Zahvaljujem.
Reč ima ministar Vulin.
Izvolite.

Zahvaljujem se.
Znate, setićete se kako su se slatko Jeremić i Roćen smejali Srbiji i kako su joj psovali majku, kako su se radovali, šta su joj radili i gde su je doveli. Znate, ja sam bio i na listama crnogorskog rukovodstva da ne bi trebalo da ulazim u Crnu Goru. Mora da je to zbog tih dobrih odnosa sa crnogorskom vlašću i što propuštamo da im kažemo šta rade i što propuštamo da reagujemo kada nešto rade.
Nije baš tako. Znate vrlo dobro da nije bilo nijedne njihove aktivnosti za koju smo smatrali da nije u interesu srpskog naroda, da to nismo glasno i jasno osudili, da nismo reagovali, da nismo uradili ono što je do nas.
Ne govore se baš sve stvari koje se rade u odnosima između država. Nekad se negde ne ode, nekad se negde baš ode zato što hoćete da stavite do znanja kako se šta radi. Nekada se i u ekonomiji osete različiti politički potezi, ali ne pravite od toga predstavu. Ne pravite od toga cirkus, pozorište, nego uradite i delujete. Nekada napravite i srpsku kuću i date jedno četiri miliona evra, pa vi sada vidite da li je to pomoglo nešto Srbima ili nije pomoglo. Siguran sam da je nešto dobro i doprinelo i nešto dobro uradilo.
Onda, saberete sve srpske partije oko sebe, da dođu u maticu, da dođu u Beograd, da dođu oko svog predsednika Aleksandra Vučića, a oni kada nema te centrifuge, kada nema tog što ih okuplja, umeju i da se posvađaju i da naprave pogrešan potez koji više odgovara onima koji su protiv Srba, pa se i tako reaguje. Pa se i tako vodi državna politika, pa saberete sve Srbe oko sebe kada god se obeležava bilo kakva i tuga i radost, pa pokažete gde i u kom pravcu ide jedna politika. Onda vidite kako se ponaša Aleksandar Vučić, pa onda vidite da ga prihvataju i prijatelji i neprijatelji za onog ko govori u ime svih Srba, gde god da su. Tako vidite jednu promenjenu Srbiju i vidite kako se ti odnosi menjaju.
Ne radi ovo Milo Đukanović zato što misli da će time dobiti, ne znam, nove glasove, neće. On vrlo dobro zna šta radi svom narodu. Ovo radi da bi sebe učinio vrednim borbe protiv Srbije i da dobije podršku svih onih koji su protiv Srbije i da kažu – evo ga, bori se, evo provocira Srbiju, evo zato ga treba podržati. To radi Milo Đukanović sada.
Da li smo propustili to da kažemo? Kao što vidite nismo, kao što čujete nismo i kao što znate, borićemo se da Srbe okupimo, ujedinimo i da im pomognemo da se politički artikulišu, da budu dovoljno snažni da mogu da se izbore sa ovim zlom.
Da li će država Srbija o ovom govoriti na svakom međunarodnom forumu, gde god može? Hoće. Da li će govoriti gde god se govori o ljudskim pravima, o verskim pravima, o nacionalnim pravima? Hoće. Da li će to pitanje postaviti svaki put kad vidi predstavnika Crne Gore? Hoće. Da li će insistirati na tome? Hoće. Da li će učiniti sve što je u njenoj moći? Pa, naravno, da hoće. Da li to oseća crnogorska vlast? Pa, oseća.
Reći ću vam sada ono što svi znamo, ali ajde da to kažemo pred građanima Srbije. U ovom trenutku, ako nije završen sastanak, ja zaista ne znam, mitropolit Amfilohije Radović se nalazi na razgovorima sa predsednikom crnogorske Vlade, ako u međuvremenu nisu završili. Na nama je da čujemo šta su dogovorili, šta su uradili, pa da vidimo kakav će stav srpska država zauzeti i prema tome. Srpska država će poštovati svoju crkvu, slušaćemo šta crkva ima da kaže, slušaćemo šta kaže patrijarh Irinej. Nisam ja veći pravoslavac od patrijarha Irineja. On će mi reći šta treba da radim i šta očekuje od moje države i moja država će mu svakako pomoći i biće tu.
