Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 25.10.2019.

3. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja

01 Broj 06-2/260-19

3. dan rada

25.10.2019

Beograd

Sednicu je otvorio: Đorđe Milićević

Sednica je trajala od 10:10 do 17:55

OBRAĆANJA

...
Srpska radikalna stranka

Aleksandar Šešelj

Poslanička grupa Srpska radikalna stranka
Greška je do vas, gospodine Marinkoviću, verovatno.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan veliki apsurd kod našeg zakonodavstva je da mi slepo usvajamo ono što dolazi od strani EU u takozvanom procesu harmonizacije, akte evropskih zemalja, akte koji nam dolaze iz Brisela koji se često samo prevode sa engleskog jezika, koji naravno nisu pravljeni da odgovaraju našoj državi i našem društvu, nego su pravljeni za neke evropske zemlje, a onda imamo taj paradoks da je ovo o čemu pričamo danas i ta famozna švajcarska formula nije najpopularnije rešenje u EU. Kako to? Prvi put kad bi nešto moglo da bude dobro što dolazi od strane EU, mi sad radimo obrnuto od onoga što je bilo praksa u Narodnoj skupštini Srbije.

Dakle, usklađivanje penzija u skladu sa inflacijom i rastom zarada, a rešenje koje najveće zemlje EU Italija, Francuska, Španija i Austrija je potpuno drugačije. Na primer usklađivanje baš onoga o čemu smo pričali, a to je rast cena i rast zarada, jer sa inflacijom to može da bude velika gimnastika imajući u vidu da se to predviđa. To predviđa Narodna banka, to niko ne kontroliše. Podložno je manipulaciji, a prava mera bi bila odgovorne Vlade za one penzionere u Srbiji usklađivanje sa rastom cena i rastom zarada. Da li ima nešto odgovornije što može Vlada uradi i zašto baš ovo rešenje? Zašto je baš ovo rešenje prihvatljivo za Srbiju? To je ono o čemu smo pričali.

S druge strane, o ekonomskoj situaciji u Srbiji znamo vrlo malo, o predvidljivosti ulaganja novca u Srbiji iz budžeta, novca poreskih obveznika ne znamo ništa, jer smo svedoci za ovih sedam godina da vrlo često i svaki ministar finansija, sada to Siniša Mali, saznaje na konferencijama za štampu predsednika Republike gde će novac da se troši i gde će da se ulaže. Tako je došlo i do ovog sada rešenja.

Na primer Aleksandar Vučić je pomislio u jednom momentu da je baš 5.000 dinara cifra koja treba da se dodeli svakom penzioneru, on je to najavio i onda je zadatak Vlade i skupštinske većine da to omoguće, da to stave, tj. sprovedu kroz skupštinsku proceduru na neki način kako bi se to omogućilo da bude onako kako je Vučić rekao. To nije ni transparentno, ni predvidljivo i kakav to ambijent stvara u Srbiji i zašto baš 5.000 dinara?

Imali smo nedavno povećanje cene putarine, čini mi se za, 12%. Kako smo mi došli do tog na primer procenta 12%? Zašto 12%? Ko je to objasnio? Nije niko. Ko je objasnio zašto baš u ovoj godini, a slučajnost je da se u ovoj godini penzije nisu povećavale, se ova dodeljuje jednokratna pomoć penzionerima.

S druge strane, nisu ti penzioneri tako homogena kategorija. U Srbiji ima više od 100.000 penzionera, čini mi se da je zvaničan podatak 105.000, sa penzijama oko 10.000 dinara ili manje od 100 evra, a 300.000 do 14.000 dinara. Umesto da se pravi neka razlika između tih najugroženijih penzionera sa onima koji imaju penzije od 70.000, 80.000 i više hiljada dinara, ima penzija više do 100.000, svima se dodeljuje isto. Da li isto znači onom koji ima 10.000 dinara da dobije tu jednokratnu pomoć ili onaj koji ima 90.000 dinara penziju? On neće ni osetiti tih 5.000 dinara kada bude dobio.

