Zahvaljujem se, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine.

Uvažene kolege narodni poslanici, naime Komisiju za utvrđivanje posledica NATO bombardovanja izabrali smo svi zajedno ovde prošle godine na predlog predsednika Narodne skupštine, gospođe Maje Gojković.

Na ovaj način nesumnjivo smo izašli u susret narodu i počeli na jedan ozbiljan način ozbiljno da pričamo o temi koja je vrlo bitna. Za razliku od ranijeg perioda kada se o tome uopšte nije pričalo, a još manje činilo, podsetiću vas i da je ova vlast upravo ona vlast koja je po prvi put počela da obeležava stradanje našeg naroda u NATO agresiji.

Pored stradanja našeg naroda u NATO agresiji i takve vrste obeležavanja, po prvi put ova vlast je počela da priča o odgovornosti onih koji su izvršili agresiju, ali i o posledicama, svim onim posledicama koje su izazvali i upotreba municije sa osiromašenim uranijumom, ali što je još značajnije, koji su izazvali svi oni otrovi, toksini, kancerogeni, koji su se oslobodili prilikom gađanja industrijskih postrojenja koja su bila pod ekološkim rizikom i svih onih, da kažem, postrojenja, čije je razaranje dovelo do ekološke devastacije.

Ono što je takođe vrlo bitno, jeste da Komisija ima zadatak da utvrdi istinu upravo o svemu ovome i upravo ova Komisija to jedan značajan vremenski period radi od svog osnivanja.

Podsetiću vas da su članovi Komisije narodni poslanici koji su izabrani od strane građana i koji imaju zadatak da zajedno rade i da u tom radu i istraživanju dođu do rezultata kojeg bi svi zajedno opet razmatrali i doneli određene mere i zaključke.

Osim članova Komisije koji su narodni poslanici, mi smo po Poslovniku Narodne skupštine uključili u rad Komisije i sve relevantne stručne i naučne institucije u našoj zemlji. Osim toga, uključili smo i sve relevantne naučnike koji se bave odgovarajućom problematikom u zavisnosti od potreba i pravaca istraživanja komisije.

Ono što je naš zajednički cilj jeste da u ovom našem mandatnom periodu, dakle, sublimiramo i sumiramo sve naše rezultate do kojih smo došli i da ih prezentujemo u toku naredne godine, dakle, pre završetka ovog mandata.

Podsetiću vas i na to koje je aktivnosti Komisija imala. Naime, mi smo održali do sada sedam sednica. Svaka sednica je brižljivo pripremana, svaka sednica je, na njoj je predočeno i prikupljeno mnoštvo značajnih informacija i dokaza i ono što je jako bitno jeste da, pre svega, taj naš rad je vrlo značajan i taj naš rad već je dao određene rezultate.

Prva sednica Komisije je održana 15. juna 2018. godine. To je bila konstitutivna sednica na kojoj smo odredili metodologiju rada. Na drugoj sednici Komisije, koja je održana 5. i 6. jula 2018. godine kao prvi svedok pojavio se gospodin Đan Pjero Skanu, predsednik Komisije italijanskog parlamenta i savetnik te komisije, gospodin general Amodio Albino.

Ono što je bitno jeste da smo prilikom tog svedočenja, tog prvog svedočenja, imali i prikupili mnoštvo dokaza i informacija, mnoštvo značajnih iskaza, poput iskaza i svedočenja gospodina Đorđa Trente, gospodina Enija Letijerija. Đorđo Trenta podsetiću da je predsednik Nacionalne organizacije za borbu protiv raka Italije. Enio Letijeri je bio vojno lice, zdravstveni radnik, šef inače zdravstvenog sektora italijanskog KFOR-a, i ono što je još bitnije dobili informacije o određenim mehanizmima prilikom kojih je došlo do oboljevanja italijanskih vojnika na Kosovu i Metohiji.

Paralelno sa tim dokazima koje smo dobili od gospodina Đan Pjera Skanua, dobili smo i jedan obiman sudski materijal. Sudski materijal se tiče presuda italijanskih sudova, pri čemu su italijanski vojnici koji su bili u sastavu italijanskog KFOR-a tužili i dobili određene sporove i taj materijal je pohranjen u našoj arhivi.

Naime, italijanski sudovi su ustanovili princip kvalifikovane verovatnoće. Šta to znači? To znači da vojnik koji je oboleo od maligne bolesti, a službovao je na teritoriji Metohije, na Kosovu, on nije veštačen po principu zbog čega se razboleo, već po tom automatizmu je određivan samo stepen telesnog oštećenja i stepen oboljevanja i određivana naknada. To je veliki uspeh italijanske Komisije. Na osnovu izveštaja italijanske Komisije upravo se desio ovaj, rekao bih, presedan.

Ono što je vrlo bitno, vezano za ovo svedočenje, jeste da smo prikupili mnoštvo dokaza od Italijana, dobili celokupan njihov izveštaj koji smo preveli, dobili sva svedočenja, dobili sudske spise, mnogo stvari koje su bile neophodne za naš početak i za naš rad. Ali, tada smo čuli mnoge zlurade komentare, da je ta Komisija italijanskog parlamenta politička, da Italijani nemaju problem.

Reći ću vam i demantovaću takve tvrdnje. Ja sam inače 5. aprila 2019. godine učestvovao na jednoj konferenciji u Rimu. Ta konferencija se zvala „Uranijum“, godinu dana od četvrte Komisije italijanskog parlamenta. Tamo sam imao susret i sa ministarkom zdravlja gospođom Grilo i sa predsednikom Komisije za odbranu ili Odbora za odbranu parlamenta Italije, gospodinom Đanlukom Ricom. I, ono što je suštinska stvar, ta konferencija je držana pred porodicama i rodbinom, najbližom rodbinom preminulih i obolelih vojnika. Sala je bila ogromna, a broj ljudi jako veliki. Ja sam imao susrete nakon toga sa njima.

Dakle, priča da Italija nije imala problema sa oboljevanjem tih vojnika je laž. U ličnom razgovoru sam se uverio, prikupio dokumentaciju tih ljudi.

Dakle, suština je da je Italija ozbiljna država i da je Italija reagovala formiranjem Komisije na problem koji je nastao zbog nastanka malignih bolesti kod te populacije koja je najzdravija, redovno zdravstveno testirana.

