Zahvaljujem.

Pre svega bih sugerisao predsedniku Radne grupe kolegi Laketiću da postoji doktorat odbranjen 2003. godine na Biološkom fakultetu o posledicama NATO bombardovanja trafostanica u Kragujevcu i zagađenju od piralenskog ulja. Mislim da ako nisu imali uvid u taj doktorat, isti može da se nađe i na linku prviprvinaskali.com, koji je u Kragujevcu.

Drugo, podržavam sve aktivnosti Radne grupe u pogledu nastavka daljeg rada.

Treće, podržavam sve one koji su za to da se konačno napravi potpuni spisak svih žrtava NATO agresije, a da se u skladu sa srpskom tradicijom za one koji su nestali omogućiti pomoć da im se izgrade krajputaši, pored njihovih kuća i imanja, u ulicama gde su živeli ili u mestima gde su poslednji put viđeni.

Takođe, predlažem da Skupština donese obavezujući zaključak za Vladu Republike Srbije da se od svih država koje su učestvovale u NATO agresiji traži odšteta, preko svih međunarodnih organizacija i preko svih sudskih instanci.

Mi možemo oprostiti ali ne smemo zaboraviti i ne smemo zapostaviti posledice koje su učinjene našoj državi. Jedna od tih posledica jeste i demografski egzodus sa ovih područja. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dubravko Bojić.
Izvolite, kolega.

Hvala, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle punih 20 godina od zločinačkog NATO bombardovanja konačno smo se osmelili da ovom nezapamćenom genocidu progovorimo na način da se utvrde koje su stvarne posledice ovog zločina i eko-genocida na kraju 20. milenijuma.

Strašno je i za ljudsko dostojanstvo poražavajuća činjenica da tek sada možemo i smemo govoriti o ovom genocidu, a sve ovo zahvaljujući onima koji su NATO bombama dovedeni na vlast 5. oktobra i koji, ne samo da su nastojali da relativizuju, umanje, ublaže, već čak i da prikriju njegove katastrofalne razmere.

Da vas podsetim NATO bombardovanje su nazivali kampanjom, vazdušnim udarima, intervencijom i tek mi danas u Narodnoj skupštini imamo tako nezahvalan posao da o ovom nešto hoćemo i smemo da kažemo.

Koliko je onih koji više nisu među živima i koji bi imali i mogli šta da kažu? Trebalo je čuti te potresne priče i videti te ljude u Vranju, jer se na potezu Vranje – Bujanovac, na tom delu smatra da je ispaljeno najveći deo projektila sa osiromašenim uranijumom.

Ništa manji nije bio problem ni sa kancerogenim piralenom, kao posledica bombardovanja „Zastave“ u noći osmi na deveti, 12. na 13. april 1999. godine. Dame i gospodo, podsetiću vas da su Novi Sad, Bor, Pančevo i Kragujevac bili najzagađeniji gradovi.

Složićemo se da se ovde ne radi o nekoj zaraznoj bolesti, već je u pitanju jedno kumulativno, sada već dvodecenijsko štetno dejstvo. Ovde bih se apsolutno složio sa kolegom Torbicom i kolegom Ševarlićem, da se konačno utvrdi tačan broj žrtava i imena i prezimena svakog od njih.

Kao član Komisije tražio sam da se izveštaj sa rezultatima predstavi Narodnoj skupštini i da se brošura sa zaključcima objavi i prevede na sve veće svetske jezike i sa rezultatima da se upoznaju važne sve Evropske institucije, kao i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Da se sa izveštajem upoznaju sve susedne zemlje, da se vidi da li su oni formirali svoje komisije i da li su radili analize. Zatim, da se vide diplomatski rezultati, diplomatske grupe „Fokus“ koju čine Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka, da se koristi izveštaj već pomenutom Senegalca Bakari Kantea iz 1999. godine, da se iskoristi međunarodna pomoć, ako ima, bilo finansijska, stručna i svaka druga, nažalost imali smo samo pomoć četvrte komisije italijanskog parlamenta.

Zatim, da se razgovara sa Robertom Parsonsom iz sedišta UN u Ženevi. Zahtevati izveštaj švedskog Instituta za radiološku zaštitu i švajcarske laboratorije. Ključne reči u radu ove komisije su – trajno zagađenje otrovnim materijama, kancer, leukemija, spontani pobačaj, deformiteti novorođenčadi, nuklearni otpad, Uranijum 238, osiromašeni uranijum, radiološka i hemijska dekontaminacija, zagađen vazduh, tlo i voda, zdravstvene i ekološke posledice.