Dakle, nemojte, molim vas, ni na koji način da bilo ko ovde pomisli, ja nemam nikakvu ljutnju na vašu reakciju, vi imate pravo to da kažete. Sve je bolje nego da se ponašate kao Đilas, da se ponašate kao Šolak, kao Mišković, kao Marinika Tepić, koji rade protiv svoje zemlje i tajno i javno, sve je bolje od toga i ja se zahvaljujem svakom ko dođe u ovaj parlament i kaže šta ima da kaže, ovde pred građanima Srbije, a ne protiv svoje Srbije. Dakle, sve je bolje nego Đilas i njegova službenica Marinika Tepić, koja sprovodi ono što on kaže. Mi ćemo uraditi sve što je u našoj moći i bićemo pažljivi i strpljivi, ali ne pažljivi i strpljivi u smislu da čekamo da ne reagujemo, već pažljivi i strpljivi da uradimo ono što neće smetati srpskom narodu.
Znate, ja slušam mitropolita Amfilohija koji izađe i nekad neodmereno kaže štošta funkcionerima Srbije, šteta što taj gnev nekada nije usmeravao prema Milu Đukanoviću, šteta. Da je ranije to radio možda bi bilo drugačije, ali morate da cenite državničku reakciju Aleksandra Vučića koji nije hteo da odgovara na to i nije hteo da napravi sukob, nije hteo da napravi svađu, a za malo se napravila svađa. Mogla je da se napravi unutar nas, između nas. Dakle, ovo je ozbiljna i promišljena država koja vodi računa, koja zna šta treba da radi.
Pominjali ste ovde i Kosovo. Nećemo da bežimo od teme Kosova, nećemo da bežimo od onoga što se dešava na prostoru KiM. Kada je građanin Srbije, kada je srpska vlast odlučila da se UNMIK umanji i skoro pomeri sa prostora KiM, kada je srpska vlast uvela Euleks na prostor KiM, kao pravnu i kao naoružanu silu, kada je srpska vlast odlučila da skloni sa prostora KiM Rusiju, Kinu i ostale zemlje nepriznavače, a uvela Euleks i EU, kada je pomerila Kejfor da bude tek, oni kažu – treći odgovarač, da tako prevedemo, kada je uvela Kejfor koji reaguje tek nakon kosovske policije na bilo šta da se desi, pa onda Euleks, pa tek onda Kejfor, onda vi više nemate izbora, nego morate da uđete u tu borbu i morate bar u kosovsku policiju da uvedete Srbe.
Onda morate bar tu da pokušate da ubacite Srbe, da ne prelaze Šiptari i hapse na sever, da oni ne komanduju regionom sever, bar toliko da uradite. Kad su vam očistili pre toga i Kejfor i UNMIK, kad su vam sklonili sve što je moglo da čuva Srbe na prostoru KiM, da su sačuvali UNMIK i Kejfor u punom kapacitetu, mogli ste drugačije da pregovarate, ali oni su uklonili Euleks i vi ste imali samo jedan izbor, da se pravite da se ništa nije promenilo ili da počnete da se borite. Šta da radite? Otiđite sad u Kosovsku Mitrovicu i razgovarajte sa ljudima da li bi više voleli da su im kosovski policajci koji se tamo nalaze pa se nalaze, nismo ih mi doveli, da su to Šiptari ili da su njihove komšije Srbi. Šta da rade? Da se prave da to nije važno, pa važno je, onome ko živi u Kosovskoj Mitrovici, to je strašno važno i strašno mu je važno da to bude njegov komšija.
Uz sva izvrgavanja, uz sve laži Šiptara, uz sve pokušaje ROSU-a, sve njihove upade, sve sukobe koje imamo sa njima i koje ćemo tek imati, ali šta drugo da radite? Da se čekalo i da se ništa nije uradilo, imali biste samo neprekidne kolone Srba sa Kosova koji napuštaju KiM i ništa više. Ovako su osetili svoju državu, tu je, bori se.
Da li vi mislite da je neko srećan zbog Briselskog sporazuma? Da li mislite da nikog nije boleo i ne boli stomak svaki put kad pomislite na Briselski sporazum? Da li mislite da je neko od nas slavlje pravio? Pa, nismo mi pravili slavlje sa Briselskim sporazumom, bili tužni, bolelo, muka, ali moraš to da uradiš zbog svog naroda, jer šta da uradiš drugo, da ga bar tako zadržiš, da ga tako nekako sačuvaš.