Treća sednica Komisije je održana 18. septembra 2018. godine. Na toj sednici smo, opet po Poslovniku Narodne skupštine, predložili uključivanje najeminentnijih institucija u našoj zemlji, da nam pomognu i da zajedno radimo. Uključili smo Institut za nuklearne nauke Vinča, Ministarstvo za zaštitu životne sredine, Agenciju za zaštitu životne sredine, Ministarstvo spoljnih poslova, Biološki fakultet, Hemijski fakultet Univerziteta u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Šumarski fakultet, Institut za javno zdravlje Dr Milan Jovanović Batut, VMA, Institut za onkologiju i radiologiju Srbije u Beogradu, Institut za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici, Klinički centar Niš, Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Vukan Čupić, Klinički centar Kragujevac. Uključili smo i sve relevantne naučnike i profesore koji su značajni za naš rad. U Komisiju je uključen i Medicinski fakultet u Prištini i njegov rektor prof. Zdravko Vitošević.

Zajedno sa ovim institucijama, zajedno sa značajnim pojedincima, naučnicima, Komisija je već došla do značajnih rezultata.

Četvrta sednica Komisije je održana van sedišta. Održana je u Vranju. Razlog zašto smo održali sednicu u Vranju je taj što je Pčinjski okrug upravo pogođen kontaminacijom sredine od strane projektila koji su spravljeni od osiromašenog uranijuma.

Mi smo imali sastanak ne samo sa zdravstvenim ustanovama na teritoriji Pčinjskog okruga, gde smo prikupili sve relevantne statističke podatke, gde smo imali direktan susret sa ljudima. Imali smo susrete sa ljudima iz sela Bratoselce, Košarno, Reljan itd.

Ono što je za mene bilo upečatljivo jeste da samo tog dana od ljudi iz sela Bratoselce, koje inače broji oko 300 stanovnika, mi smo tog dana na osnovu medicinske dokumentacije evidentirali tri tumora mozga. Ne može značajna statistika i naučni rad da se pravi na tako malom uzorku, ali zar nije to neki signal za sva ova dešavanja i vezano za životnu sredinu i vezano za zdravlje ljudi i stanovnika? Na 300 stanovnika, tri čoveka su imala tumor mozga. I našli smo još dvoje dece sa malignim bolestima krvi, i samo iz jednog sela. Dakle, 1% populacije samo tog dana smo otkrili da ima tu patologiju.

Takođe, imali smo sastanke tog dana sa radnicima JP Vodovod Vranje, koji su radili na izgradi žičane ograde oko kontaminirane zone Pljačkovica, oko releja Pljačkovica, i to neposredno nakon NATO bombardovanja. I to su radnici koji su u radnom odnosu, radnici koji su sada u penziji i razgovore sa porodicama preminulih, kojih je, nažalost, najviše.

Peta sednica Komisije održana je 18. marta 2019. godine. Na toj sednici gost je bila profesorica Darija Kisić Tepavčević, profesor epidemiologije i pomoćnik direktora Instituta za javno zdravlje Srbije Milan Jovanović Batut. Ona je prezentovala jedno značajno istraživanje, koje je radila zajedno sa nama, na kojem smo ispitivali zdravlje dece pomoću jedne jako osetljive metode, a to je ispitivanje generacijskih kohorti. Šta to znači? Nažalost, i deca oboljevaju, ali možemo da izračunamo taj rizik oboljevanja za svaku generaciju dece u određenom uzrastu i taj rizik za različite generacije treba da bude sličan. Svako odstupanje od tih podataka pali lampicu, pali alarm i kod nas lekara izaziva sumnju i bojazan da je neki faktor delovao na tu decu i izazvao oboljenje. Upravo se to desilo u generaciji od pet do devet godina i tu smo dobili naznake statističke značajnosti, što je i profesorica predstavila.

Šesta sednica Komisije održana je 16. aprila u sali Skupštine grada Kragujevca. Tema je bila kontaminacija piralenom. Naime, „Lakirnica Zastave“ je bio pogon u kome su se nalazili veliki, ogromni industrijski transformatori koji su, rekao bih, ciljano gađani od NATO avijacije. Tada je došlo do izlivanja ogromnih količina piralena u reku Ždraljicu, prvo u pogon „Zastave“, nakon toga u reku Ždraljicu koja se uliva u Lepenicu i nakon toga u Moravu.

Mi smo imali sastanak u Skupštini grada Kragujevca, ne samo sa direktorima zdravstvenih institucija koji su doneli statističke podatke vezano za oboljevanje od onih bolesti koji su za nas značajni, za naše istraživanje, već smo imali sastanak i sa ljudima koji su neposredno čistili „Zastavu“, a živi su, i sa najvećim brojem ljudi koji predstavljaju porodice koji su čistili, a oni su preminuli.

Najveći broj lica koji su čistili „Lakirnicu Zastave“ preminuo je od karcinoma pluća. Ti ljudi su goloruki čistili pogon „Zastave“, pogon „Lakirnice“ nakon NATO agresije. Statističke posledice na osnovu ovih podataka su evidentne.

Sedma sednica Komisije je održana ovde u zdanju ovog parlamenta. Svedok je bio prof. dr Ivan Matić, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu u penziji, jedan eminentni stručnjak, koji nam je pomogao i dao mnogo informacija i podataka koji su značajni upravo za Kragujevac i za Šumadiju.

Naime, 2002. godine je EU finansirala jedan projekat koji se sastoji iz sledećeg – analizirati kontaminaciju životne sredine piralenom u slivu reke Lepenice do ušća u Moravu. Da skratim, profesor je uradio istraživanje, materijal je nosio u Češku, poslat je u Češku jer se tamo nalaze referentne laboratorije za piralen i rezultati su katastrofalni. Deset puta je našao veće vrednosti od graničnih u nekim uzorcima, u nekim uzorcima pet puta veće vrednosti od interventnih.

Studija se završila 2005. godine i, na žalost, kao da nije ugledala svetlost dana. Država nije reagovala. Nije bilo nikakve reakcije. Niti je bilo pokušaja da se istraživanje nastavi i da se dobiju nove informacije o kretanjima koncentracije piralena. Na žalost, kažem, zato što je to bio idealan period za analizu, za dalji rad i za reakciju. Na žalost reakcija je izostala.

