Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Ovo je takođe jedan od predloga zakona koji nikako nije trebalo ovakav da se nađe u Narodnoj skupštini. Mi mislimo da je trebalo doneti potpuno nov zakon, upravo da bismo se, kada je u pitanju carina, vratili našim propisima i da bismo više prekinuli sa tim Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Dakle, mi možemo da izađemo iz tog sporazuma, kako smo ušli tako možemo i da izađemo bez posledica, ali nismo ušli bez posledica. Nažalost, za sve ove godine koliko se primenjuje SSP, mi smo u ozbiljnom problemu i finansijski, budžet oko 600.000 godišnje gubimo. Koliko je to šteta za naše poljoprivredne proizvođače, to je poseban problem.

Vidite, vi sad primenom takođe ovog sporazuma, pošto se on u etapama, svaki čas, svake godine se nešto novo primenjuje, sad čak ne mogu ni iz naše zemlje, ne mogu ni naše jabuke ni u ručnom prtljagu da se prenesu, a kamoli da se trguje njima, da se izvoze, bar ne na način na koji bismo mi želeli. Vi se stalno hvalite tim trgovinskim bilansom sa zemljama EU, ali nemamo mi, verujte, nikakve koristi od toga. Nema naš seljak koristi od toga i ovo nije nikakva demagoška priča, nego realna i osnovana.

Vi kad vidite odakle su poljoprivredni proizvodi, voće i povrće, u našim marketima, pa čak i na pijacama, onda se zaista pitamo šta naši ljudi rade i kako naši seljaci preživljavaju sa onim što proizvode, kad nemaju gde da prodaju, zato što ono što dobijamo iz belog sveta je jeftinije nego ono što se proizvodi kod nas.

Zahvaljujem.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Da li neko želi reč?

Izvolite.

Republika Srbija je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU koji od tada primenjuje jednostrano. Tadašnji ministar koji je to potpisao hvalio se kako je penkalo kojim je taj ugovor potpisao uvelo Srbiju u EU i da je to jedno istorijsko penkalo, ali niko još nije racionalno sagledao posledice tog potpisivanja, niti tog primenjivanja.

Dakle, mi smo ukinuli apsolutno carine i prihode od carina. Godine 2014. taj gubitak u odnosu na period pre nego što je taj Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisan je iznosio negde oko 500 miliona evra. Koliko je to tačno novca za ovih 11 godina? Dakle, to je zbir novca. Ukoliko je samo 500 miliona u proseku, zamislite koja je to cifra i šta je Republika Srbija mogla sve da uradi sa tim novcem. Ne bi morale da se smanjuju penzije, to jest da se uzima od penzionera protivustavno, da se smanjuju plate, da se prave neke druge uštede i mogao je taj novac jednostavno da se uloži u našu privredu i da za ovih 11 godina zaista vidimo jedan značajan napredak u svemu tome.

Pravo pitanje jeste to što EU nas tako vidi. Evropska Unija nas vidi kao nekog koga može da iskoristi, na koga može da utiče i da ostvaruje svoje interese na ovom našem prostoru, a pre svega im je interes da angažuju našu jeftinu radnu snagu zato što im je mnogo jeftinije da ovde plaćaju platu od 250 evra, nego da u Slovačkoj, na primer, bude plata 1.400 evra ili u Italiji da plate budu 2.000 evra za one poslove za koje se naši radnici plaćaju 250 evra.

Jednostavno, to je osnovni interes EU u Srbiji, ne samo u Srbiji, na čitavom ovom balkanskom prostoru i nemoguće je da pripadnici Vlade Republike Srbije nisu toga svesni i neće ništa da preduzmu povodom toga. Dakle, to je goruće pitanje, pitanje koje treba da pokaže suverenost i samostalnost naše zemlje i da nam pokaže da nismo zemlja koja se potčinjava, nego da smo zemlja koja brine o svojim ekonomskim, a i svim drugim nacionalnim interesima.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.

Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Da li neko želi reč?

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podsetiću vas na još jednu situaciju koja pokazuje odnos EU i Srbije. Dakle, prvi put kada je EU zavela sankcije, uvela režim sankcija prema Rusiji, tada je ministar trgovine Rasim Ljajić rekao kako je to jedna velika šansa za podsticaje za naš izvoz u Rusku Federaciju koji treba da zameni izvoz koji su određene evropske zemlje imale u Rusku Federaciju, pre svega Poljska i Španija.

