Hvala.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član govori o zaradama. Zarade i patenti su čudna stvar. Kako je Jugoslav Ćosić, vojvoda od Luksemburga, patentirao zaradu od 4.000 evra, svojim bližnjima od 3.000 evra iz firme koja je u gubitku od šest i po do sedam i po miliona evra? Koji to osnivač po kom patentnu plaća direktora 4.000 evra zato što mu pravi gubitke?

Ja ne verujem da je Šolak tako milosrdan čovek. Ja ne verujem da se on lako odriče 4.000. Biće da on plaća direktora da mu pumpa minuse. Prvo ispumpaju sav novac od pretplate i reklama sa teritorije Srbije preko SBB, „United Group“ i „United Media“. Sve to ispumpaju u Luksemburg i na koje kakva ostrva i onda svom portparolu pošalju novac za plate, jer su to debele plate i baš ga boli briga što on pravi minuse od šest i po do sedam i po miliona evra, jer, u krajnjem slučaju, to je patentirano. U krajnjem slučaju za pozajmice kojima se isplaćuje plata N1 televizija će garantovati svojom imovinom – kamerama, montažama, zgradom. Znači, celokupnom svojom imovinom i tako će Šolak naplatiti pozajmicu, a dug od sedam i po miliona evra će ostati dobavljačima koji robu „Adria News“ i N1 televiziji isporučuju.

Znači, dugovi će opet ostati Srbiji, profit i zarada izašla iz Srbije. Jedini je srećni dobitnik Jugoslav Ćosić i ekipa zato što kao portparoli brane Šolakove i Đilasove biznise.

Koliko u tom patentu učestvuje boškić, žutić, Ljotić ostaje još da utvrdimo, s obzirom da ne verujem da on bilo šta besplatno radi i da besplatno gine za Šolakove i Đilasove biznise, a imam dokaz da je Šolakova firma isplatila Đlasovoj deset i po miliona evra ne znam na konto čega. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević. Izvolite.

Hvala vam, predsednice.

Nadovezaću se na kolegu Marijana Rističevića. Dakle, mi smo i u načelnoj raspravi i, evo, danas govorimo o ovom Predlogu zakona u kontekstu značaja za privredu, u kontekstu direktnog uticaja na sve privredne subjekte koji stvaraju inovacije u okviru radnih odnosa.

Cilj svakako Vlade Srbije jeste stvaranje boljeg poslovnog okruženja, višeg stepena pravne sigurnosti za domaće privredne subjekte, ali isto tako i za strane investitore. Tako je od 2012. godine kako bi jedan od rezultata bilo prvo mesto za Srbiju u privlačenju direktnih stranih investicija.

Šta je bilo sa privredom do 2012. godine? Između ostalog, to možemo da vidimo i na primeru PKB, o kome se ovih dana priča. Borko Stefanović je pričao o PKB-u. Ima neke primedbe. Isti taj Borko Stefanović bio je u vlasti u periodu od 2011. do 22013. godine na visokoj poziciji u Ministarstvu spoljnih poslova. Upravo u tom periodu država je PKB-u otpisala 80 miliona evra duga. To su, dame i gospodo, platili građani Srbije.

Đilas je kao gradonačelnik 2011. godine, kao gradonačelnik Beograda, postavio generalnog direktora PKB, koji je za samo dve godine zadužio PKB za 20 miliona evra, a iza njih je na kraju ostao dug veći od 40 miliona evra. To je ona istina koju zaslužuju građani Srbije.

Da su oni brinuli o državi bilo bi drugačije. Međutim, izgleda po ovim najnovijim najavljenim istragama njihovih afera, izgleda da su brinuli samo o svojim ličnim budžetima. Inače, danas od prodajne cene PKB namireni su svi poverioci, zaposleni su dobili socijalni program, a firma je dobila novu šansu da posluje.

Tako to radi odgovorna vlast na čelu sa SNS za razliku od vlasti koja je postojala do 2012. godine, a čiji sada ostaci uporno pokušavaju da građanima manipulišu iznoseći laži i obmane kako je to zapravo bilo. Zahvaljujem.