Mi smo dogovorili sa Ministarstvom životne sredine da se ta studija nastavi i da se uradi ispitivanje životne sredine, odnosno zemljišta na tom potezu i reke u narednom periodu. Ovo je ukratko o onome što smo radili više od godinu dana.

O NATO agresiji je do sada dosta toga rečeno. Dve decenije kasnije mi možemo da sagledamo NATO agresiju kao jednu, rekao bih, zločinačku akciju. Ono što je naročito bitno, mi danas možemo da prezentujemo upečatljive ilustracije o posledicama tog gnusnog čina.

Takođe, taj stravičan i stradalnički događaj u našoj istoriji mi pamtimo i obeležavamo, ali ne smemo samo da pamtimo i da obeležavamo. Mi moramo da ga posmatramo sa ove distance tako da se adekvatno odredimo prema njemu u svim dimenzijama. Zašto to kažem? Zato što je NATO agresija izazvala razvojno zaostajanje naše zemlje. Gađali su namerno industrijska postrojenja. Gađali su vitalna industrijska postrojenja.

Takođe imamo nerešiv kosovski problem. To je posledica NATO agresije, najviše. Imamo mnogo raseljenih, izbeglih i prognanih sa KiM kojima je uništena i devastirana imovina. Imamo zdravstvene posledice, imamo ekološku devastaciju.

Pored toga, mi imamo ozbiljnu pristrasnost i apsolutnu naklonjenost zapadne civilizacije da Albanci dovrše ono što su započeli, a to je etničko čišćenje Srba na KiM. Takođe, NATO agresija je dovela do toga da je stimulisala i pohranila separatističke ambicije određenih grupacija u našoj zemlji. I to je sve činjenica.

Posledice dejstva tih bombi koje su padale na nas, na žalost, mi već osećamo. Isto tako suočavamo se sa jednom, rekao bih, ekološkom i zdravstvenom katastrofom koja će uvek biti i ostati jedna neizbrisiva mrlja na savesti zapadne civilizacije. Mi smo država žrtva, to moramo uvek znati. Plaši me samo da će broj žrtava, nakon NATO agresije, sa protokom vremena biti mnogo veći od broja žrtava koje su nastale direktnom zločinačkom akcijom.

Isto tako neutešno je, bar za mene, što i pored ovolikog protoka vremena ja nisam čuo ikoga od onih zemalja koje su bombardovale Saveznu Republiku Jugoslaviju da je spreman da prihvati makar i deo odgovornosti, a još gore je i to što vidim da im je sada naročito stalo do toga da se dovrši ono prekomponovanje u našem regionu koje su započeli i da ga dovedu do svoje krajnje zamisli.

Na kraju, želim samo da vam kažem da zaista i ja lično i Komisija dajemo sve od sebe da ono što nam je povereno od strane Narodne skupštine Republike Srbije dovedemo do kraja, na nepristrasan i objektivan način. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o Komisiji za istragu posledica NATO bombardovanja sa posebnim osvrtom na posledice bombardovanja od osiromašenog uranijuma. Svi mi koji imamo 30-ak i više godina sećamo se dobro tog neprijateljskog čina i kada se pomene mesec mart, prva asocijacija nam je 24. mart kada je nastupila NATO agresija. Naravno, mesec mart je, hajde da kažem, crnim slovima upisan u istoriju srpskog naroda. Tu imamo još mnogo stvari koje su se dogodile u tom mesecu. Imali smo ubistvo predsednika, odnosno ubistvo Miloševića u Hagu, pa ubistvo premijera, pa čuveni 27. mart, da ne govorim o tome, ali prva asocijacija, ono najvažnije i najteže po Srbiju i srpski narod, je upravo ovaj 24. mart kada je nastupila NATO agresija.

Dolazim iz grada Niša, a poznato je da je grad Niš jedan od gradova koji je pretrpeo najveće posledice ovog neprijateljskog čina. Moje kolege, koji su članovi ove Komisije, a to smo čuli ovde i od gospodina Laketića, govoriće više o konkretnim stvarima, jer su upućeniji u to. Ono što mogu da kažem jeste da široj javnosti nije poznata činjenica da su pripadnici jedne vojne jedinice, gotovo svi pripadnici jedne vojne jedinice iz Niša, da ne govorim o kojoj jedinici je reč, nastradali tj. umrli od posledica NATO bombardovanja. Mislim da tako nešto treba da zna šira javnost i ti naši heroji su imali tu nesreću da su branili onaj deo neprijateljske teritorije na koju je agresor izručio najsmrtonosniji teret u ovom bombardovanju.

Želim ovde da istaknem i da pohvalim da je dobro što je formirana jedna ovakva Komisija i u tom smislu sve pohvale za ovaj saziv Narodne skupštine Republike Srbije.

Dokle je stigla ova Komisija sa njenim radom, čuli smo ovde jednim delom od predsednika te Komisije. Nadamo se da će oni ovaj zadatak, težak zadatak koji im je poveren od strane ove Skupštine i države Srbije i srpskog naroda, dovesti do kraja.

Srpska radikalna stranka ima svog predstavnika u ovoj Komisiji, to je profesor Dubravko Bojić i on se, znajući njega, sa najvećim entuzijazmom uhvatio u koštac sa ovim i čuvši od njega neke stvari, mislim da ova Komisija radi dobro svoj posao.

Nažalost, možemo primetiti i neke druge stvari koje ne idu baš u prilog svemu ovome, a to je da u vezi ovoga svega imamo određene opstrukcije, pre svega neformalnih krugova. Svi smo čitali, čuli, slušali izjave dr Danice Grujičić, koja tvrdi, a koja je na najdirektniji način uključena u sve ovo i akter je i svedok svega ovoga o čemu treba da raspravlja i što je zadatak ove komisije, da ima mnogo problema, pa čak i pretnje otkazima, smrću, itd. Tako nešto zaista ni pod kojim uslovima ne sme da se dozvoli. Država Srbija mora da stane u zaštitu svih svojih građana, pogotovo ovakve jedne osobe, koja radi jedan izuzetan posao, posao od vitalnog interesa za državu Srbiju.

