Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani građani Srbije, kao što je to u Srbiji i uvek bio običaj i navika i stav, ponovo Srbin rado ide u vojnike i ponovo Vojska Srbije zauzima svoje mesto i u Srbiji, ali i na Balkanu, mesto koje kroz vekove zaslužuje i mesto koje i pokazuje u kakvom je stanju i sama država Srbija.

Stabilnost Balkana, ali i stabilnost Srbije svakako zavisi od niza faktora, ali mislim, kada uzmemo sve u obzir, da se pokazalo u ovoj novijoj istoriji da je upravo ključni faktor stabilnost vojske, ali i politička stabilnost, ekonomska, fiskalna i svaka druga vrsta stabilnosti, ali opet ključni faktor je Aleksandar Vučić i jednostavno od toga koliko je on uspeo, a uspeo je u velikoj meri da Srbiju vrati na pravi put, da zemlje Balkana vrati na pravi put i da konačno počnemo da razmišljamo u interesu naše Srbije, ali i šire od toga.

Onaj ko nije spreman da živi sa svojim komšijama, ko ne misli dobro svojim komšijama, neka porazmisli dobro šta misli i samom sebi. Mislim da politika mira, koju u ovom trenutku pokušava i sa velikim uspehom uspeva da primeni Aleksandar Vučić, na duže staze daće još bolje rezultate.

Strategija odbrane države bitan je dokument. To je svakako za građane Srbije i više od dokumenta. Odbrana Srbije, odbrana države, odbrana građana i naša vojna stabilnost je u Srbiji uvek zauzimala visoko mesto i to mesto će uvek zadržati.

Vojna neutralnost je nešto što je prirodno u Srbiji, nešto što jednostavno podržava svako ko misli dobro i svojoj državi, ali i svojoj porodici i svojim naslednicima.

Vojna neutralnost, vrlo je lako reći, ali nije lako izvesti. Živimo u zemlji koja je kupila najmodernije naoružanje od Rusije i koja jedina u Evropi nije priznala, odnosno nije uvela sankcije Rusiji zajedno sa BiH. Živimo u državi koja u isto vreme hoće i biće i na putu je za EU. U isto vreme želimo i jesmo prijatelji i sa Kinom i sa Turskom i sa Amerikom i sa svim državama. Posebno da naglasimo, da ne upotrebimo grubu reč, ne postoje male i velike države, nego postoje verni i odani prijatelji, verne i odane države, države koje pamte Srbiju iz boljih vremena i da njih ne zaboravimo kada je priznanje Kosova u pitanju, one države koje su imale snage, koje su imale hrabrosti da u ovim teškim vremenima ustanu protiv velikih i da kažu – ne, mi ne priznajemo, mi povlačimo priznanje Kosova na koje je sigurno velika većina država naterana, pokazuje da još ima pravde na ovom svetu.

Ono što moram da kažem kao svoj lični stav, a mislim da je to i stav većine ljudi koji žive u Srbiji, to je da jednostavno NATO bombardovanje nevinih, bombardovanje civilnih objekata, NATO bombardovanje i posledica toga su civilne žrtve, bombardovani su civili, bombardovana su deca, i neko ko akciju bombardovanja Srbije i civilnih žrtava i civilnih objekata nazove „milosrdni anđeo“, ni pre 20 godina, ni na današnji dan, ni za 20 godina neće biti prihvatljiv i neće biti neko ka kome ćemo mi težiti kao država. To je moj lični stav, a mislim da je i stav većine ljudi koji žive u Srbiji.

Kad kažem nama mislim na ovu Srbiju, mislim na ovu vojsku, mislim na ovog predsednika Aleksandra Vučića, nama, ovoj Srbiji se veruje. To su pokazala najnovija istraživanja koja potvrđuju i koja su Srbiju smestila na prvo mesto po poželjnosti, odnosno po potrebi i željama investitora da dođu u neku državu.

Država Srbija je bila crna tačka, kao da nismo postojali u vreme ovih, koji sebe, imali su, i to deluje vrlo sarkastično, obraza da nazovu sebe SZS. Prosto je neverovatno kakav su oni savez za Srbiju. Ako imao u vidu šta su svi zajedno uradili, ali kada neko kaže da voli Srbiju, to nije retorika, to je jednostavno osećanje koje se gali ili ne gaji. Kada neko kaže da su oni pre nas, a kad kažem oni pre nas, tačno se zna ko je u pitanju, uništili vojsku i uništili dobar deo Srbije, to ponovo nije retorika, to je jednostavno istina.

Istina je u Srbiji samo jedna. Ono što je dobro, tu istinu znaju građani Srbije i u skladu sa tom istinom glasali su 2012, i 2014, i 2015, i 2016, i 2017, glasaće i 2020. godine. Istina je samo jedna i u skladu sa tom istinom očekujemo podršku i ovoj Vojsci Republike Srbije i Aleksandru Vučiću i svima onima koji rade u interesu države Srbije i njenih građana. Hvala.

Hvala, gospodine Birmančeviću.

