Zahvaljujem, uvažena predsednice Narodne skupštine, gospođo Gojković.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, uskoro se navršava 17 godina uspostavljanja institucije Poverenika za informacije od javnog značaja u našoj zemlji.
Podsetiću vas, Narodna skupština Republike Srbije je 5. novembra 2004. godine usvojila Zakon o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja. Zakonom je uspostavljena institucija Poverenika, kao samostalnog državnog organa, nezavisnog u vršenju nadležnosti radi ostvarivanja prava na slobodan pristup informacija od javnog značaja.
Takođe, Narodna skupština Republike Srbije 22. decembra 2004. godine za Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, izabrala je Rodoljuba Šabića, diplomiranog pravnika, koji je dobio na taj način svoj prvi mandat. Šabić je na čelo ove ustanove bio ukupno 14 godina, ali u ukupno dva mandata od po sedam godina.
Sam Šabić je na početku svog mandata isticao da je od ličnih sredstava platio izradu pečata, da mu stranački drugari iz tadašnje DOS nisu obezbedili uslove za rad, da nije imao prostorije, opremu, neophodan materijal i ljude i da je sve vreme početka tog njegovog mandata na mestu Poverenika jedne ovako važne institucije u Srbiji, da je njegov rad bio sve vreme blokiran.
Šabiću je drugi mandat na mestu Poverenika istekao prošle godine, 22. decembra 2018. godine sa stabilnim izvorima finansiranja, sa velikim brojem ljudi zaposlenih u ovoj instituciji i sa dobrim uslovima za rad.
Želela bih takođe da podsetim sve građane Srbije o političkoj biografiji i radnoj biografiji Rodoljuba Šabića, a i da vas uverim činjenicama da je Šabić bio sve samo ne nezavistan, nepristrasan i politički neopterećen u svom radu. Prema podacima portala „E-izbori“ stoji zvanična biografija Rodoljuba Šabića.
Šabić je politikom počeo da se bavi osamdesetih godina prošlog veka, kada je u Vladi Ante Markovića bio podsekretar za zakonodavstvo. Bio je jedan od osnivača socijaldemokratije, 1997. godine partije pokojnog Vuka Obradovića. Kasnije se priklonio socijaldemokratskoj partiji Nebojše Čovića. U januaru 2001. godine izabran je za potpredsednika Skupštine Srbije, a na predlog Zorana Đinđića, preuzima Ministarstvo za upravu i lokalnu samoupravu i tada postaje ministar.
Godine 2004. izabran je za Poverenika za informacije od javnog značaja i tada je morao, u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacija, da podnese ostavku u stranci i da preuzme funkciju Poverenika, jer ne može na tom mestu biti izabrana osoba koja obavlja neku političku funkciju.
Zajedno sa sedam advokata osnovao je CESID, kako bi se navodno dokazale izborne krađe, što je prema njegovim rečima doprinelo pobedi DOS na izborima 2000. godine. Podsetiću sve građane Srbije, to je bila opozicija koja je bila protiv režima tadašnjeg predsednika, Slobodana Miloševića.
Dakle, iz svih iznetih podataka, mogu reći da Šabić nije bio nikakav nezavisni ekspert na čelu institucije Poverenika, već je na krilima DOS-a, 19 partija okupljenih u koaliciji, osokoljen da i on dobije nakon 5. oktobra svoj deo vlasti, svoj deo kolača koji je smatrao sam da mu pripada.
Opterećenost politikom, prisutna je sve vreme njegove vladavine na čelu ove institucije, a naročito u poslednjih par godina, dolaskom SNS na vlast. Šabić se tada profiliše kao politička ličnost koji je vodio orkestrirane napade, jednu, rekla bih, zaista prljavu kampanju protiv vlasti i protiv predsednika Republike Srbije, premijerke, ministara u Vladi Republike Srbije, ali i narodnih poslanika, pre svega onih narodnih poslanika koji su iz redova SNS.
Kreću istupi u medijima povodom svih zakona koji se predlažu. Šabić nastupa kao politička ličnost komentarišući zakone uvek isključivo na negativan način, često iskrivljujući, falsifikujući prave činjenice i sam sadržaj zakona, kao i razloge za njegovo donošenje.
