Hvala, gospođo Petrović.
Sada po Poslovniku Vjerica Radeta.
Izvolite, gospođo Radeta.

Šta ću, terate me. Opet član 104.

(Milorad Mirčić: Ne bi, inače.)

Dakle, gospodine Marinkoviću, vaše pravo kao predsedavajućeg je da, ne bih inače Mirčiću, kažete da li neko ima pravo na repliku ili nema i vi ste prilično širokogrudi kada je u pitanju davanje replike narodnim poslanicima i mi srpski radikali to veoma poštujemo, ali danas nešto nije uobičajeno.

Ja ću vas samo podsetiti da vi lično, a i ostali koji predsedavaju tu, istovremeno, odnosno ne istovremeno, nego jedno iza drugog, recimo, poslanicima vlasti date repliku ovlašćenom predstavniku, date repliku šefu poslaničke grupe, date repliku zameniku šefa, iako mu šef sedi tu i ovlašćeni sedi tu i date repliku onome ko je eventualno pomenut, znači, četiri replike dajete, a oni svi sede tu. Nisam rekla da je to bilo danas, nego vam govori i znate i sami da to jeste tako.

Mi ne intervenišemo zato što smo mi ti koji se zalažemo za što je moguće više razgovora i dijaloga ovde. Nema razloga, vi nešto šikanirate danas našeg dragog kolega Milorada Mirčića. On je ovlašćeni predstavnik SRS po ovim tačkama dnevnog reda. Morate da mu dozvolite da govori kad on misli da treba da govori, da replicira u ime poslaničke grupe.

Ponavljam, ja se javljam kada me neko pomene imenom i prezimenom. Još uvek znam kako se zovem. Ja vas samo molim da se vratite na onaj vaš uobičajeni način rukovođenja sednicom, jer to vi dosta dobro radite. Nemojte da kvarite utisak, pa da počnemo da pričamo da to nije tako. Nešto se danas desilo. Sada se nadamo da će sada biti bolje.

Samo u jednoj rečenici, ne znam na koga se odnosila malopređašnja rasprava, nadam se ne na srpske radikale. Mi ni na koji način niti mislimo loše o pošti, niti smo govorili ovde loše o pošti, samo smo tu sa željom da pomognemo da se to još više, taj posao i ta delatnost još više unapredi. Hvala.

Hvala, gospođo Radeta, i hvala na sugestijama.
Mi smo na istom ovom amandmanu, tako da, u svakom slučaju, ja sam mislio gospodinu Mirčiću da dam reč, bio je prijavljen posle govora gospođe Petrović, na repliku. Tako da, nema problema, mi smo spremni, možemo da radimo do večeras, nema nikakve promene u odnosu prema bilo kome, pa ni prema uvaženim poslanicima SRS.
Izvolite, kolega Mirčiću.

Gospodine Marinkoviću, vi ste inače prepoznatljivi po visokim demokratskim principima. Oni su još viši kada vas u skladu sa Poslovnikom podseti Vjerica Radeta, i to nije loše. Uvek čovek treba da napreduje, ne treba da se zadržava na postojećem.

Ali, ono što je suština ove rasprave, da ne idemo daleko od suštine rasprave, mi smo ovde svedoci da sa zakonom, na neki način, legalizujemo da poštu, javnog operatera, nešto što zapošljava 15.000 građana Srbije, bukvalno usmeravamo ka tome da ostaju te komercijalne usluge i da perspektivu vide u tim rezervisanim uslugama, jer i tu se čak vrši pritisak da rezervisane usluge, a to su vam, između ostalog, u najvećem broju ovi pozivi, sudski, sudske odluke. I tu se vrši pritisak da ne može pošta da ima monopol. Čak imate ne samo nevladine organizacije, nego neki članovi iz Vlade kažu da bi to trebalo da bude prepušteno tržištu i uslovima tržišta.

Suština je što moramo sagledavati ne tako što ćemo mi ovde da iznosimo koliki je broj amandmana SRS usvojeno od velikodušne Vlade, to vam je procentualno taman onoliko kolika je uloga tog pojedinca koji je izneo ovaj podatak u svetskoj revoluciji. Taman je to toliko procentualno za četiri godine, evo, pune četiri godine ovog mandata. Bukvalno, može se u promilima ili decimalama procenata izraziti koliko je to amandmana od opozicije usvojeno, pogotovo od SRS.

Vi mislite da je suština u tome da većinom i brojem glasova možete da sprečite nešto što je neminovnost. Ovde treba da se spreče na vreme posledice koje mogu biti i te kako nenadoknadive kada je u pitanju funkcionisanje Pošte Srbije.

