Zahvaljujem predsedavajući.

Izgleda da je naš najveći problem u toku zasedanja što se nedovoljno slušamo ili se možda nepažljivo slušamo.

Ja sam bio vrlo jasan i jako precizan kada sam rekao – žao mi je što nemam potreban podatak, klasičan statistički podatak koliko je od večitih studenata onaj broj koji bukvalno ima tretman izdržavanih lica, koji niti rade, niti žele da rade, a izdržavaju se od porodičnih budžeta svojih roditelja.

Daleko od toga da ima bilo šta protiv da ti roditelji, ukoliko mogu, da ih izdržavaju 100 godina, ako žive 100 godina, i da sve to vreme svoja čeda, svoje mezimce itd, izdržavaju, pa neka studiraju koliko god mogu, i 50 godina ako hoće da studiraju, nek studiraju. Govorio sam o nečem drugom, govorio sam o problemu da za sve to vreme država Srbija od takvih lica nema apsolutno nikakvu korist, a da se isto takva lica, upravo zbog toga što nemaju prihode od kojih država može da ima svoju korist, od kojih može da se popunjava budžet, država ne može imati ništa drugo osim štete. Tu je osnovni problem.

Da ne bude demagogija, jedan uvaženi kolega i prijatelj malopre mi rekao, dobro hoćete vi da glasate ili nećete? Ispada demagoški, naravno glasaćemo za ove izmene i dopune zakona, ali nadam se poslednji put, i nadam se da budući saziv ovog parlamenta neće imati na dnevnom redu ovo pitanje. Želim da tako bude. Želim da mi o ovom pitanju više nikada ne vodimo diskusiju, zbog toga što ovo pitanje mora da se reši u interesu države, a u interesu države je da se više ne produžava i da ovo bude poslednji rok produžetka statusa večitim studentima. Zahvaljujem se.

Hvala, gospodine Jovanoviću.
Reč po amandmanu ima Đorđe Komlenski.
Izvolite, kolega Komlenski.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre, mi smo se već izjasnili da ćemo ovaj predlog zakona podržati i ovaj produžetak roka od dve godine. U ranijim diskusijama smo apsolutno objasnili koji je razlog zašto prihvatamo produžetak od samo dve godine. Prihvatamo ga i glasaćemo za njega iz jednog prostog razloga, jer očekujemo od ovog Ministarstva da u narednih godinu dana, pa ko o tome bude morao da odlučuje u nekom budućem vremenu, nije ni važno, dobijemo podatak kao parlament o tome šta se dešavalo u periodima svih produžetaka za studiranje kada su u pitanju studenti upisani po starom programu. Koliko je njih u međuvremenu ispite davalo, koliko ih je na ispite izlazilo, pa, i, rekao sam u prošloj diskusiji, i neko prolazno vreme na godinu narednih dana šta će se izdešavati od dana kada ovo budemo, verujem, izglasali. Da bismo imali jednu sliku šta je dobila Srbija kao država time, a šta su dobili i oni koji studiraju ovakvim produžavanjem roka.

Inače, jasno i glasno sam se izjasnio da, kada su u pitanju studenti koji su upisali program po starom, da smo imali prilike da o tome diskutujemo i raspravljamo u parlamentu kada je uvođen ovaj nesretni Bolonjski sistem, bili bismo apsolutno protiv bilo kakvog ograničavanja roka za završetak studija po starom programu. Naime, dosta je i preko glave građanima Republike Srbije raznoraznih uzrasta, nedostatak pravne sigurnosti, od vraćanja zemlje seljacima 90-ih godina, kada je najveći rezultat vraćanja toga bio da su upropašćeni kombinati, zavadile se familije međusobno oko zamišljenih imaginarnih, velikih novaca, koje će kao naslediti, a došli smo u situaciju da najkvalitetnija zemlja u Srbiji postane vlasništvo jednog jako malog broja ljudi, jer je cena drastično pala u toj nekoj fazi.