Nije problem ta ostrašćenost Šabića sa politikom. Jedan političar, uvek političar, uvek ta želja za politikom. Problem je jer je taj političar u pokušaju plaćen novcem građana Srbije da štiti njihova prava, prava na dostupnost informacija od javnog značaja.
Nisu ga građani Srbije plaćali da u radno vreme tvituje, retvituje, lajkuje i objavljuje gadosti o državnim organima u Srbiji, da kritikuje, vređa sve one koji misle i rade drugačije, koje su ti isti građani svojom voljom izabrali na demokratski način na izborima.
Počeo je bez pečata, prostorije, opreme, kadrova. Završio je drugi mandat sa prostorijama, sa kadrovima, sa opremom za vreme vlasti koju je svakoga dana sve više i više kritikovao.
Stalno se žalio da nema dovoljno kapaciteta i finansija u radu ove ustanove, a istina je sledeća. Zaista, kao član Administrativnog odbora sa svim svojim kolegama i predsednikom Administrativnog odbora, gospodinom, dr Aleksandrom Martinovićem, ali i njegovim prethodnikom, Zoranom Babićem, mogu da potvrdim da nikada ni jednu inicijativu Rodoljuba Šabića, dok je bio Poverenik za informacije od javnog značaja nismo odbili.
Podaci takođe govore i o tome da je za zapošljavanje u službi Poverenika potrošeno 33 miliona dinara novca građana Srbije, a kada se iskontroliše njegovo poslovanje, zaista dolazimo do zaista čudnih stvari, od ugovora sa suprugom, dobavljača para Vuka Jeremića, preko službenih putovanja, do nabavke najskupljeg mobilnog telefona. To su činjenice koje su zaista lako dostupne, koje su proverljive i da ima časti i obraza on bi do sada to i potvrdio u javnosti i to bi priznao.
Potrošio je na konferencijama za štampu na kojima je brutalno napadao ministre i narodne poslanike, ukupno 207.430 dinara. Kada se saberu svi Šabićevi troškovi i rasipništvo dok je bio na čelu ovog tela, dolazimo zaista do basnoslovnih cifara.
Pitam se ovako javno, pitam sve vas narodne poslanike, sve građane Srbije, šta smo mogli sve da uradimo sa tim novcem, koliko bolnica, domova zdravlja, kliničkih centara smo mogli da izgradimo i uradimo sa tim novcem koji je Rodoljub Šabić tako lako proćerdao?
Prošlo je vreme demagogije, praznih priča, politikanstva. Danas ljudi žele da zaista vide opipljive rezultate rada Vlade Republike Srbije, ljudi koji su na odgovornim političkim funkcijama. Ljudi zaista, narod u Srbiji želi da vidi da li ima pomaka u društvu ili nema. Danas ljudi žele, takođe, da vide da li imaju most, da li imaju ulicu, da li imaju auto-put, da li imaju kanalizaciju u svom naselju, da li njihova deca i oni imaju posao za sebe i za svoju porodicu, da li su redovne plate i penzije. To je ono što građane Srbije zanima, a ne politikanstvo, strančarenje i trošenje, bahato trošenje novca poreskih obveznika Republike Srbije, kako je bilo za vreme Rodoljuba Šabića, dok je u dva mandata bio na čelu ove jako važne institucije.
Rezultati Vlade Srbije, čiju odgovornost za vršenje vlasti, pre svih, ima SNS, pokazuju da je nama zaista semafor uvek upaljen i da se samo rezultati računaju. Upravo te rezultate građani potvrđuju dajući podršku našoj politici i našim rezultatima na svim izborima od 2012. godine na ovamo. Nezavisna tela ne odlučuju, Šabić, Janković i njima slični, videli smo, ne dobijaju izbore, propao je taj eksperiment i građani ih neće, građani su ih kaznili na izborima.
