Hvala, predsedavajući.
Posle ove ozbiljne istorijske retrospektive od strane kolege Martinovića koja može poslužiti svakako za analizu stanja današnjeg i donošenja nekih boljih odluka i dobrih odluka u budućnosti, ja ću se vratiti na ovaj član 1.
Mislim da član 1. sam po sebi simbolički pokazuje sve ono što je u proteklim godinama rađeno u ministarstvu. Ako dobro pogledamo član 1, on pre svega govori o povratku tradicije kroz vraćanje nekih starih, odnosno ranijih oficirskih zvanja u Vojsci Srbije, doprinosi kadrovskom kvalitetu u Vojsci Srbije i kao treće, doprinosi motivaciji svakog pripadnika Vojske Srbije kroz davanje nekakvog pozitivnog motivacionog faktora. Daje mogućnost za jedno ozbiljno karijerno napredovanje u hijerarhiji vojske.
Nije li samo po sebi to sve ono što je rađeno u prethodnim godinama kada je u pitanju Vojska Srbije? Nismo li mi, zajedno sa Vladom Republike Srbije, radili sve ove tri stvari? Nismo li ozbiljno podizali, nismo li ozbiljno vraćali te tradicije? Evo, poslednji primer kroz vraćanje imena slavnih brigada - 63. padobranske i 72. specijalne. Nismo li radili na povećanju kvaliteta same vojske, pre svega kroz kupovinu modernog naoružanja i opremanja vojske i nismo li mi svi zajedno, sa Vladom i predsednikom, podizali moral, vraćali motiv pripadnicima Vojske Srbije i vraćali njihovo poverenje građana u instituciju Vojske?
Od svega ovoga, verujte mi, ovo treće je svakako bilo i najteže. Vratićemo tradiciju donošenjem nekih ozbiljnih odluka, izvršenjem naređenja vrhovnog komandanta, to smo radili, to radimo, vidimo. Opremićemo vojsku, kupićemo neko novo moderno naoružanje, tako što ćemo voditi ozbiljnu fiskalnu i monetarnu politiku, pa ćemo nekakav novac ili uštedeti ili zaraditi i od tog novca ćemo moći da kupimo novo oružje. To radimo od 2014. godine i evo, rezultati se sad već ozbiljno vide.
Međutim, posao vraćanja morala i motiva i poverenja u vojsku je vraški težak posao. Taj posao je prvi put ozbiljno započet prvim postdosovskim ministrom odbrane, današnjim predsednikom Srbije i vrhovnim komandantom, Aleksandrom Vučićem. Kasnije se to nastavilo. Evo, ministre Vulin, stiglo je do vaših dana i vi na tom putu istrajavate i mi vas u tom poslu svakako podržavamo.
Međutim, sve ono što radite u sistemu odbrane i u Vojsci Srbije, ne prolazi neopaženo. To su uspesi, a uspehe vam neprijatelji i protivnici neće oprostiti. Pogledajte samo kako poslednjih dana orkestrirano dok mi raspravljamo i o Zakonu o vojsci, i o ovim važnim strategijama kojima se trasira put Srbije, onaj glavni politički i odbrambeni u budućnosti, kako traju napadi političara iz Sarajeva istovremeno, naših neprijatelja i protivnika iz Prištine, u istom momentu dešavaju se pritisci u Podgorici, ali možda i ono što je najbolnije, za sve to vreme sinhronizovano traje napad Marinike Tepić. Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Boška Obradovića, na politiku države.
Verujte mi, to nije slučajno, to je itekako sinhronizovan i planiran napad. I planiran pritisak i na vojsku i na državu. S tim, da vam pravo kažem, neću da verujem da su nam u Podgorici, još ne uvek, protivnici. S tim u vezi, a obzirom na današnja dešavanja u Podgorici iako ću još jednom da ponovim molbe da donosioci odluka u Podgorici još jednom razmisle, da ne unose zlu krv među braću i komšije, prvenstveno svoje, da apelujem na poslanike u crnogorskom parlamentu, posebno na one poslanike koji dolaze iz reda nacionalnih manjina, jer je ovo prilika da se pokažu kao most i doprinesu, da kažem, postizanju kakvog-takvog sporazuma sa srpskim političkim predstavnicima i SPC.
Međutim, nama to jedino danas ostaje, da apelujemo, molimo, urgiramo, jer kada je trebalo delovati te 2006. godine, tada niko nije delovao. Tada su ljudi iz današnjeg Saveza za Srbiju bili zauzeti drugim stvarima. Bili su zauzeti brojanjem novca od pljačkaških privatizacija, brojanjem novca, a ako hoćete uništavanja i pljačkanja Vojske Srbije, brojanjem novca od „Lutrije Srbije“. Ništa drugo ih u to doba nije zanimalo, to je bio jedini posao kojim su se bavili.
Kada uzmemo u obzir sve okolnosti, šta se dešavalo, dobro da se i opština Stari Grad u Beogradu nije otcepila, pa da danas moramo da zasedamo u Zemunu, Subotici, Pančevu ili negde drugo. Još treba da budemo sretni.
Ali, bilo kako bilo, mi ćemo, skupa sa predsednikom i vama iz Vlade Republike Srbije, u svakom slučaju nastaviti da radimo i na poboljšanju uslova za život i građana Srbije, ali i naših sunarodnika i državljana i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori. Toliko i hvala vam.