Onda smo pod firmom uvođenja boljeg školovanja, lakšeg, jednostavnijeg školovanja, uvodeći Bolonjski sistem uradili nešto što nismo smeli da uradimo, a to je da oročimo vreme u kojem su studenti po starom programu dužni da završe, iako u vreme kada su upisivali fakultete nisu takvo ograničenje imali. Postojala su neka druga ograničenja, ali ne ove vrste.

Prosto ne razumem komentare o trošku budžeta. Budžet Republike Srbije je potrošio novac u ono vreme kad su oni bili redovni studenti, kad su odlazili na nastavu i kada se to finansiralo iz budžeta Republike Srbije. Prosto mi je neverovatno, ako grešim, onda se zaista izvinjavam, da iko od njih danas više ima priliku da odlazi na predavanja, da ne plaća ispite, da ne plaća produžetak upisa školske godine, jedino što mu je omogućeno, omogućeno mu je da fakultet dovede do kraja.

Želeo bih da mi za dve godine, ili oni koji budu u parlamentu, koji prođu cenzus uopšte, ili budu poslanici, nevezano od toga ko će od političkih grupacija ući ovde, nema priliku da o ovome razgovara, jer bi bilo najlepše kada bi svi završili fakultete u naredne dve godine, ali, objektivno gledano, to čovek ne može da očekuje. Ono što moram da napomene jeste da za dve godine ovaj parlament mora o tome ponovo razgovarati, taman ostao još jedan jedini student upisan po starom programu koji želi da završi fakultet.

Meni je jasno da je jako teško razdvojiti one koji iz objektivnih razloga nisu do sada završili fakultete, od onih koji se šale, igraju i to ih ne zanima. Ali, znate, naš narod kaže – jedna šteta, sto greota, prema tome mi smo ovde dužni da stvorim uslove svima onima koji su započeli, da završe ono što su započeli na način i pod uslovima iz vremena kada su kretali u taj jedan ozbiljan životni posao.

U svakom slučaju, kad god završili fakultet, sa svakim novim ispitom koji je položen, Srbija dobija, ako ni na čem drugim, dobija na tome da su ti ljudi bar za nijansu obrazovaniji, a samim tim zasigurno i korisniji članovi ovog društva, jer su u svakom slučaju korisni jer žive u Republici Srbiji.

Još nešto želim da kažem, jesam protivnik Bolonjskog sistema, ali ne možemo mi ponovo praviti darmar time što ćemo Bolonjski sistem ukidati i vraćati nazad, vraćati na stare tradicionalne načine studiranja. Ja zaista neću nabrajati ovde fakultete koji su Bolonjski sistem studiranja pustili na svoja vrata samo onolicko kolicko su morali. Time su sprečili degradaciju statusa naših fakulteta i ja ih u tome podržavam. Baš zato što ih podržavam, neću licitirati ovog trenutka o kojim se fakultetima radi.

U ono vreme kada je uvođen Bolonjski sistem, moram da priznam, nije me zanimalo lično, jer nisam studirao u to vreme, pitao sam nekog ko je inače profesor na jednom od ozbiljnijih fakulteta jedne velike sile koja funkcioniše, njihov školski sistem, po bolonjskom principu. Inače, koliko ja razumeh, ovo što se zove bolonjski, nema nikakve veze ni sa Italijom, ni sa Bolonjom. Toliko sam zapamtio, ali su mi objasnili u stvari o čemu se radi. Srednjoškolci koji završe srednju školu u toj jednoj velikoj državi, koji ne završe isključivo skupe srednje škole, su polupismeni. Da bi uopšte mogli da studiraju, zato je i izmišljena Bolonja, i praktično osnovne studije kod njih su imale svrhu da ih opismene, da ih možda u nekim situacijama čak bukvalno nauče da čitaju i da pišu, a master studije su u stvari suštinski bile prave one studije koje su bile.

Ono o čemu mi moramo da vodimo računa, zbog čega sam ovo napomenuo, jeste da ni u snu ne smemo da dozvolimo da nam dođe do takve degradacije srednjoškolskog i osnovnog obrazovanja, da onda Bolonja u ovom smislu najpežorativnije mogućem se pokaže kao isključivo i jedino svrsishodna.