Sve ovo što je uvažena koleginica iznela, sve je to tačno i ispada da je Pošta Srbije unapred žrtvovana. Ispada da su na Pošti Srbije svi zaradili. Naravno, treba razvijati konkurenciju, treba razvijati to da bude što više operatera, ali da postoje jasni kriterijumi, da se zna pod kojim i kakvim uslovima mogu da funkcionišu. Ovako, dosta toga je neizdefinisano u zakonu.

Hvala.
Reč ima Srbislav Filipović, po amandmanu.

Hvala.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ovo su važne teme, iako nisu onako strastveno političke, koje mogu da izazovu pompezne naslove po dnevnim novinama, ali su važne za građane i posebno su važne za tih 15.000 ljudi koji su zaposleni u poštama Srbije i za one ljude koji žive od primanja u Pošti.

Ja sam neko ko podržava princip slobode na tržištu i kakav kvalitet usluga pružate, tako na tržištu treba i da prođete, ali mora da se misli i o ljudima koji tamo rade. Tako da je to moj stav o ljudima koji su zaposleni u poštama Srbije.

Moj kolega Marković je izneo podatak koliko je Vlada Srbije prihvatila amandmana opozicije, dela opozicije koji se trenutno nalazi u Skupštini Srbije. Čuli smo da je to mali broj koliko je u prethodnom periodu podnošeno amandmana sa te strane. O tome možemo da vodimo polemiku.

Ali, meni je drago da imamo priliku da vidimo kakav je karakter Vlade Republike Srbije. Ona je tu da sasluša predloge, da razmotri predloge, koji joj se iznesu i da one predloge koji su smisleni prihvati, a one koji nisu da odbije. Svaka Vlada radi to u skladu sa politikom i ciljevima koji su zacrtani. Ne može niko Vladi da naredi da neke amandmane mora da prihvati ili ne mora da prihvati, ali karakter vlasti i karakter Vlade se vidi kroz to što je ona spremna da sasluša predloge, kritike, sugestije, sa svih strana, odakle god dolaze, a pogotovo, rekao bih, relevantno je saslušati te predloge od onih ljudi koji sede u skupštinskoj sali i svoj posao obavljaju.

Vlada Republike Srbije je pokazala tu spremnost da sasluša, pa i usvoji određene amandmane na predlog zakona i to je dobro.

Hoću da se osvrnem kratko na jednu temu koja je posebno bitna. Dotakli smo se ovde u prethodnim diskusijama Evroazijske unije i EU. To je građanima jako važno. Teško je danas govoriti o toj temi, teško je govoriti pogotovo zbog odnosa kakav smo videli iz EU prema nekim našim susedima i prema očekivanjima kakav možemo da imamo, kada ćemo ući u EU, da li ćemo ući u EU, ali svaka država, aman ljudi, ima svoje strateške ciljeve.

Vlada Republike Srbije i predsednik Aleksandar Vučić i većina građana u Republici Srbiji su se jasno odredili koji je strateški cilj Republike Srbije. Da li će to sutra rezultirati članstvom u nekoj političkoj organizaciji velikoj kao što je EU ili neće, to je nešto što je manje važno. Naš cilj jeste da uredimo srpsko društvo kao evropsko, moderno, razvijeno društvo. Takođe, ono što je s druge strane cilj Vlade Republike Srbije, predsednika i svih nas u SNS jesu odlični odnosi, bratski odnosi, prijateljski odnosi sa zemljama koje nas podržavaju i koje su svoje prijateljstvo pokazale, kao što su Rusija, Kina, Indija i druge zemlje.

Znači, Srbija ima svoj strateški cilj, ima svoje usmerenje. Ruska Federacija i njeni čelnici, predsednik Medvedev, Putin, su jasno rekli da razumeju Srbiju i njene strateške ciljeve i naravno, mi ostajemo prijatelji sa našim partnerima i prijateljima na istoku. Ne treba srpski put ka EU razdvajati od prijateljstva sa Rusijom i Kinom. Pokazujemo to i kroz investicije i kroz vojno-tehničku saradnju, i kroz migove i kroz borbena vozila i kroz PVO sisteme i kroz investicije u železnicu i u Železaru Smederevo i mnoge druge investicije koje dolaze i sa istoka i sa zapada.

Spremni smo sa svima da razgovaramo. Nismo spremni da prihvatamo ucene. Nije ovo Vlada, ni predsednik Republike Srbije, nisu ljudi koji trpe ucene, već hoćemo sa svima da razgovaramo, vrlo otvoreno i da kažemo šta su naše primedbe i da saslušamo i njih, a sve to u korist i u interes građana Srbije, kako bi oni živeli sve bolje i sve kvalitetnije. Hvala.

Hvala, gospodine Filipoviću.