Narod Srbije odlučuje na izborima, ma koliko se to liderima iz Saveza za Srbiju svidelo ili ne, Šabić je deo stare DOS ekipe, ekipe Jeremića, Đilasa, Tadića i Šutanovca. Što nije reagovao na pronevere isisavanja nova od strane Đilasa i njegovih firmi, „Dajrekt medije“, „Multikom grupe“, štamparije „Big print“, koja je bila u vlasništvu Dragana Đilasa, koja je štampala ogromnu količinu propagandnog materijala i koja je bila na grbači na pupku, kako bih rekla, isisavajući novac iz gradske kase, dok je on bio gradonačelnik Beograda, a institucije koje su koristile usluge njegove štamparije, štamparije „Big print“ su bile institucije čiji je osnivač bio grad Beograd, dok je Dragan Đilas bio na vlasti.
Zašto Šabić nije jače reagovao 2010. i 2011. godine kada je direktor RTS, pokojni Tijanić, odlučio da ćuti i da mu je bolje da plati kaznu nego da dostavi informacije o štetnim ugovorima, štetnom poslovanju RTS i prodaji reklamnog prostora na RTS Đilasovim firmama?
Šabić je tada imao pametnija posla, trčao je drugi mandat, promenio adresu od DOS-ovog dresa obukao je dres navodnog nezavisnog Poverenika i najduže je, rekla bih, od svih u tom propalom žutom preduzeću bio na vlasti, bio na funkciji, sve do decembra prošle godine. Ispade da se Šabić od svih žutih funkcionera i DOS-ovih funkcionera ipak najduže zadržao.
Žao mi je što nemam dovoljno vremena da do detalja raskrinkam do kraja ovog lažnog borca za ljudska prava, lažnog zaštitnika informacija od javnog značaja. Njegova uloga nije uvek bila da štiti prava građana na informacije od javnog značaja. On je sebi sam dodelio ulogu da se sa ove funkcije bavi politikom, da napada predsednika, premijerku, ministre, preko tvitera i medija, da skokne do posla, pa da popije kafu i odmah da ode na tviter da vidi šta se dešava, da mu nešto ne promakne.
Kada smo kod tvitova i korišćenja mobilnih telefona, Šabić je sam sebi od državnog novca, novca poreskih obveznika Republike Srbije, obezbedio telefon od 160 hiljada dinara, državnog novca, da bi mogao natenane da tvituje, retvituje, lajkuje do mile volje u radno vreme za basnoslovnu platu.
Sve građane Republike Srbije, sve narodne poslanike, koji možda to ne znaju, želim da podsetim na informaciju da je plata Poverenika 194 hiljade dinara i da je jednaka plati Vrhovnog suda. Dok sudija radi dan i noć da zaradi tu platu, Rodoljub Šabić tvituje, slika cveće i putuje, kači raznorazne tvitove i na taj način troši vreme dok ga građani Srbije plaćaju u toku radnog vremena.
Sada bih se osvrnula na radnu biografiju predloženog kandidata Milana Marinovića, kojeg je u ime SNS predložio šef poslaničkog kluba prof. dr Aleksandar Martinović za mesto Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Mi smo zaista svi kao narodni poslanici i članovi Odbora za kulturu i informisanje imali priliku da se detaljno upoznamo sa zaista impozantnom i impresivnom biografijom predsednika Prekršajnog suda u Beogradu. Zaista je bez mrlje u karijeri. Kada uporedimo ove dve biografije, biografije predsednika Prekršajnog suda u Beogradu Milana Marinovića i advokata i pravnika Rodoljuba Šabića, možemo da vidimo upravo te dve Srbije i tu glavnu razliku po čemu se mi kao SNS razlikujemo od njih.
Takođe, rekla bih da je upravo ta radna i profesionalna biografija sudije Milana Marinovića čista kao suza, o čemu svedoči i odluka Visokog Saveta sudstva o postupku redovnog ocenjivanja i vrednovanja rada sudije Prekršajnog suda u Beogradu, kojem je Komisija Prekršajnog apelacionog suda izjasnila se sledeće, citiram – rad Milana Marinovića, predsednika Prekršajnog suda u Beogradu, redovno se vrednuje ocenom izuzetno uspešno obavlja sudijsku funkciju za period od 1. jula 2015. godine do 30. juna 2018. godine.