Podržavam predlog ministarstva. Upravo iz ovih razloga očekujem da će zahtevati od fakulteta da dobije podatke, da nas obaveste o svemu ovome o čemu sam govorio, da kada dođe vreme, možda ne mora ni da se čeka dve godine, se donese odgovarajuća odluka koja će obezbediti svakom onom ko želi da završi fakultet po starom programu da može da ga završi.

Ujedno, pozdravljam i podržavam to što ste poslali preporuku fakultetima kada su u pitanju prve generacije studenata upisanih po ovom Bolonjskom sistemu, da im omoguće da nastave da studiraju. Prema tome, u danu za glasanje, a nadamo se da će to biti koliko i danas, jednostavno glasamo za ovo što ste predložili, u budućem periodu nađemo odgovarajuće zakonsko rešenje i za prvoupisane bolonjce, a i trajno rešenje za ove studente koji studiraju po starom programu. Hvala.

Hvala, gospodine Komlenski.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.

Izvolite, gospodine Šaroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Marinkoviću, evo danas smo bili svedoci jedne veoma, veoma čudne rasprave. Mi koji smo pažljivo slušali mogli smo da zaključimo da mnogi ovde imaju svoje mišljenje, ali da se sa njim ne slažu. Danas se praktično nije znalo ko šta iz koje poslaničke grupe priča, ko je žešće napadao ministra, ko je žešće napadao sve ono što je do sad urađeno, ko je žešće izrazio svoje neslaganje sa tzv. bolonjskim procesom, sa odlaganjem, sa neodlaganjem, dakle svako ima maltene različito mišljenje, ali na kraju kažete da ćete ipak svi glasati za ono zakonsko rešenje koje je predloženo.

Voleo bih da je i ministar Šarčević bio mnogo aktivniji, ne malo aktivniji, nego mnogo aktivniji u ovoj raspravi i od njega smo očekivali pre svega da čujemo koji su to konkretni razlozi i koji su to principijelni razlozi da rešenje koje nam je predloženo bude upravo ovakvo. Mi nijedan jedini argument nismo čuli. Dakle, to što vi nešto predlažete, to nije argument i to pokazuje i način i obrazloženje Vlade za odbijanje amandmana SRS.

Vaše obrazloženje se realno i suštinski ni ne može nazvati obrazloženjem, jer samo kažete – predloženo rešenje je celishodnije. Tu obrazloženja nema. Šta kao, mogli ste da napišete – naše je rešenje bolje. Ali zašto, koji su to razlozi? Pogledajte, gospodine ministre, u vreme dok je Narodna skupština Republike Srbije bila mnogo cenjenija institucija, dok su se ovde ministri koji su dolazili ophodili prema narodnim poslanicima sa uvažavanjem, jer su to neposredno izabrani predstavnici građana na koje su građani Srbije preneli suverenitet, kako su izgledala obrazloženja za svaki pojedini amandman.

Pre pet ili deset godina, možda ne pre pet, ali pre deset svakako, nije se dešavalo da obrazloženje Vlade za svaki pojedini amandmani koji se odbija bude u jednoj rečenici i da bude identično za svaki amandman, već je za svaki amandman pisano drugačije obrazloženje, pravo obrazloženje, suštinsko i onda je postojala mogućnost da se od amandmana do amandmana vodi i kvalitetna rasprava sa predstavnicima Vlade Republike Srbije, odnosno sa resornim ministrima.

Danas smo čuli od vas i od predstavnika vladajuće većine da vi zapravo nemate pojma koji je broj tih ljudi koje nazivate večitim studentima, što je po mom mišljenju jedan uvredljiv termin. Da li će neko studirati ili neće, koliko će dugo studirati, to je njegovo pravo. Vi mnogo više tolerancije u društvu pokazujete npr. prema onima koji vole isti pol, to je valjda dobro, to je napredno, to je moderno, to je proevropski, to je u skladu sa njihovim standardima i to je valjda mnogo bolje nego studirati duži vremenski period.

