Hvala, doktore Orliću.

Reč ima ovlašćeni predstavnik SMS, Ljupka Mihajlovska. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre i naravno studentkinje i studenti, ne bih vezivala ovaj protest, upad, kako već hoće da ga zove, studenata u zgradu Rektorata univerziteta u Beogradu, sa onim što je danas na dnevnom redu, odnosno za izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Kako shvatam ti zahtevi protesta, mislim ne znam zašto je fokus samo na jednom čoveku, na čiju se autentičnost doktorata sumnja kad mi znamo da ima mnogo ljudi u ovoj državi, a da verovatno i zaposlenih na univerzitetu čiji se doktorati mogu dovesti u pitanje.

Ipak bih se vratila na tačku dnevnog reda i evo, četvrti put od kada sam narodna poslanica, mi slušamo kako je ovo poslednji put da se studentima daje mogućnost da se produži rok da diplomiraju. Međutim, ništa konkretno od jeseni do jeseni ne preduzima ni Ministarstvo ni univerziteti, a ni sami studenti koji su na čekanju, evo, neki i 20 godina.

Prošle godine sam, odnosno svake godine sam predlagala jedan amandman koji nikad nije usvojen, ove nisam predala, nisam stigla, iskreno rečeno nisam ni fizički mogla da to uradim, a amandman se odnosio na to šta će konkretno visokoškolska ustanova preduzeti u pogledu studenata koji još uvek nisu diplomirali, a upisali su fakultet pre 2005. godine.

Iskreno, ovo razvlačenje meni nekako ukazuje na to da mi kao država, olako traćimo sve resurse i pokazujemo jednu nemoć.

Jednom neko mora da preseče. Ja sam videla vašu izjavu ministre, ove godine, da je kraj, da nema više i stvarno sam se ponadala da je tako, a opet sa druge strane znam da ima mnogo studenata koji iz opravdanih razloga nisu završili studije. Međutim, negde se ovim konstantnim produžetkom pokazuje ljudima da uvek postoji nova šansa za nešto što se može, a ne mora nikada desiti i negde se cela država prema većini stvari tako odnosi. Mi moramo da budemo odgovorni. Evo današnja sednica posvećena ovom zakonu, to košta našu državu.

Našu državu košta, dakle, ne samo školovanje tih ljudi koji još uvek nisu diplomirali, nego ovo nepotrebno produžavanje svake godine, i svake godine trošenje materijalnih, ljudskih i drugih resursa.

Amandman je predviđao da visokoškolska ustanova bude u obavezi da kontaktira studente koji nisu diplomirali, da vide da li oni uopšte žele da diplomiraju. Ima studenata koji su se odselili, koji su se zaposlili, koji ne žele da se ispišu, jer se to ispisivanje sa fakulteta plaća. Ako žele da se napravi individualni plan završetka studija do kraja školske godine i da se vidi koja je dinamika polaganja ispita, koji su ispiti ostali i tako dalje. Mi nemamo ništa, niti fakulteti, niti studenti, niti ministarstvo, niko ništa ne preduzima do naredne godine.

Vi kažete autonomija univerziteta. Ja ne znam, iskreno, šta ta autonomija podrazumeva. Sa jedne strane, kada treba da se donose neke odluke u interesu univerziteta, odnosno zaposlenih na univerzitetu, onda se pozivamo na autonomiju, a onda kada treba da se priskoči finansijski ili ne znam kako, onda nije ta autonomija toliko bitna, onda dajte ministarstvo, pomažite kako znate i umete.

Nažalost, mi još uvek nemamo sistem visokog obrazovanje, gde je student u centru učenja. Mi imamo sistem u kome, naravno čast izuzecima, govorimo o državnom visokom obrazovanju, profesore koji se trude da imaju hiper produkciju radova kako bi ostali u zvanju profesora i eventualno, oni koje kroz razno razne evropske projekte su angažovani na nekim drugim stvarima, a studentima se bave ili asistenti ili najčešće i niko.

