Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Pete sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 83 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 88 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički jedinstveni pretres o predlozima akata iz tač. 8, 9. i 10. dnevnog reda.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 192. stav 3, a shodno članu 157. stavu 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o: Listi kandidata za predsednika Komisije za zaštitu konkurencije, koju je podneo Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku; Listi kandidata za tri člana Saveta Komisije za zaštitu konkurencije, koju je podneo Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku i Predlogu odluke o izboru člana Komisije za hartije od vrednosti, koji je podneo Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava.

Da li predstavnici predlagača žele reč?

Reč ima narodni poslanik Snežana B. Petrović. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, cenjeni građani, kao ovlašćeni predstavnik predlagača, u ime Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, kojim predsedavam, obrazložiću proceduru i postupke koje smo s pažnjom sproveli, kako bi se pred vama našla lista kandidata za izbor predsednika Komisije za zaštitu konkurencije i Lista kandidata za izbor tri člana Saveta Komisije za zaštitu konkurencije.

Proceduru smo započeli 3. juna 2019. godine, a okončali 9. oktobra ove godine. Održali smo četiri sednice Odbora i jednu sednicu Radne grupe, primili i pregledali 25 prijava na konkurs, obavili razgovor sa svim učesnicima javnog konkursa koji su bili u mogućnosti i imali želju da se odazovu pozivu na razgovor i na kraju, nakon pažljive analize i pojedinačnog glasanja o svakom kandidatu, odlučili da vam dostavimo predloge koji se danas nalaze pred vama.

Procedura je propisana članom 22. i članom 23. Zakona o zaštiti konkurencije.

Organi Komisije su, kao što znate, Savet komisije i predsednik Komisije. Savet čine predsednik Komisije i četiri člana Saveta. Predsednika Komisije za zaštitu konkurencije i članove Saveta Komisije bira i razrešava Narodna skupština na predlog nadležnog odbora za poslove trgovine, prema odredbi člana 23. stava 3. Zakona o zaštiti konkurencije.

Predsednik Komisije, članovi Saveta, biraju se iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti prava i ekonomije, sa najmanje 10 godina relevantnog radnog, odnosno stručnog iskustva, koji su ostvarili značajne i priznate radove ili praksu u relevantnoj oblasti, naročito u oblasti zaštite konkurencije i evropskog prava i koji uživaju ugled objektivne i nepristrasne ličnosti.

U sastavu Saveta, uključujući i predsednika Komisije, moraju biti zastupljeni stručnjaci iz obe relevantne oblasti, sa najmanje dva predstavika.

Članom 23. stav 7. ovog zakona regulisano je da se izbor organa Komisije vrši po javnom konkursu, koji oglašava predsednik Narodne skupštine, najkasnije tri meseca pre isteka mandata predsednika Komisije i članova Saveta Komisije.

Izbor predsednika Komisije, odnosno članova Saveta, vrši se sa dve odvojene liste kandidata, koje sadrže najmanje isti a najviše dvostruko veći broj kandidata od broja koji se bira.

Za predsednika Komisije, odnosno članove Saveta, izabrani su kandidati koji dobiju najviše glasova na svakoj listi, odnosno prvi naredni kandidat ili kandidati na listi za članove Saveta odgovarajuće struke, do ispunjenja uslova iz stava 2. ovog člana.

Isto lice može biti kandidat na obe liste, i ako bude izabrano na listi za predsednika Komisije, neće se uzeti u obzir rezultat glasanja za to lice na drugoj listi, niti će se o njemu raspravljati za člana Saveta.

Odlukom Narodne skupštine Republike Srbije o izboru predsednika Komisije za zaštitu konkurencije od 29. oktobra 2014. godine, na period od pet godina, izabran je doc. dr Miloje Obradović, a odlukom Narodne skupštine Republike Srbije o izboru članova Saveta Komisije za zaštitu konkurencije, takođe od 29. oktobra 2014. godine, na period od pet godina, izabrani su dr Veljko Milutinović, Mirjana Mišković Vukašinović, Marko Obradović i Ivan Ugrin. U međuvremenu, član Saveta Ivan Ugrin otišao je u penziju, što je prema članu 24. st. 2. i 3. bio razlog da Odbor konstatuje prestanak mandata i sprovede postupak izbora člana Saveta Komisije.

Odlukom Narodne skupštine od 27. decembra 2016. godine, za člana Saveta izabran je, kao što znate, Čedomir Radojičić, diplomirani pravnik, kome mandat ističe 27. decembra 2021. godine.

Predsedniku Komisije i ostalim članovima Saveta Komisije za zaštitu konkurencije mandat je istekao 29. oktobra ove godine. Zakonski rok za oglašavanje javnog konkursa za izbor predsednika Komisije i članova Saveta Komisije bio je 29. juli ove godine. Dakle, tri meseca pre isteka mandata.

Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku je na 43. sednici, održanoj 3. jula 2019. godine, konstatovao da mandat predsedniku Komisije za zaštitu konkurencije, docent dr Miloju Obradoviću i članovima Saveta Komisije dr Veljku Milutinoviću, Mirjani Mišković Vukašinović i Marku Obradoviću ističe 29. oktobra 2019. godine istekom vremena na koje su izabrani.

Time su se stekli uslovi za pokretanje postupka za izbor novih organa Komisije za zaštitu konkurencije, o čemu je Odbor obavestio predsednika Narodne skupštine i generalnog sekretara. Gospođa Maja Gojković kao predsednik Narodne skupštine oglasila je javni konkurs za izbor predsednika i tri člana Saveta Komisije za zaštitu konkurencije. Konkurs je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 49 od 8. jula 2019. godine, na internet stranici Narodne skupštine takođe 8. jula, a u dnevnom listu „Politika“ objavljen je 10. jula.

Pošto je Odbor blagovremeno i u zakonskom roku obavio prvi deo postupka za izbor novih organa Komisije za zaštitu konkurencije da bi se što kvalitetnije pripremio za razgovor i odlučivanje Odbor je prihvatio predlog da obrazujemo radnu grupu od tri člana Odbora sa zadatkom da pregleda originalnu dokumentaciju dobijenu od strane učesnika javnog konkursa, utvrdi ko od učesnika javnog konkursa ispunjava kriterijume i uslove Zakona o zaštiti konkurencije i oglašenog javnog konkursa i podnese izveštaj Odboru sa predlogom zaključka.

Prva sednica Radne grupe za utvrđivanje ispunjenosti uslova učesnika javnog konkursa za izbor organa Komisije za zaštitu konkurencije održana je 19. septembra 2019. godine. Sednicom je predsedavala prof. dr Aleksandra Tomić kao predsednik Radne grupe i pored nje sednici su prisustvovali članovi Radne grupe Gorica Gajić i prof. dr Vladimir Marinković i ja kao predsednik Odbora.