Ovo su pitanja koja imaju smisla samo ako se tretira ovo bombardovanje, ne kako srpsko pitanje, već kao svetsko, civilizacijsko, humano, nije pitanje jednog vremena, 1990. godine, ni pitanje jednog režima, već pitanje ljudskosti, opstanka vrste, jer se njegove posledice protežu i na naredne milenijume od fašističkog genocida 1940. godine prošlog veka, ovo je najveći genocid sada u liku svetske alijanse.

Nuklearna energija koju je čovek oslobodio iz jezgra atoma i zagospodario njome ima veliku perspektivu u svetlu činjenica da se prirodni energetski resursi nafta, prirodni gas iz dana u dan smanjuju, a potreba za njima je sve veća i veća.

Izgradnja nuklearnih postrojenja košta i po nekoliko milijardi dolara, ali korist koja se dobija od te energije potire sve te izdatke.

Danas u svetu postoje zalihe nuklearnog oružja kojim bi se mogao uništiti celokupni ljudski rod. Širom sveta postoje 442 nuklearne elektrane koje proizvode 15% električne energije, 35 su izgradnji, a 95 je njih je okončalo svoj rad.

Najveći problemi predstavlja skladište nuklearnog otpada. Utvrđeno je da je prirodni fon jonizirajućeg zračenja enormno povećaj poslednjih decenija zbog nuklearne energije, bilo za mirnodopsku upotrebu ili oružje, tako da je čovek tragajući za novim dostignućima zagadio svoju sopstvenu okolinu agensima koji ugrožavaju život svim živim bićima na planeti. Posebno je reč o indikaciji malignih tumora jonizirajućeg zračenja kod čoveka.

Tako da smo mi NATO bombardovanjem bili živi eksperiment za isprobavanje osiromašenog uranijuma od strane NATO zlikovaca.

Kako sam član ove komisije za istraživanje posledica NATO bombardovanja, reći ću vam da se projektili sa osiromašenim uranijumom koriste za uništavanje oklopnih borbenih sredstava transportera tenkova i da se pri udaru ovog projektila sa osiromašenim uranijomom razvoja temperatura od preko 3.000 stepeni i da se tom prilikom oslobađaju nano i druge čestice koje odlaze u zemlju i vazduh, otrovne su, mogu biti i smrtonosne za onog ko ih udiše, a preko lanca ishrane i za čoveka.

Dame i gospodo, moram ovde da istaknem da smo mi bili malobrojna komisija i da smo u svom radu dosta koristili iskustvo četvrte italijanske komisije, gospodina Đan Pjera Skanua. Komisija od svega sedam članova koja, moram da priznam, nikad nije bila u kompletnom sastavu, tako da se nadam da ćemo izborom nove koleginice u članstvu komisije biti u mogućnosti da malo više i efektnije radimo. Kažem, komisija koja ima svega sedam članova za razliku od italijanske koja je imala 20 članova i koja je imala svoj budžet, imala je i ulogu tužioca, mogla je da tuži za lažno svedočenje, mogla je da predlaže zakone i tako dalje.

Ne znam zašto ovde postoje još neke komisije. Vladina komisija za eksperte, mislim da je ovde razvodnjavanje bilo nepotrebno, da je sve moglo da se poklopi kao skupštinska komisija koja ima najveće ingerencije, kao najveći organ, zatim nekog advokata, mislim da je sve to samo organizovano.

Želim da kažem, sve ovo što mi radimo ne bi imalo smisla ako ne bi država, oslanjaju se na svoje saveznike, prave prijatelje, kao što su Kina i Rusija, pokrenula pitanje naplate ratne štete. Toliko.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.

Ja ću kao i moje kolege koji su govorili pre mene da potvrdim sve one stvari koje je rekao i profesor Laketić, predsednik Komisije, naš kolega poslanik, koji je stvarno puno stvari rekao.

Svi problemi koji su nastali posle bombardovanja onih loših stvari koje je uradila NATO alijansa, gde su gađali sve ono što se kreće u svakom delu naše Srbije, gađali Niš, gađane su sve male opštine, od toga imaju posledice. Te posledice, siguran sam, da će ta naša Komisija na čelu sa gospodinom Laketićem utvrditi, iznaći mogućnost da neke stvari se unaprede i normalno da nekim našim ljudima da se potpomogne i normalno finansijski da tražimo neku pomoć od tih koji su nas gađali.

Ja mislim da je to bilo neprimereno, da to nije bilo normalno, ali šta je urađeno, mi o tome sada ovde govorimo, po prvi put se govori o nečemu što je urađeno 1999. godine. Po prvi put saziv Skupštine je, naš saziv Skupštine, govori o tome i osudio je sve one stvari koje su bile nakaradne za vreme NATO agresije.

