Hvala, koleginice Tomić.
Po amandmanu, Milorad Mirčić. Izvolite.

Srpska radikalna stranka u svojim amandmanima želi da zaštiti autore patenata. Znači, želi da zaštiti pojedinca.

Mi smo svedoci da oni koji su izumitelji, oni koji su tvorci patenata, ovde u ovom sistemu kakav je ustrojen i ovim predlogom zakona mogu da budu oštećeni, mogu da budu na neki način diskriminisani. Zašto? Zato što imamo mi, srpski radikali, uvek dobre primere iz prošlosti. Gospodo, u "Galenici", mnogi naši lekari, farmaceuti, na bazi dobre volje svog naučnog doprinosa radili su na razvoju mnogih lekova, ne malog broja. Nisu u ono vreme razmišljali da može da dođe do transformacija, pa nisu do kraja, na kraju krajeva ni zakon baš nije bio precizan, zaštitili svoje autorstvo, nisu zaštitili patent.

Sada imamo situaciju da je "Galenika" privatizovana, oni ljudi koji su tvorci tih medikamenata koji se proizvode i dalje u "Galenici" su ostali uskraćeni, a strani kapital, odnosno kupac "Galenike" protiv svih logika uživa dobrobiti u smislu profita koji ostvaruje proizvodeći i prodajući te lekove koje su naši lekari, naši farmaceuti proizveli.

Te priče da su kompanije u kojima radi omogućile uslove, samo su delimično ispravne. Razmišljanje je ispravno. Patent, uopšte inovacije, izumiteljstvo, je stvar pameti, dostignuća i iskustva pojedinca ili grupe pojedinaca, a to što on radi na tom radnom mestu, to samo doprinosi da njegovo znanje dođe do izražaja u poboljšanju svega onoga čime se on bavi i čime se bave drugi.

Ovde vlada logika da tamo gde radi, kompaniji sve pripada, a ne pripada onome ko je tvorac tog patenta. A on može da odluči da li će sa kompanijom u kojoj radi da potpiše ugovor i da svoje autorsko pravo na neki način ustupi ili njemu da bude nadoknada isplaćena, a ne da se po automatizmu kaže - kompanija ili država. Čemu to vodi? Gde to ima u svetu? To nigde u svetu nema.

Na šta bi to ličilo samo u oblasti medicine da se primenjuje ta logika? Kaže se - specijalizaciju kardiohirurg je obavio zahvaljujući tome što je koristio sredstva, prostorije i sve ono što mu omogućava država ili instituti i ne možete, gospodo, vi, kao kardiohirurzi, ne možete baš tako da zanemarite, vi bi morali to prilikom odlaska ili bilo šta drugo, da nadoknadite državi. Nema te logike, to nije logika razmišljanja. Na ovaj način se stimulišu pojedinci da se bave inovacijama, da što više imaju patenata i da što više tih patenata bude u primeni.

Ta logika koju koleginica navodi, Japana, Koreje i ostalih, koleginice, upravo su oni krenuli ovako kako mi srpski radikali vama govorimo - zaštita prava pojedinaca, to je suština, a ne da kompanija kaže - to si uradio zahvaljujući nama. To je samo jedan od preduslova, a nije uslov. Mogao je on to da uradi i u svojoj šupi, u svojoj radionici, koliko ima patenata na kojima radi.

Ovde se raspravlja o stvarima koje su vezane za individualne sposobnosti. Ja vam govorim na primeru "Galenike", i to je tragedija. Nije mali broj lekara koji i dan danas žive od neke penzije koja nije baš visoka, a tvorci su i autori mnogih lekova koji se i dalje proizvode u "Hemofarmu", u "Galenici" i u mnogim fabrikama. Oni gotovo da nemaju nikakva prava da bi eventualno zaštitili ono što su oni svojom pameću i svojom sposobnošću stvorili. Tako da moramo voditi računa o tome.

Hvala, gospodine Mirčiću.

Reč ima gospođa Maja Gojković. Izvolite.

"Galenika" je inače fabrika koja je osnovana 1945. godine. Sve razumem, i da se političke stranke menjaju, i vremena su takva, ali, ne možemo i neprirodno je da ostanemo isti. Ali, da ću iz stranke kojoj sam nekada pripadala čuti levičarske stavove, komunističke stavove, to je za mene zaista iznenađenje, da je sada Srpska radikalna stranka zagovornik one Titove floskule - fabrike radnicima.