Članovi Radne grupe su pregledali originalnu dokumentaciju dobijenu od strane učesnika javnog konkursa i na osnovu pregledane dokumentacije konstatovali da su svi učesnici blagovremeno dostavili dokumentaciju. Radna grupe je konstatovala da je jedan učesnik javnog konkursa rođen 1953. godine i da je ispunio uslove za starosnu penziju 2018. godine, što je analogno članu 24. Zakona o zaštiti konkurencije – razlog za nemogućnost obavljanja dužnosti. Takođe, jedan učesnik javnog konkursa dostavio je fotokopije dokumenata koje nisu overene. Neophodan uslov naveden u javnom konkursu je da se sve isprave dostavljaju u originalu ili overenoj fotokopiji, te je Radna grupa konstatovala da nije ispunio uslov naveden u javnom konkursu.

Radna grupa je konstatovala da kriterijumi i uslovi iz Zakona o zaštiti konkurencije i oglašenog javnog konkursa ispunjava 24 prijavljena učesnika. Jedan učesnik javnog konkursa je povukao prijavu 19. septembra 2019. godine i vraćena mu je dokumentacija. Za izvestioca Radne grupe na sednici Odbora određena je prof. dr Aleksandra Tomić.

Odbor je na sednici održanoj 25. septembra 2019. godine većinom glasova usvojio je Izveštaj Radne grupe sa Predlogom zaključka. Na istoj sednici sam obavestila članove i zamenike članova Odbora da će razgovor sa učesnicima javnog konkursa obaviti 3. i 4. oktobra 2019. godine prema azbučnom redu prezimena. Svi učesnici javnog konkursa obavešteni su sedam dana ranije o datumu, vremenu i mestu obavljanja razgovora, što je bio zadatak službe Odbora, koju ovom prilikom želim da pohvalim za zalaganje i organizaciju u sprovođenju ovog konkursa.

Prvog dana rada pozivu na razgovor odazvalo se devet učesnika javnog konkursa, a troje učesnika javnog konkursa je opravdalo odsustvo zbog nemogućnosti da se odazovu pozivu za 3. oktobar. Obavestili smo ih da se razgovor nastavljaju i 4. oktobra i pozvali ih, ukoliko su u mogućnosti i žele da uzmu učešće u razgovoru. Jedna učesnica konkursa je obavestila da je 4. oktobra u mogućnosti da se odazove pozivu, a služba je uputila u proceduru povlačenja prijava učesnika javnog konkursa koji su iskazali volju da povuku prijave.

Drugog dana rada, na sednici 4. oktobra Odbor je obavio razgovor sa još devet učesnika javnog konkursa. Na sednici održanoj 9. oktobra 2019. godine Odbor je konstatovao da su od 26 prijavljenih učesnika, 23 učesnika ispunili kriterijume po oglašenom javnom konkursu za izbor predsednika Komisije i tri člana Saveta Komisije za zaštitu konkurencije i da je u međuvremenu još jedan učesnik javnog konkursa povukao prijavu na javni konkurs, te se odlučivalo o 22 kandidata.

Na osnovu kriterijuma utvrđenih Zakonom o zaštiti konkurencije, uslova za izbor iz oglašenog javnog konkursa, podnete dokumentacije prijavljenih učesnika i obavljenog razgovora sa učesnicima javnog konkursa, Odbor je odlučio najvećim brojem glasova da Nebojša Perić bude kandidat za predsednika Komisije za zaštitu konkurencije, dok su na drugoj listi najveći broj glasova dobili Danijela Bokan, Miroslava Đošić i dr Siniša Milošević, kandidati za članove Saveta komisije i zaštitu konkurencije, čije biografije su vam dostavljene.

Prilikom odlučivanja Odbor je vodio računa o tome da u sastavu Saveta, uključujući i predsednika Komisije, moraju biti zastupljeni stručnjaci iz oblasti prava ili ekonomije sa najmanje dva predstavnika, u skladu sa Zakonom.

Nakon što je Odbor kao kandidata za predsednika Komisije izabrao Nebojšu Perića, diplomiranog pravnika, a u sastavu Saveta komisije, gospodin Čedomir Radojičić, diplomirani pravnik, kome mandat od pet godina ističe 27. decembra 2021. godine, time je ispunjen uslov od najmanje dva predstavnika pravne struke. Predlaganjem kandidata za izbor tri člana Saveta komisije u potpunosti je ispunjen navedeni zakonski uslov, te su Danijela Bokan i dr Siniša Milošević, diplomirani ekonomisti, a Miroslava Đošić, diplomirani pravnik.

Na osnovu člana 23. stav 3. i 4. Zakona o zaštiti konkurencije i člana 203. Poslovnika Narodne skupštine, Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, na sednici održanoj 9. oktobra ove godine utvrdio je listu kandidata za predsednika Komisije za zaštitu konkurencije i listu kandidata za tri člana Saveta Komisije za zaštitu konkurencije, koje je dostavio Narodnoj skupštini na razmatranje i odlučivanje.

Ovom prilikom zahvaljujem svim kandidatima za učešće na konkursu i doprinosu boljem razumevanju u oblasti zaštite konkurencije. Predloženi kandidati za predsednika i članove Saveta, osim činjenice da su dobili najveći broj glasova, delovali su ubedljivo, naznačavajući da dobro razumeju važnost Komisije za zaštitu konkurencije, njenu misiju i ciljeve, što će, verujem, i opravdati ukoliko im ukažete poverenje.

Kontinuitet u radu Komisije ostvaruje se predlogom dva kandidata koji su do sada rukovodili, jedan ekonomskim sektorom i to je dr Siniša Milošević, a drugi pravnim sektorom gospođa Mirjana Đošić, jednako kao što se kontinuitet ostvaruje i kroz mandat gospodina Čedomira Radojičića, koji teče do 2021. godine.

Oblast zaštite konkurencije na tržištu Republike Srbije uređena je Zakonom o zaštiti konkurencije u cilju ekonomskog napretka i dobrobiti društva, stvaranjem što boljih uslova za fer tržišnu utakmicu svih privrednih aktera u Srbiji, a naročito koristi potrošača, pa se može reći da će najbolja mera uspeha predloženih kandidata biti koliko su uredili tržište, ostvarili predvidljiva pravna postupanja i time doprineli porastu konkurencije, odnosno značajnom padu cena na tržištu proizvoda i usluga i istovremenom porastu kupovne moći građana.

Mandat komisije oličen je u doslednom sprovođenju Zakona o zaštiti konkurencije, a podrazumeva visok stepen autonomije u odnosu na ostale grane vlasti, a naročito u odnosu na izvršnu vlast. Ta autonomija podrazumeva personalnu nezavisnost koja se odnosi na izbor, uslove i procedure imenovanja i razrešenja funkcionera koji vode Komisiju. Rešenje koje se u ovom delu primenjuje u Republici Srbiji jedno je od najboljih praksi, regulisano zakonom. Komisija za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, to je ukratko procedura propisana Zakonom o zaštiti konkurencije i Poslovnikom Narodne skupštine, prema kojoj je Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku sproveo postupke i predložio Narodnoj skupštini kandidate za izbor organa Komisije za zaštitu konkurencije.

