eksperti, kao što sve češće, nekog hohštaplera, Milana Antonijevića, koji se pojavljuje često da komentariše pravosuđe i da napomene kako mi treba što pre da priznamo da se u Srebrenici desio genocid, da ga ne proglašavaju ti mediji za eksperta, nego da znamo da je to agent koji deluje u stranom interesu, jer je obilato finansiran iz inostranstva.

Ja nisam protiv slobode mišljenja i slobode izražavanja. Svako može da ima stav kakav god hoće, ali jedno je kad neko ima stav i to iznosi u javnost, a to stvarno misli, a potpuno je drugo kada je neko plaćen za svoje delovanje i nastupanje u javnosti.

Zahvaljujem, kolega Šešelj.
Pravo na repliku narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Izvolite, kolega Martinoviću.

Nije u pravu gospodin Šešelj, to moram da kažem još jedanput, da se ne vode nikakvi postupci. Dakle, MUP je počelo sa prikupljanjem dokaza o tome kako se Dragan Đilas obogatio, i kako je stekao 500 miliona evra, i više, što vam je manje, više, otprilike budžet jedne Crne Gore, za nekoliko godina dok je bio državni funkcioner.

U ovoj tužbi koju je Dragan Đilas podneo protiv države Srbije, između ostalog se kaže, da Aleksandar Vučić izjave daje kao predsednik republike, ne kao predsednik SNS, i da označava Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja. Aleksandar Vučić ne označava Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja, nego ga je samo pitao, kao što ga pitamo i svi mi, kako je moguće da se neko obogati toliko za nekoliko godina koliko obavlja različite javne funkcije, funkciju direktora narodne kancelarije, funkciju ministra u Vladi Srbije, funkciju gradonačelnika Beograda, funkciju vlasnika DS.

Ima jedna zanimljiva stvar u ovoj tužbi, to građani Srbije treba da znaju, i ovo takođe, može da posluži kao dokaz vrhunskog licemerja onoga što se naziva Savez za Srbiju. U tužbi se kaže – fizički napadi i pretnje opozicionim političarima i novinarima, su postali redovna pojava od kada je Aleksandar Vučić, predsednik republike, i neko ko zastupa tuženu. Ovo tuženu, znači državu Srbiju.

Znači, Dragan Đilas u svojoj tužbi priznaje da je Aleksandar Vučić neko ko po Ustavu zastupa Republiku Srbiju, a svakoga dana od tog istog Dragana Đilasa, od tog Vuka Jeremića, od Boška Obradovića, od raznih lažnih novinara, raznih analitičara i raznih stručnjaka za sve i svašta možete da čujete jedno te isto pitanje – odakle pravo Aleksandru Vučiću da vodi dijalog o KiM? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da dovodi investitore? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da otvara fabrike? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da obećava ljudima koji su u nevolji da će im biti uvedena kanalizacija, da će im biti napravljen put idt.?

Kažu, nema pravo po Ustavu, ne sme on to da radi, to nije njegovo ovlašćenje koje proističe iz Ustava Republike Srbije, a onda sastave tužbu protiv Republike Srbije i kažu – e, pa taj Aleksandar Vučić zastupa Republiku Srbiju, on je taj koji je kao zastupnik Republike Srbije označio Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja.

Sada, naše pitanje za njih, iz tzv. Saveza za Srbiju je – jel, Vučić ima pravo da radi ovo što radi? Mi mislimo da ima pravo, i te kako, ima pravo, i ne samo pravo, kao predsednik republike ima i obavezu da bude u službi svih građana Republike Srbije. Dakle, ima pravo da dovodi investitore, ima pravo da pomaže građanima koji su u nevolji, ima pravo da otvara nove fabrike, ima pravo da otvara nova radna mesta, ima pravo da se bori protiv kriminala i korupcije, jer to proističe pre svega, iz Ustava Republike Srbije. Ali, to proističe, i to građani Srbije treba da znaju, to priznaje i sam Dragan Đilas, to priznaje i Vuk Jeremić u ovoj tužbi, da je Aleksandar Vučić neko ko zastupa tuženu Republiku Srbiju, jer jadnom Draganu Đilasu je malo ono što je ukrao dok je bio na vlasti. On sada kao opozicionar pokušava da ošteti državu Srbiju, pa je tužio državu Srbiju zbog izjava koje daje predsednik republike, kao kako on kaže u svojoj tužbi, zastupnik tužene.