Sada reč ima Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani oficiri, mi slušamo od bombardovanja na ovamo, a tema je ta bila prisutna i ranije, o neutralnosti Srbije, kako je to otprilike garant naše bezbednosti, da se mi držimo podalje od sukoba velikih sila, čak smo nekad, još ranije, imali izjave da je to nama jedna garancija da nam se opet neće ponoviti bombardovanje i šta sve ne oko te neutralnosti. Niko još uvek nije rekao šta ta neutralnost znači i kako se to ostvaruje u Srbiji.

Prvo, nisam baš siguran da to mi imamo danas u Srbiji, da smo zaista neutralni jer bi neutralnost verovatno podrazumevala određenu ravnotežu između dve sukobljene strane ili uopšte dva bloka ili kako god to posmatrali. Obično se govori o Severnoatlantskom paktu i sa druge strane, Ruskoj Federaciji, a da li je to zaista tako? Prvo, Republika Srbija je potpisala IPAP i SOFA sporazume, ratifikovala te sporazume u Narodnoj skupštini.

Što se tiče IPAP sporazuma, to su neke teme koje tu prevladavaju. Nisu možda toliko ni vezane za odbranu. Tu se bave i pitanjem pravosuđa, pitanjem izvršenja i pitanjem privatizacija, evropskih integracija i šta sve ne, gde smo se mi otprilike obavezali na sve to kroz IPAP sporazume.

Drugi sporazumi su SOFA koji smo prvo potpisali sa SAD, a 2015. godine, podsetiću vas, i sa Severnoatlantskim paktom, dao je veoma široka prava vojnicima Severnoatlantskog pakta. Oni mogu nesmetano da prolaze kroz našu zemlju, tranzit. Imaju potpuni diplomatski imunitet. Ne plaćaju nikakve dažbine, nikakve poreze, carine i slobodni su da koriste infrastrukturu za civilne ili vojne namene. Uživaju potpunu nepovredivost, bez ikakve materijalne, prekršajne ili krivične odgovornosti.

To nije baš u skladu sa Ustavom Republike Srbije, ni to potpisivanje zbog tog položaja zato što bi trebalo valjda da bude naša granica nepovrediva, da ne može kako ko hoće, pogotovo predstavnici bilo koje vojne sile da uđu kako god žele. Drugo, kako mogu neki građani na teritoriji Srbije da budu sa većim pravima i da za njih neke norme Krivičnog zakonika ne važe, što je slučaj sa vojnicima NATO pakta upravo po tom sporazumu. To je jedna stvar.

Drugo, mi imamo danas kao nasledstvo od nekih prethodnih režima, a nismo videli nikakvu reakciju ili stav oko toga, Kancelariju NATO pakta pri Ministarstvu odbrane. Ako smo mi neutralni, da li onda treba da imamo i Kancelariju ODKB na primer ili Ruske Federacije pri Ministarstvu odbrane. To bi možda bio neki balans i možda bi odslikavalo neku neutralnost. Mi smo imali posle 2000. godine tu Kancelariju. To se nastavilo i kada se vlast promenila. Dakle, nema promene.

Ovim sporazumom SOFA mogli smo da vidimo zbog toga položaja koji vojnici NATO pakta imaju da kada bi se to na primer uporedilo sa Trojnim paktom koji je potpisala Kraljevina Jugoslavija sa Hitlerom da taj sporazum SOFA daje veća ovlašćenja stranim trupama nego što je to bilo predviđeno Trojnim paktom, a zbog tog Trojnog pakta Jugoslavija je ušla u rat i desio se onaj puč. Nezavisno od motiva, ali to je bio osnovni razlog zašto je Hitler napao Jugoslaviju.

Kada poredimo davanje diplomatskog statusa NATO vojnicima, vojnicima one vojne alijanse koja je 78 dana ovu zemlju bombradovala, procene su razne, ali negde oko 100 milijardi dolara materijalne štete, 2.500 hiljade ljudi koji su tu poginuli, mi smo njima dali diplomatski status, a predstavnicima Rusima u Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu mi nismo dali takav status. Mi se toga bojimo tj. Vlada Republike Srbije se toga boji. Boji se reakcije tzv. međunarodne zajednice, odnosno onoga što je eufimizam za međunarodnu zajednicu, a to je skup najmoćnijih zapadnih zemalja. Ne možemo mi da budemo neutralni. Neki su tu možda neutralniji nego drugi. Šta mi gubimo tu iz vida? Mi govorimo o primeru Švajcarske, moglo je da se čuje, oko te neutralnosti. Oni su neutralni već 200 godina, a kada uporedimo nas i Švajcarsku vidimo nešto i izvlačimo neke zaključke o toj neutralnosti. Švajcarska 8,5 milion stanovnika, 135 hiljada vojnika, aktivni sastav, još su oni referendumom to skratili na ovu cifru, a do 2003. godine su imali negde oko 400 hiljada vojnika, ako se ja ne varam. Budžet za odbranu četiri milijarde svake godine. dakle, osim što imaju četiri puta više vojnika imaju 20 puta veći budžet, a kakvo je njihovo okruženje, ko će njih da napadne, da li njima preti neka opasnost od susednih zemalja, a da li nama preti opasnosti od nekih susednih zemalja, a da li nama preti neka opasnost od susednih zemalja. Nisam siguran da je tako miroljubivo naše okruženje.