Kako se došlo na tu ideju, a pogotovu ne može da se neka konzistentnost i kontinuitet utvrdi u politici i programu SNS, imajući u vidu da smo mi o smanjenju penzija čuli kao o onaj krajnjoj meri, kada sve već bude iscrpljeno, kada ne budemo mogli bilo šta drugo da uradimo i dobili smo čvrsta uverenja da se to neće u Srbiji desiti. Onda Aleksandar Vučić, koji je rekao u hali „Pinki“ u Zemunu, da ne da na penzionere, da neće dozvoliti da se penzije smanjuju, da je bolje da se uzima sa neše grbače, misli se verovatno na funkcionere u Srbiji, nego da se dira u penzionere. Posle pet meseci, kada se formirala Vlada 2014. godine, videli smo da su penzije ipak smanjene. Šta nam to govori? Kakva je to onda promena sa režimom Demokratske stranke koji je bio u Srbiji do 2012. godine. Kako je to razlika od obećanja akcija od 1.000 evra? Jel postoji razlika? Ne postoji.

Novac za penzionere, treba da bude verovatno prioritet podizanje penzija, a kada su penzije smanjivane išlo se naravno stepenasto u odnosu na visinu penzije i to je trajalo tj. to se desilo pre pet godina.

Sada ukoliko, naravno da ne govorim o tome da je to stečeno pravo, da to nije onakva postavka kakvu Vlada želi da predstavi Srbiji kao da to što se penzije isplaćuju da je to u stvari čin davanja vlasti u Srbiji, da to penzioneri nisu ostvarili, da nisu ni radili, ni zaradili te penzije, nego da to Vlada otprilike nekome daje po svojoj volji, a nema veze sa konkretnim korisnikom.

Šta će biti ukoliko neki penzioneri kada iscrpe sve sudske instance u Srbiji i kada se obrate Evropskom sudu za ljudska prava, a imajući u vidu da je Srbija zemlja članica Saveta Evrope i potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima, šta će se desiti onda kada bude takva presuda donesena u Strazburu i bude trebao taj novac da se vrati? Gde će se naći taj novac i to nema veze što neće možda svi penzioneri hteti to da traže. Dovoljan je samo jedan. To će da se posle odnosi na sve.

Koliko je penzionera preminulo od 2014. do 2019. godine? Šta je sa njihovim penzijama? Onda posle povećanje penzija najviše u istoriji, a mi inače od 2012. godine ili slušamo da se nešto desilo u Srbiji prvi put u istoriji ili najbolje u istoriji. Ne postoje drugi rezultati ovde.

Gledajući samo medije, slušajući samo političare iz vlasti mi zaista možemo da zaključimo da mi živimo u stvari u nekoj drugoj zemlji, pa na taj način ovde pričamo i o švajcarskom modelu. Kad možemo da imamo veći rast od Nemačke, zašto ne možemo da imamo veće penzije od Švajcarske? Dovoljno je da se to kaže, da se o tome priča, a to što je u realnosti, to nema veze sa životom.

Gde naći novac za te stvari? Prvo, trebalo bi malo da vidimo gde se novac u Srbiji troši iz budžeta. Imali smo informaciju npr. da je Siniša Mali rekao pre neki dan – 4,4 milijarde dinara je izdvojeno od 2014. do 2019. godine za „Crvenu Zvezdu“ i „Partizan“? Zašto 4,4 milijarde i po kom osnovu samo ova dva sportska kluba? Koji je interes države da ovaj novac odvoji za ta dva sportska kluba koja su rupe bez dna? Gde je tu objašnjenje?

Dame i gospodo narodni poslanici, od 2000. godine mi smo ovde imali neke promocije svojevrsnih eksperata Svetske banke, MMF, ostalih velikih finansijskih institucija svetskih.