Čuli smo čitav niz uvreda na račun građana Srbije, na račun i onih koji su glasali za vas u velikom broju, pa ste ih prozvali mlitavim, mlakim i nesposobnim, govorili ste o lenjosti, o neodgovornosti, govorili ste da bez obzira na to kakvi su nečiji životni uslovi, da tu uvek postoji lična neodgovornost, što apsolutno nije tačno. Vi na taj način sudite ljudima koje nikada niste upoznali, o kojima ne znate ništa, za koje ne znate kakve su poteškoće imali u životu, sa čime su se sve susretali i mislim da to apsolutno nije na mestu.

Ako ste smatrali da postoje takvi ljudi, onda je trebalo da reagujete konkretnije, pa da propišete u zakonu alternativne mogućnosti, da kažete – evo, mi produžavamo za one koji su dobri, lepi, fini, pošteni i napredni, a one koji su, kako kažete, na grbači svojih roditelja, koji su neradnici, koji su lenji, aljkavi, neodgovorni, za njih nema, za one koji su večiti studenti, pa ste mogli lepo neku agenciju da otvorite, pa da ih akreditujete da oni daju potvrde kod koga je opravdano da nastavi da studira, a ko pripada toj grupi lenjih i bezobraznih, bezobzirnih i, što je najgore, onih koji, kako reče jedan od prethodnih govornika od stranaka vladajućeg režima, koji nemaju ni želju da rade, pa da država od njih ima neku korist.

Znate, zanimljivo je koliko se vi oštro i kritički odnosite prema ljudima koji nisu na vreme završili svoje studije, a kako opet neke druge pojave u srpskom društvu koje su mnogo opasnije i za nas kao državu i za nas kao narod, kako njih ne sankcionišete, već to predstavljate kao normalno. Znate, neće srpski narod izumreti ako svi ne završe studije, ali ako se budu popularizovale određene društvene pojave, poput homoseksualizma, e, onda je potpuno izvesno da ćemo mi kao narod nestati sa lica Zemlje, jer na taj način neće biti ni dece, neće biti ni studenata i tek onda neće biti onih koji će moći da rade, da doprinose, da plaćaju poreze i da pune državni budžet u Srbiji. Dakle, molim vas da budete do kraja pošteni i da se onda do kraja i iskreno izjasnite o tome.

Moje pitanje za vas je, gospodine ministre – zašto produžavate za dve godine? Srpska radikalna stranka je predložila da to bude, znači, generalno da se odluči da ti ljudi mogu dokle god budu želeli da završe studije po programu po kom su i započeli da studiraju. Vi ste rekli – ne, biće još dve godine. E sad, zašto dve? Na osnovu kojih kriterijuma, objektivnih kriterijuma, ste vi procenili da je rok od dve godine idealan, zašto ne godinu, zašto ne tri, zašto ne pet? Dakle, šta vas je rukovodilo? Ili vam je, eto, došlo u trenutku? I da vidimo ko će snositi odgovornost pre svega zbog toga što je pre dve godine Narodna skupština Republike Srbije već jedanput produžila rok na dve godine, pa nam sada kažete da nije dovoljno. Iz kojih razloga nije dovoljno? Kako znate da nije dovoljno, ako ne znate koliko tih studenata ima i da li su uopšte zainteresovani?

Drugo, možete li vi, gospodine ministre, nama danas obećati da za dve godine neće biti novog produžetka ili nam možete obećati da će biti i od čega to zavisi? Znate, ovde nijednog jedinog trenutka tokom čitavog dana mi nismo čuli nijedan objektivan kriterijum, nijedan suštinski razlog, nijedan principijelan razlog zbog koga bi trebalo glasati ili ne glasati za predloženi tekst izmena Zakona o visokom obrazovanju. Vi nama praktično tražite da vam verujemo na reč, pa ćete doći drugi put, vi ili neko drugi, i onda opet bez jasnog kriterijuma tražiti od poslanika vladajuće koalicije za koji su se neki otvoreno izjasnili da su protiv toga, ali da će glasati, vi ćete tražiti da glasaju.