Znači, sad smo utvrdili da Aleksandar Vučić i to je Dragan Đilas priznao kroz ovu tužbi, da Aleksandar Vučić potpuno u pravu i da ima sve ustavne kapacitete da radi sve one poslove koje obavlja, a koji su u korist građana Srbije.

I kad god kažu da Aleksandar Vučić nema pravo da vodi dijalog o KiM, da nema pravo da razgovara sa stranim zvaničnicima, da nema pravo da putuje u Republiku Srpsku, da nema pravo da razgovara sa Srbima iz Hrvatske, sa Srbima iz Crne Gore itd. mi ćemo im pokazati lepo, ne Ustav Srbije, pošto su ga pregazili mnogo puta, nego tužbu Dragana Đilasa u kojoj lepo piše da je Aleksandar Vučić neko ko zastupa Republiku Srbiju. Ako neko zastupa Republiku Srbija, onda ima pravo i da se za tu Republiku Srbiju bori i da brine o svim građanima Republike Srbije i da brine o njihovim interesima i da im pomaže i onda kada im je teško.

Zahvaljujem kolega Martinoviću.
Kolega, Orliću, vi ste maločas tražili repliku na izlaganje kolega Rističevića, jel tako? Izvolite.

Da.

Teško licemerje na sve strane kada pogledate dame i gospodo, ali bukvalno na sve strane. Kada Dragan Đilas kaže – bogat sam ušao u politiku, a pri tom iz izvora koji su njemu neposredno u okruženju, koji su njemu najbliži na svetu, vidite da je sve suprotno, šta je to nego teško licemerje.

Kada na sve to Dragan Đilas počne da fabrikuje, da doteruje svoju zvaničnu biografiju, pa kako vreme odmiče, sve više i više krati ono vreme koje je proveo u politici na zvaničnim funkcijama, a tokom kog se obogatio, šta je to nego teško licemerje?

„Vreme“, časopis nedeljni iz novembra 2009. godine, pri tom „Vreme“ je časopis blizak Draganu Đilasu, časopis koji je Verica Barać identifikovala kao novine Miroslava Miškovića. Dakle, takvo „Vreme“ 2009. godine donosi priču o tome otkud Đilasu prvi milion i pitaju se oni, nije im bilo jasno, a izgleda da do dana današnjeg nije razjašnjeno građanima Srbije odakle Đilasu ti prvi milioni.

Kaže Đilas – ja sam bio mnogo bogat, 2006. godine već sam imao milione. Ali nikako da se objasni otkud ti milioni u momentu kada su se prvi put pojavili. Jel su nastali u nekom periodu pre toga? Mi znamo da je Đilas tih 70.000 evra doneo u Srbiju, teoretski maksimalno, ali gde je on to zarađivao pre nego što je ušao u politiku 2004. godine, apsolutno je nepoznato. Ovo „Vreme“ iz 2009. godine kaže – Đilas je zaradio milion perući prozore u Londonu.

Sada, kada vi znate koliko ljudi svakog dana postaju milioneri u Londonu od pranja prozora, možete samo da raširite ruke i da kažete – svaka čast, to je razumno obrazloženje, to je uverljivo obrazloženje i mi smo vam poverovali.

Dakle, tim vrstama besmislica oni se bave. Onda shvataju da je malo previše providno, prebacuju priču na – obogatio se u Češkoj, posle Londona, Dragan Đilas. Onda iz njihovog APR pogledate sve kompanije koje je formirao Đilas, sa svojim kumom Mlađom Đorđevićem, saberete sve i ispadne 70.000 evra, nije milion. Postoji neka razlika između 70.000 i jednog miliona. Rekao bih da nije tako mala.