To je za mene zaista nešto novo. Oni koji su se zapošljavali ne samo u fabrikama, bilo gde u Srbiji, u državnim firmama, u državnim fabrikama, nisu radili za platu, pa ja ne znam za čega su onda oni radili? Ako se zaposliš u državnoj firmi, ti radiš za platu, plaćen si manje ili više. Prirodno je da su svi ljudi nezadovoljni sa svojim platama, pa i onaj ko ima 200 hiljada, on misli da mu je bolje da ima 250 hiljada, a onaj ko ima jako malo, prirodno je da teži tome da ima više. Ali, tu gde mi radimo, u državnim firmama, mi obavljamo svoj posao za koji smo se zaposlili za platu i ni za šta više.

"Galenika" je državna firma. "Galenika" nikada nije bila akcionarsko društvo ili deoničarsko društvo, gde zaposleni imaju prava i na nekakav profit od svog rada uz platu. Vi kažete - mogli su to da otkriju u šupi. Pa, zašto nisu? Znači, recepturu za lek. Nije lek patent, ali receptura jeste. Zašto nisu? Zašto su se zaposlili u "Galenici" kao farmaceuti ili kao doktori? Da bi primali platu, koja je bila mala ili velika, ne znam, nikad se nisam bavila "Galenikom", osim da kupim njihove proizvode u apoteci na recept nekog doktora koji mi to prepisuje.

Ali, izvinjavam se, ta "Galenika" kao državna firma je omogućavala tom nekom o kome vi uopšteno govorite i davala resurse. Jer, u šupi to ne može, verujte. U šupi ne može da se otkrije lek. Ko smatra da u šupama može da se otkrije lek, neka ide u šupu i neka proba da otkrije lek. "Galenika" je davala resurse. Prvo, nijedan tamo nije ništa otkrio sam. Radili su sa svojim kolegama. Vi sad kažete - oni su u penziji. Pa, u penziji su i primaju penzije i to je tako normalno. Evo, mnogi od nas neće imati penziju, pa šta sad da radimo? Da teretim državu da imam neka autorska prava na osnovu toga što sam šest-sedam godina ovde predsednik parlamenta pa sam nešto patentirala što nije postojalo ranije? Ja primam platu za ovaj posao. Ovi ljudi tu po hodnicima koje srećete i koji nam omogućavaju da radimo, da imamo sednicu, primaju platu za to.

Onaj ko vozi autobus, pa nije vlasnik autobusa, on se zaposlio u Gradsko saobraćajno preduzeće i prima platu za to, zato postoje plate. Tako je i u privatnim firmama. Nisi ti suvlasnik firme ako te neko primi u tu firmu. To je komunistički način razmišljanja – fabrike radnicima. Država je dala plate, država daje penzije, privatnik daje plate. Ako nisi zadovoljan sa platom kod privatnika, ideš i tražiš neko drugo radno mesto.

Ništa vas ja ne razumem, osim stvarno da je to jedna vrsta populizma i da sad vičemo – fabrike radnicima, zato što svi imamo tu neku pomalo jugonostalgiju. Ja je nemam, ja nisam komunista i nemam jugonostalgiju i meni se sviđa kako sad izgleda država. Država treba da bude moderna i da liči na sve druge evropske države u koje ti ljudi koji su nezadovoljni što ne mogu nešto da patentiraju, jer su dobijali platu za to što su radili, teže ka tome.

Nemojte mi reći da je Nikola Tesla sve to izumeo samo zato što je Nikola Tesla. On je genije, on ništa nije ostvario u Austrougarskoj, jel tako, ali kad je otišao u SAD, on je postao svetski poznati naučnik. Znači, ima nešto i u toj Americi, nije sve u genijalnosti čoveka. Što nije izmislio u Austrougarskoj nešto?

Znači, to je povezano. Ali, stvarno, da neko ko radi u državnoj ustanovi na mestu na kome treba da otkriva recepture za lekove, da je to sve njegova svojina, a da ta država nema ništa od toga, i fabrika i institut, ne mogu sa tim da se složim. Zato što stvarno, dajte mi primer otkrivanja dobre recepture, a da nije ovo – kupite parče plastike, biće vam bolje, i glava i leđa i lakat, i ne znam ni ja šta, da je otkriveno u šupi, a ne u ozbiljnoj naučnoj ustanovi ili u fabrici, kao što je bila, i kao što je, pretpostavljam, i sada, „Galenika“, „Hemofarm“, itd.