Srbija je iskusila mnoge tragedije kroz svoju istoriju, ali ovo je jedna od najvećih. Konačne posledice ovoga nećemo moći sagledati mi koji danas živimo u Srbiji, nego će to biti u prilici tek naredne generacije.

Ako se osvrnemo na svetska zbivanja, trend maltretiranja malih naroda je i dalje prisutan i ako se ovo ovako nastavi i dalje, onda neće tu biti izlaza za ljudsku civilizaciju. Izgleda da veliki ne razmišljaju o sudbinama malih i oni smatraju da su samo oni ti koji treba da uživaju blagodeti ove planete i ovoga sveta, a da za male narode nema mesta u ovom poretku, nego da jednostavno oni moraju da igraju onako kako oni kažu.

Zapadna civilizacija koja personifikuje NATO pakt i koja je personifikacija NATO agresije na našu zemlju je civilizacija koja je izvršila poguban uticaj na sve ostale civilizacije, počevši od američkih indijanaca, afričkih, azijskih, australijskih plemena i, naravno, malih naroda Evrope. Zapadno-evropska civilizacija smatra da oni imaju veće pravo na život od svih ostalih, pogotovo smatraju da imaju veće pravo na bolji život. I zaista to ne vodi ničemu i to će dovesti i celu Evropu i ceo svet, ako se ovome ne stane na put, do određene katastrofe.

Danas mnogi ljudi, pa i ljudi iz tih zapadnih civilizacija, vide da nešto nije u redu, da mnogo toga nije u redu, ali ne mogu ili da shvate šta to zaista nije u redu ili, jednostavno, nisu u stanju, nisu u poziciji da se tome suprotstave, pa onda po sistemu - hajde, valjda će to proći. To je možda stvar koja je trenutna, ali, izgleda da baš i nije tako.

Ni jedna obmana se ne vidi na početku puta, nego se uvek vidi na kraju puta. Tamo gde postoji sila, a danas znamo da u svetu vlada sila, tamo ne može biti reči o nikakvoj slobodi, o nikakvoj pravdi, o nikakvoj demokratiji itd.

Svedoci smo toga da je dosovski režim, tamo, 2001, 2002. godine, kad je već to bilo, povukao tužbe protiv 19 zemalja članica NATO pakta koje su izvršile agresiju na Republiku Srbiju i mi smatramo da je to bila katastrofalna greška. Tako nešto se nije ni po koju cenu smelo dozvoliti i zato ovaj režim koji ipak, moramo priznati, vodi nešto više računa o interesima naroda i države, mora da uzme u razmatranje ovo pitanje i da nađe način da se te tužbe obnove, jer svakom razumnom čoveku na ovoj zemlji i u ovom svetu je jasno da je to bio eklatantan primer i eklatantan čin najbrutalnije agresije.

Uvek postoji način. Srbija je kroz svoju istoriju imala tu nesreću da su mnogi osvajači, mnogi neprijatelji nasrtali na nju. Naš narod i naši preci su se suprotstavljali koliko su mogli, i ne samo koliko su mogli nego i mnogo više od toga i to čini istoriju jednog naroda. Mi svi znamo da se, recimo, i danas kroz istoriju uči kako su se Spartanci u Termopilima, u Termopilskom klancu, suprotstavljali mnogostruko jačem neprijatelju persijskom i to je nešto što je ostalo zapisano u istoriji. Sama ta činjenica govori o veličini toga naroda koji se suprotstavljao tome.

Ako bi sad pominjali ovu NATO agresiju na našu zemlju, to bi zaista moglo, možda nekom ovo izgleda i patetično, ali to bi možda zaista moglo da se uporedi sa tom agresijom u Termopilima od strane Persijanaca, jer istorija nikad nije zabeležila slučaj da je na jedan narod, na jednu zemlju, nasrnula veća sila i da nije bilo neravnopravnijeg odnosa snaga. I ako se ima u vidu taj faktor, taj odnos snaga, materijalni, vojni, ekonomski i svi drugi resursi, u tom smislu mi nemamo čega da se stidimo. Naprotiv, naša tadašnja vojska, naš narod i naše rukovodstvo, uostalom, učinili su i više od onoga što je bilo moguće u tom pogledu, jer znamo da je Amerika, a Amerika je personifikacija NATO pakta, vodila mnogo ratova, bezbroj ratova posle Drugog svetskog rata i svuda gde su oni vodili ratove, nigde nisu bili prinuđeni da potpišu kakav-takav sporazum, nego Kumanovski sporazum. Znači, nisu stupili vojničkom čizmom na naše tle, dok pre toga, na ovaj ili onaj način, da ne ulazim u to, nisu izdejstvovali neki sporazum. U tom smislu to se, s obzirom na odnos snaga, može tretirati i kao naša, u jednom delu, pobeda.

Naravno, niko se ne zalaže za ratnu opciju. Te stvari treba izbegavati. Uvek postoji način da se suprotstavi neprijatelju. Branko Ćopić je jednom rekao u svojoj pesmi da još nije iskovana sablja koja može seći naše mesečine, naše zore i naša svitanja.

Postoji uvek način da se suprotstavimo neprijatelju. On ne mora da bude vojni. Po pravilu je uvek bolje da to ne mora da bude vojni. Zato treba da se suprotstavimo neprijatelju i našom kulturom, istorijom, našim sportistima koji svakako postižu uspehe na svakom koraku i naravno našim mladim studentima i učenicima i našim mladim naučnicima.

Zato želim da još jednom pohvalim da je dobro što postoji ova Komisija i dobro je što ova vlast ulaže sve više u jačanje naše armije jer znamo da onaj koji nema svoju armiju imaće tuđu. Naša armija ne može da se i sada i kada bude najsposobnija nosi sa mnogim armijama, ali u svakom slučaju vidimo da naši bivši susedi i ljudi koji su živeli u zajedničkoj državi na sve moguće načine provociraju, nasrću, traže nešto od države Srbije i vidimo da pokušavaju da tužbama razno raznim pred sudovima, UN izdejstvuju od Srbije ratnu odštetu.

Zbog toga naš je put da se vežemo za one naše istinske vojne prijatelje, a to je, pre svega, Rusija i u poslednje vreme Kina i kroz jačanje svoje armije i svojih resursa, zaštitimo našu teritoriju.