Sam Đilas za ove i ovakve novine, za konkretno portal „Krika“, dakle opet njegove organizacije, raskrinkavanje priznao je da je tu firmu „Direkt medija“, preko kojih je besomučne pare naplatio, dok se bavio politikom, obavljao najviše državne funkcije, prvo registrovao na svog kuma, da je kum bio formalni vlasnik, jer Đilas kako sam kaže – smatrao je da nije baš zgodno zbog sukoba interesa da se vidi da je Đilas taj koji raspolaže, a suštinski je bio vlasnik on. Znate za koji novac je tu firmu prebacio na sebe? Onog momenta kada je ušao u politiku, a to nije kako sada laže Đilas, ni 2008. godina, ni 2006. godina, nego je 2004. godina, za 10.000 dolara. Toliko je vredeo njegov biznis tada. Deset hiljada dolara je vredelo ono što je Đilasu obezbedilo stotine miliona na računima firmi, dok je obavljao državne funkcije i što je formalno prodao za čini mi se 18 miliona, negde krajem 2013. godine, evra naravno.

To je njegovo bogatstvo pre politike i njegovo bogatstvo nakon politike. I što je najbolje u celoj priči, to su sve stvari koje ne tvrdimo mi i niko iz SNS nije smislio jutros, nego kao što vidite, godinama stoje u izvorima koji su njemu najbliži, to objavljuju njegovi krikovi, birnovi, cinsovi i to su stvari koje mi nemamo potrebu da dokazujemo nego samo pokazujemo nadležnim organima na njih i kažemo – evo, vidite ovo šta ovi ljudi sami o sebi tvrde. Molimo vas proverite da li je ovo tačno, pa ako je tačno, da se vidi kakva je uloga tog i takvog Dragana Đilasa u svemu tome.

Može on da se brani ćutanjem koliko god hoće i može sledeće nedelje da izađe sa novom verzijom svoje oprane biografije u kojoj kaže – nisam nikada bio ni na jednoj funkciji. Ovo su stvari od kojih da pobegne ne može, ovo su odgovori koje on duguje narodu kome je sa grbače drao.

Zahvaljujem, kolega Orliću.
Nastavljamo sa amandmanima.
Na član 59. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić.
Izvolite, kolega Saviću.

Evo, konačno dođe i vreme da pričamo o amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam podneo amandman na član 59. ovoga zakona, on govori o ovlašćenjima ministra u ovoj oblasti. Mojim amandmanom sam tražio da se briše stav 9. ovoga člana zakona. Jednostavno sam smatrao da ministru nisu neophodna ovolika ovlašćenja. To sledi i iz samog obrazloženja zakona, gde se kaže da će se ove stvari regulisati na jedan drugačiji način, tačnije da će se regulisati podzakonskim aktima.

Nemam ja ništa protiv da se to reguliše podzakonskim aktima, ali praksa pokazuje, iz iskustva znamo, da zakonski akti uglavnom kasne, ponekad kasne i po nekoliko godina, imali smo slučajeve, do duše, sa nekim zakonima, da su menjani predlozi zakona, a u međuvremenu nisu ni donošeni podzakonski akti, a znamo da zakon bez podzakonskih akata nije zakon.

Sa druge strane, ma kolika ovlašćenja ima ministar ili bilo ko drugi u ovom pogledu, mi znamo da su trgovci ti koji će uvek težiti ka tome da prodaju i plasiraju svoj proizvod i u današnje vreme, bez reklame jednostavno nemoguća je bilo kakva trgovina, a reklame su postale toliko moćne i toliko sofisticirane da bukvalno imamo pojedine vrste proizvoda gde kupac ne kupuje proizvod, u bukvalnom smislu, nego kupuje utisak, odnosno kupuje poruku iz same reklame.

Znači, čovek puno puta kupuje nešto što mu ne treba. Recimo, čoveku nisu potrebni dijamanti, na primer kao dijamanti, nego mu je potrebna reakcija okoline na te njegove dijamante. Tako da smatram da ipak ova ovlašćenja, u ovom pogledu koja ministar ima, neće rešiti ništa, jer uvek postoji način da se sve to izigra i da se na neki način reši drugačije. Hvala.