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 8. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o patentima i da se prisetimo koliko je malo vremena i na koji način je ministar resorni obrazlagao ovaj predlog zakona i nažalost, očigledno i komentari danas narodnih poslanika koji će podržati ovaj zakon, patente vide samo kao neki izvor prihoda, a tako ih reguliše i zakon.

Da li se isplati nekom poslodavcu da otkupi, uslovno rečeno, patent svog zaposlenog ili ne, a patent se uopšte ne gleda kao intelektualna svojina, a to je zapravo suština i kroz ovaj zakon je, pre svega, trebalo zaštititi intelektualnu svojinu svakog onog ko je vlasnik nekog patenta, svakog onog ko je izumeo nešto što može biti trenutno od manje ili veće koristi u tom ekonomskom smislu.

I, sada ovde se hvale poslanici nekim velikim umovima i naučnicima iz naše prošlosti. Naravno, ništa tu nema sporno, ali, šta se dešava u sadašnjosti? Koliko je mladih ljudi, evo čitamo, maltene dnevno medijima koliko je mladih ljudi koji se bave naukom, koji su izumeli neka nova dostignuća, koji su bili spremni da svoje patente ponude u Srbiji, ali, u Srbiji uglavnom za takve stvari nema razumevanja.

Nema razumevanja ni za nauku, ni za intelektualnu svojinu i problem ovoga zakona jeste što se na pravi način ne bavi patentima, što ih zapravo ne doživljava kako intelektualnu svojinu, nego ponavljam samo kao neki izvor prihoda, pa ako neko izumi nešto od čega poslodavac može brzo da zaradi i još mu računa kroz ovaj zakon, da li je to izumeo u radnom vremenu ili van radnog vremena, kao da čovek naukom može da se bavi pet ili sedam sati dnevno, a kada ode kući onda više nije naučnik i ne bavi se tim.

Ovim stvarima se ljudi bave 24 časa i zato ovaj zakon nije dobar i zato ovaj amandman i ostali naši amandmani i zaista bi bilo dobro i ovaj i ovaj sledeći zakon da se urade temeljno, potpuno novi predlozi zakona i da se intelektualna svojina u Srbiji postavi na pravo mesto. Hvala.

Hvala, gospođo Radeta.

Sada reč po amandmanu ima gospođa Maja Gojković.

Izvolite, gospođo Gojković.

Hvala.

Inspirisala me je diskusija poslanice Vjerice Radete o ovom amandmanu i u nekim stvarima mogu sa njom da se složim, ali zaista u većini njenog izlaganja ne mogu da se složim da država Srbije i Vlada Republike Srbije ne obraćaju pažnju, dakle, na naučnu zajednicu i da nama nije bitna oblast nauke.

To nije istina i rezultati Ministarstva obrazovanja i nauke, kao i ukupni rezultati Vlade Republike Srbije što se tiče ove oblasti nemerljivo su značajnije od prethodnog perioda.

Mi imamo jedan period iza nas u kojem je pređašnja vlast pokušavala čak da uništi naučni institut Vinča i o tome postoje mnogobrojni dokazi u kojima država iz razloga nekih posebnih državnih tajni ne može baš toliko da govori, ali dokazi, hvala Bogu, postoje o delovanju ranijih vlasti.

Ne mogu sa vama da se složim, sa tom uopšte prihvaćenom floskulom da eto mladi ljudi u ovoj državi sada iznenada počinju da odlaze zato što država, recimo, ne vodi računa o patentima koje, eventualno, oni bi mogli možda da pronađu i da u pravom smislu te reči i patentiraju u našoj državi jer ste upotrebili jednu zaista grubu rečenicu da Republici Srbiji nije stalo do patenata.

Odakle vam sada to? To je najlakše izgovoriti, ali teško je dokazati.

Koliko ja znam, naša država je, ne sporim veliki problem naše države da stručni ljudi odlaze zbog većih zarada, ali to nije ništa specifično. Samo za Srbiju takva kretanja su očigledna u čitavom našem regionu. Recimo, Republika Hrvatska prednjači u tome, pa onda druge članice EU, gde Poljaci odlaze za Veliku Britaniju ili u Nemačku, gde Rumunija, Bugarska se prazne. Nije to nešto tako pojednostavljeno, eto Srbija ne vodi računa pa se samo iz Srbije odlazi.