Imali smo iskustva sa neutralnošću od 1945. godine. Savezna Federativna Republika Jugoslavija je neutralna od 1945. godine. Da li je to nama pomoglo da se ta država raspadne u građanskom krvavom sukobu, građanskom ratu, da li je to pomoglo da nas bombarduju i šta smo mi od toga dobili. Gde je tu bila naša bezbednosti i garancija naše bezbednosti. Uvek ti neki međunarodni principi koji važe kada je u pitanju Srbija ne važe za Srbiju. Za Srbiju se primenjuju neki drugi aršini.

Tako je bilo kada je u pitanju pravo na samoopredeljenje, pa oni zaključci Badinterove komisije, kada se doneo zaključak da se Jugoslavija rastaka po administrativnim granicama, tj. republičkim granicama koje su bile stvarane proizvoljno, ne po bilo kom drugom principu, nego kada su to stvarali komunisti, stvarali su onako kako su oni mislili da to treba da izgleda. I kako nam je ta naša neutralnost tada pomogla, borbi srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini? Isto tako, Republiku Srpsku nisu sačuvali u ratu neutralnošću, nego su je sačuvali u oružanoj borbi. Nema tu neutralnosti.

Naravno, što se tiče te cene, dakle očigledno je koliko to košta. Ovde smo čuli brigu o srpskom narodu, ma gde on živi i to je dobro, to treba da se podrži. Postavlja se pitanje, da li ste možda vi čuli, da li imate neka saznanja, šta se trenutno dešava u Crnoj Gori? Dakle, u Crnoj Gori srpski narod je sistematski progonjen, ne uživa nikakav status, tu se zatire sav srpski nacionalni identitet, stvara se na uštrb srpskog naroda nekakva crnogorska nacija, na uštrb srpskog jezika crnogorski jezik, a sada, poslednje jeste stvaranje crnogorske pravoslavne crkve, na uštrb srpske pravoslavne crkve i otimanje od imovine srpske pravoslavne crkve. U vremenima turskog i austrijskog ropstva, srpski narod je baš ta Srpska pravoslavna crkva očuvala. Bila je faktor o kojeg se srpski narod okupljao i pomogla je da ovaj narod preživi.

Sada, dakle nešto što nisu uspeli da urade, niti su bili toliko odlučni u tome, ni Turci, ni Austrougari, Austrijanci, sada to radi Milo Đukanović, jedan od najvećih srpskih izdajnika. Kako ćemo mi da se pobrinemo onda za taj narod, da li smo možda čuli nešto to od vas danas? Mi smo čuli generalne stavove šta vi mislite o Milu Đukanoviću, to smo mi već i znali. Kakve su reakcije, šta se dešava? Ništa.

Još jedno pitanje, ukoliko se brine o svim građanima, tj. o svim Srbima gde žive, šta je sa ratnim stažom za borce Republike Srpske Krajine? Da li su se oni borili za srpsku stvar? Oni su ovde, tj. prognani su ovde, a mi danas nažalost vidimo da i dalje neki od njih žive po tim kolektivnim centrima, azbestnim naseljima itd. Ali, vidimo brigu za migrante i prisutnost teme migranata u našoj javnosti, zato što je to dobro u očima EU i Severnoatlanskog pakta, a ovo bi bilo nešto negativno u njihovim očima, da se briga za te ljude negde pokaže.

Kažete, Srbi su naše blago, to ste rekli, zato što svi Srbi, gde god da su, to je pozitivno, ne vidimo to upravo na ovim primerima. Da li se mi stidimo toga što su se ti ljudi se borili za srpsku stvar? Njih su izdali i oni su ovde došli progonjeni, bežali su glavom bez obzira, a sada ih potpuno ignorišemo. Ne sada, naravno od 1995. godine. Ali, nema tu brige za srpski narod, u tom segmentu.

Mi smo ovde videli, dakle i oko te neutralnosti da mi imamo vežbe i sa NATO paktom i sa Rusijom itd. Koji je podatak, koliko mi imamo godišnje vežbi sa NATO paktom, a koliko sa Rusijom? O tome je govorio sadašnji ambasador u Ruskoj Federaciji, inače bivši narodni poslanik SNS, gde je otprilike pet puta više, ili četiri puta više, svake godine ima vežbi sa NATO paktom, nego što je vežbi sa Ruskom Federacijom. Ali, to ne možemo da vidimo na televiziji i u medijima. U medijima možemo da vidimo da svi trče da se slikaju pored S-400 i da se snime kada su te vežbe u toku sa Ruskom Federacijom, da li je to u Rusiji, Srbiji, Belorusiji, bilo gde, a nekako nisu u fokusu ove vežbe sa NATO paktom, iako je njih mnogo više. Jel to tačno?