Sada reč po amandmanu ima gospodin Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Filipović je rekao nekoliko stvari, a pre njega i gospodin Marković, vezano za sadašnji sporazum između Srbije i Evroazijske ekonomske unije. Pre svega nije tačno da je Srbija postala član Evroazijske ekonomske unije, nego smo samo sa njima potpisali sporazum. Sporazum između Srbije i Evroazijske unije donosi Srbiji neke koristi - može da izveze, čini mi se, dve hiljade tona cigareta, ograničen nivo izvoza kozjeg sira, kravljeg neograničeno i voćne rakije neograničeno, koliko se sećam. Ali, to nije članstvo nego je to samo sporazum.

Podsetiću vas, jedno od glavnih obećanja koje je dolazilo od strane SNS i Aleksandra Vučića jeste da ćemo mi Fijat 500, srpski Fijat iz Kragujevca, da izvozimo u Rusiju, pogotovo koristeći naše pogodnosti po Sporazumu o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom. To je nemoguće, jer smo iz Rusije dobili odgovor da Sporazum o slobodnoj trgovini važi samo za srpske proizvode, a Fijat iz Kragujevca je italijanski sporazum.

S druge strane, nešto što je postala mantra u Srbiji nakon 5. oktobra i uspostavljanja okupacione uprave umesto prave vlasti i mafijaškog puča, jeste da je to strateški cilj Srbije i da su se za to građani Srbije opredelili. Građani Srbije se nikad nisu opredelili za članstvo u EU. Građani Srbije nikad neće prihvatiti, pre svega, nezavisnost Kosova i priznanje Kosova kao jedan od uslova za pristupanje EU i građane Srbije jednostavno nikad to nije niko pitao. A da je to bila osnovna poruka i osnovna politika SNS, valjda ne bi Vučić išao u Moskvu da se sastaje sa Putinom tri dana pred izbore, već bi valjda otišao u Brisel? Tumačenje ljudi koji su glasali na izborima nije bilo tako kao što se sada predstavlja.

Dakle, imajući u vidu poslednja iskustva, a to su pre svega laž i politika dvostrukih aršina, pogotovo prema Severnoj Makedoniji i Albaniji, Republika Srbija što je pre moguće treba da preispita svoje spoljnopolitičko opredeljenje i da donosi odluke i ponaša se u skladu sa svojim nacionalnim interesima.

Hvala, gospodine Šešelj.
Gospodin Marković ima reč. Izvolite.

Replika je u pitanju, na lično pominjanje imena. Čini mi se da i kolega Filipović ima pravo na repliku.

Osetio sam potrebu da se javim zbog onog dela izlaganja prethodnog govornika koji je rekao kako mi nismo primljeni ili potpisnici Sporazuma sa Evroazijskom unijom, pa bih ja u tom smislu samo želeo jedno objašnjenje kolegi da dam, a tiče se teme i naslova u jednom ne srpskom već ruskom portalu. Naslov je - Evroazijska unija i Srbija potpisale Sporazum o slobodnoj trgovini. Datum je 25. oktobar, pre tri dana.

Kaže - Evroazijska ekonomska unija potpisala je sa Srbijom Sporazum o slobodnoj trgovini. Potpise ispod dokumenta su stavili predsednik Kolegijuma Evroazijske ekonomske unije, premijeri zemalja i premijerka Srbije Ana Brnabić. Ja ovo čitam zbog građana, a ne zbog kolega koje dobacuju uporno i ometaju me.

U materijalima pripremljenim za ceremoniju potpisivanja, ističe se da ovaj trgovinski sporazum ne samo da u potpunosti usklađuje uslove trgovine Belorusije, Kazahstana i Rusije sa Srbijom, s kojom ove zemlje već imaju bilateralne sporazume o slobodnoj trgovini, nego i stvara ekvivalentan režim prometa jermenske i kirgijske robe.

Ja ovo pričam za građane Srbije, da shvate značaj ovakvog jednog sporazuma. I ne bih želeo da se mi ovde takmičimo u rusofilstvu. Nego je veći rusofil, neko je manje, ali opšte je poznato da je većina građana Srbije tradicionalno rusofilski nastrojena i mislim da tu nema nikakve dileme. Ali Srbija je jasno opredeljena za saradnju sa svim važnim političkim činiocima u svetu, i sa Rusijom i Kinom, kao i sa EU, kao i sa svim ostalim zemljama. Mi imamo tradicionalno dobre odnose i sa afričkim zemljama, sa azijskim zemljama, sa zemljama Južne Amerike i mi to svakog dana demonstriramo na svakom koraku.

Kada je reč o tome da se građani nikada nisu opredeljivali da li smo za EU ili ovakvu ili onakvu politiku, naprotiv, građani se non stop opredeljuju i izjašnjavaju na svim izborima do sada, i 2014. godine, i 2016. i 2017. godine, na predsedničkim, i uvek nedvosmisleno i jasno apsolutnu podršku daju politici koju sprovodi Aleksandar Vučić i SNS. Zahvaljujem.