Reč ima ministar, gospodin Siniša Mali.
Izvolite.

Hvala puno.
Evo, ja sam vam pripremio tabele oko strukture našeg uvoza. Tabele od 2012. godine, veoma precizne, zaključno sa prvih osam meseci 2019. godine, tako da ću više nego rad da budem, da vam dam ove tabele i ove brojke.
Ovo je za vas, inače.

Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Mirčiću.

Dame i gospodo, u svakom slučaju ova rasprava o amandmanima je povod da se još jednom dobro sagledaju ovi predlozi zakona, koji se odnose na državnu pomoć.

Naime, ovde Vlada nastoji da državna pomoć, za koju se smatra da je svaki dinar ili neki drugi vid pomoći, od lokalnog do republičkog nivoa, nešto što država izdvaja, što je potpuno u osnovi tačno. Ali, ono što Vlada želi, to je da se uspostavi potpuna kontrola od strane takozvane komisije, koja će odlučivati da li i na koji način treba državnu pomoć, u nekim većim razmerama, da se dodeljuje ovome ili onome korisniku, da li je to sve u skladu sa zakonom, tako da imamo, ne dupliranje, nego više puta kontrolu kroz koju prolazi potencijalni investitor, koji bi konkurisao za državnu pomoć.

Ali, šta je suština? Suština je što, čak i tamo gde država treba da najviše ulaže, osim ove putne infrastrukture, osim kanalizacione mreže, osim toga što ulaže u poljoprivredu, ulaže u energetiku. Mi smo svedoci poslednjih dana nečega što, u svakom slučaju treba da bude ozbiljna tema za razmišljanje, a to je da na osnovu dozvola koji su ljudi, investitori, dobili pre nekoliko godina, od strane Ministarstva za energetiku, na čijem čelu je bila Zorana Mihajlović, počele su investicije, izgradnje malih i srednjih hidroelektrana. To je bio projekat iza koga je stajala tadašnja, odnosno bolje rečeno i sadašnja Vlada, gde je politika razvoja energetike jasno ukazivala da bi trebalo što više stimulisati ljude da se na taj način, ne samo rešava taj energetski deficita, nego da se na neki način poboljša i pospeši izvoz.

Mnogi koji su krenuli tada u projekta, na osnovu svih dozvola, regularno izdatih od strane ministarstva, čak i ministarka koja je tada, u ministarstvu objedinjivala i zaštitu čovekove okoline, izlazila je više puta da promoviše to što država radi, što pomaže takvim potencijalnim investitorima, sada smo u situaciji da ti ljudi moraju da odustanu iz razloga što su meštani ili lokalno stanovništvo, u najvećem broju slučajeva odlučili da ne može da se gradi, mini ili srednja elektrana, u njihovom kraju gde oni žive, tvrdeći da je to protiv ekologije, da to uništava prirodu, da ne ulazimo u sve te razloge.

Ali, suština je u sledećem, da li je ta poruka potencijalnim investitorima, koji će sutra da, eventualno odluče da se bave ulaganjima i da ulažu delom svoja sredstva za razvoj energetike, da nemaju nikakvu pravnu sigurnost. Da ako se promeni, kojim slučajem, personalno u ministarstvu, pa umesto Zorane Mihajlović, dođe Antić, umesto Antića dođe Antić dva, da to treba i te kako da znači da ne važe više pravila, koja su bila dok je bila Zorana jedan, Antić dva itd. Ne govorim ovo iz nekih drugih razloga, nego iz razloga da ljudi shvate koliko je to poprimilo besmisao, kada je u pitanju investiranje.

Sada imate situaciju da sutra može bilo koji projekat iz oblasti energetike, a da ne govorimo i drugih oblasti, da se pokupi lokalno stanovništvo ili neke interesne grupe, da organizuju ljude koji nisu upućeni u to i da zaustave taj projekat. Mogu sutra i autoput da zaustave, da kažu nećemo da autoput Preljina–Pojate, prolazi pored našeg sela ili preko našeg katara. Čemu to vodi? Gde je odgovornost Vlade? Gde je, u krajnjem slučaju sigurnost? Kako ta sredstva sutra da država pravda?