Mi mislimo da ćemo da očuvamo našu neutralnost, da očuvamo našu bezbednost tako što ćemo proglasiti neutralnost. To nije tačno. Mi, da bismo, i jedini način jeste da se zaštitimo, jeste kroz organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti, odnosno oba dogovora o kolektivnoj bezbednosti. Zašto? Mi treba da znamo ko su nam istinski saveznici, da li su to oni koji su nas bombardovali, koji su nam oteli teritoriju, koji su učestvovali u svemu tome, dakle krvavom raspadu bivše Jugoslavije, ili su oni koji su bili naši zaštitnici. Godine 2015. Vučić je, podsetiću vas, nedavno o tome govorio, zbog Rusa mi u Savetu bezbednosti nismo proglašeni genocidnim i zbog Rusa Kosovo i dalje nije član UN. Ništa drugo. Da ništa nije važno u istoriji naših odnosa viševekovnih, te dve stvari bi bile dovoljne da mi znamo prema kome treba da se orijentišemo.

Šta treba da bude naš cilj? Naš cilj treba da bude vojni aranžman, pandan sa ovim što ima NATO. Svako ko napadne Srbiju, da se smatra da je napao i Rusiju, kao što je član 5, je li tako, kod Severnoatlantskog pakta, koja god država bude napadnuta smatra se da je napadnuta alijansa. To treba da bude naš cilj i mi za to treba da se zalažemo.

Još ovde kod ove strategije odbrane, vidimo evropske integracije i članstvo u EU. Kakve to tačno veze ima sa odbranom? Možda nama treba, gospodine ministre, odbrana od evropskih integracija i EU. To bi možda podržali, ali ovako ne.

Vi ste govorili o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Da li vi znate koliki su gubici od toga sporazuma? Prvo, da li znate koliko košta taj raketni sistem sa kojim smo se mi ovde hvalili kako je on stigao na par dana u Srbiju, svi su jurili tamo da se slikaju, S-400? Koliko to košta, koliko to može da vredi? To naravno ne može da se kupi u radnji, to je stvar dogovora između dve države, ali da uzmemo da košta na primer milijardu evra, koliko god. Mi svake godine zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju gubimo oko 530 miliona evra. Dakle, mi smo od 2008. do 2019. godine bez tog sporazuma koji mi primenjujemo jednostrano, tako da bude samo u interesu isključivo EU, mi smo mogli već da imamo četiri ta sistema ili pet. To je evropska integracija i strategija odbrane koja treba da ima veze sa tim.

Nama je bio osnovni problem što ne možemo da priuštimo, je li tako, nas nisu zanimale potencijalne sankcije cenjenih država itd. Mislim da je Vučić najviše stavio akcenat na to. Mi to ne možemo da priuštimo i nažalost, inače bi nam odgovaralo.

Druga stvar, da li vi znate da ukoliko Srbija nekim čudom ispuni sva ova poglavlja, tj. zatvori sva poglavlja zaobiđe problem KiM, što je isto tako nerealno, jer bez priznavanja Kosova nema evropskih integracija, mora na bilateralnoj osnovi da reši sva pitanja sa svim članicama EU i onima koji nisu članice. I sa Hrvatskom mi ćemo morati da se odreknemo više desetina hiljada hektara teritorije, mi ćemo morati da uvedemo ovde hrvatski jezik kao zvaničan jezik, obaveznu kvotu za hrvatske poslanike u Narodnoj skupštini i da prihvatimo zvaničnu istinu o ratu u Hrvatskoj, tj. domovinskom ratu prema kojem je Srbija agresor koja je izvršila veliku sprsku agresiju na Hrvatsku. Ja samo mislio, slušao sam gospodina Komlenskog, mislio sam da se vaša partija ne zalaže za učlanjenje u EU, bar je on to nekoliko puta istakao.

To su evropske integracije, da ne pričamo o tome da će Holandija tražiti od Srbije da Srbija prizna genocid u Srebrenici. Naravno, etničko čišćenje Albanaca sa KiM to će morati da bude jedan od prioriteta da bismo mi uopšte sa nekim bilateralno zatvorili naše probleme. Kako ćemo mi onda reagovati na to kada to dođe na dnevni red? To su posledice evropskih integracija.

Mi, naravno, ne samo što bi u aranžmanu sa Ruskom Federacijom mogli na dugi rok da ostvarimo vojnu bezbednost, mogli bismo i energetsku, kao i ekonomsku. Da ne pričamo šta možemo da izvezemo u Evropsku uniju da budemo tamo konkurentni na tom tržištu. Možemo samo da izvezemo radnu snagu, ništa drugo. To je suština i to treba, ukoliko nam je stalo do odbrane, da budu naši prioriteti, a ovako promene koje će biti, nažalost, ne suštinske neće nas dovesti do onoga o čemu svaki dan možemo da čujemo i od predstavnika Vlade i od predsednika Republike. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Krsto Janjušević.

Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, Srbija politiku vojne neutralnosti u velikoj meri crpi iz izvora koji se zove jaka namenska industrija. To je izvor koji postaje sve veći i snažniji, ali izvor koji je meta mnogih hijena i onih koji ga na sve načine pokušavaju zagaditi, otrovati. Poslednjih meseci smo svedoci takvih zbivanja.

Da li svi u okruženju vole što je Srbija vojno sve jača? Prosto da odgovorimo, ne vole. Da li svi u okruženju vole što je namenska industrija u Srbiji najjača na Balkanu? Ne vole. Ne vole ni sa vojnog aspekta, a ne vole ni sa ekonomskog aspekta, u onom delu gde su naše firme u namenskoj industriji konkurentne firmama u tim zemljama.

Da li vole neki pojedinci iz opozicije, posebno oni koji sebe nazivaju Savez za Srbiju, što je Srbija sve jača? Ne vole. Mi imamo nesreću da među njima imamo one koji su spremni na to i koji prihvataju da Srbija padne da bi pala vlast i koji nemaju politički program kojim bi oborili tu vlast, već su to pojednostavili sa time - neka padne Srbija da bi pala ova vlast.

Mi smo kao jednog od protagonista takve politike danas imali u Narodnoj skupštini, jedno od najbestidnijih konferencija za novinare možda u istoriji srpskog parlamenta. Danas je potpredsednica Đilasove Stranke slobode i pravde, Marinika Tepić izjednačila politike Đilasove Stranke slobode i pravde i politike Pacolijeve Alijanse za novo Kosovo. Danas je Marinika Tepić optužila Srbiju da kupuje povlačenje priznanja takozvanog Kosova. Tako nešto ekstremno nisam siguran čak ni da su izjavile ekstremne albanske partije. Danas je Marinika Tepić zaboravila da pita kako Ivan Todosijević, koji je dobio dve godine zato što je dao svoj stav o Račku, zaboravila je Marinika ovde da pita i šta je sa taksama na hranu za srpsku decu u južnoj srpskoj pokrajini. Zaboravila je da pita i o mnogim zločinima onih koji su pušteni u vreme sada njenih novih političkih pajtosa, ozloglašenih terorista.

Kako bi reagovala Marinika Tepić da je neko pita kako je sada Ivan Teodosijević, hoće li se boriti za Ivana Teodosijevića? Da li bi odgovorila onim grohotnim smehom kojim je Rada Trajković odgovorila kada su Kušnera pitali o „žutoj kući“? Da li je to taj smeh? Danas je pokazala da je politika Alijnse za novo Kosovo Bedžeta Pacolija i Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa jedno te isto.

Optužila je Marinika i predsednika Srbije, kaže da je odgovoran za to što nema razvoja vojne industrije Srbije. Hajde da to pogledamo na njenoj omiljenoj temi, na Krušiku. Godine 2013. 1.264 zaposlena, 2018. godine 3.231 zaposleni, 2013. godine prihod Krušika milijarda i 202 miliona dinara, 2018. godine prihod Krušika je 11 milijardi i 385 miliona dinara. Godine 2013. Krušik je u budžet Republike Srbije uplatio 222 miliona dinara, 2018. godine milijardu i 497 miliona dinara u budžet Republike Srbije, a to znači u nove kilometre puta, u nove škole, u nove bolnice.

Sa ovim izjavama i ovim ponašanjem, ovaj prihod su skratili za desetine miliona dolara. To oružje koje je trebalo da proda Krušik sada je prodao neko drugi i svoje banatske šore je zamenila sa bugarskim šorama igrajući ih na namenskoj industriji Srbije. Dakle, da li je to Vučić ili njena partija uništila 33.383 komada oruđa i oružja Vojske Srbije u periodu od 2003. do 2008. godine? Nismo imali lovačku avijaciju, leteo je samo Vuk Jeremić.

Posebno nam je svima, verujem, drago to što naša vojska, pored toga što ima bolje sisteme za odbranu i na nebu i na zemlji, stiče uslove i da ima veće plate, da ima bolju opremu, da ima povoljnije stanove koje pripadnici naše armije i bezbednosnih snaga mogu da sebi priušte. To su isti oni ljudi koji su živeli u jednom vremenu kada su prirodno očekivali od jedne vlasti da im pruži bolje uslove za život, a u slučaju vojske jedan vojnik je bolje uslove za život očekivao od predsednika koji kaže – šta će nam vojska. Jedan policajac je bolje uslove za život očekivao u vremenu kada mu Dragan Đilas kaže – boriću se da takvi kao ti ostanu bez posla, samo zato što je radio svoj posao. Koji je motiv i tog policajca i tog vojnika da se obračuna i sa kriminalom i sa teroristima, kada rođena država kaže ili da mu ne treba ili da će se boriti da takav ostane bez posla?

Jednostavno, najviše me raduje popravljanje uslova za život pripadnika bezbednosnih snaga. Njihov jedan dan, njihov odlazak, grubo rečeno, na posao, službu koju obavljaju je sasvim drugačiji od svih ostalih poziva. Oni se drugačije taj dan pozdrave i sa porodicom. Majke i sestre to nekako sakriju na svoj način, ali to je drugačije. To je poziv gde svaki dan izlažete svoj život, nešto najsvetije, nešto što najvrednije imate za ovu zemlju. Zato mi je najdraže kada upravo pripadnici bezbednosnih snaga popravljaju svoj status.