Stigao nam je popodne tog istog dana V memoar, diplomatska nota od predstavnika EU u Beogradu, tadašnjeg Majkla Devenporta, u kojem je pisalo da podsticanje izvoza u Rusku Federaciju EU bi shvatila kao čin neprijateljstva i da to nije u skladu sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU, što nam kazuje da EU misli da mi ne treba da sledimo i da radimo ono što je u našem ekonomskom interesu, a svakako bi bilo povećanje izvoza, nego da treba da poslušamo njih i ako su oni ušli pod pritiskom Amerikanaca u neke besmislene sukobe sa Rusijom da mi treba da budemo u tome, nauštrb naših ekonomskih interesa, njihovi saučesnici. To vam pokazuje pre svega da njih razvoj naše privrede ne zanima, da njih standard naših građana ne zanima, da ih ne zanima ni visina plata, ni visina penzija, ni visina cena, ničega, nego samo da bespogovorno ispunjavamo sve što iz Brisela dolazi, iako smo mi zemlja koja je u predvorju EU i, kako sada stvari stoje, nikada neće postati član EU i verovatno se ta situacija neće ni menjati.

Dakle, ukoliko mi radimo ono što oni traže od nas, to je onda dobro, ukoliko mi radimo nešto što je isključivo u našem ekonomskom interesu, to je onda loše. To je prava slika odnosa EU i Srbije.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, carinske tarife. Mislio sam da je Srbija u tom smislu jedna država, dok se nije pojavio Bastać i Đilas, recimo. Đilas se verovatno boji neke tarife za novac koji je pokupio od građana Srbije, od medija itd. i od svog bogatstva sada ima samo strah da ga ne izgubi, jer mu preti Zakon o ispitivanju porekla imovine.

Dame i gospodo ovaj Bastać mi je posebno zanimljiv. Taj je lupio carinsku tarifu i na kokice. Ni Karađorđe nije tako određivao carinu, na skelu itd. verovatno je i kod njega u onom bazenu bila neka skelarina, ili šta je već radio, ali kokice su bile specijalne. Tu je Bastać od kokica pomislio da su pistaći, pa kao sad će da lupi carinsku tarifu 30, 40%, pa ako hoćete da prodajete kokice ima dva uslova. Prvo da platite carinu, specijalnu Bastać carinsku tarifu, a onda ste morali da kese kupujete od Bastaća. Kese za kokice su morale da budu Bastaćeve, nabavljene na nekoj javnoj nabavci, ali su merene prema glavi njegova kuma Lešnjaka. Dakle, morale su da imaju te dimenzije da ne bi slučajno neko prodao u različitim kesama nešto više tih kokica. On je onda na kumovoj glavi uzeo meru za kesu i onda odredio carinsku tarifu i onda je prodavao te pistaće.

Gospodine ministre, kad smo već kod carinskih tarifa, da vas pitam oko carinskog referata u Inđiji, da li postoji mogućnost da proradi ovaj privatni dok se ne izradi ovaj opštinski, zato što su me to zamolili privredni subjekti? Hvala.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju carina, postavljam pitanje da li Ministarstvo za finansije i Ministarstvo za poljoprivredu, za poslednjih 10 godina ima bilo kakve podatke o uvozu mesa od strane „Zlatiborca“ i „Matijevića“? Da li građani Srbije znaju šta jedu? Da li je tačno da kompanija „Zlatiborca“ nema ni jednu kožu pred klanicom, a uvozi iz inostranstva meso? Da li je tačno da iz Argentine i Brazila i hladnjača EU, kao otpad u raspadanju uvozi u Srbiju i na taj način prerađuje te proizvode i prodaje našim građanima? Među njima je i jedan od velikih, dakle bosova, a to je Kole, tzv. u stvari Miodrag Kostić, koji je uvezao 10.000 šlepera šećera od trske, prepakovao u Srbiji i izvezao kao srpski šećer i zaradio na tome desetine milione evra?

Dakle, dame i gospodo, u pitanju je, u ovoj oblasti takođe kriminal i da nadležni organi treba da utvrde koje količine su ove dve kompanije, pre svega, „Zlatiborac“ i kompanija „Matijević“, za 10 godina unazad uvezli mesa i mesnih prerađevina iz Brazila, Argentine, Evrope preko Crne Gore i KiM?

Kada je u pitanju Đilas, o kome se govori da je imao brojne transakcije i da je u pitanju kriminal, ja ne sporim to, ali ne znam šta radi javni tužilac. Javni tužilac je dužan kada do njega po Zakoniku o krivičnom postupku dopre glas da je učinjeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, dužan je odmah, bez odlaganja, da pokrene krivični postupak. Vidite, u konkretnom slučaju ovde javni tužilac ćuti, krije se i ne preduzima ništa. Protiv toga tužioca treba pokrenuti krivični postupak zbog kršenja zakona.