Imali smo i Miroljuba Labusa, i Božidara Đelića i Mlađana Dinkića, a onda kada su došli naprednjaci onda su ovde reklamirali nekog Lazara Krstića, ekonomskog genija, stručnjaka koji se samo zadržao ovde nekoliko meseci, jer je taj genije hteo ovde da plate smanji za 30% i da u svim javnim preduzećima isto toliko procenata zaposlenih otpusti, a ovde je najavljivan kao spasilac naše ekonomije i posrnule privrede.

Imali smo Sašu Radulovića kojeg je izabrala SNS za ministra privrede, videli smo kako je to prošlo. A isto tako smo najavljivali velike stvari, da će da se dese samim tim izborom.

Iz budžeta Srbije se finansira određeni broj nevladinih organizacija koje dolaze sa zapada, koji posle otvoreno deluju protiv Srbije. Dakle, država Srbija finansira određene nevladine organizacije koje i pored toga da se finansiraju iz inostranstva, sa njima se upravlja iz inostranstva, a oni posle toga ovde šire mantre kao što je bilo nezavisno Kosovo, da se u Srebrenici desio genocid i ostale stvari.

Organizuju u Beogradu festival „Mirdita“, promocija kosovske kulture, organizuju „Žene u crnom“, performanse vezano za navodni genocid u Srebrenici i ostale stvari. Nikome se to ne sviđa, to niko ne podržava, ali zato to Srbija plaća, kroz budžet za svaku godinu.

Zašto, a imajući u vidu da je naravno među omiljenim metama SNS upravo i taj Soroš i te nevladine organizacije, a onda ih Srbija plaća. Srpska napredna stranka je obećavala pre 2012. godine - ukoliko dođe na vlast da će smanjiti broj tih besmislenih agencija u koje se ljudi zapošljavaju preko stranačkih veza, gde ljudi koji se tamo zaposle ne moraju da dolaze na posao, da imaju astronomske plate, agencije koje nemaju nikakve nadležnosti, koje ne rade ništa i služe samo da bi se udomili stranački kadrovi.

Obećavali su da će preispitati ko je gde u upravnom i nadzornom odboru, koliko se to plaća iz budžeta, a posle toga smo videli apsolutno potpuni kontinuitet sa vlašću DS, samo su se personalno uloge zamenile. Nisu više žuti, sada su naprednjaci, a sistem je apsolutno isti. Obećavali su da će da smanje potpuno birokratiju u Srbiji uvođenjem takozvane Kancelarije za brze odgovore, a posle izbora su to obećanje zaboravili.

Ono što treba da bude prioritet Vlade Srbije, što se tiče plata i penzija u Srbiji, mora da bude izjednačavanje minimalne plate i minimalne penzije sa iznosom potrošačke korpe. To iznosi oko 37.000 dinara.

Odgovorna Vlada bi napravila plan kako da smanji što je više moguće ta besmislena davanja iz budžeta i da radi na tome da se minimalne plate i minimalne penzije približe potrošačkoj korpi, a ne da mi izmišljamo švajcarske modele i da poredimo Srbiju sa švajcarskim i sa nemačkim standardom i da se hvalimo kako smo bolji od Nemačke.

Što bi rekao Milorad Mirčić, ako smo mi šampioni ovde u regionu, zamislite tek kako se živi u ovim ostalim državama, a više puta smo čuli da smo mi lideri ne samo na zapadnom Balkanu, ne samo od zemalja kandidata za članstvo u EU, nego i od ostalih zemalja EU po raznim parametrima. Ali, evo samo susedna Hrvatska, u Hrvatskoj nedavno uvedena penzija i za one koji nikada nisu radili, nešto više od 100 evra. Prosečna penzija koja u Srbiji iznosi 23.000 dinara, što je nešto manje od 200 evra, u Hrvatskoj je oko 370 evra. Čega smo mi šampioni, onda?