Taj pristup slabo se promenio iako imamo i razvoj visokih tehnologija, gde je zaista komunikacija sa studentima olakšana. I, evo, po ovome sada što ponovo dobijamo ovaj zakon ja mogu skoro pa da garantujem da do sledeće godine u ovo vreme se ništa neće preduzeti.

Mi nemamo evidenciju, to je neozbiljno kao država koliko od septembra do septembra studenata koji su upisali pre 2005. godine diplomira, mi nemamo nikakve podatke o tim studentima ili ih bar mi ne znamo.

Verujte mi, ja kao neko ko radi na univerzitetu, sada mi je zamrznuta pozicija, inače radim u tom Rektoratu, odnosno u Centru za podršku studentima sa invaliditetom, znam šta znači imati teškoće tokom studija usled invaliditeta. Dakle, znam šta znači kad je neko slep, studira književnost i neko treba da mu snimi onolike knjige i onoliku literaturu. Znam šta znači kada neko ko se otežano kreće nema pristupačan gradski prevoz da ode do fakulteta, nema pristupačan toalet u zgradi fakulteta, amfiteatar je nepristupačan, najčešće u starom delu zgrade.

Ja znam šta to znači, ali, ja isto tako znam da prosečnom studentu sa invaliditetom ne treba više od sedam, osam godina, pri tome, ne generalizujem, ja kažem na osnovu evidencije koju mi imamo u centru da diplomira. Znači, ako neko usled takvih objektivnih izazova može da završi studije na vreme, ja mislim da je vreme od osam godina sasvim u redu.

Vi ste dali mogućnost studentima sa invaliditetom u novom zakonu da za njih važi duplo veći broj godina u odnosu na studente bez invaliditeta, to možda na papiru deluje kao neka podrška, ali sve je to džabe ako taj student i dalje nema one resurse koji su mu neophodni da studira. Isto je i sa ovim produžetkom roka diplomiranja. Može ovako u nedogled. Možemo napisati – imaju pravo da diplomiraju dok su živi, ali to nama ništa ne znači, ako se mi ne pozabavimo, ozbiljno zbog čega nisu diplomirali? Da li nekome treba podrška? Da li su to samohrane majke, da li su to ljudi koji su izgubili nekoga u porodici, pa pretrpeli određene traume, da ne zalazim u pojedinačne situacije. Ja imam u svom okruženju ljude koji su stariji od mene koji još uvek nisu diplomirali, koji su na dva tri ispita do kraja, i sigurna sam da kada bi fakultet ili visoka škola načinio prvi korak prema njima da bi tu moglo da dođe do nekog dogovora, prosto neki rok, neko obostrano interesovanje. Ovako ja stvarno želim da verujem da mi imamo snage. Mi ovako pokazujemo slabost gotovo u svakom resoru. Skupi se neka grupica, zapreti nečim i hajde za rad socijalnog mira, nema veze.

Moramo da pokažemo ozbiljnost kao država u svim segmentima. Zaista bih volela da je ovo poslednji put. Hvala vam

Hvala, gospođo Mihajlovski.
Pre nego što dam reč ministru Šarčeviću, i pre nego što nastavimo dalji rad, dozvolite mi da u vaše i svoje ime pozdravim delegaciju Parlamenta Republike Slovenije, članove Poslaničke grupe prijateljstva sa Srbijom, koja trenutno prati deo sadašnje sednice sa galerije velike sale.
Dobro došli dragi prijatelji.
Nastavljamo dalje sa radom.
Reč ima Mladen Šarčević, ministar. Izvolite.

Složiću se sa vama oko definicije šta je autonomija. Vidite da nije autonomija ni zgrada. Iako je vlasništvo, nije. Znači, napadnuta je nečija imovina i to nije po zakonu.