Hvala, gospođo Gojković.

Sada reč ima dr Aleksandra Tomić, to je pravo na repliku, pa onda Milorad Mirčić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Gospodin Tesla je, ako se sećate, vodio sudski spor sa gospodinom Markoneom upravo oko patenata i na kraju izgubio taj sudski spor. Zašto je izgubio sudski spor? Zato što je upravo svoj radni odnos ostvarivao kroz određenu firmu koja je finansirala mogućnosti da on izvodi određena istraživanja u cilju pronalaženja novih pronalazaka za koje kažemo da su patenti. Znači, govorimo o nečemu što se dešavalo skoro pre gotovo dva veka.

Kada govorimo o gospodinu Pupinu, reći ću vam da je on bio jako blizak prijatelj tadašnjeg predsednika Amerike i on je državi Americi poklonio svoj patent, ali za uzvrat tome je dobio da se otvori 100 naučno-istraživačkih centara u Srbiji tada.

Znači, hoću da vam kažem da su pronalasci pitanje zaista odnosa poslodavca i istraživača. Zašto? Zato što i na osnovu ovog člana 8. vi vidite ovde da istraživač obaveštava svog poslodavca da će se baviti pronalaskom, da se iznađu mogućnosti da naprave određenu vrstu ugovora kakav će odnos imati, znači, nakon njegovog istraživačkog rada i njegovog završenog posla. Ukoliko se oni ne dogovore na početku, on ima pravo da to radi za neko drugo pravno lice.

Druga stvar, ukoliko i završi taj posao, a nije zadovoljan sa tim kako je svoj ugovor rešio, on ima pravo preko suda da traži naknadu. Ali, šta je državi važno? Da ga ima u registru patenata. Jedna Kina je sada prijavila 1,3 miliona patenata. Znači, mi kao država nije dobro što imamo samo 39 patenata na milion stanovnika. Bilo bi bolje da imamo 60 kao Hrvatska, ili 100, ili da se nosimo sa razvijenim ekonomijama, članicama država EU, ali ne možemo ukoliko nemamo taj spoj privrede, nauke, obrazovanja i jednostavno podršku države za ovakav posao. Ovaj zakon je podrška za to. Hvala.

Hvala, gospođo Tomić.

Pravo na repliku ima gospodin Mirčić. Izvolite.

Pre svega, ne razumem zašto koleginica Gojković uopšte pravi neko poređenje i nama radikalima pripisuje neke levičarske ideje. Ona sama zna da je socijalni program srpskih radikala preuzet od socijalista i to je potpuno jasno. To je preuzeto od Svetozara Markovića i tu SRS uvek s ponosom govori da se borimo za poštovanje prava pojedinaca. Grubo objašnjavajući, razlika između desničara i levičara je što desničari gledaju da kroz interes pojedinca zaštite interes društva, a levičari kroz interes društva da zaštite interes svakog pojedinca. To je u gruboj nekoj podeli, mada nemate toga ko će jasno da izdefiniše šta je levičarska, a šta desničarska ideja, pogotovo trenutno u Srbiji.

Ono što je ovde potpuno jasno, da zbog nerazumevanja i nepraćenja onoga o čemu sam govorio došlo je do određenih kolizija. Naime, nijedan od ovih za koje sam govorio koji su izmislili lekove, i to na neki način dali kao svoj doprinos „Galenici“ nije bio zaposlen u „Galenici“. Ja mogu čak i prezimena da govorim. To su ugledni profesori koji su pedijatri, koji su iz oblasti stomatologije, iz različitih oblasti medicine, ali nijedan nije bio zaposlen u „Galenici“. To je bio društveni sistem upravo ovo – fabrike radnicima.