Mi ako smo bolji od najlošijih zemalja u Evropi, mi smo onda šampioni, a to što to ne može da se poredi ni sa kim i što nema veze za realan život u Srbiji, to nije važno.

Ono što smo isto imali prilike da čujemo, jeste da sada od 2012. ili 2014. godine, ili kada se već to desilo, kada smo se mi okrenuli nekim drugim zemljama sveta, pa nas sada poštuju, nas uvažavaju i mi smo onda pristupili nekim drugim tržištima i saradnja sa nekim drugim zemljama i da je to sada uspeh i tako dalje, to ne može da bude održivo, zato što Srbija ne može da bude na dve stolice.

Ne možemo mi da sarađujemo i razvijamo najbolje odnose sa Kinom i Rusijom, a u isto vreme idemo tj. nastavljamo sa procesom evrointegracija i posvećeni smo članstvu EU. Jedno ne ide sa drugim. Pre svega, što treba u okviru procesa evrointegracija da usaglasimo spoljnu politiku sa politikom EU, što znači uvođenje sankcija Rusiji. Onda nema ni saradnje ni po vojnim pitanjima, ni po ekonomskim, ni po bilo kojim drugim.

Pritisak je iz EU da Srbija ograniči svoju saradnju sa Kinom. To ne može da se razvija, a da se u isto vreme ide u EU. To je nemoguće. Politika EU je politika dvostrukih aršina. To znači da je EU apsolutno protiv da kroz balkanske zemlje prođe tzv. Turski tok ili Južni tok, ali zato EU ništa nema protiv Severnog toka 2. To nam pokazuje šta misle o nama i to nam pokazuje u kakvom ćemo mi biti položaju čak i kada bi kroz nekih 50 ili 100 godina ili bilo kada, ušli u EU. Mi smo evropska periferija u njihovim očima. Mi smo evropski bašibozluk, mi služimo ovde kao jeftina radna snaga, u perspektivi možemo da služimo kao parking za migrante, kao eksperimentalni poligon i sve ostalo. Nikad ne možemo da budemo ravnopravna članica EU, čak i kada ne bi postojali politički pritisci da se Srbija odrekne KiM za nastavak pregovora o tom članstvu.

Zato treba na vreme, dok se još nije sve upropastilo, da se okrenemo saradnji za Evroazijskom ekonomskom unijom, jer je to budućnost. Tamo su svetski i finansijski najmoćnije zemlje na svetu, sa zemljama Briksa koje okupljaju najbogatije i najveće zemlje na svetu Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika. Budućnost ekonomije neće biti u zapadnoj Evropi, nego će biti u Aziji, svetske ekonomije. Najbolje bi bilo da što pre tu realnost prihvatimo. Ukoliko to ne uradimo, ukoliko nastavimo sa evropskim integracijama, mi ćemo onda biti zemlja koja nije pod punim suverenitetom, sa statusom kolonije, gde svaku odluku što se tiče ekonomije, što se tiče socijalne politike, što se tiče bilo čega drugog, donosi isključivo MMF, Svetska banka i ostali. Oni treba da propisuju i plate i penzije i zaposlenost i cene komunalnih usluga i sve ostalo.

Srbija ne treba da bude spremna na to, ne treba to da prihvati i treba što je pre moguće, da se okrene saradnji sa tradicionalnim prijateljima, sa istorijskim saveznicima, da umesto Evropske banke za obnovu i razvoj se okrenu npr. Fondu puta i svile i da razmišlja o svojoj budućnosti i boljem životu svojih građana, a ako se samo bude poredilo to što su možda oni koji su došli pre naprednjaka bili gori od njih i da je to dovoljno, to nas neće nigde odvesti. Nazivanjem stvari švajcarskim ili nemačkim samo da bi to bolje zvučalo, ništa neće promeniti u Srbiji, a i dalje će da ostane takva situacija bez ikakve mogućnosti razvoja i bez ikakve perspektive.

