Hvala, predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ministre i naravno studentkinje i studenti, ne bih vezivala ovaj protest, upad, kako već hoće da ga zove, studenata u zgradu Rektorata univerziteta u Beogradu, sa onim što je danas na dnevnom redu, odnosno za izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Kako shvatam ti zahtevi protesta, mislim ne znam zašto je fokus samo na jednom čoveku, na čiju se autentičnost doktorata sumnja kad mi znamo da ima mnogo ljudi u ovoj državi, a da verovatno i zaposlenih na univerzitetu čiji se doktorati mogu dovesti u pitanje.
Ipak bih se vratila na tačku dnevnog reda i evo, četvrti put od kada sam narodna poslanica, mi slušamo kako je ovo poslednji put da se studentima daje mogućnost da se produži rok da diplomiraju. Međutim, ništa konkretno od jeseni do jeseni ne preduzima ni Ministarstvo ni univerziteti, a ni sami studenti koji su na čekanju, evo, neki i 20 godina.
Prošle godine sam, odnosno svake godine sam predlagala jedan amandman koji nikad nije usvojen, ove nisam predala, nisam stigla, iskreno rečeno nisam ni fizički mogla da to uradim, a amandman se odnosio na to šta će konkretno visokoškolska ustanova preduzeti u pogledu studenata koji još uvek nisu diplomirali, a upisali su fakultet pre 2005. godine.
Iskreno, ovo razvlačenje meni nekako ukazuje na to da mi kao država, olako traćimo sve resurse i pokazujemo jednu nemoć.
Jednom neko mora da preseče. Ja sam videla vašu izjavu ministre, ove godine, da je kraj, da nema više i stvarno sam se ponadala da je tako, a opet sa druge strane znam da ima mnogo studenata koji iz opravdanih razloga nisu završili studije. Međutim, negde se ovim konstantnim produžetkom pokazuje ljudima da uvek postoji nova šansa za nešto što se može, a ne mora nikada desiti i negde se cela država prema većini stvari tako odnosi. Mi moramo da budemo odgovorni. Evo današnja sednica posvećena ovom zakonu, to košta našu državu.
Našu državu košta, dakle, ne samo školovanje tih ljudi koji još uvek nisu diplomirali, nego ovo nepotrebno produžavanje svake godine, i svake godine trošenje materijalnih, ljudskih i drugih resursa.
Amandman je predviđao da visokoškolska ustanova bude u obavezi da kontaktira studente koji nisu diplomirali, da vide da li oni uopšte žele da diplomiraju. Ima studenata koji su se odselili, koji su se zaposlili, koji ne žele da se ispišu, jer se to ispisivanje sa fakulteta plaća. Ako žele da se napravi individualni plan završetka studija do kraja školske godine i da se vidi koja je dinamika polaganja ispita, koji su ispiti ostali i tako dalje. Mi nemamo ništa, niti fakulteti, niti studenti, niti ministarstvo, niko ništa ne preduzima do naredne godine.
Vi kažete autonomija univerziteta. Ja ne znam, iskreno, šta ta autonomija podrazumeva. Sa jedne strane, kada treba da se donose neke odluke u interesu univerziteta, odnosno zaposlenih na univerzitetu, onda se pozivamo na autonomiju, a onda kada treba da se priskoči finansijski ili ne znam kako, onda nije ta autonomija toliko bitna, onda dajte ministarstvo, pomažite kako znate i umete.
Nažalost, mi još uvek nemamo sistem visokog obrazovanje, gde je student u centru učenja. Mi imamo sistem u kome, naravno čast izuzecima, govorimo o državnom visokom obrazovanju, profesore koji se trude da imaju hiper produkciju radova kako bi ostali u zvanju profesora i eventualno, oni koje kroz razno razne evropske projekte su angažovani na nekim drugim stvarima, a studentima se bave ili asistenti ili najčešće i niko.
Taj pristup slabo se promenio iako imamo i razvoj visokih tehnologija, gde je zaista komunikacija sa studentima olakšana. I, evo, po ovome sada što ponovo dobijamo ovaj zakon ja mogu skoro pa da garantujem da do sledeće godine u ovo vreme se ništa neće preduzeti.
Mi nemamo evidenciju, to je neozbiljno kao država koliko od septembra do septembra studenata koji su upisali pre 2005. godine diplomira, mi nemamo nikakve podatke o tim studentima ili ih bar mi ne znamo.
Verujte mi, ja kao neko ko radi na univerzitetu, sada mi je zamrznuta pozicija, inače radim u tom Rektoratu, odnosno u Centru za podršku studentima sa invaliditetom, znam šta znači imati teškoće tokom studija usled invaliditeta. Dakle, znam šta znači kad je neko slep, studira književnost i neko treba da mu snimi onolike knjige i onoliku literaturu. Znam šta znači kada neko ko se otežano kreće nema pristupačan gradski prevoz da ode do fakulteta, nema pristupačan toalet u zgradi fakulteta, amfiteatar je nepristupačan, najčešće u starom delu zgrade.
Ja znam šta to znači, ali, ja isto tako znam da prosečnom studentu sa invaliditetom ne treba više od sedam, osam godina, pri tome, ne generalizujem, ja kažem na osnovu evidencije koju mi imamo u centru da diplomira. Znači, ako neko usled takvih objektivnih izazova može da završi studije na vreme, ja mislim da je vreme od osam godina sasvim u redu.
Vi ste dali mogućnost studentima sa invaliditetom u novom zakonu da za njih važi duplo veći broj godina u odnosu na studente bez invaliditeta, to možda na papiru deluje kao neka podrška, ali sve je to džabe ako taj student i dalje nema one resurse koji su mu neophodni da studira. Isto je i sa ovim produžetkom roka diplomiranja. Može ovako u nedogled. Možemo napisati – imaju pravo da diplomiraju dok su živi, ali to nama ništa ne znači, ako se mi ne pozabavimo, ozbiljno zbog čega nisu diplomirali? Da li nekome treba podrška? Da li su to samohrane majke, da li su to ljudi koji su izgubili nekoga u porodici, pa pretrpeli određene traume, da ne zalazim u pojedinačne situacije. Ja imam u svom okruženju ljude koji su stariji od mene koji još uvek nisu diplomirali, koji su na dva tri ispita do kraja, i sigurna sam da kada bi fakultet ili visoka škola načinio prvi korak prema njima da bi tu moglo da dođe do nekog dogovora, prosto neki rok, neko obostrano interesovanje. Ovako ja stvarno želim da verujem da mi imamo snage. Mi ovako pokazujemo slabost gotovo u svakom resoru. Skupi se neka grupica, zapreti nečim i hajde za rad socijalnog mira, nema veze.
Moramo da pokažemo ozbiljnost kao država u svim segmentima. Zaista bih volela da je ovo poslednji put. Hvala vam