Naše odluke i biografije predloženih kandidata blagovremeno su vam dostavljene. Ukoliko budete imali pitanja, stojim vam na raspolaganju. Predlažem da ovu temu dobro razmotrimo i da ukažemo poverenje predloženim kandidatima. Ukoliko budete imali pitanja, stojim vam na raspolaganju i zahvaljujem na pažnji. Toliko u ovom obraćanju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić.
Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege poslanici, Komisija za hartije od vrednosti je institucija koja u svom sastavu ima predsednika i četiri člana Saveta koji se biraju na predlog Odbora, od strane narodnih poslanika i za svoj rad naravno odgovara Narodnoj skupštini.

Obzirom da je prema zakonu koji se odnosi na hartije od vrednosti, ne samo o tržištu kapitala i na osnovu Poslovnika o radu Narodne skupštine, u aprilu mesecu izabran predsednik Komisije za hartije od vrednosti, koji je do tada vršio funkciju člana Saveta Komisije za hartije od vrednosti, onda je ostalo upražnjeno mesto člana Saveta i zbog toga je bilo potrebno da u skladu sa Poslovnikom raspišemo jedan poziv svim poslaničkim grupama da daju svoje predloge za kandidate koje bi razmatrao Odbor za budžet, finansije i kontrolu trošenja javnih sredstava.

Do 10. septembra 2019. godine je trebalo dostaviti predloge. Jedino je SNS dostavila ovaj predlog i 30. septembra sam zakazala kao predsednik Odbora sednicu gde smo obavili razgovor sa tim kandidatom.

Ono što je važno reći jeste da je SNS u svom predlogu morala da dostavi i biografiju i ono što se odnosi na program rada, kako taj kandidat vidi program rada u Komisiji za hartije od vrednosti, ali i njegovo eventualno učešće u tom radu, odnosno šta to preporuče tog kandidata da bi Odbor izglasao kao predlog i dao na razmatranje narodnim poslanicima ovde.

Kandidat koji je SNS predložila je Marija Đorđević, žena koja u svojoj biografiji ima više od 10 godina rada, kada pričamo ne samo o bankarskom sektoru, već i delu koji se odnosi na brokersko-dilerske poslove i u njenoj biografiji, kao što vidite, ona poseduje sve licence za bavljenje ovim poslom, još od 2008. godine koje je polagala upravo ispred ove Komisije.

Osim toga, ona je pored fakulteta koji se odnosi na ovaj sektor, završila i srednju ekonomsku školu. To znači da se odavno opredelila da se bavi ovim poslom i ona je u svom izlaganju rekla da bio ovo bio jedan način njenog karijernog napredovanja upravo zbog toga što bi mnoge stvari u svom znanju zaokružila, jer je imala dosta iskustva u radu i sa samom Komisijom, ali i sa klijentima na tržištu kapitala koji se nalaze.

Tako da je u svim ovim godinama, od 2008. do danas, imala prilike da vidi kako se menjaju situacije kada su u pitanju hartije od vrednosti, pogotovo u Srbiji, pogotovo ono vreme kada je bila ta tzv. privatizacija i onda kada je došla velika ekonomska kriza, kada su oni do 2012. godine, koji su vodili ovu državu, potpuno uništili ekonomiju, ne samo tržište hartija od vrednosti. Tako da, ono što je vrlo interesantno bilo, pored biografije, je njeno stanovište da je to tržište danas hartije od vrednosti za nas veoma plitko u odnosu koliko naša ekonomija zaista ide, raste i razvija se. Na osnovu ovog rasta koje je za prošlu godinu samo bio 4,4% i na osnovu ovog stepena stranih direktnih investicija od 3,5 milijarde, jednostavno, ona je dala svoju neku sliku o tome da i samo tržište hartija od vrednosti bi trebalo da jača i da bude mnogo bolje i jače.

Na kraju krajeva, ona je imala dosta iskustva rada na projektima „Erste banke“ početkom 2019. godine, kada je u pitanju doprinos dinarizaciji same naše privrede, čime u stvari ima i taj deo iskustva, kada govorimo o nekom svom stručnom doprinosu, kada je u pitanju rast i razvoj privrede.

Ono što je dala u svom predlogu programa to je da takođe vidi da mnoge zakone u kojima Komisija za hartije od vrednosti aktivno učestvuje kao član svih radnih grupa, je trebala da se menja i pratila te promene i učešće same komisije, a mi smo imali prilike da ovde u plenumu glasamo o tim zakonima kao što su i nacrti koji su se odnosili na Zakon o robnim rezervama, ali i onaj o alternativnim investicionim fondovima, kao što se sećate na jednoj od prethodnih sednica i Zakon o investicionim fondovima.

Interesantno je reći da i ta međunarodna saradnja nije strana, odnosno dosta je pratila rad same komisije i smatra da i naša Komisija, kao i sve ostale, treba da su započele, a treba i da nastave jedan postupak reforme institucionalnih ponuda koje se nalaze na tržištu kapitala, tako da je na osnovu svega ovoga zaključila da je potrebna strategija rasta i razvoja tržišta kapitala i rada same Komisije za hartije od vrednosti.

Sam zaključak na kraju i odgovori na pitanja, ne samo članova Odbora koji su iz pozicije, već i opozicije, pokazuju suštinski da ona može da se nosi sa ovom temom i sa ovim poslom, pogotovo kada je govorila o organizacionoj strukturi rasta i razvoja samih ponuda na tržištu kapitala, kao i o tome da je potrebno, uz pomoć međunarodnih organizacija, se pripremiti za ulazak Srbije u tu jednu veliku porodicu svih komisija za hartije od vrednosti, sa kojima bi Srbija sarađivala prema tim visokim standardima, paralelno sa tim, s obzirom da nas očekuje veliki rast i razvoj same privrede, na nama je, u stvari, da i pratimo rad same Komisije za hartije od vrednosti, kako će ona reformisati, odnosno unaprediti svoj rad i pratiti velike stope rasta koje Srbiji slede, a na osnovu svih ovih makroekonomskih pokazatelja o kojima ovde svaki dan govorimo.

Tako da, kandidat Marija Đorđević je pokazala da može da obavlja ovu funkciju i sa zadovoljstvom smo zaista glasali za predlog za izbor člana Komisije za hartije od vrednosti, te pozivam i sve članove i opozicije i pozicije da podrže ovog kandidata, jer ne postoji razlog zbog čega uopšte, ovako stručne ljude, koji jednostavno nemaju problem sa stranačkim opredeljenjima, već isključivo se bave strukom, ne bi mogli da podrže sve poslaničke grupe. Tako da, u Danu za glasanje, mislim da ovakav izbor zaista će dobiti veći broj glasova, nego što zaista predstavlja samo jedna skupštinska većina. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Snežana Paunović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege narodni poslanici, uvaženi građani i građanke Srbije, danas je na dnevnom redu ovog skupštinskog zasedanja, između ostalog, izbor predsednika i članova Komisije za zaštitu konkurencije.