Ne možemo mi da sarađujemo i razvijamo najbolje odnose sa Kinom i Rusijom, a u isto vreme idemo tj. nastavljamo sa procesom evrointegracija i posvećeni smo članstvu EU. Jedno ne ide sa drugim. Pre svega, što treba u okviru procesa evrointegracija da usaglasimo spoljnu politiku sa politikom EU, što znači uvođenje sankcija Rusiji. Onda nema ni saradnje ni po vojnim pitanjima, ni po ekonomskim, ni po bilo kojim drugim.

Pritisak je iz EU da Srbija ograniči svoju saradnju sa Kinom. To ne može da se razvija, a da se u isto vreme ide u EU. To je nemoguće. Politika EU je politika dvostrukih aršina. To znači da je EU apsolutno protiv da kroz balkanske zemlje prođe tzv. Turski tok ili Južni tok, ali zato EU ništa nema protiv Severnog toka 2. To nam pokazuje šta misle o nama i to nam pokazuje u kakvom ćemo mi biti položaju čak i kada bi kroz nekih 50 ili 100 godina ili bilo kada, ušli u EU. Mi smo evropska periferija u njihovim očima. Mi smo evropski bašibozluk, mi služimo ovde kao jeftina radna snaga, u perspektivi možemo da služimo kao parking za migrante, kao eksperimentalni poligon i sve ostalo. Nikad ne možemo da budemo ravnopravna članica EU, čak i kada ne bi postojali politički pritisci da se Srbija odrekne KiM za nastavak pregovora o tom članstvu.

Zato treba na vreme, dok se još nije sve upropastilo, da se okrenemo saradnji za Evroazijskom-ekonomskom unijom, jer je to budućnost. Tamo su svetski i finansijski najmoćnije zemlje na svetu, sa zemljama Briksa koje okupljaju najbogatije i najveće zemlje na svetu Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika. Budućnost ekonomije neće biti u zapadnoj Evropi, nego će biti u Aziji, svetske ekonomije. Najbolje bi bilo da što pre tu realnost prihvatimo. Ukoliko to ne uradimo, ukoliko nastavimo sa evropskim integracijama, mi ćemo onda biti zemlja koja nije pod punim suverenitetom, sa statusom kolonije, gde svaku odluku što se tiče ekonomije, što se tiče socijalne politike, što se tiče bilo čega drugog, donosi isključivo MMF, Svetska banka i ostali. Oni treba da propisuju i plate i penzije i zaposlenost i cene komunalnih usluga i sve ostalo.

Srbija ne treba da bude spremna na to, ne treba to da prihvati i treba što je pre moguće, da se okrene saradnji sa tradicionalnim prijateljima, sa istorijskim saveznicima, da umesto Evropske banke za obnovu i razvoj se okrenu npr. Fondu puta i svile i da razmišlja o svojoj budućnosti i boljem životu svojih građana, a ako se samo bude poredilo to što su možda oni koji su došli pre naprednjaka bili gori od njih i da je to dovoljno, to nas neće nigde odvesti. Nazivanjem stvari švajcarskim ili nemačkim samo da bi to bolje zvučalo, ništa neće promeniti u Srbiji, a i dalje će da ostane takva situacija bez ikakve mogućnosti razvoja i bez ikakve perspektive.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Vladimir Marinković

Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
Hvala, gospodine Šešelj.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite, gospodine Rističeviću.
...
Narodna seljačka stranka

Marijan Rističević

Poslanička grupa Pokret socijalista - Narodna seljačka stranka - Ujedinjena seljačka stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, ja želim da penzioneri imaju penziju 1.000 evra. Zašto da ne 1.000 evra. Nedavno je u Švajcarskoj sproveden referendum pre par godina. Pitanje je bilo, da li želite da bez rada, da svako bez obzira da li je radnik, penzioner, bogataš, siromah itd. dobije 2.500 evra mesečno? Sedamdeset osam posto švajcaraca je reklo ne, jer su bili svesni da bi ih to uvuklo u ekonomsku krizu.