Mislim da ovaj naš saziv Skupštine i svi mi govorimo o onim stvarima koje su negativne, koje su loše, gde ima stvarno veliki broj naših mladih ljudi koji imaju maligniteta, leukemije, svega onog što je loše. Mislim da od svih koji sedimo ovde znamo šta radimo i ja ću kao i poslanik i kao čovek podržati predlog da novi član Komisije bude Milena Turk, mlada osoba, osoba koja zna, hemičar po struci i osoba koja ima osećaja za sve potrebne stvari.

Gospodin Laketić, kao predsednik Komisije, je čovek koji stvarno u detalje govori o svemu, ima iskustva, znanja, a to važi i za ostale komisije. Inače, ja mislim da mi niko neće zameriti pošto ovih dana tj. za nekoliko dana biće i još jedni izbori na Kosovu, gde pozivam još jednom sve naše ljude da izađu 6. oktobra i da glasaju za našu listu „Srpska“, jer je to još jedna šansa da radimo u interesu naše zemlje Srbije.

Drage kolege poslanici, siguran sam da svi mi ovde znamo šta radimo i gospodine Laketiću zajedno sa našom Milenom, siguran sam da će imati mogućnost da utvrdimo sve one negativne stvari i da tražimo odgovornost od onih koji su nas gađali.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Borka Grubor.
Izvolite, koleginice.

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče Komisije, dame i gospodo narodni poslanici, kao prvo želim da izrazim zadovoljstvo što je formirana Komisija za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje građana Srbije, kao i uticaj na životnu sredinu sa posebnim osvrtom na posledice koje je ostavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom.

Ubeđena sam da Komisija ima dovoljnog kapaciteta i stručnosti da povereni posao obavi na najbolji mogući način, a za dobro svih građana naše Republike.

Bombe nikada i nigde nisu donele ništa drugo dobrog gde god da su u svetu korišćene, ali bacati ih nemilosrdno na malu državu, kao što je Srbija koja nije ničim izazvala velike svetske sile da nam tako uzvrate je zaista veliki zločin prema našem narodu.

Mi nismo brojčano veliki, ali smo u svim dosadašnjim sukobima vodili odbrambene ratove, nikada nismo nikoga napadali da bi osvajali tuđe teritorije, već smo uvek bili na meti svih osvajača koji su imali nameru da se prošire prema Evropi. Bili smo čuvari na vratima Evrope, a onda nam velike sile uzvrate bombardovanjem i okupiranjem teritorije Kosova i Metohije.

Citiraću besednika, nedavno održanog „Vukovog sabora“ u Tršiću, uvaženog reditelja, Emira Kusturice, koji je tada rekao: „SAD su bombardovale SRJ ne zbog ugroženih ljudskih prava i zločina, nego zbog pomeranja vojne sile prema istoku. Atlantska sila je pokazala mišiće ne samo nama, nego i Evropi, na čijem terenu se odigrala drama i osvojena nova teritorija“.

Ničiji život nema cenu, a poginulo je više hiljada ljudi, žena, dece. Šta je i kome bila kriva mala Milica, koja je izgubila život sedeći na noši ili nerođeno dete u utrobi sa svojom majkom i sve ostale nevine žrtve i ranjeni i osakaćeni u tom sedamdesetosmodnevnom bombardovanju ničim nisu bili krivi NATO-vcima, a oni su im oduzeli život, nešto što je najvrednije svakom živom biću?

Da ne spominjem razaranje gradova, bolnica, mostova, puteva, fabrika, železnica, televizija, vojnih objekata, verskih objekata, repetitora, autobusa. Naš grad je jedini u Evropi, koji je najveći broj puta u toku svoje istorije bio bombardovan, a ipak je preživeo i ponosno blista u svojoj veličini.

Osim izgubljenih nedužnih života više hiljada ljudi, ostala je i velika psihička trauma kod svih naših građana. Sam zvuk sirena, a potom nadletanje aviona nije mogao da ostavi nikoga ravnodušnim, jer se znalo da seju smrt, samo je bilo pitanje koga će u tom trenutku pogoditi. Svi smo živeli u neizvesnosti i strahu.

Kao lekar, mogu da kažem da je u poslednje dve decenije povećan broj obolelih od malignih bolesti i da se starosna dob za pojavu ovih oboljenja sve više pomera na niže ka mlađoj populaciji.

Ubeđena sam da to ima velike veze sa hiljadama projektila sa osiromašenim uranijumom i produktima njegovog raspada, koji su bačeni na našu teritoriju i od čega se ne možemo osloboditi nikada. Lečenje tih pacijenata zahteva timski rad, velika materijalna ulaganja, a kao rezultat dobijemo osobe uglavnom umanjene radne sposobnosti.