Znate, neki su govorili o tome kako, evo da pročitam, to sam i zapisao, ovakav sistem proizvodi mlitave ljude, nesposobne da se nose sa životnim izazovima. To je rekao predstavnik vaše vladajuće koalicije. Pa su govorili o tome kako neki sa 35 godina spavaju do tri popodne i kako im mame donose doručak u krevet.

Znate, svako govori o primerima iz svog okruženja, ali smatram da i predsedavajući morao reagovati, i upozoriti da nije dozvoljeno vređati, pogotovo generalno vređati građane Srbije, zbog toga što, eventualno neko od njih duže studira, ne poznajući te ljude i ne znajući, ponavljam, sa kakvim su se oni sve životnim izazovima i nedaćama i možda nesrećama, susretali, koji su razlozi dužeg vremena studiranja.

Neki su pitali, evo ko je nama završavao fakultete? Pa, vama je završavao, u najvećem broju, profesor Ljubiša Stojmirović, to valjda svi znaju, nije to neka tajna. Evo, ako vi ne znate, evo ja da vam kažem, neki su završavali sami, koji su bili sposobni, a nekima, evo i cenjeni profesor Stojmirović pomagao, tutorio, podučavao, pa evo i sad oni postadoše neki veliki stručnjaci, nažalost izgleda da ih nije baš sve podučio, pa ne znaju nikakve konkretne odgovore da daju.

Znate? Mi smo čuli, i to od jednog od prethodnih govornika, da je ovo pitanje već sistemski rešeno. Kaže, ti studenti, večiti studenti, kako ih je nazvao, mogu da reše svoj problem drugačije, mogu da pređu na bolonjski sistem, mogu da pređu na drugi fakultet, ili mogu da pređu na isti fakultet u drugom gradu, na primer, sa Pravnog u Beogradu, na Pravni u Kragujevcu, pa da više ne budu na grbači svojih roditelja.

Pitam vas, gospodo, zašto vi onda niste amandmanski reagovali? Zašto niste uneli u zakon da neko, ako nije završio do 2019. godine, da je obavezan da pređe na Univerzitet u Kragujevcu, ili da on više ne može i ne sme da bude na grbači svojih roditelja, ili ako državi nedostaje porez, da je obavezan da nakon 2019. godine puni državnu kasu sa iznosom koji vi odredite?

Mnogo je ovde nerešenih pitanja, ja sam zamolio ministra, evo još jedanputa ponavljam, za kraj svoje diskusije. Molim vas da mi odgovorite, koji su to principijalni razlozi, koji su objektivni i suštinski argumenti, zbog kojih predlažete ovako rešenje, zašto dve godine, a ne godinu ili tri, zašto ste odbili da to bude bez vremenskog ograničenja? Molim vas da prestanete da vređate te ljude, time što govorite da su večiti studenti, da su neradnici, da su mlitavi, i mnogo toga drugoga što smo čuli iz usta predstavnika vladajuće koalicije.

Hvala gospodine Šaroviću.
Vjerica Radeta po amandmanu, Nemanje Šarovića.

Ovo je amandman na član 2, naravno razlikuje se od sledećeg amandmana, ali mi pokušavamo, još jedanput da skrenemo pažnju i javnosti i ministru i poslanicima, koji će vrlo brzo glasati, za ovaj predlog zakona, da se još jedanput sagledaju ovi naši amandmani, pogotovo, ponavljam, ovaj jedan dovoljno je da se usvoji ovaj jedan amandman koji je podnela Nataša Jovanović ili pojedinačno ovi ostali koji, u suštini su sadržani u ovom njenom amandmanu, zato što, niste nas ubedili da postoji razlog, zbog čega treba da se ovaj zakon oroči, odnosno ograniči studiranje još na dve godine.