Nadamo se da ove posledice, gde ljudi umiru svakodnevno, neće doseći onaj najtragičniji, najviši nivo, ali treba razmisliti još jednom o tome da se obnovi tužba i da se tuže te zemlje koje su izvršile bombardovanje Republike Srbije i na naš narod. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Danijela Stojadinović.
Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Obratiću se i kao član ove Komisije koja, evo, radi već drugu godinu. Čuli smo izlaganje dr Laketića i sažeto o radu ove Komisije koja je zaista dala sve od sebe. Ovo je vremenski jedan kratak period, a imali smo toliko sastanaka i prikupljeno je do sada toliko podataka.

Podsetila bih da je ova Komisija za utvrđivanje posledica NATO bombardovanja po zdravlje stanovništva, koja je osnovana prošle godine, osnovana sa jednom dobrom većinom poslanika. Za formiranje ove Komisije je glasalo 152 poslanika i delovalo je da svi imaju zajednički cilj, a to je dokazivanje i predstavljanje istine o posledicama NATO bombardovanja.

Zadatak ove Komisije jeste da utvrdi naučne činjenice koje mogu da se provere i koje mogu da se dokažu i sa tim saznanjima upozna Narodnu skupštinu Srbije. Osnovni motiv jeste da se sazna istina i o tome koliko je zdravlje građana ugroženo i koliko je to posledica NATO bombardovanja.

Prema nekim procenama u Srbiji će zbog NATO bombardovanja sve do sredine sledećeg veka biti povećan broj obolelih od karcinoma. Osim toga, blago raste i broj beba koje se rađaju sa ovim deformitetom. Još jedan pokazatelj direktne posledice NATO agresije jeste karcinom dojke, gde se nalazimo u samom evropskom vrhu. Bolest koje je bila zastupljena kod žena, populacije u poznim godinama, u Srbiji je uzela primat kod devojaka od 20 do 25 godina. Godišnje oko 5.000 žena oboli, a oko 2.000 žena izgubi bitku sa ovom bolešću. Takođe, u Srbiji od kancera svake godine oboli 80% dece više nego u državama EU i to sigurno nije slučajno.

Tokom bombardovanja koje je trajalo 78 dana, gde je izvršeno 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a lansirano je blizu 420.000 projektila, od kojih je preko, prema izveštaju NATO-a, 35.000 sa osiromašenim uranijumom i prema podacima Vojske Jugoslavije, gde ih je bilo preko 50.000, prema nekim ruskim izvorima i preko 90.000. Sve u svemu procenjuje se da je izbačeno čak 15.000 tona osiromašenog uranijuma na jugu Srbije, Kosovu i Metohiji. Ne pričamo samo o materijalnoj šteti koja je naneta tom prilikom.

Srbija je još u toku bombardovanja, 24. aprila podnela tužbu protiv NATO pakta, ali je Međunarodni sud odbacio tužbu, jer Srbija tada nije bila članica UN, dakle, samo iz proceduralnih razloga. Poređenja radi, u Srbiji se pre bombardovanja 1999. godine registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva oboljevanja od kancera, da bi taj broj porastao na čak 40.000 novo obolelih. Osim što su učestaliji, ovi tumori su i agresivniji i prema istraživanjima naša zemlja se nalazi u samom vrhu u Evropi po smrtnosti od malignih bolesti.

Struka smatra i potvrđuje da je dramatičan porast oboljevanja i smrtnosti od raka u Srbiji posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom, dugogodišnje kontinuirane radijacije, ali i bombardovanja industrijskih i petrohemijskih postrojenja tokom kojih se oslobađaju otrovne i kancerogene materije koje su uticale na zdravlje stanovništva, ali i na životnu sredinu.

Tokom bombardovanja oslobođeni su i piraleni iz trafostanica, snažni kancerogeni benzeni, kao i hiljade drugih nus proizvoda i hemijskih supstanci kao posledica bombardovanja fabrika lakova i rafinerija. Ako se ima u vidu da se radi, ne o trenutnom, nego o kontinuiranom, kumulativnom uticaju, onda je opasnost još veća.

Najviše je lokacija bombardovanih osiromašenim uranijumom na KiM i na prostoru južne Srbije i tu postoji mapa lokacija na sajtu NATO pakta. Ove posledice se osećaju, ne samo na tim lokacijama, već i na mnogo širem prostoru, jer su kontaminirani i vazduh i zemljište, a i živi svet, flora i fauna, kao i voda.

Nažalost, stanovništvo sa ugroženih područja nije sistematski zdravstveno kontrolisano, naročito na KiM, gde se pretpostavlja da su posledice najteže i po srpsko i po albansko stanovništvo, jer je na KiM bačeno najviše projektila sa osiromašenim uranijumom.

Problem nesagledivih posledica NATO bombardovanja otvorio je italijanski parlament, jer su italijanski vojnici iz sastava KFOR-a oboleli od raka. Preko 500 italijanskih vojnika je obolelo, a do sada 47 preminulo. Mnogi italijanski vojnici koji su oboleli tužili su za odštetu italijansku državu i svih 19 članica NATO-a. Dobijene su i pravosnažne presude.

Fokus na posledice bombardovanja osiromašenim uranijum treba da postoji, ali ne smemo zanemariti ni posledice po mentalno zdravlje našeg stanovništva koje su posledica bombardovanja. Čak i da ne postoje druge opasnosti po zdravlje, ne smemo a da se ne zapitamo – šta je sa mentalnim zdravljem stanovništva? Šta je sa stresom i postraumatskim sindromom?

Zbog ovakvih nesagledivih i nepredvidivih posledica po zdravlje našeg naroda, a i životnu sredinu u koju će živeti buduće generacije, država mora odgovorno da pristupi utvrđivanju svih posledica NATO bombardovanja, što je i pokušaj i rad ove Komisije.

Zato je neophodno utvrditi istinu o posledicama NATO bombardovanja po našu naciju, po građane i životnu okolinu, ma kakva ta istina bila. Istinu dugujemo građanima Republike Srbije, jer je sa čim se verujem svi slažemo, bombardovanje Srbije bio zločin koji je nažalost ostavio tragične posledice. Važno je da javnost, stručnjaci, narodni predstavnici i državni organi o ovome imaju gotovo ne podeljen stav, a to je pravo na istinu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Bojan Torbica.
Izvolite.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Kolege narodni poslanici, pre svega želim da se zahvalim kolegi Laketiću na iznetom izveštaju o dosadašnjem radu Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine, kao i svim članovima Komisije na dosadašnjem uloženom trudu.