Sada je to privatizovano. Oni nemaju nikakva prava, nemaju osnov da se zaštite njihova prava, ne može se zaštititi i ispoštovati pravda prema njihovim potomcima. Jel vi shvatate da je došlo do transformacije iz društvenog u privatno? Samo jedan previd je napravljen. Čujem da je koleginici nejasno kako će raditi to, a da nisu zaposleni u „Galenici“. Oni su radili kao pedijatri, radili su kao stomatolozi, pa su se bavili naučnim radom, a nisu radili u „Galenici“, nisu to radili u „Galenici“, u kompaniji „Galenika“, ako sam jasan. Radili su na pedijatriji u klinici u Beogradu, radili su na stomatologiji u Beogradu, radili su na fakultetu, nisu bili direktno zaposleni u „Galenici“ ni pedijatri, a ni stomatologija nije privatizovana, ali je „Galenika“ privatizovana, gospodo. Oni imaju prava zbog promene vlasništva, imali bi prava da im je zakon omogućavao zbog promene vlasništva da imaju neku nadoknadu ili njihovi potomci, ali se nije vodilo računa o pravima pojedinaca i nije se računalo da je to rezultat njihove pameti, njihovog znanja, a ne zato što su oni imali određene uslove.

Nisu svi izumi zato što imate određene uslove. Onda kako bi svrstali Njutnov zakon, kako bi Njutna svrstali? Pa na njega je pala jabuka. Šta bi onda rekao? E, zato što je jabuka vlasništvo Engleske ili ne znam koga, e, zato ti trebaš Engleskoj. Nemojte tako da banalizujete stvari.

Hvala, gospodine Mirčiću.

Reč ima Maja Gojković. Izvolite.

Uopšte ne banalizujem. Upravo se borim protiv takvog načina diskusije. Vi banalizujete. Vi banalizujete ovu temu. Čekajte, opet dolazimo na moju diskusiju. Sami ste sada rekli – ljudi nisu radili u „Galenici“. Pa gde su radili? Gde su radili? U bolnicama? Jel tako? Kažete da su to neki doktori koji su radili u državnim bolnicama? Opet su koristili državne resurse. Dobijali su platu za to. Danas ljudi dobijaju platu kada idu negde da rade.

Da li imaju pravo da dobijaju naknadu za recepturu leka koji je proizvodila državna fabrika „Galenika“ nekada? To pravo se potražuje na neki drugi način. Moraju da imaju dokaze da su oni to uradili, a ne medicinska ustanova u kojoj su radili, čije su resurse koristili, da li su to uradili samostalno ili sa kolegama, mislim, ne možete Njutna da poredite sa patentima i sa recepturama i tako, jer to je banalizacija diskusije, i onda da to svoje pravo potražuju pred sudom.

A naslednici? Naslednici, ako ovo prethodno pitanje nije rešeno i oni nisu dokazali da su oni isključivo samostalno nešto patentirali nemaju pravo sada da naslede nešto što ni oni prvi prethodni njihov predak nije dokazao da je sam stvorio nekakav patent ili intelektualnu svojinu. Sami ste rekli da nisu uradili ništa privatno u nikakvim privatnim laboratorijama, da su radili u zdravstvenim ustanovama kao lekari, pedijatri, farmaceuti, ne znam ni ja šta. Svakog meseca su dobijali svoju platu za to, inače ne znam čime su se bavili onda u tim zdravstvenim ustanovama ako nisu bili zaposleni na tim radnim mestima da otkriju recepture za određene lekove. Nisu radili sami i nisu radili od svog novca.

Prema tome, oni kada bih ja bila sudija u tom slučaju, njihovi naslednici, ako je to suština ove diskusije da vas je kontaktirao unuk od nekoga ko je nekada radio u državnoj bolnici pa je nešto uradio za račun „Galenike“ koja je takođe bila državna firma, slobodno recite, nek piše propalo, nek radi od svojih deset prstiju, nek nešto stvara, a neka se ne poziva na dedu, šta je deda nekada stvorio za platu koju je dobijao, recimo, 45 godina u svom radnom veku.

Prema tome, sve je jasno, neko ko je radio u državnim firmama, u prethodnom periodu, nema pravo na to da tvrdi da je on nešto uradio samostalno. Dao je nesumnjivi doprinos našem društvu, ali za platu koju je primao. Za platu koju je primao i ništa više i ništa manje. Hvala Bogu i ništa manje. Svi ti ljudi koji su nekada radili imali su, hvala Bogu, i zdravstveno i socijalno osiguranje i ne vidim šta je danas problem što su se pojavili nekakvi unuci koji bi da žive od dedinog patenta.

A da li je „Galenika“, da li oni imaju kao neka sporedna lica, sada neka prava u odnosu na privatizovanu „Galeniku“? Nemaju nikakva prava i nikakvih dodirnih tačaka ti unuci nemaju sa delatnošću „Galenike“. Hvala.