Da nije politike Aleksandra Vučića, 17. mart 2004. godine bi postao tradicija, izlet, lov na sve što je srpsko, na srpski živalj, na srpske svetinje. Možda bi nekad promenili mesec, ali krv bi ostala ista, srpske svetinje iste srpske. I danas Srbija više nije figura na međunarodnoj šahovskoj partiji, Srbija je zahvaljujući Aleksandru Vučiću postala šahista i to je velika razlika u odnosu na period ranije. Vidite kako očigledno stvari dolaze na svoje mesto, kako se Albanci sapliću sve više i više, a Srbija postaje sve jača i jača. Sve više kažu da ih je strah od agresivne srpske ekonomije.

Naša vojska je sve jača, a ruka Aleksandra Vučića uvek ispružena napred. Ljudi, dobrodošli ste da razvijamo ekonomiju. Hajdemo u bolju budućnost, ali zato zbog naše istorije, zbog svega što nam se izdešavalo, jako je važno što iza te ruke pomirenja stoji jaka država, jaka vojska, jaka ekonomija, e tad kad smo u svakom segmentu jaki, tad možemo mirno da spavamo.

Pomenuli ste srpsku vojsku kroz istoriju, a ja ću završiti sa nekim citatima o našoj vojsci. Francuski istoričar Ernest Deni je rekao: „Srpski uspesi se objašnjavaju naučnom nadmoćnošću njihovih viših oficira i moralnom vrednoćom njihovih vojnika“.

Norveški pukovnik Karsten Angel, učesnik napada na Srbiju u Prvom svetskom ratu je rekao: „Došli smo sa malo poštovanja za njih, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod miran samopouzdan, rodoljubiv, našli smo najbolje vojnike na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljne da žrtvuju život za zemlju i nacionalnu ideju“.

Franc Tirfalder: „Mnogo puta su mi učesnici u tamošnjem ratu saopštili koliko su ih duboko dirnuli hrabrost Srba, njihovo viteško ponašanje prema pobednicima i prema pobeđenima, njihova izdržljivost i vojničko držanje“.

Boris Tadić – šta će nam vojska? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Đokić. Izvolite.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani gospodine generale, poštovani oficiri, poštovani narodni poslanici, u ovim kasnim satima, evo, sada je 21 sat i 46 minuta, nadam se da vam je koncentracija i dalje na dovoljno visokom nivou da ćete propratiti i ovu moju diskusiju, a ja ću gledati da budem kratak, jer pravo da vam kažem malo sam se i umorio.

Danas kada razmatramo predloge strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije i strategije odbrane Republike Srbije želim na početku, pre nego što pređem na one dve glavne stvari o kojima ću govoriti, da kažem sledeće – da je veoma važno i veoma bitno da se na pripremi ova dva dokumenta radi još od novembra 2016. godine, kada je formirana interresorna posebna radna grupa u čiji sastav su ušli predstavnici Ministarstva odbrane, Generalni sekretarijat predsednika Republike Srbije, Bezbednosno-informativna agencija, Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu podataka, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, predstavnici još sedam ministarstava, tu su Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, Ministarstvo pravde, Ministarstvo finansija, Ministarstvo privrede, Ministarstvo za evropske integracije.

Ovo je veoma bitno da znamo kako bismo shvatili da su predloge ovih strategija radili veoma ozbiljni ljudi, veoma ozbiljna radna grupa, koja je svakako sagledala kompletno objektivnu situaciju u kojoj se Republika Srbija nalazi. Sa stanovništva strategijskog okruženja posebna radna grupa je izvršila procenu izazova rizika, pretnji i bezbednosti Republike Srbije, o čemu ću još nešto reći. Formulisani su nacionalni i odbrambeni interesi, formulisana je i politika nacionalne bezbednosti i odbrane, definisani su sistemi nacionalne bezbednosti i odbrane i definisana su ključna opredeljenja, kao što je vojna neutralnost, o čemu ću takođe još nešto reći, sveobuhvatni pristup bezbednosti, očuvanje AP Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, briga o srpskom narodu van granica Republike Srbije, što je veoma, veoma značajno, opredeljenje za pristupanje EU itd.

E sada, vratiću se na prvu od dve stvari koje želim da naglasim, vratiću se na procenu izazova, rizika i pretnji bezbednosti Republike Srbije, zato što smatram da je pored svih stvari koje ste ovde naveli u Predlogu strategije, i ovde sad molim za malo pažnje, mora se ozbiljno uzeti u obzir još nešto čega nema u Predlogu zakona, ja verujem da ste i o tome razmišljali, kao izazov, rizik i pretnju, mislim pre svega na namerno organizovanje i podstrekivanje na nasilne proteste, demonstracije, blokade institucija i ustanova, širenje nemira, nereda i haosa u cilju destabilizacije društva, neoružanih i oružanih sukoba ili u cilju vaninstitucionalne promene vlasti.