Država je pomagala u svakom slučaju, stimulisala da se ulaže u sektor energetike. Znamo kakva je afera bila oko vetrogeneratora, pa se završilo tako što su pojedini akteri dobili unapređenje, postali su predsednici Vlade. Zar treba i ovde, u ovakvim finansijskim transakcijama da se pojavljuje neko ko će u krajnjem slučaju da vidi svoju neku šansu za političku karijeru. To je suština o kojoj treba da razgovaramo kada su u pitanju sredstva koja izdvaja država i sredstva koja izdvajaju investitori.

Zahvaljujem.
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Vladimir Orlić.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Periću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovde nije akcenat na državnoj pomoći nego je akcenat na kontroli te državne pomoći.

Sad, gospodine ministre, tim SRS za borbu protiv korupcije je detaljno analizirao pojavu korupcije. Naša neka ozbiljna saznanja su, i ovde nas tamo da je ono u najvećoj oblasti građevinarstva, pre svega u Beogradu, naravno zbog najvećeg broja izvođenja tih građevinskih radova.

Na drugom mestu gde se ozbiljno vrši ta korupcija jesu lokalne samouprave. Koja su to sredstva u pitanju? Najčešće su to sredstva koje je država Srbije izdejstvovala od EU za pomoć lokalnim samoupravama.

Ovde veliku pomoć vama pruža EU u formiranju snažne mogućnosti za kontrolom pružanja državne pomoći građanima Srbije zbog kontrole svog novca koji oni upućuju. Činjenica da su spremni da oko milion dolara ulože u jačanje i efikasnost Komisije za kontrolu državne pomoći, ukazuje na to da se već dve godine, odnosno da je urađen projekat za to i da je u većem broju gradova i opština negde oko 20 održanih raznih seminara, gde je bilo prisutno oko 130 zaposlenih. Kako i na koji način da vrše kontrolu te državne pomoći, ukazuje da oni nemaju poverenja u ono što je do sada vršila vlast u Srbiji.

Ovo je vezano i za Poglavlje 8, gde se vodi ozbiljna politika vezano za konkurenciju. Mi smo ovde mogli da čujemo da pomoć u oblasti poljoprivrede želimo da zadržimo samo za sebe i da nam niko ne može na to uticati. Ono što država Srbija izdvaja, verovatno EU neće da se upliće u to, osim ako ne bude pojačao potencijal srpskih privrednika koji će moći da budu ozbiljna konkurencija na tržištu stranim poljoprivrednicima. Ukoliko se to pojavi, onda je bogami pitanje da li ćete vi moći tu da intervenišete sa onoliko koliko ste hteli.

Mi bismo više voleli da smo imali mogućnost ovde da vidimo kako i na koji način će ta državna pomoć biti prosleđivana, odnosno na koji način će privredni subjekti ili čak privatna lica ili registrovana poljoprivredna domaćinstva moći da konkurišu na te iznose. Mi toga nemamo. Ako nema toga, ako nema unapred jasno definisanih kriterijuma, onda uvek postoji mogućnost za zloupotrebu toga što se zove državna pomoć.

Ovde pod državnom pomoći, ovo više govorim zbog javnosti u Srbiji, ne podrazumeva se uvek keš. Državna pomoć je i odricanje od dela prihoda, državna pomoć je i otpisivanje nekih dospelih potraživanja, državna pomoć je i subvencionisanje kamata od strane države itd. Obraćam se građanima Srbije, da kažem da ne očekuju veliku pomoć od strane ovog zakona o kojem mi već pričamo. I dalje će biti onako kako jeste, kako je bilo do sada.