Očigledno da je moralo proteći čak dve decenije da neka vlast posle toliko godina prvi put počne da govori o tome kako je neophodno utvrditi posledice po zdravlje, životnu sredinu, koje je izazvalo korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom tokom zločinačke NATO agresije 1999. godine i to ne samo da govori, već i da preuzme prve konkretne korake u utvrđivanju istine, a koji su se ogledali u formiranju Komisije za izradu posledica NATO bombardovanja 1999. godine.

Kada govorimo o ratnim dešavanjima te godine i kada konkretno govorimo o agresiji koju je na SRJ bez ikakvog realnog osnova i bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, sprovelo 19 najbogatijih zemalja sveta, okupljenih u NATO paktu, srpski narod nema čega da se plaši, niti ima čega da se stidi.

Srpski narod nikad u svojoj istoriji nije bio na pogrešnoj strani, nikada nije bio agresor, nikada nije bio osvajački narod pa ni te 1999. godine. Te godine srpski narod je bio prinuđen da se šesti put samo tokom 20. veka suprotstavi nadolazećem zlu, braneći svoja vekovna ognjišta, braneći sve ono što su generacije i generacije građana Srbije i Jugoslavije stvarale.

U vazdušnim napadima koji su bez prekida trajali 78 dana, besomučno su gađani ciljevi poput privrednih objekata, infrastrukturnih objekata, bolnica, škola, crkvi, kulturnih objekata.

Ono što je naročito značajno jeste da je materijalna šteta koju je SRJ pretrpela, iznosi između 60 i 100 milijardi dolara. Pored nepoznanica vezanih za materijalnu štetu, nepoznat je tačan broj žrtava i ta cifra se kreće do 3.000 žrtava, uz preko 7.000 ranjenih. Kako bismo definitivno stavili tačku na nepoznanicu vezanu za broj žrtava, Pokret socijalista je uputio predlog parlamentu da se pored Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja, formira i komisija koja bi imala zadatak da utvrdi tačan broj poginulih i ranjenih građana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije, kao i da se utvrdi ime i prezime svakog poginulog i ranjenog građanina, bez obzira da li je on tokom NATO agresije bio pripadnik Vojske Jugoslavije, MUP-a ili civil.

Agresija NATO pakta na SRJ nije bila običan ratni sukob, jer na SRJ tada nije krenuo samo neprijatelj u obliku NATO vojnika, već su uz njih krenuli kriminalci, teroristi, zločinci i ubice, jer ko krene u rat da porazi ili ubije neprijateljskog vojnika tj. policajca, taj jeste neprijatelj, pošto su i jedan i drugi krenuli u rat sa istim ili sličnim ciljem. Ali, ko krene u rat da ubije decu, da ubija bolesne, stare i nemoćne, ko krene u rat sa namerom da vam zatruje zemlju, vodu i vazduh i da vam na taj način, slobodno mogu reći, ubija čak i one koji u tom trenutku nisu bili rođeni, taj je zločinac i ubica.

Posle svog vojnog ešalona, godinama potom su nam slali razne eksperte, nazovi diplomate, i razne domaće beskičmenjake, alave na zelenu američku valutu, koji i dan danas pokušavaju da nas ubede da osiromašeni uranijum nije opasan, da je čak šta više lekovit, da našu decu i nas ubija pušenje i loša genetika, a ne radioaktivnost osiromašenog uranijuma. Kako drugačije nazvati ove ljude nego monstrumima.

Ali, znaju Srbi jako dobro svoju genetiku, genetiku koja je stvorila jednog Nikolu Teslu, Mihajla Pupina, Milutina Milankovića, Patrijarha Pavla, Uroša Predića, Savu Šumanovića, jednog Novaka Đokovića. Znaju Srbi da prostor na kom danas žive nije naseljavan lopovima, kriminalcima, silovateljima, ubicama, kao što su naseljavani prostori pojedinih svetskih sila, koji su takvu svoju superiornu genetiku dokazivali zločinima nad nedužnom srpskom, iračkom, libijskom, sirijskom decom i civilima, kao i zločinima nad mnogim drugim nedužnim narodima sveta. Zločinom i nepravdom koja se evo i dan danas sprovodi, npr. nad nedužnim narodom Venecuele.

Zbog svega ovog, još jednom želim da dotičnoj gospodi poručim da srpski narod jako dobro poznaje svoju genetiku, i to je genetika jednog od najboljih i najhumanijih naroda, koji je kvalitet svoje genetike, eto, npr. dokazao još davne 1885. godine, kada je Srbija na jedan dan prekinula ratna dejstva protiv Bugarske kako bi propustila transport sa bugarskim ranjenicima preko svoje teritorije. Zbog ovog događaja u holu zgrade međunarodnog Crvenog Krsta u Ženevi, i danas stoji tabla sa natpisom – budi human kao što je bila humana Srbija 1885. godine. Posle srpskog naroda ni jedan drugi narod nikada više svojom humanošću nije zaslužio ovakvu zahvalnost, naročito ne neka od 19 vojnih sila koje su izvršile agresiju na SRJ.

Pokret socijalista, partija koju predstavljam u ovom parlamentu je svesna naše obaveze da utvrdimo istinu, da utvrdimo šta je tu uzrokovalo značajno povećanu stopu učestalosti, pre svega malignih bolesti, a naročito malignih bolesti kod onih najmlađih, kod onih koji nisu bili čak ni rođeni tokom sramne NATO agresije. Komisija će utvrditi činjenice i istinu i mi iz Pokreta socijalista ćemo čvrsto stati iza te istine i za nju se uvek i svuda boriti.

Borićemo se zbog naše dece, zbog onih koji se još uvek nisu ni rodili i koji tek treba da se rode, zbog onih koji ničim nisu zaslužili da budu žrtve nečije monstruoznosti.

Ubeđeni smo da će predložena koleginica Milena Turk, moći doprineti kvalitetu rada ove Komisije, te ćemo i u danu za glasanje zajedno sa kolegama iz Narodne ujedinjene seljačke stranke podržati svojim glasovima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milovan Drecun. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, SNS podržava izbor koleginice Milene Turk za člana Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja po zdravlje građana Srbije, kao i uticaja na životnu sredinu.

