Dame i gospodo, u svakom slučaju ova rasprava o amandmanima je povod da se još jednom dobro sagledaju ovi predlozi zakona, koji se odnose na državnu pomoć.
Naime, ovde Vlada nastoji da državna pomoć, za koju se smatra da je svaki dinar ili neki drugi vid pomoći, od lokalnog do republičkog nivoa, nešto što država izdvaja, što je potpuno u osnovi tačno. Ali, ono što Vlada želi, to je da se uspostavi potpuna kontrola od strane takozvane komisije, koja će odlučivati da li i na koji način treba državnu pomoć, u nekim većim razmerama, da se dodeljuje ovome ili onome korisniku, da li je to sve u skladu sa zakonom, tako da imamo, ne dupliranje, nego više puta kontrolu kroz koju prolazi potencijalni investitor, koji bi konkurisao za državnu pomoć.
Ali, šta je suština? Suština je što, čak i tamo gde država treba da najviše ulaže, osim ove putne infrastrukture, osim kanalizacione mreže, osim toga što ulaže u poljoprivredu, ulaže u energetiku. Mi smo svedoci poslednjih dana nečega što, u svakom slučaju treba da bude ozbiljna tema za razmišljanje, a to je da na osnovu dozvola koji su ljudi, investitori, dobili pre nekoliko godina, od strane Ministarstva za energetiku, na čijem čelu je bila Zorana Mihajlović, počele su investicije, izgradnje malih i srednjih hidroelektrana. To je bio projekat iza koga je stajala tadašnja, odnosno bolje rečeno i sadašnja Vlada, gde je politika razvoja energetike jasno ukazivala da bi trebalo što više stimulisati ljude da se na taj način, ne samo rešava taj energetski deficita, nego da se na neki način poboljša i pospeši izvoz.
Mnogi koji su krenuli tada u projekta, na osnovu svih dozvola, regularno izdatih od strane ministarstva, čak i ministarka koja je tada, u ministarstvu objedinjivala i zaštitu čovekove okoline, izlazila je više puta da promoviše to što država radi, što pomaže takvim potencijalnim investitorima, sada smo u situaciji da ti ljudi moraju da odustanu iz razloga što su meštani ili lokalno stanovništvo, u najvećem broju slučajeva odlučili da ne može da se gradi, mini ili srednja elektrana, u njihovom kraju gde oni žive, tvrdeći da je to protiv ekologije, da to uništava prirodu, da ne ulazimo u sve te razloge.
Ali, suština je u sledećem, da li je ta poruka potencijalnim investitorima, koji će sutra da, eventualno odluče da se bave ulaganjima i da ulažu delom svoja sredstva za razvoj energetike, da nemaju nikakvu pravnu sigurnost. Da ako se promeni, kojim slučajem, personalno u ministarstvu, pa umesto Zorane Mihajlović, dođe Antić, umesto Antića dođe Antić dva, da to treba i te kako da znači da ne važe više pravila, koja su bila dok je bila Zorana jedan, Antić dva itd. Ne govorim ovo iz nekih drugih razloga, nego iz razloga da ljudi shvate koliko je to poprimilo besmisao, kada je u pitanju investiranje.
Sada imate situaciju da sutra može bilo koji projekat iz oblasti energetike, a da ne govorimo i drugih oblasti, da se pokupi lokalno stanovništvo ili neke interesne grupe, da organizuju ljude koji nisu upućeni u to i da zaustave taj projekat. Mogu sutra i autoput da zaustave, da kažu nećemo da autoput Preljina–Pojate, prolazi pored našeg sela ili preko našeg katara. Čemu to vodi? Gde je odgovornost Vlade? Gde je, u krajnjem slučaju sigurnost? Kako ta sredstva sutra da država pravda?
Država je pomagala u svakom slučaju, stimulisala da se ulaže u sektor energetike. Znamo kakva je afera bila oko vetrogeneratora, pa se završilo tako što su pojedini akteri dobili unapređenje, postali su predsednici Vlade. Zar treba i ovde, u ovakvim finansijskim transakcijama da se pojavljuje neko ko će u krajnjem slučaju da vidi svoju neku šansu za političku karijeru. To je suština o kojoj treba da razgovaramo kada su u pitanju sredstva koja izdvaja država i sredstva koja izdvajaju investitori.