U svojstvu predlagača govorila je koleginica Petrović i malo šta se ima dodati na njenu diskusiju. Međutim, reći ću da kandidati koji ispunjavaju zakonom propisane uslove, Narodnoj skupštini, predložio je nadležni odbor, odnosno Odbor za privredu, regionalni razvoj, turizam, energetiku i trgovinu.

Najpre bih se kratko osvrnula na značaj Komisije za zaštitu konkurencije kao samostalnog i nezavisnog organa, koji je zakonom ovlašćen da se stara pre svega o zaštiti konkurencije na tržištu Republike Srbije, tako što prati i analizira uslove konkurencije na sektorskim tržištima, rešava o pravima i obavezama učesnika na tržištu, određuje upravne mere, donosi uputstva i smernice za sprovođenje krovnog zakona, predlaže Vladi donošenje propisa za sprovođenje zakona i učestvuje u njihovoj izradi.

Dakle, zakonska ovlašćenja, ali i odgovornost Komisije za zaštitu konkurencije su velika i ona govore upravo o značaju ovog organa za regulisanje i kontrolu tržišne konkurencije, o zakonskom postupanju učesnika i eventualnim povredama konkurencije od strane učesnika, kao što je na primer nezakonita koncentracija učesnika na tržištu.

Dakle, Komisija ima zadatak da svojom aktivnošću sprečava nelojalnu konkurenciju i svojim merama onemogući nezakonito privilegovane učesnike u tržišnoj utakmici da krše zakon.

Ovaj zakon koji je donet 2009. godine usklađen je sa pravom EU i u ovoj oblasti upravo ima za cilj da reguliše odnose na tržištu i ponašanju učesnika, pogotovo onih koji bi da na nelojalan način učestvuju, zauzimaju tržište i onemogućavaju manje i ekonomski slabije učesnike. To svakako ne bi doprinelo ovom cilju, a to je ekonomski prosperitetno društvo i tržišno uređena ekonomija.

Komisija za zaštitu konkurencije ima svoju misiju, a to je da se stara da uslovi na srpskom tržištu budu takvi da omogućavaju ravnopravno učešće svih privrednih subjekata i njihovih roba i usluga kako bi se omogućio privredni rast i razvoj naše zemlje, ali i zaštitili interesi i položaj naših potrošača od loših i štetnih ponuda na tržištu. U tom smislu, vidim ulogu i značaj Komisije za zaštitu konkurencije, kao regulatora koji štiti interese učesnika na tržištu, ali i potrošača.

Ono što smo čuli od predlagača jeste da je neophodno, kako bi Komisija obavljala svoje zakonske nadležnosti u punom kapacitetu, izabrati predsednika Komisije i još tri člana Saveta Komisije, koji se biraju iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti prava i ekonomije.

Ja sam kao član Odbora učestvovala u radu i ono što jeste moje zadovoljstvo to je da je Odbor za privredu pred sobom imao 23 kvalitetna kandidata, najverovatnije da bi mogli da ponesemo i hipoteku i da smo se o neke kvalitetne ljude ogrešili, na žalost morali smo svesti na tri člana i predsednika. Čvrsto verujem da je izbor koji je Odbor za privredu napravio i predložio Skupštini Srbije, ono najbolje što je bilo predloženo.

Ono što me dodatno raduje jeste da, kao i svaka druga komisija, i ova ima svoj mandat. Bilo je mnogo mladih ljudi, znači da u perspektivi nećemo apsolutno imati problem sa ljudima koji će se ozbiljno baviti ovim poslom sa pozicije članova Komisije, jer imaju i dovoljno vremena i iskustva, a rekla bih i volje da unaprede svoje znanje i svoje kapacitete.

Podržavam predloge koje je nadležni Odbor uputio Narodnoj skupštini i naglašavam da će u danu za glasanje i moja poslanička grupa SPS podržati predloge koji se danas nalaze u plenumu. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite.

Dame i gospodo, mi vodimo raspravu oko članova Komisije za zaštitu konkurencije i hartije od vrednosti. U suštini, mi srpski radikali se ne bavimo imenima ili personalnim rešenjima iz principijelnog razloga zato što smatramo da svako onaj ko je konkurisao, koga je izabrala Komisija, svojim imenom i svojom kvalifikacijom zaslužuje da bude član te Komisije ili tog organa koji bira Skupština.

Drugo, ne želimo da se bavimo i gubimo vreme raspravljajući o pojedincima koji su članovi ovih komisija, ali ovo je prilika ipak da razgovaramo o suštini problema koji su na neki način direktno ili indirektno vezani za delokrug ovih komisija.

Pre svega, ova Komisija za zaštitu konkurencije bi po pravilniku i po zakonu trebalo da vodi računa da uslovi privređivanja, odnosno funkcionisanja na tržištu Srbije budu isti za sve ili približno jednaki za sve učesnike.

Mi smo svedoci da u proteklih nekoliko godina, a to je period, kada bi detaljnije analizirali, koji je mnogo duži, vidimo da od tih uslova jednakih ili istih, osim teoretskih postavki, ne postoji baš puno dokaza gde bi mogli da ukažemo da na neki način postoje neki uslovi ili klima za funkcionisanje u različitim oblastima različitih subjekata.

Ono što nama srpskim radikalima smeta, o čemu mi govorimo uporno, to je da kada je u pitanju oblast uvoza već dugi niz godina, decenijama, tu je jedan uvoznički lobi, čak što je interesantno, sa istim imenima i prezimenima, vidimo koliko imaju uticaja, toliko su uticajni i toliko imaju moći da čak utiču i na rad Narodne banke Srbije, odnosno na monetarnu politiku kada je u pitanju kurs dinara i to je opštepoznato i u stručnim krugovima, a i u krugovima političara. Taj uvoznički lobi u stvari funkcioniše tako što uopšte nema konkurenciju ili ako se pojavi konkurencija brzo bude eliminisana različitim metodama, različitim načinima.

Javnost uvek interesuje ko su ti pojedinci i ko su te firme koje se bave uvozom i imaju monopol. Pa to su one tradicionalno bliski vladajućoj koaliciji, odnosno partijama koje su na vlasti i, što je interesantno, kada gledamo te pojedince, njime uopšte ne smeta što se menjaju političke garniture, što se menjaju stranke, što se uslovno rečeno menja ideologija, oni prihvataju svaku ideologiju, oni su tu prisutni i uvek ih svaka vlast, što je interesantno i karakteristično, naziva uglednim privrednicima i ljudima koji i te kako imaju značaja na privredne tokove u Srbiji. Kada bi možda napravili projekciju u neki normalniji svet i neke normalnije uslove, čovek ne bi mogao da veruje da takve pojedince, a pogotovo njihove firme možete bilo kako da svrstavate u nešto što je ugledno i nešto što bi trebalo da bude za primer.