Dakle, ako stanovništvu bez obzira na pol, starosti, itd. podelite više novca nego što ste zaradili, vi upadate u ekonomsku krizu iz koje se teško možete izvući. Penzioneri stvarno treba da imaju 1.000 evra. Zašto ja navijam za penzionere, radnike, seljake i domaćice? To je državotvoran deo naroda, to nisu ovi nesrećnici iz kruga tramvajske dvojke, ovi što bojkotuju rad, uzimaju plate 100 hiljada. Oni uzmu plate 100 hiljada, uzmu nešto još pored plate kao Bastać, pa onda šetaju sa gomilama evra i uglavnom to iznose u inostranstvo i tamo troše. Penzioneri bi sve to potrošili ovde, dakle, automatski bi se iz potrošnje 20% vratilo u budžet. Ali, oni znaju i zato glasaju, da na nezarađen novac, novac iza koga ne stoji ozbiljna proizvodnja usluge, da ne može da donese dobro državi, i zato se izjasnili da tu svoju malu penziju i malo veću penziju, da vredi štedeti da bi država stala na noge, jer su znali da se novac mora da se zaradi.

Bruto domaći proizvod je jedna pogača. Za vreme žutih ta pogača je bila siromašna, ja ću objasniti koliko je to bila sirotinjska pogača. Oni se zvali 13% BDP, a prosečna penzija je bila 193 evra. Sada se izdvaja 10,2%, ali su penzije 228 evra prosečno. Znači, veličina BDP zarađenog novca, ono što mi moramo da zaradimo, da umesimo, da stavimo kvasac, da ispečemo, da napravimo malo veću pogaču, i onda tih 10% koje pripadne penzionerima će biti 1.000 evra, ali kada napravimo pogaču iz koje može da se deli 1.000 evra.

Ja sam ovde danas slušao mnoge i slušao sam jednog neradnika, koji se oznojio nije, ekser u zid nije ukucao, ali da umre za visoke penzije. Verovatno će njegova biti visoka, ali prilika za veće penzije je rad, mi u mladosti, kaže Konfučije, u mladosti morate da odsečete štap na koji ćete se osloniti u starosti. Šta je problem? Problem je što su naši penzioneri nekad vredni i čestiti ljudi, koji su radili godinama, izdvajali, koji su odsekli taj štap na koji su trebali da se oslone u starosti, što je njima taj štap ukraden, što je stranka bivšeg režima iseckala taj štap i više nisu imali zdrav oslonac na koji mogu da se oslone u starosti.

Zato ja tražim da se novac zaradi. Ja tražim da seljačke penzije budu veće, daleko veće. Danas su seljačke penzije manje od socijalne pomoći. Seljak za penzije mora nešto da izdvaja, ali ja moram da priznam, 80% novca koji seljaci dobijaju za tako malu penziju, se dotira iz budžeta svega 20% se prikuplja od poljoprivrednika. Zašto? Jer su dugovi veliki.

Ja tražim od Ministarstva poljoprivrede da nađe način da se dugovi za PIO poljoprivrednika, koji su dostigli možda već 200 milijardi dinara i dugovi za zdravstveno osiguranje, koji su dostigli gotovo 100 milijardi dinara, da se pitanje tih dugova reši. Jer, broj osiguranika pada i prihodi u PIO fondu od osiguranika zemljoradnika pada, jer ne mogu da se reše dugova i postalo je bespredmetno uplaćivati to. Ako je socijalna pomoć veća od penzije, još ako imaju dugove, oni doživljavaju to da ne treba uplaćivati. Mnogi od njih prodaju zemlju, štekuju novac da bi ostvarili pravo na socijalnu pomoć, jer ona može da se ostvari pre 65 godine, pre 60, u 55, u 50. Zato te seljačke penzije treba dizati. Ali, sve penzije moramo prvo zaraditi. Na mladima je da te penzije zarade, to je generacijska solidarnost.