Ovome svedoči i statistički izveštaj o kvalitetu i kvantitetu rada i statistički izveštaj o radu suda za navedeni period od kada Marinović na njegovom čelu. Ti podaci su zaista proverljivi i ti podaci su dostupni svim narodnim poslanicima, svim građanima Srbije i oni kažu da je procenat uspešno rešenih slučajeva u odnosu na ukupan broj predmeta za vreme dok je Milan Marinović bio predsednik Prekršajnog suda, bili zaista impozantni, čak 97,18% uspešno rešenih slučajeva u odnosu na ukupan broj predmeta, što je zaista dobar i fantastičan rezultat.
O samoj kandidaturi sudije Milana Marinovića pozitivno su se izrazile i njegove kolege sudije, sudije Visokog saveta sudstva, ali i ostali, poput predsednika Udruženja sudija i tužilaštva.
Smatram da bi izborom Milana Marinovića zaista bio učinjen korak napred, jer je za kandidata predložen sudija sa dugogodišnjim iskustvom, ali činjenica da se on nikada nije bavio politikom, za razliku od ranijih rešenja, za razliku od Šabića koji se više bavio politikanstvom i strančarenjem, a sve manje svojim poslom za koji je bio debelo plaćen.
Moramo raditi na depolitizaciji nezavisnih tela, jer ćemo tek tada kao društvo ići napred i istinski napredovati u razvoju demokratije i osvajanju prava za sve naše građane.
Na kraju, ne bih da zvučim kao da delim nekakve lekcije novom Povereniku, ali želim da kažem sledeće. Uspeh nezavisnog tela u budućnosti, institucije Poverenika, će zavisiti od više faktora – da ne prodaje tajne i da ne trguje informacijama i tajnim podacima, da se ne samokandiduje za gradonačelnika Beograda ili neke druge javne funkcije dok je na funkciji Poverenika, da nenamenski ne troši novac poreskih obveznika kupujući skupe telefone ili trošeći novac na skupa službena putovanja, da ne tvituje za vreme radnog vremena i da ne vodi borbu na tviteru protiv predsednika, premijerke, narodnih poslanika, sve ono što je u prethodnih punih 14 godina radio bivši, evo danas govorimo o prestanku njegovog mandata i u formalnom smislu, bivšeg Poverenika Rodoljuba Šabića.
Na kraju, zaista, poruka koja se prosto prožima, poruka za kraj, da Srbija hrabrim koracima korača napred ka jednoj modernoj, uređenoj, međunarodno priznatoj i poštovanoj državi. Ne možemo usvajati predloge i nova rešenja samo zato što od nas traži Savet Evrope, kakav je bio slučaj pre 15 godina, kada se zakonom uspostavila institucija Poverenika. Ne možemo se samo baviti formama, a ne i sadržajima jedne ovako važne institucije kakva je institucija Poverenika za informacije od javnog značaja.
Moramo zajedno uložiti napore da instituciju Poverenika učinimo boljom, nezavisnijom, kako bi buduća osoba koja će biti na čelu te institucije savesno obavljala svoj posao, posao obavljala pre svega profesionalno, nezavisno, neopterećena političkim dešavanjima, nepristrasno. I to je recept za uspeh. Ja verujem da će sudija Marinović to uspeti da prevaziđe i da će usvojiti u svom radu na čelu ove važne institucije kakva je institucija Poverenika u Srbiji.
Poslanička grupa SNS, a danas u današnjoj debati vidim i da ćemo dobiti podršku za naše rešenje i od JS, SPS, SDPS, će podržati kandidata sudiju i predsednika Prekršajnog suda u Beogradu Milana Marinovića za Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Uverena sam da će sudija Marinović taj posao obavljati u najboljem interesu građana Republike Srbije, jer se u njegovoj radnoj biografiji jasno vidi da je reč o pravom profesionalcu, časnom čoveku, neopterećenom politikom, koji je kao sudija Prekršajnog suda od 1998. godine kontinuirano i neprestano štitio ljudska prava građana koja su zaštićena važećim propisima.
Kao dugogodišnji predsednik Prekršajnog suda u Beogradu u svojstvu odgovornog lica, stoji u radnoj biografiji Milana Marinovića, postupao je i po zahtevima za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, starajući se pri tome da se istovremeno poštuje zaštita podataka o ličnosti.
Pozivam sve svoje kolege u danu za glasanje da podrže kandidata SNS predsednika Prekršajnog suda u Beogradu, gospodina Milana Marinovića, za novog Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u Srbiji. Zahvaljujem.