Niz je primera kada je u pitanju uvoz, bukvalno i kada gledate po vrstama robe ili artiklima koji se uvoze, tačno se zna koja firma u kom delu ima monopol, a u međuvremenu svi organi državni, pa i ova komisija, vodi statistiku i statističke podatke više nego što se bavi suštinom. Možda bi se pojedinci osmelili ili čak i ova komisija da se malo ozbiljnije, na ozbiljniji način pozabavi, a to podrazumeva da u javnosti saopštava koliko su uslovi neregularni, koliko se tu uspostavio monopol, što je osnova borbe ove komisije i funkcionisanje ove komisije da spreči monopol, ali uvek tu postoji veliki znak pitanja ko stoji iza tog lobija. Ne stoje sigurno obični građani, ne stoje ljudi koji nemaju politiku moć, stoje uvek i pojedinci, a i političke stranke koje su moćne, koje su na vlasti, na ovaj ili onaj način mogu presudno da odlučuju da li će kontinuitet uvozničkog lobija da opstane ili će se krenuti u neke korenite promene.

Zašto je ovo bitno da građani shvate? Sve ovo, funkcionisanje i ove komisije i niz institucija koje su u ovoj državi imaju zadatak da zaštite svakog građanina od ovako nelojalne konkurencije, jer ona se odražava najdirektnije na život svih nas. Pogotovo se odražava na onaj deo koji je veoma, veoma bitan u životu, a to je taj ekonomski i finansijski deo života svakog od nas. Tako da, nije ovo nešto što se ne dotiče svakog građanina i što je samo u kuloarima političke rasprave.

Drugo, kada pogledamo u oblasti finansija, kada pogledamo u oblasti bankarstva, mi vidimo da pojedine banke, pojedine finansijske organizacije neminovno stvaraju monopol na bankarskom tržištu. Uvek kada se postavi takvo jedno pitanje kako to može da se fuzioniše više banaka, da jedna banka bude na neki način vlasnik većinskog kapitala ili veći udeo nego što je to zakonom dozvoljeno, uvek ćemo naići na nesuvisla obrazloženja da je to nešto što kruži u javnosti, da je to nezvanično, a zvanično ta banka posluje po svim uslovima i kriterijumima koje zakoni predviđaju.

Tako imamo sve do juče da su nam objašnjavali da je Vojvođanska banka samostalna banka, bez obzira što je to čak i u medijima objavljeno da je OTP banka, mađarska banka, postala vlasnik Vojvođanske banke. Vojvođanska banka i dalje funkcioniše pod tim imenom. Zašto? Zato što se steklo jedno određeno poverenje u tu banku, zato što ima ne malu klijentelu, tradicija te banke je mnogo veća nego OTP banke, samo da znate, i mnogo je hipotekarni kapital veći i dan-danas Vojvođanske banke nego mnogih banaka. Ne zaboravite, najvećim delom Vojvođanska banka je bila banka privrede u AP Vojvodini, a čak je Vojvođanska banka, za one koji nisu informisani, imala svoje ekspoziture i u Republici Srpskoj, što je veoma, veoma bitno. Zašto? Zato što je na taj način direktno uspostavljen u ono vreme platni promet između Srbije i Republike Srpske, zato što je Republika Srpska privredno potencijalno dovoljno jaka da može jedna banka kao što je Vojvođanska banka da funkcioniše bez ikakvih problema.

Dolaskom stranog kapitala prva mera koja je preduzeta, mislim da je to bio grčki kapital, koliko se sećam, prekinuta je svaka veza sa Republikom Srpskom. Tako da, ne treba to gledati kao čist finansijski deo ili sferu finansija. Uvek iza toga stoji politika i nešto što može da bude i te kako značajno za politiku koja se vodi u Srbiji, u ovom slučaju pokazujem na primeru Republike Srpske. Logično, pojavljivanjem novog, da tako kažem, vlasnika Vojvođanske banke nemaju nameru da uspostave vezu neku u bankarskom sistemu kada je u pitanju Republika Srpska. To je prepušteno Rajfajzen banci, to je inače štedionica itd.

Znači, pred našim očima se odvija nešto što u svakom slučaju najdirektnije negativno utiče na život u Srbiji. Kada je u pitanju privreda, evo vam, kud ćete bolje primere od toga što strani ulagači, oni koji imaju nameru da otvaraju pogone u Srbiji, oni imaju sve privilegije. Imaju subvencije, oni ulaze direktno, što bi se reklo, na vrata, a latinska izreka kaže - čiji je otac vo, taj ne riče pred vratima. Tako da i oni u ovom slučaju ne treba da brinu oko subvencija, oko dobijanja povoljnih uslova kada je u pitanju građevinsko zemljište, oko svih ostalih privilegija. Za razliku od domaćih privrednika koji bi eventualno imali nameru ili imaju nameru za proširenje ili za otvaranje novih pogona, oni nemaju ni približno nijednu privilegiju kada se uporede sa stranim investitorima.

Možda će ovi iz vladajuće, radi odbrane neke svoje čudne politike da negiraju ove činjenice, ali gospodo, nemojte zaboraviti život vas demantuje, nemamo mi nameru da vodimo polemiku oko toga, vi vidite da strani kapital, odnosno investitori iz inostranstva u velikom broju dolaze u Srbiju. Šta vi mislite da je tu sreća i da je tu srećno rešenje. Pa, da je to dobro, pa vi mislite da bi samo Srbija se bavila sa tim da to razvija ukupnu privredu, da to razvija ekonomiju, da stvara bolje ekonomske uslove, pa ne bi sigurno zapadno evropske zemlje prepustile to Balkanu, odnosno Srbiji, nego bi kod sebe praktikovali. Oni bi pustili strani kapital da otvara, davali bi građevinsko zemljište besplatno kako se to radi ovde, davali bi ogromne subvencije i na taj način razvijali svoju privredu. Nigde to u svetu nije zabeleženo da na taj način možete razvijati sopstvenu ekonomiju sa tuđim kapitalom. To je samo ovde pokušaj, ali ono što je pogubno to je da se stvara nelojalna konkurencija kada su u pitanju investicije i kada je u pitanju investiranje.

Kako će i na koji način to rešiti vladajuća garnitura? Teško je verovati da će biti nekih promena značajnijih u smislu da će to biti pozitivno za domaće investitore, zato što i u budžetu za 2020. godinu predviđaju se ne mala sredstva kada su u pitanju subvencije, ono se odnose na investitore, deklerativno na sve investitore kako to neko voli ovde da kaže, jednake ili iste uslove imaju i domaći i strani investitori. Znate Orvel je rekao – svi su jednaki, ali ima onih koji su jednakiji. Tako da i u ovom slučaju malo jednakiji ili jednakiji su oni koji dolaze iz inostranstva.