Naši penzioneri nisu zaslužili da se novac štampa i da se iz kredita njihove penzije isplaćuju, već od zarađenog. Novac mora prvo da se zaradi proizvodnjom i usluga, pa onda da se deli. Ne možete piti vodu iz prazne čaše, ne možete jesti iz praznog tanjira. To mora da se zaradi, a kada se zaradi onda se podeli. Da ne zaboravimo ljude koji su stari, koji su zaslužili da žive životom dostojnog čoveka. Svi imaju pravo na dostojanstvenu starost i mi moramo praviti neku reformu u PIO osiguranja.

Mi dotiramo, kaže - država je uzela penzije, zašto lažu. Kada se penzije dotiraju, daleko manje nego 2012. godine, ali su veće u evrima, dotiraju se iz državnom budžeta. Kako smo to uzeli penzionerima penzije kada ih dotiramo iz budžeta te penzije sa 173? Nekada je bilo 273 i nije bilo dovoljno. Ove je 173 milijarde pokazuju da svaku penziju dotiramo godišnje sa 100 hiljada dinara, ali zarađeno iz BDP koji smo stvorili. Zato treba da se borimo.

Neka onaj neradnik koji je ceo dan pričao kako treba penzije, ukrali ste, treba dotirati više, treba biti ovoliko. Šta ako nisu zarađene? Šta ako nemamo proizvodnju? Kako možemo iz prazne čaše da pijemo vode? Kako možemo iz prazne tepsije možemo da delimo pogaču? Mi mladi to treba da zaradimo, ne samo ovde u Skupštini, već moramo da zaradimo uslugama, prenosom znanja, moramo da zaradimo većom proizvodnjom. Na takav način da podignemo i plate. Kada podignemo plate doprinosi su veći, više para u PIO osiguranju. Tako se obezbeđuje generacijska dostojanstvena starost za one koji su živeli pre nas.

Svi mi hoćemo da živimo dugo, ali niko od nas neće da bude star. To je nemoguće. Dakle, ukoliko želite da živite dugo naravno da morate da ostarite. Kada ostarite, niste radno sposobni, neko drugi mora da radi za vas. Da li vi znate koliko ljudi više imamo starih od 65 godina, da će to biti novi problem? Imamo daleko više ljudi starijih od 65 godina, nego mlađih od 15 godina. To pokazuje da ćemo morati da pažljivo rukujemo sa novcem, da ćemo morati da dižemo proizvodnju, da će ljudi morati da budu produktivniji, da ćemo morati da imamo inovativniju industriju koja je profitabilnija da bi se sa manje ljudi obezbedio novac za više starih ljudi. Ovo ovde smo samo slušali kako novac treba deliti.

Niko od ovih iz opozicionih redova nije želeo da pokaže kako se novac stvar. Novac je sredstvo za razmenu robe. Kao neko ko proizvodi robu, vrlo dobro znam kako se ona stvara, vrlo dobro svi oni penzioneri sa najnižim penzijama, su imali najteže poslove, najteži rad. Bili su rudari, bili su metalci, bili su varioci, mnogi od njih su generacijama preneli svoje znanje. Oni su zaslužili, ponavljam, da imaju hiljadu evra penziju. Ali, mi koji smo još uvek radno sposobni moramo tu penziju za njih da zaradimo. Hvala.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Vladimir Marinković

Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
Zahvaljujem, gospodine Rističeviću.
Ujedno, bili ste poslednji govornik od narodnih poslanika.
Sada završnu reč ima ministar Zoran Đorđević.
Izvolite, gospodine ministre.