Niz drugih stvari se ne poštuju zarad nekih viših ciljeva. To smo gledali i ranijih perioda, a zakon je regulisao da je, upravo u svakoj ustanovi zabranjena politika, još u vreme Slobodana Miloševića, pa na ovamo, a mnogo primera ima, malo je vremena da ih samo nabrajamo, ja iz svog ličnog iskustva mogu mnogo da nabrojim.

Takođe, u pravu ste kada govorimo o novcu, onda svi zaborave na autonomiju. Svi bi na jedan kreativan način da reše. Veliki izvor svih nevolja, ja to radim godinu i po dana, i mislim da ćemo taj zakon doneti ovde, makar na proleće, a to je finansiranje visokog obrazovanje koje se rešava godinama, nekim čudnim uredbama, gde DRI ima posla uvek, koliko hoćete, i ne možete iz toga izaći jer nisu fakulteti ušli u tu priču na isti način. Imate potpuno istu formulu za onoga ko ima mnogo studenata i malo profesora, i tamo gde država ima interes da bude mala grupa. Finansiranje po glavi studenta je napravo sila nevolje, manje stanovnika, manje studenata, pa je nastalo otimanje. Veći broj visoko-školskih privatnih ustanova ništa nije dalo po kvalitetu.

Mi ovde danas uopšte nismo govorili o kvalitetu, sem površno. Mislim da je nova Strategija 2030 upravo uradila tako što je HERE tim koji je organizovan i radi, stavio studenta u centar pažnje. Mi tražimo nove modele finansiranja visokog, a to je i kroz proces internacionalizacije, evoluciju strukovnog, koji se pokazao kao dosta neefikasno i loše postavljeno i to smo pri kraju, kroz učešća države više, kroz restituciju, kroz niz drugih modela otvaranja kompanija da bi se sišlo s grbače studentima. To je nije fraza, moje Ministarstvo to radi.

Podršku studenata imamo, uključeni su svi u ovaj proces, i podrške Akademske zajednice, istina, malo to ide sporo, ali jednostavno, savladaćemo sve te barijere.

Ja nemam problem. To što sam rekao u avgustu, što me prozivaju, svoje mišljenje. Ja sam rekao i stojim dalje iza toga, i rekao sam u uvodu ovde da sam na osnovu odluke Vlade i Odbora za obrazovanje doneo ovaj predlog. Znači, moja ličnost nije toliko velika, moja malenkost će stati na peto, šesto mesto iza institucija koje govore ispred mene.

Ja govorim u ime onih studenata koji dobro uče. Sam sam bio jedan od takvih koji sam pre roka završio studije i radio, tako da nemam tu vrstu problema. Mora da postoji ovde rok od dve godine, ne može neograničeno, i ovo je malo čudno, ali hajde da kažemo ono što možda niste čuli u sali, da radimo Jedinstveni informacioni sistem u prosveti i da ćemo mi pokušati sa ovoliko malo ljudi da sad nekim drugim metodama da dođemo do svih baza, dođemo do svih tih ljudi, da stvarno pročešljamo, da nije zbog prebrojavanja, da znamo šta da radimo i sa čiste efikasne neke politike, i kad smo govorili, ja sam ne napamet, nego u razgovoru sa dekanima, rektorima, sa kojima takođe imam dobre odnose, ja nisam njima suprotstavljena strana, mi smo njima servis. Ministarstvo njima nikakva vlast nije nego servis, jer trudi se da im što više omogući bolje uslove za proširenje kvote, niz drugih stvari i mislim da oni to osećaju.

Ako vam kažem da sam ja imao aplauz od nekoliko minuta na Senatu beogradskog univerziteta kao ministar, ja ne znam da li je to zabeleženo nekada, ali to govori o tome da tu neku brigu i saradnju ljudi osećaju.