Zašto? Postoji neka pozadina svega toga i to ne treba kriti. Postoji neki lični interesi. Zašto ne govoriti o tome? Znate, kada dolazi strani investitor, kada se razgovara sa strancem onda je manja mogućnost da to procuri u javnost, da li se dobila neka provizija, da se uživaju neke privilegije. Jel, domaći investitori, domaći privrednici, mi smo u nekim realnim okvirima mala država, mala po broju stanovnika. Po Zakonu verovatnoće na šest ili sedam miliona građana Srbije koji žive u Srbiji uvek postoji velika verovatnoća da procuri neka informacija, da se nekom ministru, nekom činovniku dala neka provizija i onda je to već problem ne samo za tog pojedinca, nego je problem za one koji su ga uspostavili na tu funkciju.

Svedoci smo, iz dana u dan, maltene, sve većih ili novih i novih afera, neću da govorim, neću da ih poredim, sve su to velike po nama srpskim radikalima, i vidimo da niko manje više nije imun da se vremenom utvrđuje ustanovljuje, da sve ono što je vezano za kontakte sa nekima sa domaćeg tržišta, sa investitorima, sa trgovcima to brzo procuri. Vidite koliko afera potresa Srbiju.

Kada je u pitanju sama putna privreda, pa kuda ćete bolji primer nego najnelojalnija ako može tako da se kaže konkurencija dovođenjem stranog izvođača, dovođenje Behtela, pa čak je ova Vlada otišla korak dalje u odnosu na sve ostale do sada, donela je leh specijalis, predložila leh specijalis koji je usvojila Skupština. Pa, šta ćete bolji dokaz da jednostavno nema šanse da budu neki regularni ili neki objektivni uslovi za funkcionisanje u ovom slučaju putne privrede.

Nama ogromna operativa koja se odnosi na izgradnju puteva, održavanje puteva, bukvalno mehanizacija propada, vlasnici tih firmi već su odavno zagazili u onu sferu dužničkog ropstva, jer ne mogu da održavaju čitav taj sistem koji su ranijih godina nabavili ne bi li u svojoj državi mogli da prave i da izgrađuju. Ne mogu više da održavaju, ne mogu ni da snose osnovne troškove, moraju da se zadužuju kao hipoteku zalažu sve čime raspolažu, nadajući se i misleći da će u jednom delu opšte izgradnje investicija, putne infrastrukture, bar u jednom delu oni imati mogućnost da rade i da na neki način pokušaju da spasu tih pogubnih posledica koje prete ne samo za njih, nego za sve one koji su bili zaposleni ili su zaposleni u takvim firmama.

Mi smo svedoci da se masovno otpuštaju radnici koji su radili u operativi za izgradnju puteva, „Putevi Užice“ i „Planum“ i ostali, već odavno imaju velike probleme, ne mogu ni sami da prevaziđu, država im ne pomaže. Sa druge strane vlast u ovoj državi donosi leks specijalis da bi put koji se radi od Čačka do Pojata, radila američka kompanija. Onda nam se objašnjava da je to jedino moguće rešenje da domaće firme nemaju reference. Pa, kako će gospodo imati reference, gde mogu reference da steknu, gde su to radili na velikim projektima, izgradilo se koridora i koridora, gde ste to anagažovali domaće firme iz Srbije, ne računajući po nama srpskim radikalima domaća firma je po nama „Integral“ iz Banja Luke. Ali, da ne govorimo sad o tome, kakva je to lojalna konkurencija? Kako pod takvim uslovima da se funkcioniše? Ne moguće je, a imamo samo nešto što je forma, nešto što služi kao ukras kako bi se to jednostavno reklo, to su ove Komisije za zaštitu konkurencije. To su vam razne komisije i agencije za sprečavanje korupcije. Zamislite kakva ironija, ljudi koji se bave politikom, koji su poslanici prozivaju za neke sitnice, zašto nisu prijavili nešto što je potpuno i vrednosno, a i u svakom drugom smislu bezvredno, nema neku težinu, a pored njih promiču veliki tajkuni koji su zahvaljujući bavljenjem politikom stekli taj kapital. Agencija ćuti, mudro ćuti. Ćuti Agencija za korupciju, ćuti Agencija za zaštitu konkurencije.

Kada je u pitanju rad Ministarstva za saobraćaj, čak ministarka se toliko osilila, toliko je samostalna pod znacima navoda da je rekla da i ona razlika od trista miliona, razlika u ceni između onoga što su nudile kineske kompanije i onog što nudi „Behtel“ američka kompanija, nije dovoljno, mora to da se poveća ukupna cena za izvođenje radova na putu Čačak – Pojate, zato što su uslovi potpuno drugačiji, ima nekih već nepredvidivih problema koji se javljaju, nisu ni počeli da rade, a već najavljuju da će dodatno opteretiti, zavući ruku u džepove svih građana Srbije. Gde je tu Komisija za zaštitu konkurencije?

Ima jedna odredba, istine radi, da građani, da javnost zna, kaže se, konkurencija ne može, princip konkurencije ne može da važi tamo gde je interes države. Interes države je tamo gde se donesu specijalni zakoni, leks specijalis, hoćemo tako da funkcionišemo? Hoćemo li da zavisimo od stranih izvođača da nam domaća privreda propada? Hoćemo li i dalje da budemo zatočenici uvozničkog lobija? Hoćemo li mi da bukvalno osim ovoga dužničkog ropstva koje imamo prema stranim bankama, hoćemo li da budemo roblje u sopstvenoj državi?

Nemojte da se bavite formalnostima. Nemojte ove ljude koji su trudili se da završavaju ove škole, nemojte da ih maltretirate da tako što će zadovoljavati formu oni suštinski imaju svoje mesto, po nama srpskim radikalima, a to je da se spreči nelojalna konkurencija i to je da se potencira domaće firme i domaća proizvodnja.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle 2000. godine, izvršena je privatizacija, bolje reći grabizacija. Posebna meta su bili poljoprivredni kombinati. Tajkuni koji su se bavili švercom devedesetih godina i koji su bili srećni dobitnici sankcija i koji su za vreme Miloševića napunili džepove, stekli su pravo da kroz privatizaciju dodatno oplode svoj kapital.

Posebno je to bilo štetno u poljoprivredi. Kupovinom kombinata i ogromnih površina poljoprivrednog zemljišta, ugrozili su mala poljoprivredna gazdinstva koja su devedesetih godina podnosila najveći teret ekonomskih pritisaka i socijalnog mira, ekonomski pritisak na našu zemlju spolja. Tih devedesetih godina nijedan od ovih tajkuna ni Mišković, ni Miodrag Kostić i njima slični nisu se bavili poljoprivrednom proizvodnjom, bavili su se švercom, bolje reći.