Svedoci smo da nam se godinu dana unazad na ulicama gradova događaju demonstracije, uglavnom mirne, ali bilo je i nasilnih. Takve situacije, takvi ambijenti i takva okruženja mogu se i te kako zloupotrebiti i iskoristiti od strane naših neprijatelja i da se preko ubačenih elemenata koji mogu izazvati i incidente sa žrtvama izazove haos, izazovu neredi, izazovu žrtve, koji kasnije mogu prerasti, proširiti se i ne biti više pod kontrolom. Pre svega sam mislio na, recimo, upad motornim testerama u Javni servis RTS, mislim na onu opsadu Predsedništva, zgrade u kojoj je predsednik Republike Srbije, mislim o pokušaju upada u Narodnu skupštinu Republike Srbije skoro, pre neki dan, od strane nekih grupa predvođenih opozicionim liderima, tj. liderima tzv. Saveza za Srbiju. Sve te situacije su mogle da se iskoriste da neki naši potencijalni neprijatelji podmetnu neki incident, da nam ubace nekog pojedinca, grupu itd. da pripuca. U tom haosu, kada padne prva žrtva, teško je kontrolisati šta će se dalje događati.

Svaka čast predsedniku Aleksandru Vučiću, svaka čast na njegovoj smirenosti i mudrosti, na njegovom savetu da budemo mirni i da ne reagujemo u takvim situacijama. Ali oni koji protestuju, koji koriste nasilje za ostvarenje svojih ciljeva moraju biti svesni da i na drugoj strani ima onih koji nisu njihovi istomišljenici. Zar treba da dođe do sukoba između jedne i druge strane? Dokle će moći čak i predsednik Republike svojim autoritetom da zaustavi onu drugu stranu, da ne bude isprovocirana, tj. iz revolta da učini nešto što nije u redu.

Neprijatelj može organizovati i ubaciti nekoga ko će namerno izazvati prvi sukob, sa ozbiljnim posledicama, koji se može raširiti i prerasti u ozbiljne sukobe sa žrtvama, koji se ne mogu kontrolisati i koje je teško zaustaviti. Da li je potrebno da podsećam na sve one obojene revolucije i kako su se one događale širom sveta? Prvo je bilo mirno, a onda negde neko zapuca, negde neko bude ranjen, negde neko pogine, pa drugi, pa treći itd, počinje da se širi i više nije pod kontrolom. Ovaj izazov, ovaj rizik, ovu pretnju nadam se da ste uzeli u obzir.

Druga stvar o kojoj sam hteo da nešto kažem je, a vidim da su mnogi govornici govorili pre mene, nešto što se tiče našeg ključnog opredeljenja, a to je vojna neutralnost. Ona je u potpunosti u skladu sa našom spoljnom politikom, našom okrenutošću podjednako ka istoku i zapadu, sa našim opredeljenjem da razvijamo prijateljske odnose i sa SAD i sa Ruskom Federacijom i sa Kinom i sa EU i sa NATO, ali i sa ODKB, podjednako.

Druga stvar o kojoj sam hteo da nešto kažem je, a vidim da su mnogi govornici govorili pre mene, je nešto što se tiče našeg ključnog opredeljenja, a to je vojna neutralnost. Ona je u potpunosti u skladu sa našom spoljnom politikom, našom okrenutošću podjednako ka istoku i zapadu, sa našim opredeljenjem da razvijamo prijateljske odnose i sa SAD i Ruskom Federacijom i sa Kinom i sa EU i sa NAT, ali i sa ODKB, podjednako.

Mi time pokazujemo u stvari naše opredeljenje da želimo mir. To je najbolja politika koju u ovom momentu možemo da vodimo, nema bolje definitivno. Svako drugo opredeljenje na jednu stranu izazvalo bi onu drugu stranu protiv nas. Vojna neutralnost je za Republiku Srbiju najbolje i najbezbednije rešenje koje nam omogućava saradnju sa svima. Istovremeno ne izaziva jednu stranu da nas optužuje da smo se priklonili onoj drugoj ili nekoj drugoj i ne dovodi nas u situaciju da zbog tuđih interesa, interesa drugih članica tih vojnih saveza od svih prijatelja pravimo neprijatelje.

Čini mi se da je neko, neka država članica EU celoj EU nametnula strah od Rusije iz svojih nekih interesa, pa sada čitava EU u Ruskoj Federaciji vidi najvećeg potencijalnog neprijatelja. Ne smemo dozvoliti, zato je i dobro što smo vojno neutralni da interesi pojedinih zemalja nam nametnu da od svojih prijatelja stvorimo neprijatelje. Vojna neutralnost uvek, ali pazite sada, dokle? Samo do eventualnoj oružanog ugrožavanja bezbednosti Republike Srbije od strane nekog vojnog saveza tj. sve do eventualnog proglašenja ratnog stanja. Od tog momenta nema više vojne neutralnosti.