Uvereni smo da će marljivo, vredno i posvećeno raditi u toj Komisiji, a posao Komisije je od izuzetnog značaja, jer bombardovanje savremenim ubojnim sredstvima, uz velike ljudske žrtve i velika razaranja zemlje, nanelo je ogromnu, nepopravljivu i neprocenjivu štetu ekološkom sistemu Srbije, odnosno tadašnje SRJ.

Štetne posledice bombardovanja su dugoročne, a posledice po zdravlje ne samo sadašnje generacije građana Srbije, nego i po generacije potomaka, nesagledive. Cela zemlja je za vreme agresije bila poligon NATO-a za ispitivanje efikasnosti najsavremenije elektronske tehnike i novog oružja.

Tokom agresije NATO-a, NATO je vodio posredan hemijsko biološki rat protiv građana SRJ i njihove životne sredine. U eksplozivima i raketnim gorivima, tokom bombardovanja, korišćena su hemijska jedinjenja koja svojim sagorevanjem u toku eksplozije oslobađaju velike količine veoma otrovnih i kancerogenih jedinjenja ili hemijske radikale.

Osiromašenim uranijumom gađano je ukupno 112 lokacija na području tadašnje SRJ. Većina je bačena na teritoriju KiM. Bačeno je oko 15 tona osiromašenog uranijuma, koji je nus proizvod uranijuma 235, koji se inače koristi kao gorivo u nuklearnim elektranama. Ali, u posledice ovakvog bombardovanja, ne ubrajaju se samo tone osiromašenog uranijuma, već i tone štetnih i kancerogenih, hemijskih materija rasutih i sagorelih zbog posledica bombardovanja. Upotreba ove municije na civile je zabranjena Rezolucijom Podkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina Komisije za ljudska prava iz 1996. i 1997. godine. Detonacijom različitih projektila koji sadrže konvencionalne eksplozive, u atmosferu je izbacivana velika količina gasova, od kojih nastaju kisele kiše. Oslobođeni gasovi su otrovni, a kada se kombinuju sa produktima sagorevanja određenih hemijskih jedinjenja, daju efekte pravog hemijskog rata.

Bombardovanjem ciljanih meta, industrijskih postrojenja i skladišta, hemijskih sirovina, kao i paljenje naftnih rezervoara i naftnih postrojenja posredno se izazivaju efekti sa posledicama kao da se koriste bojni otrovi. Usred eksplozije i požara, u vazduh zemljišne vodotokove su dospele ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih materija. Takvim bombardovanjem se izazva ekološka katastrofa, ugrožavanje područja sa izvorima nezagađene vode i hrane. Gađanje fabrika hemijske industrije, kao što su "Petrohemija", "Azotara" i Rafinerija nafte u Pančevu i Novom Sadu, "Prva Iskra" u Bariču, rezervoari nafte na više lokacija i drugi objekti koji se inače nalaze na obalama reka Save i Dunava, osim zagađenja atmosfere i zemljišta, izazvalo je i zagađenje vodotokova. Pančevo je tokom agresije nekoliko puta bilo izloženo efektima pravog hemijskog rata.

Dakle, stratezi NATO-a su planski namerno zagadili vazduh, vodu i zemlju u Srbiji i time opasno ugrozili zdravlje njenih građana. U mnogim delovima Srbije, koji su bili i najčešće na udaru NATO avijacije, broj obolelih od raka, na primer, pet godina posle agresije 200% veći od uobičajenog proseka pre bombardovanja.

Čak je i američki Kongres formirao Komisiju koja je ispitivala stepen zagađenosti životne sredine Srbije nakon agresije NATO-a. U izveštaju koji je Komisija podnela, zapisano je da je stepen zagađenosti izuzetno visok, a da su najzagađeniji gradovi Pančevo, Kragujevac, Novi Sad.

Komisija je u izveštaju navela da su tražene dodatne informacije od američkog Ministarstva odbrane o bombardovanju, ali naravno nisu dobijene. Da je NATO počinio zločine namerno i planski, svedoči izjava američkog generala Majkla Šorta čiji je sin inače bio pogođen u avionu A-10 iznad Kosmeta, glavnokomandujućeg vazduhoplovnim operacijama nad SRJ. On kaže, citiram: "Ne može se dobiti rad ako ne uništimo mogućnosti normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh". Rečeno-učinjeno.

Ali, tadašnji generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson, je nakon završetka agresije rekao da nema naučnih dokaza da osiromašeni uranijum izaziva zdravstvene probleme. Međutim, istina je drugačija. U SAD i u NATO zemljama, dobro znaju koliko je upotreba municije sa osiromašenim uranijumom opasna po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Bivši major, Dag Rok, odgovoran za radiološku zaštitu Vojske SAD, profesor fizike i bivši direktor programa razvoja projektila sa osiromašenim uranijumom, još 1994. godine je objavio dokumenta kojima se potvrđuje da su vlasti SAD bile svesne genocidnih posledica primenom osiromašenog uranijuma još 1943. godine.

Vojni propisi SAD-a u oblasti zaštite od zračenja traže od svakog vojnika da prilikom treninga obuče zaštitno odelo i nosi zaštitnu masku prilikom svake aktivnosti na 20 do 50 metara od objekta pogođenog municijom sa osiromašenim uranijumom. Zašto, ako nema štetnih posledica? Radiološko oružje i po drugim američkim izvorima i saznanjima izaziva trajne posledice po stanovništvo i nakon prestanka ratnih dejstava. O tome u svojim radovima piše i dr Aleksandra Miler koja je radila u američkim vojnim strukturama.