Juče kad sam govorio, uglavnom je to sve povezano za život građana Srbije, veliki broj mladih ljudi odlazi iz Srbije, a povećao se i minimalni lični dohodak, odnosno najniža cena rada, povećao se prosečni dohodak. Samo da vas obavestim da mladost Srbije odlazi za satnicu od četiri evra u Slovačku, u neke druge zemlje. Znate do čega će to da dovede? Dovešće to do toga da kod nas cena tog rada skoči sa sadašnja možda dva evra na osam, devet ili deset, zato što će nam nestati radne snage. Način da to sprečimo, način da to lečimo jeste i efikasnija državna pomoć. Naravno, mi se uvek zalažemo za kontrolu ne samo državne pomoći, nego za kontrolu trošenja svih sredstava koja se prikupljaju od strane građana Srbije. Hvala vam.

Reč ima ministar gospodin Siniša Mali.
Izvolite.

Hvala puno.
Kao što ste i sami rekli i dobro ste primetili, dakle, ovo je Zakon o kontroli državne pomoći. Ono što je veoma važno je upravo ta kontrola. Sam zakon definiše način i metodologiju kontrole. Komisija za kontrolu državne pomoći je institucija koja daje saglasnost ili daje odobrenje za bilo kakvu vrstu državne pomoći, a lokalna samouprava ukoliko ima želju da razgovara sa nekim investitorom, da dodeli, recimo, zemljište za izgradnju neke fabrike itd, ima obavezu da podnese prijavu komisiji, komisija na osnovu kriterijuma, a kriterijumi su već definisani u Uredbi o pravilima za dodelu državne pomoći, ta uredba je inače iz 2010. godine, dopunjena je 2014. godine, sa jasno definisanim kriterijumima i za državnu pomoć u oblasti ekologije i energetike i saobraćaja i ostalih oblasti. Tako da, sa te strane, mehanizam kontrole u potpunosti postoji. Na kraju, ova komisija, koja je po novom zakonu u nadležnosti republičkog parlamenta, zadužena je za sprovođenje kontrole dodele državne pomoći u našoj zemlji. Hvala.

Zahvaljujem.
Na naslov iznad člana 8. i član 8. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč?
Kolega Bojiću, izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da je Zakon o kontroli trošenja državne pomoći veoma bitan, jer svaki korisnik, svaki građanin treba da zna kako se troše sredstva iz budžeta Republike Srbije, uostalom, kako se troši njegov novac.

Srpska radikalna stranka smatra da nikakva komisija, nikakva agencija, nikakvo drugo telo posebno ne treba da obavlja ovaj posao kontrole trošenja državne pomoći, već da se taj posao radi isključivo unutar samog ministarstva.

Podneo sam amandman na član 8. ovog Predloga zakona, u kome je u tekst zakona unet strani izraz – de minimis pomoć. Tražio sam brisanje ovog člana jer smatram da je neprimereno da strani izrazi budu ugrađeni u tekst zakona.

U obrazloženju neprihvatanja mog amandmana stoji – amandman se ne prihvata iz razloga što pojam „de minimis pomoć“ postoji u srpskom pravnom sistemu još od 2010. godine i da je objavljen u „Službenom glasniku“.

Gospodo iz Vlade, to što je nešto objavljeno i što stoji u „Službenom glasniku“ ne znači da je ispravno. To je otprilike kao kada biste vi, da ste juče parkirali automobil nepropisno i ostali neprimećeni, danas ste to ponovili, saobraćajni milicioner vas je upozorio i vi sad izgovarate – pa ja sam i juče tu parkirao.

Što se tiče moje primedbe, kao lingvista i kao neko ko ima osećaj za ovu oblast, moram da ukažem još jednom u ovom domu na našu zabrinutost koliko svesno, a čini mi se više nesvesno, dnevno zagađujemo naš maternji jezik. Moraju li pisci ovih tekstova da koriste tuđice i tamo gde ne trebaju? Šta po tom pitanju radi zakonodavna služba Vlade?

Navešću nekoliko primera iz ovih finansijskih predloga. Državna pomoć male vrednosti – de minimis. Šta bi falilo da je ostalo samo – mala vrednost? Zatim, dizajnirane fiskalne implikacije, zatim, uspostavljanje silazne trajektorije javnog duga itd, da ne nabrajam, ima ih mnogo.