To naše opredeljenje je moglo da važi do tada, a od tada od tog eventualnog momenta, daj bože da se nikada ne ponovi, ne sme nas ništa ograničavati od stvaranja novih vojnih saveza, ulaska u vojne saveze sa prijateljskim zemljama, sa našim saveznicima, državama, pa i vojnim savezima ne sme nas ništa u tome ograničiti pa ni ovakvo opredeljenje u miru. Znači opredeljeni smo za vojnu neutralnost dok se ne daj bože dogodi rat. U ratu, tražićemo svakako vojne saveznike. Zamislimo da nas par zemalja, evo ovde iz okruženja sa Balkana napadne. Hoćemo li se stvarno isključivo sami braniti, rekao sam par zemalja, to može da bude i više, ili ćemo u takvoj situaciji u ratu potražiti svog saveznika?

U svakom slučaju ovi predlozi Strategija nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane su izuzetno, izuzetno kvalitetni dokumenti, daleko bolji nego što su bili do sada, sažetiji, koncizniji i kvalitetniji, jasniji i svakako ću, bez obzira na ovo što sam izneo kao svoje mišljenje, svakako ću glasati za njih.

Ja bih samo želeo gospodine ministre, samo bih želeo jedno malo pitanje da vam postavim. Da li ste potpuno sigurno, kao ministar odbrane, da recimo Boška Obradovića ne plaća niko sa strane da nas provocira, da izaziva eventualne sukobe i nerede? Verujem da niste. Spomenuo sam njega, ima još sličnih. Znači, možda su plaćeni da rade to. Možda nisu plaćeni, možda to i ne znaju svi oni koji učestvuju u tome, ali dovoljno je da jedan bude potkupljen. Još jednom ponavljam izvrsni su vam predlozi strategija i svakako ću glasati za njih. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema nikoga prijavljenog za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog jedinstvenog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničke grupe ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Zahvaljujem.

Nije mnogo ostalo vremena, nije ni nas mnogo ostalo. Ovo će ionako u nekom snimku biti oko dva, tri noću, tako da ne postoji velika opasnost da ćemo uznemiriti javnost ili narušiti odnos snaga na političkoj sceni.

Hteo sam samo, pošto danas, večeras, kada je to bilo konstruktivno, nisam insistirao na odgovorima, odnosno na replikama sa gospodinom Vulinom, samo sam hteo jednu stvar, da još raščistimo ili da skrenem pažnju.

Dakle, što je bilo za pohvaliti, pohvalio sam, ne mogu sada da trošim ponovo sekunde na to. Mislim da ovde ima dobrih elemenata u ovim nacrtima strategija, ali kada je reč o primeni, o konkretnoj praksi aktuelne vlasti tu, na žalost, ne mogu da delim taj entuzijazam i to oduševljenje i to zadovoljstvo koje vi, gospodine ministre pokazujete, i mislim da nam je primer KiM upravo pokazatelj pogrešnog pristupa, možda naivnosti, neću uvek da polazim od teorije zavere, možda kažem naivnog očekivanja, da će neko uvažiti dobru volju i žrtvu ili već ono kako ćemo kvalifikovati i klasifikovati ono što se dogodilo potpisivanjem Briselskog sporazuma.

Vrlo konkretno i kratko. Na žalost, gospodine ministre, ja ne mogu reći i deliti vaše mišljenje, citiram „da naše pozicije na Kosovu su čvrste“. Naravno da se plaća naše školstvo, naše zdravstvo, još uvek to država finansira, ali mnoge ingerencije su naše tamo, odnosno na severu KiM ukinute, upravo kao posledica Briselskog sporazuma.

Dakle, nisu nam čvrste. Nisu bile sjajne ni pre, ali nažalost poslednjih šest, sedam godina se te pozicije još pogoršale, pa ne bi se moglo dogoditi, da gospodina Đurića koji je u rangu ministra ove Vlade, visokog službenika ove države kao kriminalca poslednjeg hapse u Severnoj Mitrovici i vuku kao ratni plen tamo po Prištini i slikaju se, lupaju selfije sa njim. To je naša kolektivna bruka i sramota gospodine ministre. To se nije događalo za vreme onih, one loše i zle i tako dalje vlasti koju smo više manje zajednički sa razlogom kritikovali.

Dakle, neke stvari su se upravo pogoršale i nije tačno i to je poslednje što hoću da kažem, nije tačno da smo 2000. godine mogli mnogo, 2004. godine takođe, 2008. godine isto mnogo a 2012. godine teško. Mislim da se geopolitička situacija u svetu menja, menja na bolje i tom smislu je teže bilo 2000. i 2004. godine nego 2012. godine i 2018. godine. Možda se previše učinili, previše popustili, možda je trebalo sačekati ovu promenu geopolitičke situacije u svetu ne da bi se ratovalo već samo da bi se zadržalo ono što je naše ili barem u onoj meri u kojoj se može zadržati ne rizikujući sa životima i sudbinama ljudi. Hvala.

Reč ima ministar, gospodin Vulin.