Sve ovo je, dakle, bilo dobro poznato planerima upotrebe ove vrste oružja tokom zločinačke agresije NATO na našu zemlju 1999. godine. Zato i preduzimaju sada mere za zaštitu svojih jedinica i službenika na Kosovu i Metohiji. Pripadnici multinacionalne brigade „Zapad“, po ulasku KFOR-a na Kosmet novembra 1999. godine dobili su nuklearno-hemijsko-biološki priručnik, pod nazivom – KFOR internacionalne brigade „Zapad“ osiromašeni uranijum, informacije i instrukcije. Pored naziva priručnika, na naslovnoj strani je i mrtvačka glava koja upozorava na radioaktivnu opasnost. Sadržaji nekih delova priručnika upućuju na to sa kakvom će se vrstom opasnosti sretati na terenu pripadnici brigade i kako da postupaju. U delu nazvanom „Zlatna pravila“ stoji: „Držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama sa osiromašenim uranijumom, nosite zaštitnu masku ukoliko radite na udaljenosti do 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođene projektilima ili raketama sa osiromašenim uranijumom. Udisanje nerastvorljivih čestica uranijumske prašine dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama, uključujući kancer i deformacije novorođenčadi. Ove posledice mogu da da postanu vidljive tek nekoliko godina kasnije“, piše u uputstvu koje je podeljeno američkim vojnicima.

Kolike su razmere zataškavanja istine, i to međunarodne razmere, pokazuje izveštaj koji su u maju 1999. godine Ujedinjene nacije u celini sakrile od javnosti. To je šokantan izveštaj Senegalca Bakari Kantea, šefa prve misije UNEP-a, Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije. Ovaj tekst Ujedinjene nacije nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procureli u javnost, zahvaljujući američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi. Robert Parsons svedoči o tome kako su se u kancelarijama Ujedinjenih nacija, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenzurisali i frizirali izveštaji o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom na Balkanu. Posle 12 dana boravka u još bombardovanoj SR Jugoslaviji, u maju 1999. godine, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema Ujedinjenih nacija, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: „Atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskog kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom“. Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja – leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi.

U osmom poglavlju cenzurisanog izveštaja Bakari Kantea govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. Prema raspoloživim podacima, piše u izveštaju, snage NATO upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom gađajući vojne i civilne ciljeve. Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo, jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer, piše u Kantevom izveštaju, koji je tokom maja 1999. godine upućen generalnom direktoru UNEP-a Klausu Toferu.

Kante dalje navodi: „Prilikom upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid kao, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radion i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i pet mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenosti od više stotina kilometara“. Boraveći u Jugoslaviji maju 1999. godine, dok još traje bombardovanje, Kante je svedok ekološke katastrofe i piše: „Ozbiljna šteta nanesena je čovekovoj okolini uništavanjem naftnih rafinerija, naftno-hemijskog kompleksa, hemijskim i fabrikama veštačkog đubriva, farmaceutskim i drugim industrijskim postrojenjima“.

Klaus Tofer, generalni direktor UNEP-a, naredio je da se od javnosti sklone saznanja o ekološkoj katastrofi u Srbiji, bez presedana u evropskoj istoriji. Eksperti programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu odmah nakon NATO bombardovanja SR Jugoslavije, obavili su novu misiju za procenu ugroženosti životne sredine usred agresije. Izveštaj pod nazivom „Kosovski konflikt – posledica na životnu sredinu, ljudska naselja“, koji je UNEP publikovao u novembru 1999. godine, više se odnosio na hronologiju bombardovanja i političke ocene nego na ekspertsku ocenu stanja životne sredine. U pomenutom izveštaju ipak je priznata ugroženost životne sredine u četiri tzv. vruće tačke, u Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Boru. Problem korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom se sveo uglavnom na preporuke pripadnicima međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji kako da se ponašaju ukoliko borave u potencijalno ugroženim područjima.

Uznemirenost međunarodne javnosti zbog pojave tzv. „balkanskog sindroma“ tokom 2000. godine primorala je predstavnike UNEP-a da se ponovo pozabave posledicama korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom po životnu sredinu. U novembru 2000. godine eksperti UNEP-a su obavili misiju za procenu ugroženosti životne sredine na 11 lokaliteta na Kosovu i Metohiji. Izveštaj je publikovan u aprilu 2001. godine. U pomenutoj misiji nisu učestvovali jugoslovenski eksperti. Istraživanje je obavljeno na oko 12% lokaliteta, u samim zaključcima je umanjen na ugrožene životne sredine.

Ipak je evidentirano korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom, a u nekim uzorcima pronađen je čak i plutonijum, što unosi dodatnu zabrinutost o stepenu ugroženosti životne sredine u lokalitetima u kojima je korišćena municija. U periodu od 27. oktobra do 5. novembra 2001. godine eksperti UNEP-a i jugoslovenski eksperti obavili su novu misiju za procenu ugroženosti žive sredine na lokalitetima na jugu centralne Srbije i u Crnoj Gori.

Izveštaj je objavljen u aprilu 2002. godine. Izveštaj UNEP-a o osiromašenom uranijumu na jugu Srbije na rtu Arza u Crnoj Gori, koji je objavljen aprila 2002. godine, u osnovi je dosta sličan prethodnom UNEP-ovom izveštaju – Kosovo iz 2001. godine. I u jednom i u drugom izveštaju nedvosmisleno je potvrđeno da municija sa osiromašenim uranijumom jeste korišćena. Rezultati na jugu Srbije i u Crnoj Gori su egzaktniji nego što su uzorci uzimani na ranije identifikovanim lokacijama.

U ovom misiji korišćena je i oprema za uzorkovanje vazduha koja na Kosovu nije korišćena. Zapanjujuća je činjenica da su nakon dve i po godine detektovane radioaktivne čestice, i to u vazduhu. Ovakav nalaz stavlja pod veliku sumnju zaključke izveštaja za Kosovo, ali i zaključke izveštaja na jugu Srbije i u Crnoj Gori. To znači da se radioaktivne čestice još uvek prenose na velike daljine putem vazduha, ugrožavajući životnu sredinu i zdravlje stanovništava. Ovakav nalaz je argument više da se dekontaminacija, koja je još uvek moguća, u velikoj meri obavi što pre.

Na kraju, zavera međunarodnih razmera čiji je cilj da se sakrije istina o posledicama po životnu sredinu i zdravlje ljudi od zločinačkog bombardovanja NATO pakta i upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom se nastavlja. Zato rad Komisije ima posebnu težinu i dugoročni značaj. Komisija mora da otkrije istinu. Hvala.

Zahvaljujem.
Pošto se više niko ne javlja od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, raspravu nastavljamo po redosledu narodnih poslanika i prijavama za reč u jedinstvenom pretresu.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Miladin Ševarlić. Izvolite.