Osim štete za pojedinca, štetu trpi i celokupno društvo. Ako su Italijani dokazali postojanje uzročne veze malignih bolesti njihovih vojnika, pripadnika KFOR na Kosovu i Metohiji, zaista ne znam kako bi naše stanovništvo bilo pošteđeno tog štetnog uticaja, pogotovo gde je njihova koncentracija bila velika.

Kao ginekolog sam zapazila da je veći broj spontanih pobačaja u početnim mesecima trudnoće. Nadam se da će ova komisija detaljno razmotriti i ispitati da li su za to krive genetske mutacije nastale štetnim uticajem osiromašenog uranijuma ili toksičnih produkata nastalih njegovim raspadanjem.

Takođe, sve je veći broj mladih bračnih parova koji imaju problem sa začećem i potrebna im je stručna pomoć, što zahteva velika materijalna sredstva. Da li će i ovo biti posledica štetnog dejstva NATO agresije na našu zemlju, ja molim Komisiju da tome posveti posebnu pažnju.

Moj predlog velikim moćnicima koji su nas bombardovali, da nam isplate ratnu odštetu, da bar malo ublaže patnje i nevolje svih naših građana koji su pretrpeli ili trpe i danas bilo kakve posledice njihovih bombi, bačenih na našu teritoriju.

Takođe, predlažem bivšem vlasniku „Farmakoma“ da svoj profit koji se procenjuje na oko 20 miliona evra samo u Zajači podeli sa meštanima Zajače i okoline, da ih bar malo obešteti za svo zlo koje im je naneo svojim nesavesnim poslovanjem, a to su zagađenje vode, vazduha, zemljišta i što je najgore od svega, deca puna olova. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Despotović. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, NATO bombardovanje 1999. godine izazvalo je velike posledice po zdravlje građana Srbije. Učestalost malignih bolesti je znatno povećana, naročito tamo gde su bombardovane fabrike, a pogotovo industrijska postrojenja.

Prema istraživanju dokazano je i utvrđeno da su oboleli od malignih bolesti krvi i to deca uzrasta od pet do devet godina i da se broj obolelih sve više i više se povećava. Recimo, prema jednom izveštaju iz 2014. godine predsednika Društva Srbije za borbu protiv raka se kaže da se karcinom dva i po puta više povećao od svetskog proseka. Recimo, na području Kosova i Metohije je u odnosu na 2013. godinu, 50% je više prisustvo malignih bolesti.

Takođe se može konstatovati da je tokom bombardovanja bačeno toliko otrova u životnu sredinu, negde oko 15 tona osiromašenog uranijuma i može se zaključiti da je to glavni uzrok povećanja malignih oboljenja, a pogotovo kod dece od rođenja pa do 18. godine. Imamo najnoviji primer oboljenja od najtežih bolesti je mala petogodišnja Helena Gavran, gde možemo da vidimo na društvenim mrežama vapaj porodice i prijatelja za pomoć od pola miliona evra za lečenje u Francuskoj. Zašto su oni najugroženiji? Zato što svi oni koji su rođeni posle NATO bombardovanja, gde žive i rastu u periodu određenih ekoloških promena, oslobađanje različitih toksina, odnosno otrova, a naročito dejstva osiromašenog uranijuma.

Više puta smo naglašavali na istraživanje Komisije italijanskog parlamenta, koja je dokazala da postoji povezanost osiromašenog uranijuma sa smrću italijanskih vojnika koji su bili u mirovnoj misiji na Kosovu i Metohiji.

Ovaj visoki dom je formirao Komisiju da istraži i uradi ono što je uradila italijanska Komisija, odnosno italijanski parlament. Ušlo se sa velikom pompom i entuzijazmom, u šta ja ne sumnjam u Komisiju koja je formirana, da uradi nešto veliko za građane Srbije i krenulo se, ali nažalost, sa tim se stalo. Pitam zbog čega i da li je ta Komisija samo radi reklame i da zamajava kako nas narodne poslanike, tako i građane Republike Srbije?

Možda ova Komisija smeta prijateljima sa zapada, da ona samo bude na papiru i da ne zaživi, a da se njima ne stavi na teret hiljade i hiljade građana Srbije obolelih od malignih bolesti, od strane, kako rekoh, pod znacima navoda prijatelja Srbije, sa svojim natovskim „Milosrdnim anđelom“.

Na kraju, citiraću predsednika Društva Srbije za borbu protiv raka: „Baciti osiromašeni uranijum na jedan narod je zločin.“. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Desanka Repac.
Reč ima narodni poslanik Ružica Nikolić. Izvolite.