Uostalom, mi smo oduvek bili migrantska država i onda kako tumačimo činjenicu da u SAD, u Kanadi, u Australiji, u Nemačkoj, Švajcarskoj postoje već treće ili četvrte generacije naših iseljenika, ako je to sada neka specifična pojava u poslednje vreme?

Što se tiče takođe dela vaše diskusije da eto ljudi pronalaze patente, a u ovom članu se definiše nešto malo bolje, jer ovo su izmene i dopune, šta to znači pronaći i biti tvorac nekog patenta ako radite u naučnoj nekoj ustanovi u kojoj je i moguće otkriti neki patent?

Vi ste zaboravili da to nije samo intelektualna svojina, nego to je nešto što je pronađeno, otkriveno, patentirano u okviru profesije i radnog mesta na kome se oni nalaze. Ne možemo da zaboravimo doprinos države, doprinos tih instituta, naučno-obrazovnih ustanova, mogućnosti koje se naučnicima daju da u okviru svog radnog mesta i u okviru onoga što im se nudi na tom radnom mestu otkrivaju patenti.

To je vrlo delikatna materija u kojoj treba dobro odmeriti šta bi to pojedinac uradio da ne radi u toj ustanovi i da nema takve materijalne mogućnosti, šta bi on to kod kuće uradio ili van granica ove države, a šta može da uradi kada radi, na primer, u naučnom institutu kao što je Vinča, koji mu daje svu moguću logistiku da on razvije svoje kapacitete, pa zato i prima platu. Oni nisu tamo volonteri, oni tamo primaju svoju platu, tamo rade i tamo im je omogućeno da u laboratorijama instituta obavljaju svoj posao.

Onda oni to patentiraju kao nešto što je isključivo njihovo, a institut kao što je Vinča koji im je pružio sve da bi otkrili taj patent, treba da ostane bez ičega. Ja se ne slažem sa tim, kao što se ne slažem sa tim, eto, sada nam odlazi jako mnogo ljudi, nego naša država treba da razmisli o tome da pooštri uslove odlaska kada mi uložimo u obrazovanje visoko stručnih kadrova. Gde je tu Srbija onda?

Znate li koliko košta obrazovanje jednog doktora, lekara, medicinske struke? Niko o tome ne razmišlja, stalno govorimo kako ljudi odlaze i kako mi njima baš ništa ne pružamo.

Mi njima pružamo školovanje. Znate li koliko to košta na zapadu u tim zemljama u koje oni odlaze? Znači, o tome mi moramo da razmislimo, koliko Srbija ulaže, koliko ulaže u zdravstvene radnike, koliko ulaže u obrazovanje jednog naučnika koji posle ode zato što, naravno da ima mnogo veću platu, ali i mnogo veći troškove, ako ne živi u Srbiji, ako živi u nekoj razvijenoj državi. To vam je onda tu negde onda. Uzmeš kredit za kola, za kuću, za stan. Svi znamo kako izgleda život u nekim razvijenijim državama nego što je Srbija.

Nego, da mi razmislimo o tome da vidimo kako i država može da se zaštiti. Ipak je država uložila nešto u te ljude koji odlaze i sada je to jedna popularna tema i svi govorimo o tome pod kočnicom, jer je popularno da govorimo o tome, pa će neko da glasa za nas. Hajde da govorimo o tome kako i država da se zaštiti, kako da se održe naši kapaciteti, koliko para mi ulažemo u te stručne kadrove, koji onda, kada dobiju papire, dobiju doktorat, verifikuju svoje diplome i odlaze u inostranstvo.

Nije to samo jednostrana priča da neko odlazi. Neko koristi i benefite Republike Srbije za dosta jeftinije školovanje nego što bi oni mogli sebi da priušte da žive u SAD, recimo. Neka pitaju roditelje te dece koji čitavog života izdvajaju novac da bi priuštili svojoj deci koledž, pa posle koledža nekakve studije i za mnoge je to zaista nešto apstraktno, skoro nemoguće da školuju svoje dete, da budu doktori, da budu inženjeri, da budu fizičari, da završe fakultet tehničkih nauka, hemiju itd, pa da završe i srednju medicinsku školu. To je tamo mnogo skupo.