Niste nam, niko nam od vas nije dao odgovor na pitanje, šta će se desiti, danas ne znamo koliko ima takvih studenata. Evo, neka je pet hiljada, niko nam nije dao odgovor na pitanje, šta će biti za dve godine, kada ih bude 500. Kako ćete tada, kako će tada neko objasniti, tim ljudima koji tada budu želeli da im se produži rok i da neko tada kaže, sada uzimamo makaze, sada sečemo, nema dalje? Šta će vam tada biti pravni osnov, šta će vam biti ljudski osnov, šta će biti motiv, šta će biti suvislo obrazloženje, da nekome kažete, pre dve godine su nam neka grupa ljudi bili simpatični, pa smo zbog njih doneli, produžili rok na dve godine, a vi sada što niste u tom roku razvršili, vi nam niste simpatični, pa vas ostavljamo sa ne završenim fakultetima, odnosno ne dajemo vam šansu da završite.

Ne može tako da se radi, mi zaista govorimo krajnje principijelno, niti ima razloga da navijamo za te studente, iz bilo kog razloga, niti imamo motiv bilo kakav, jednostavno principijelno nastupamo i principijelno kažemo da država i univerzitet mora svakom omogućiti da studira koliko god želi, po programu koji je važio u momentu kada je taj neko upisao fakultet. Tu nemate, niko od vas nama nije dao argument, odnosno protiv argument, na ovo što mi tvrdimo.

Mi, ponavljam, niti mi govorimo, ovaj nije završio fakultet iz ovog razloga, onaj iz onog, njegova stvar, mi nemamo pravo, niko nema pravo da se nekome meša u to zbog čega studira ovoliko ili onoliko. Ako neko studira neprimereno dug rok, studije plaća naravno, pa valjda će nekome biti kriterijum kada bude tamo zapošljavao, valjda će mu biti kriterijum i dužina studiranja. Možda hoće, možda neće.

Ponavljamo, može neko da studira iz hobija, svestan da nikada neće raditi u struci, radi posao koji nema veze sa fakultetom koji je u mladosti upisao, a želi u nekim poznim godinama da ga završi. Vi nama niste dali argument da kažete, da mi nismo u pravu i da naš amandman i naše amandmane ne treba prihvatiti. Argument nije da je Predlog zakona celishodniji. Znate šta znači celishodno ili ne celishodno. Suprotno, naš amandman je celishodniji ako ništa za svaki slučaj, za ne daj bože.

Dakle, ako svi ti ljudi završe započete fakultete za godinu dana, za pola godine, maksimalno za dve godine, onda to što mi nismo stavili ograničenje neće imati nikakvog, niti će živeti niti će imati ikakve pravne posledice. Ali, ako ne završe biće ozbiljnih pravnih posledica zato što ćete morati ili ponovo raditi ovo ili kršiti Ustav, pa će neko da se obrati Ustavnom sudu, pa će onaj koji bude tada odgovoran zato što nekome nije omogućio da završi fakultet, pa će onda Ustavni sud da reaguje, pa će onda biti cela igranka u državi oko nečega oko čega ne treba da bude. Imamo mnogo problema i u obrazovanju, i vi se ministre slažete sa tim, koje treba da rešavamo, vi da nam predlažete zakone, mi da sugerišemo rešavanje na ovaj ili onaj način, ali ono što ne treba da bude problem, vi pravite problem. Od nečega što je, da kažem, vi ste na korak, evo, hoćete produžavate to studiranje tim tzv. starim studentima za dve godine.

Znači, učinili ste taj korak, dajte samo još koraknite malo i kažite prihvatamo amandman SRS i taj rok od dve godine brišemo. Ponavljam, možda neće biti uopšte potrebe da se o ovome razmišlja za dve godine, ali će biti problem ako bude bilo potrebe, pa makar ostao i jedan jedini student koji je započeo, a nije završio fakultet.

To je to i to morate da rešite, bolje sada nego ponovo za dve godine. Hvala vam

Hvala vam, gospođo Radeta.

Profesor Ljubiša Stojmirović, po amandmanu. Izvolite.

Prozvao me je kolega, ako ste zaboravili, ali nema problema, po amandmanu ću.