Mnogi od njih su švercovali naftu, cigarete, dobijali kontigente, zaradili novac, a onda su po proceni „Fajnešnl integritija“ međunarodne organizacije kroz privatizaciju izneli 51 milijardu dolara van naše zemlje, em su pokrali građane, em su pokrali državu, em su taj novac izneli van finansijskih tokova Srbije. Siromaštvo ne proizvode siromašni nego bogati. Bogati uzmu novac lopatama, štekuju ga na određeno mesto i ono više ne može da dođe do siromašnih, do običnih ljudi i radnika seljaka.

Dame i gospodo, kroz kupovinu kombinata, tajkuni su kupili i prerađivačke kapacitete, ali i otkupne stanice, neretki su monopoli danas po pitanju otkupa, recimo, malina, suncokreta, drugih poljoprivrednih proizvoda, šećerne repe, tu imate dominantne otkupljivače koji ranije kupljene kombinate, kroz otkupne stanice koriste da bi zadržali monopol, ne samo u poljoprivrednoj proizvodnji gde velikim posedima ugrožavaju male, nego i kroz otkup dodatno, jer kroz otkupne stanice diriguju način na koji će se otkupiti poljoprivredni proizvodi i to se dešava svake godine.

Komisija i njen odlazeći predsednik nikada se na ozbiljan način nisu pozabavili tom temom. Rezultat toga su zamrla poljoprivredna gazdinstva koja ćemo teško oporaviti, rezultat toga su monopoli koje imaju određeni otkupljivači, gde je dvojica ili jedan sam, sednu i dogovore se, odrede neku cenu koju hteli ili ne hteli, poljoprivredni proizvođači zbog nedostatka konkurencije moraju da ispoštuju.

Poznato je, recimo, da ti monopoli sa jedne strane ugrožavaju cene poljoprivrednih proizvoda, a sa druge strane taj monopol ide prema Vladi i državnim organima.

Ja ću navesti jedan primer iz 2011. godine, kraja 2011. godine, kada Vlada Mirka Cvetkovića donosi odluku, niti izazvana na kraju godine, kada je kampanja šećerne repe bila već u toku da otkupe 15.000 tona šećera u korist države Srbije. Vlada je donela tu odluku po ceni, odnosno za 13 miliona evra. To je cena 86, 87, eura centi ili 105 dinara, što je bila cena iznad normalne cene za 30, najmanje 30 euro centi, što znači da je zaradio nijednom zaslugom, oko pet miliona evra samom tom kombinacijom sa Vladom Republike Srbije.

Druga kombinacija koju je imao sa Vladom, to je monopol, da u otkupu šećerne repe i kontroli kvaliteta, kroz digestiju svakom poljoprivredniku ukrade na šećernoj repi oko 15%, jer je sam sistem kontrole takav, da ukoliko želite da proverite merenje digestije, vi ste morali da najavite uzimanje uzorka i kada to najavite, digestija bude normalna, 15, 16% i kada prođe taj prvi kamion, ukoliko ne najavite ponovo kontrolu, što je gotovo nemoguće na svakom vozilu, vaša digestija padne na 14% što kada podelite, dobijete kroz manju cenu od 6 do 10%, pa i 15%. Dakle, sa dve strane, sa dva kraja je Miodrag Kostić krao poljoprivrednike i to mu nije bilo dosta, kada za taj novac kupi jahtu, ne registruje na državu Srbiju da pravi biznis, nego je registruje na belosvetska ostrva, da bi izbegao plaćanje poreza, na jahtu koju je kupio novcem, koje je oteo od poljoprivrednika u Republici Srbiji.

Dame i gospodo, telekomunikacija, ogroman biznis. Recimo, odlazeći predsednik komisije i sama komisija nisu uradili ništa po pitanju SBB, a tu ima više prekršaja, to je za zatvor. Ja mislim da naši nadležni organi treba da se pozabave, ne samo odlazećim predsednikom, već i članovima Komisije za zaštitu konkurencije.

Nemoguće je bilo bez zle namere, propustiti neke činjenice, odnosno činjenje koje je počinio SBB. Setimo se, spajanja IKOM-a, kupovine IKOM-a od strane SBB-a. U trenutku kupovine, SBB je već zauzimao preko 50% tržišta u Srbiji, a IKOM je imao 9%. Samim tim, ostvario se dominantan položaj SBB na teritoriji Republike Srbije.

Komisija za zaštitu konkurencije, kroz neke čudne naočare je to posmatrala i dopustila takvu vrstu spajanja i dopustila na uštrb drugih kablovskih operatora, uključujući i „Telekom“ to spajanje i time dominantan položaj Šolakovog i Đilasovog SBB, „Junajted medija“ i „Junajted grupe“, koji su vlasnici SBB-a.

Dalje, Komisija za zaštitu konkurencije je istom kablovskom operatoru SBB čiji je vlasnik „Junajted medija“ i „Junajted grupa“ dopustila sledeće, svi znate da se elektronski mediji moraju registrovati u Republici Srbiji. Pružaoc medijskih usluga dozvolu dobijaju od REM-a, ali pri tome, Komisija za zaštitu konkurencije treba da se stara da svi mediji budu u jednakom položaju. To je posebno osetljivo, jer mediji utiču na ceo politički i društveni život u Srbiji.

Mediji stvaraju sliku. Na osnovu slike koju mediji pružaju, oblikuje se javno mnjenje, a na osnovu javnog mnjenja, ljudi stiču svoje mišljenje, nezavisno od toga da li hoće ili neće. Na bazi informacija koji jedan čovek prima, on formira svoje mišljenje i retki su oni koji ne koriste medije danas. Kada gledate neke televizijske kanale ili čitate neka sredstva informisanja, imate priliku da budete dezinformisani, a ako ništa ne čitate i ne gledate onda niste informisani.

Takođe, kroz medije se vrši oglašavanje raznih proizvoda koji su na našem tržištu i tako se utiče na svest kupaca, da biraju na osnovu svesti i podsvesti koja se formira u gledanju TV programa, formira se određena želja za određenim proizvodima i to se stiče oglašavanjem.

Ali, gle čuda, komisija članovi i odlazeći predsednik je propustila priliku da vidi i da interveniše, da kablovski operator postaje vlasnik TV kanala. To je u nekoj tržišnoj utakmici u Evropi, bilo zabranjeno mnogim zemljama.

To što su zabranili u svojim zemljama su dopustili da se u Srbiji desi. Ali, to što je Evropa dopustila, što su Šolak i Đilas izlobirali pojedine činovnike u Briselu, mene ne čudi. Mene čudi što je Komisija za zaštitu konkurencije propustila priliku da tako nešto zaustavi, da interveniše ili da kaže – kablovski operator ne može biti vlasnik medija, jer će u tom slučaju svoje medije da gura ispred drugih medija, što se i desilo. Komisija za zaštitu konkurencije je opet imala neke čudne naočare i nije gledala šta se dešava.