Ima toga još dosta da se radi, ali mislim da smo na dobrom putu, tako da kolegama koji sada dobijaju šansu, stvarno poručujem da požure i da se uozbilje, jer ako kažemo - neograničeno, ma ni to nije problem, ali onda šta će nam indikatori kvaliteta, šta će nam onda sve drugo ovo što radimo da bi poboljšali kvalitet obrazovanih ljudi? Nije bitno ni da li ćete dobiti diplomu, nego šta ste naučili iz time, kako ćete primeniti to znanje.

Hvala, ministre Šarčeviću.
Sada prelazimo na spisak, odnosno po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona iz tačke 1. dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Bojan Torbica. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre, poštovane kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalazi izuzetno odgovoran zadatak, što jeste usvajanje predloženog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju ili, jednostavnije rečeno, rešavanje pitanja studiranja starih studenata.

Predsednik naše poslaničke grupe, kolega Đorđe Komlenski je tokom svog obraćanja je već rekao da će poslanička grupa Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka u danu za glasanje podržati predložene izmene zakona, s napomenom da Pokret socijalista stoji na stanovištu da je ograničavanje roka studiranja nepotrebno i ne vidimo razlog zašto je uopšte potrebno da mi taj rok produžavamo za godinu, dve ili tri, sve jedno.

Ipak, ono što je najvažnije jeste činjenica da svi mi danas prisutni poslanici shvatamo značaj obrazovanja kao univerzalnog ljudskog prava i da imamo volju da, hajde da ih ponovo tako nazovem, starim studentima pružimo šansu da okončaju svoje višegodišnje studiranje.

Srbija nije toliko bogata zemlja da se odrekne tolikog broja visokoobrazovanih stručnjaka koji će završiti studije za godinu, tri ili pet, bez obzira koliko vremena su potrošili na studiranje, a potrošili su onoliko koliko su morali ili želeli da potroše vremena.

Ja lično, kao i moja partija, ali i poslanička grupa smo nepodeljenog stava da je mnogo manje opterećenje i šteta za sve da im omogućimo dalje polaganje ispita, nego što bi bila šteta ukoliko bi njihovo studiranje bilo sada prekinuto.

Naravno, pozdravljamo to što se Ministarstvo opredelilo da se rok za završetak studiranja produži za još dve godine, ali smatramo da ove dve godine, koje su pred nama, moramo maksimalno iskoristiti da po proteku ovog roka ne dajemo neki novi rok od godinu, dve, tri, pet, već da iznađemo neko drugo, kvalitetno i trajno rešenje koje će nam mnogo bolji način rešiti postojeći problem, a studentima dati šansu da u što većem broju okončaju svoje dugogodišnje studiranje.

Naravno, ova molba se odnosi kako na studente koji studiraju po starom programu, tako i na one koje su studije upisali kao prve generacije studenata po bolonjskom sistemu, koji su svoje studiranje proveli, da ne kažem, kao pokusni kunići i koji zbog toga trpe brojne posledice. Na te studente se ne odnosi predložena izmena zakona, ali su i ovo studenti zaslužili da dobiju šansu da svoje studije napokon privedu kraju.

U svakom slučaju, što se tiče Predloga izmene Zakona o visokom obrazovanju, poslanički klub Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka će u danu za glasanje podržati. Hvala.

Hvala, gospodine Torbica.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite.

Ja moram još dve rečenice apropo malopre diskusije. I lično mislim da je ovo jedan težak autogol bilo koje političke struje, kada vi napadnete nešto što ima kategoriju univerziteta od nacionalnog značaja.

Mi smo u ovom domu, ako se sećate, proglasili Beogradski univerzitet i njegov rektorat institucijom od nacionalnog značaja, te ne vidim nijedan razlog da je iko iz samog rektorata, od rektorke do prorektora ili bilo kog tima- pokazuje jednu pristrasnost- i prema vlasti i prema opoziciji.