Zoran Đorđević

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, danas smo, kada smo raspravljali o rebalansu budžeta PIO fonda, čuli razne stvari koje nisu imale veze uopšte sa ovim rebalansom. Čuli smo primedbe oko budžeta Republike Srbije za narednu godinu, čuli smo primedbe oko rebalansa budžeta Srbije, čuli smo priče o mladima koji nisu imali uporište s obzirom da Vlada Republike Srbije i te kako vodi računa o mladima davajući im podsticaje i subvencije, vodeći računa o tome da mladi ljudi posle fakulteta i posle škole ostanu ovde. Radimo na prekvalifikacijama.
Čuli smo komentare oko Zakona o PIO, iako to tek treba da uđe u skupštinsku proceduru i čuli savete opozicije koja traži da se neki saveti, kao što je ne povećavati penzije i ne davati ovu pomoć od 5.000 dinara nešto što svakako treba ispoštovati.
Ja ću vam reći samo kratak istorijat svega, što građani Srbije znaju.
Godine 2009, učešće države budžeta u Fondu PIO je bilo 50%. Dakle, 50% para koje se davalo penzionerima dolazilo je iz budžeta.
Te 2009. godine, kurs dinara je oslabio za 12%, inflacija je bila 11%. Te 2009. godine, prosečna penzija je bila 193 evra. Danas, 2019. godine, ili hajde da uzmemo primer 2018. godinu, učešće u budžetu je 25%, znači, samo jedna četvrtina.
Zatim, prosečna penzija je 228 evra, pre povećanja, a dinar je ojačao, za razliku od tog vremena za 0,1%.
Takođe, te 2009. godine, BDP i realni rast je bio minus 2,7%. Danas 2018. godine i mi smo završili sa 4,3%.
Te 2009. godine, prosečne cene, kao što sam rekao, inflacija je bila preko 11%. Godinu 2018. smo završili sa 2%. Nezaposlenost je tada bila 24%. Danas nikad niža 10,3. U drugom kvartalu očekujemo da ona bude niža u trećem kvartalu.
Te 2010. godine izvoz srpske privrede je bio na nivou šest milijardi evra. Godinu 2018. smo završili sa 16,3 milijarde evra.
Strane direktne investicije, te 2010. godine su bile 1,1 milijarda. Godinu 2018. smo završili sa 3,2 milijarde. Godine 2010. prosečna zarada je bila 331 evro. Godine 2019. na današnji dan i ona pre povećanja 460 evra i na Duing biznis listi 2009. godine, o čemu priča danas opozicija, bili smo 94, Danas smo, posle objavljene Duing biznis liste nas 44. mestu.
Mi naravno i dalje nismo zadovoljni sa tim i želimo da u našoj Srbiji bude bolje.
Dakle, ja mogu samo da zaključim da posle destruktivne politike koju je vodila DS dvehiljaditih godina, kada je sistematski uništavana naša zemlja, kada se u donošene odluke koje su bile protiv interesa naših građana, mi danas donosimo odluke koje su u interesu naših građana.
Naša odluka jeste da ovim rebalansom želimo da dodelimo našim penzionerima 5.000 dinara i mi želimo da našim penzionerima bude bolje iz godine u godinu, iz dana u dan, da oni dobijaju povećanje penzija iz godine u godinu, i ne kako opozicija savetuje da ne dajemo 5.000 dinara i da ne povećavamo penzije i da to nema realnih osnova. I, te kako ima realnih osnova i politika Vlade Republike Srbije će biti upravo ovakva - bolji život naših penzionera, bolji život naših građana, jeste moto našeg rada i tako će biti u budućnosti. Hvala.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Vladimir Marinković

Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije | Predsedava
Hvala, ministre Đorđeviću.
Hvala, svim narodnim poslanicima na diskusijama.
Na osnovu člana 98. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu odluke.
Pošto smo obavili jedinstveni pretres, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu odluke.
Obaveštavam narodne poslanike da ćemo nastaviti sa radom u ponedeljak u 10.00 časova. Hvala.
(Sednica je prekinuta u 17.55 sati.)