Ja sam rekao, a evo, sada ponavljam, nije nikakav problem, koleginice, ja ću da podržim ovaj vaš amandman iako ću na kraju normalno glasati za ovaj Predlog, jer neću na bilo kakav način da sputavam ove studente koji imaju problem o kome danas raspravljamo.

Mislim da je propuštena šansa, jer danas je mogao i ministar i na Vladi, a i ovde da iskoristi šansu i da bude zapamćen kao jedan od omiljenijih ministara, isto kao što je Dača bio zapamćen i bio je onaj stih: „Dačo care, ne daj pare“, i po tome ga svi znaju.

Ovi sada studenti su pozdravili ministra i iza njega su sročili jednu krilaticu koja kaže: „Šarčeviću, zmaju, ne daj da nas sputavaju“. E, sad, videćemo na šta će sve to izaći do kraja. Ja zbilja verujem i ubeđen sam u to da bi mnogo bolje i prikladnije rešenje bilo da smo ograničili rok do koga će moći oni da studiraju, jer više se ne bi pojavljivalo ovo kao što se desilo četiri, pet puta, da s vremena na vreme, traže produžetak.

I mnogi od njih, nažalost, neće završiti ni ako im taj rok ukinemo, ali barem nećemo imati ove dugotrajne sednice, kukanja, molbe. Mene su ceo mesec avgust jurili, primao sam ih ovde, dolazili, iznosili svoje probleme koji nisu ni malo prijatni ni malo laki.

Malopre sam kolegi Neđi objašnjavao nešto, on je imao pogrešno mišljenje. On je mislio da su svi oni bili na budžetu i da niko od njih nije plaćao ništa. Nije tačno. Oni su sve svoje obaveze izmirivali. Možda je bilo nekih koji su bili na budžetu. Većina njih je došla do apsolventskog staža. Sada su apsolventi, samo imaju obavezu da polažu ispite i to da plaćaju.

Sa druge strane, kolega Šarović me je prozvao oko toga da sam pomagao nekome da završi studije i tako dalje. E, sad, ja ovako iskreno da kažem kolegi Šaroviću, a na kraju krajeva i svima vama, nema razloga da krijem, ja sam od onih profesora koji misle da je važno pronaći kod studenta ono što zna, a ne da tražim do tančina nešto što ne zna pa da ga srušim. Nikada to nisam voleo i uvek sam bio studentima na usluzi. Znalo se, ja sam svakoga dana ujutru od 8.00 do 12.00 sati bio u kabinetu i mogli su da dođu kad god hoće. Nije bio nikakav problem ni da polažu ispit putem seminarskih radova ili da pomere za dan dva itd. Uvek sam im izlazio u susret.

Ako sam pomagao nekome na taj način ja to prihvatam, ali tu je bilo građana Srbije koji su bili i za DS i za SRS, najviše je bilo radikala, jer sam ja tada bio u radikalima, pa je bilo nekako najlakše onda mene da jure. Bilo je i ovih iz DSS iz SPO i tako dalje i tako dalje.

Na kraju krajeva, obaveza svakog profesora, pa i moja je bila, da pomognem svakom od studenata i nikada mi nije palo na pamet da pitam za koga je glasao, koja je stranka, čak ako znate nekoga od ovih studenata dole iz Blaca, jer sam i u Blacu predavao. Dođem jednom na ispit i u prvom redu sede četiri momka, imaju majice SRS, Šešelj itd. I, ja kažem, evo prvo ću da pitam ove moje radikale, jer njima postavljam najteža pitanja pošto oni najbolje znaju. Tako su brzo skinuli majice da ja nisam stigao ni da otvorim zapisnik.

Ne bežim da budem uvek studentima na usluzi i da im uvek pomognem i mislim da sada isto to činim i ubeđen sam da će ovaj problem da se reši tako da više nećemo imati problema sledeće, ni posle dve godine da to nastavljamo. Nekome će da padne na pamet da se to reši onako kako treba, bez sudskih sporova, bez muke, bez svađe, kulturno, ljudski, onako kako priliči nama Srbima. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Na član 2. amandman je podne narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li želite da obrazložite amandman?
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.