Da li je njihov greh to što su bili neutralni i što pokušavaju da se ponašaju civilizovano, verovatno jeste. Zaista, ne razumem da je neko mogao da ide na nešto što je od nacionalnog značaja i što nigde u svetu se ne radi. Izvinjavam se.

Hvala, ministre Šarčeviću.
Reč ima Marija Jevdić.
Izvolite, koleginice Jevdić.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, stiže nam oktobar, a sa oktobrom se ponovo otvara pitanje starih studenata. Za nas iz JS nije ništa sporno, studentima se pruža još jedna prilika da završe studije po programu po kojem su i upisali i na taj način oni neće biti finansijski opterećeni prelaskom na novi nastavni program.

Mislim da je u celoj situaciji i ohrabrujući podatak da je, zahvaljujući prošlogodišnjoj izmeni predloženog zakona, diplomiralo je više od 1.000 studenata.

Stari studenti nikome ne smetaju i njima je prvenstveno u interesu da završe fakultet koji su upisali. U današnjoj raspravi smo mogli čuti da su to studenti kojima je ostalo svega nekoliko ispita do završetka studija.

Imala sam priliku da razgovaram sa tzv. večitim studentom, tj. studentkinjom, koja je imala prosek 8,5, ostalo joj još tri ispita do diplomiranja, morala je da se zaposli, zapostavila je fakultet, rodila je troje dece i, zahvaljujući upravo mogućnosti produžetka studiranja, ona je prošle godine diplomirala.

Ministre, drago mi je da ste pokazali dobru volju da damo, ne bih rekla šansu, već mogućnost da svi koji su upisali fakultete po starom programu, a imaju želju da ih završe, to i mogu, jer u našem narodu i postoji izreka „čovek se uči dok je živ“.

Kada bismo danas raspravljali posebno i o razlozima zbog kojih oni nisu završili fakultete, ima ih mnogo, počev od toga da neki nisu imali finansijske mogućnosti, pa su morali da rade, do toga da na skoro svakom fakultetu postoji nekoliko ispita koji su kamen spoticanja. Mišljenja sam da ako stare studente prebacimo na novi program, tek onda neće završiti studije. S druge strane, postoje dobri predlozi da broj ispita koji im nedostaju, polažu po novom programu, to jest da im se priznaju položeni ispiti, a da iz novog programa odaberu broj preostalih ispita koji su najvažniji da bi zaokružili taj studijski program.

U tom slučaju to bi bio napor za fakultete, jer bi morali da napravi personalizovane studijske programe, što se može uraditi po zakonu. Imali smo sličnu situaciju 1992. godine na ETF-u, kada se menjao nastavni plan i program i oni su primenili u pravo ovaj model i nisu imali nijednog starog studenta, jer su svi studenti prihvatili novi.

Mene samo brine da studenti koji studiraju po starom programu ne budu uskraćeni za ono što nudi novi inovirani program. Kao što znate, ministre, zbog savremenih društvenih zahtevi, programi se akredituju na pet godina. Postoji bojazan da li će studenti koji nastavljaju studije po starom programu biti profesionalno kompetentni po završetku studija. Na primer, kada govorimo o obrazovanju budućih nastavnika, unazad nekoliko godina je uveden veliki broj novina u obrazovnom sistemu, što je moralo biti ispoštovano prilikom akreditacije novih studijskih programa za nastavnike.

Studenti koji studije nastavljaju po ranijim programima će biti uskraćeni za te sadržaje, što može se odraziti negativno na efekte njihovog rada u školama.

Moram i da naglasim da moramo da uradimo sve da olakšamo studentima, da olakšamo njihovo studiranje, a ne da ih vraćamo unazad. Za Jedinstvenu Srbiju je svaki student bitan. Želimo da svako od njih po završetku fakulteta ostane u Srbiji i da upravo svojim znanjem grade modernu Srbiju, tako da ćemo u danu za glasanje poslanička grupa Jedinstvene Srbije podržati predložene izmene Zakona. Hvala.