Pa, je recimo, član 100. Zakona o elektronskim medijima prekršen tako što je SBB televizijske kanale, čiji je vlasnik, „N1“ i „Novu“ stavio ispred „RTS-a“, „RTS–a 2“, „Pinka“, medija sa nacionalnom frekvencijom iako ih zakon obavezuje na logično ređanje kanala, oni su to propustili.

Takođe, Komisija za zaštitu konkurencije je propustila priliku da kaže da najvažnije događaje, fudbalske utakmice, po zakonu, ne mogu da prenose mediji koji ne pokrivaj celo tržište Republike Srbije, što je „N1“ i Sport klubovi vlasništvo SBB čine Komisija za zaštitu konkurencije, imala je čudne naočare o kojima sam govorio i propustila je priliku da to vidi i interveniše.

Nadalje, svi znamo da domaći mediji plaćaju naknadu REM-u, RATEL-u, Sokoju, poreze, i tako dalje, da žive od reklama. Svi znamo da SBB domaćim medijima za njihov program, za njihov proizvod, koji pušta kroz svoj kabl ne plaća ništa. Komisija za zaštitu konkurencije je ćutala. Znači, ne plaća ništa medijima koji plaćaju sve.

Ali, gle čuda, tri vrste prekograničnih kanala, pravi prekogranični boksovi koji u Bugarskoj ubacuju reklamu što je nedozvoljeno, i treća vrsta kanala, dvadesetak lažnih prekograničnih, koji su fiktivno registrovani u Luksemburgu, i glume da reemituju program. Ne može program da se reemituje ako nema emitovanja.

Regulatori Luksemburga, pa i Slovenije, odgovorili su nam da takvi programi koji se reemituju u Srbiji se ne emituju početno ni u Sloveniji, ni u Luksemburgu, kako tvrdi SBB, „Adria News“ i druge povezane firme sa SBB.

Komisija za zaštitu konkurencije je propustila priliku da kaže – vi to ne možete da činite. Na takav način, s obzirom da strani prekogranični kanali ne plaćaju nikakve naknade ni REM-u, ni RATEL-u, ni Sokoju, ni poreze, došli su u povoljniji položaj na tržištu Republike Srbije spram medija koji ispunjavaju svoje obaveze koje su domaći i koje su ovde registrovani.

Radom na crno, ti lažni prekogranični kanali, uzeli su hleb emituju reklame, uzeli su hleb našim domaćim mediji koji sve to plaćaju.

Predsednik Komisije za zaštitu konkurencije, kome su se lokalni mediji obraćali je rekao ovde meni da takav zahtev nikada nije dobio, što je bila jedna laž i prevara. Lokalni mediji koji su bili ugroženi takvim ponašanjem SBB i raznih prekograničnih kanala koji služe za ispumpavanje pretplate za razliku od domaćih kanala kojima SBB za njihov program ne plaća ništa.

Svojim kanalima „N1“, „Nova“ i Sport klubovima plaća i po nekoliko evra po korisniku i vi mislite da „N1“ televiziju finansiraju Amerikanci. Ne. Ona se finansira iz pretplate građana Republike Srbije tako što se novac ispumpava u Luksemburg.

U Luksemburgu samo fiktivno registrovani i kažu – pošto u Luksemburgu ne radimo tamo ništa ne plaćamo, a u Srbiji smo navodno reeminovali program, a nema reemitovanja bez emitovanja, a utvrdili smo da reemituju program, ona ni u Srbiji n plaćaju ništa. Onda se jedan virtuelan šetajući signal, koji kaže – eto, mi u program proizvedemo u Beogradu, pa ga prošetamo do Luksemburga i Slovenije i onda ga i vratimo u Srbiju. To je emitovanje kroz tužni tok tog signala, to nije reemitovanje. Reemitovanje istovremeno preuzimanje emitovanja, bez izmena dopuna i ubacivanja domaćih reklama.

Znači, ako je ovo program koji treba da se reemituje mora da ide ovakav kakav trenutno ide i nikakav drugačije ne može da se reemituje u bilo kojoj drugoj državi, ukoliko se to smatra reemitovanjem. To se ne dešava. Oni krše sve zakone, Komisija za zaštitu konkurencije je propustila da zaštiti domaće medije od ovih lažnih piratskih prekograničnih kanala koji radom na crno ugrožavaju one koji sve plaćaju i koji žive od reklama. Reklame umeću preko Čas Medija koja je i Dajrakt medija, koje su članice, gde SBB, "Unitet group" i Junajted medija, taj biznis ukupno vredi oko 500 miliona evra godišnje u regionu, Srbija, Bosna i Hrvatska, od toga 70% biznisa u Srbiji… znači iz Srbija se godišnje ispumpa 350 miliona evra na lažne prekogranične kanale i onda vas čudi odakle Đilasu 619 miliona evra, onda se čudite odakle gospodinu Šolaku dva "Falkon" aviona od 35 i 20 miliona evra, vi se čudite, a Komisija za zaštitu konkurencije im je to omogućila propuštajući priliku da spreči ovakvo ponašanje i da spreči monopole kojima SBB i da spreči da lažni prekogranični kanali radom na crno guše domaće medije.

Ako na reklamnom tržištu otmu samo 20 miliona evra, kad podelite na 200 lokalnih medija elektronskih, dobijate da svaki mediji oštećen kroz reklamu za 100.000 evra, svaki lokalni mediji sa 100.000 evra će opstati, unaprediti svoj program bez tih 100.000 evra preti opasnost da se taj mediji ugasi.

Na kraju da vas pitam šta mislite, gospodo iz Komisije za zaštitu konkurencije? Šta mislite vi iz REM-a? Šta mislite vi iz RATEL-a? Šta mislite ako ovi lokalni mediji uzmu i na isti način, u jednoj sobi na jednoj adresi u Luksenburgu registruju svih 200 naših domaćih kanala i kažu i oni - evo, i mi smo prekogranične televizije i prestajemo da plaćamo sve obaveze, poreze RATELU, REM-u, Sokoju, i raznim drugim udruženjima izvođača? Šta mislite onda da će se desiti? Onda će Srbija ostati bez jednog elektronskog medija.

Da kažem sledeće, generalni sekretar, izvršni direktor u REM-u su servisi Šolakovog i Đilasovog biznisa, kao što je to bila ova Komisija za zaštitu konkurencije. Oni tvrde da u Evropi, u EU mediji mogu da se registruju u jednoj zemlji, a da emituje program u drugoj. Da, tačno je, ali mi nismo članice EU i nikada nismo tu preuzeli obavezu. Dakle, to je jedna laž, skupo plaćena masna laž, koju činovnici u REM-u, RATEL-u i Komisiji za zaštitu konkurencije puštaju u javnost da bi za neki dinar pustili ogromne milionske poslove Šolaku i Đilasu i oštetili domeće regularne medije.

Hvala.