Mi razmišljamo, naravno, i radimo sve da zadržimo te ljude u svojoj državi, ako žele da ostanu. Od 1945. godine, od trideset i neke, samo se odlazi, odlazi i odlazi.

Mi smo takva država i takav narod i zato imamo mnogobrojnu dijasporu, koja nije samo dijaspora od 2000. godine do današnjeg dana, nego je ta dijaspora, zaista, ja kažem, znam generacije, četvrte generacije sada naših ljudi koji se rađaju svuda po inostranstvu.

Znači, to nije nova pojava, a patent ne pripada samo onome ko ga je patentirao. To pripada i institutu i naučnoj ustanovi u okviru koje, iz koje je taj patent izašao, jer oni su dobili na tom radnom mestu sve mogućnosti da stvaraju. Prema tome, to mora zaista, da i te naučne ustanove, koje danas vode i sporove protiv svojih zaposlenih, koji tvrde da su oni to uspeli da urade, izmisle neki patent samo zahvaljujući svojoj genijalnosti. Svoju genijalnost onda neka pokušaju da ostvare negde mimo tih naučnih ustanova i instituta, da vide da je to prosto nemoguće.

Zato vas molim da ne idemo samo populistički, pa samo navijamo zato što u novinama je moderno sada ko god skoči na Republiku Srbiju, na Vladu Republike Srbije, da ga opozicija podrži, nego da štitimo svoju državu i naše resurse. Mi ih školujemo, mi im dajemo mogućnosti da otkrivaju patente i zato država ima pravo na svoj deo i te naučne ustanove. Zahvaljujem.

Hvala, gospođo Gojković.

Pravo na repliku ima Vjerica Radeta. Izvolite.

Popularne teme mogu se pripisati apsolutno svima osim SRS. Nikada nismo koristili popularne i populističke teme i to je zaista opšte poznato.

Mnogo toga što je gospođa Gojković sada rekla ja nisam ni pomenula. Niti sam govorila o masovnom iseljavanju, niti sam govorila o tome da Srbiju nešto više sada napuštaju ljudi nego što je to bilo prethodnih godina ili nego što će biti idućih godina. Naravno, gospođa Gojković je malo pomešala kada je govorila o toj dijaspori gde se četvrte generacije sada Srba po belom svetu rađaju, to je dijaspora, to su potomci četnika, koji su morali svojevremeno da napuste ove prostore. To nema nikakve veze sa ovim o čemu smo govorili.

Koliko država ulaže u stručnjake, u lekare, mi smo juče govorili o tome i upravo mi iz SRS smo skretali pažnju na koji način bi država mogla i šta bi trebalo da uradi da zadrži te mlade ljude, da zadrži stručnjake.

Kažete – koliko košta državu jedan lekar? A, zamislite koliko roditelje u Srbiji košta jedan lekar, pre svega one koji iz unutrašnjosti studiraju u univerzitetskim centrima, a i oni koji žive u gradovima koji su univerzitetski centri? Da li vi znate koliki su troškovi svakog roditelja ili već ko se brine o tome da finansira studenta medicine? To je zaista mnogo.

Ali, problem je u tome, i juče smo mi o tome govorili, što je neverovatno da mi danas u Srbiji imamo lekara, i to dosta lekara kod Fonda za zapošljavanje, nezaposlenih. To je taj problem. Problem je što naši mladi lekari i sada sami plaćaju specijalističke studije.

Bile su te dve akcije, juče smo to govorili, kada su zaposleni ti najbolji studenti medicine i to je odlično, ali i dalje ima mnogo završenih lekara koji su na tzv. birou rada i koji nemaju šanse zato što nemaju saglasnost ministarstva, zdravstvene ustanove da ih prime, zato što i dalje još uvek se ne pominje da će biti skinuta zabrana sa zapošljavanja u javnom sektoru. To su ti realni problemi u okviru kojih može da se govori i o problemima patenata i onih koji izumeju te patente.