Aleksandar Vučić, ja sam bio sa njim, je posle Briselskog sporazuma, dan, otišao u Skupštinu Kosovske Mitrovice i razgovarao sa svim odbornicima. Možete zamisliti kako je bilo, koliko je bolelo, možete zamisliti te emocije, možete zamisliti bes, gnev, zbunjenost, pa su razumeli, pa niko nije otišao, pa su svi ostali na prostoru Kosova i Metohije. Ovde imate poslanike sa prostora KiM, oni najbolje znaju. Da li biste doktore, više voleli da imate komšiju policajca, makar i kosovskog policajca tako kako je napravljen, kroz region sever, ili da vam bude Šiptar iz južne Mitrovice? Kako drugačije?
Tako se izborilo i teško, i sada je teško i sada je muka. Mi smo Srbi, ovde govorimo istinu pred srpskom državom, pred srpskom nacijom, ne trijumfujemo, ne radujemo se, nema slavlja, nego muka i teško, ali ima to da radiš, ima to da radiš za svoju zemlju i svoj narod, ne menjamo kravate kao neki drugi što na jezerima nekim menjaju kravate, ne radimo to. Teško je, znamo koliko je teško i znamo kolika je muka i Srbi na Kosovu znaju kolika je muka, ali znaju šta mora, znaju da moraš to da uradiš. Izvukli su ti ono jedino što si imao, imao si Kjfor, imao si UNMIK, izvukli su ti, nema. Kejfor sada kada pozovete, oni kažu - obratite se Euleksu, a Euleks kaže - obratite se kosovskoj policiji. Nema, neće, neće da reaguju. Onda, ako je već tako, a znaš da je tako, onda bar zadrži nešto Srba, zadrži ih tu i dokle god zadržimo Srbe da žive na prostoru KiM, dokle god kontrolišemo institucije na severu KiM, mi smo tu i država Srbija je tu i ne može bez nas.
Da može bez nas, pa vi mislite da ne bi završili do sada? Šta, vole da pregovaraju sa nama? Mnogo im se sviđa što moraju da slušaju šta Srbi hoće, šta Srbi žele i šta Srbi misle? Nego, mora zato što smo zadržali Srbe, zato što smo ih zadržali u institucijama, zato što ne mogu bez nas. Koliko su vrištali, koliko su pretili kada su gradonačelnici severa podneli ostavke i povukli se iz tih institucija? Koliko je međunarodna zajednica vršila pritiske na njih da se vrate? Koliko je vršila pritisak na organe Republike Srbije? Ne može bez Srba, ne može, ali smo ih zadržali i moramo ih zadržati. Sva naša borba je da zadržimo Srbe na prostoru KiM. Dok je njih, dotle je i Srbije, sve ostalo je prazna priča i možemo da govorimo, da hvalimo jedni druge kakvi smo junaci, ali samo zadržati Srbe na prostoru KiM, to je borba, to je jedina borba i biti sa njima. Aleksandar Vučić je bio sa njima kad god je bilo teško i najteže i u lice je govorio ono što je bila najveća muka.
Koliko puta su drugi odlazili pred njih, ali u teškim trenucima. Ne kad dođete pred izbore i kažete - ne brinite, sve je u radu, samo što se niste vratili u državno pravni poredak, to je gotovo, samo izglasajte, nego dođeš i kažeš koliko boli, dođeš i kažeš šta je istina, dođeš i kažeš - biću tu, dođeš i kažeš - neće se ponoviti martovski pogrom.
Podigneš vojsku, izvedeš vojsku po privi put od 1999. godine, podigneš vojsku, zbog koje čitav svet skoči na vojsku Srbije i na vrhovnog komandanta vojske Srbije, da traži od njega da se prekine. Pa, izbaci ambasadora jedne velike moćne države, naš predsednik kaže, nećeš mi ti govoriti gde ću da pustim žandarmeriju i gde ću da pustim vojsku. Pa, to se nije desilo do 1999. godine.
Zbog takvog pristupa je prestao napad na sever Kosova. Zbog takvog pristupa su se povukli sa Gazivoda, zbog takvog pristupa, jer nekada pokažete čvrstinu, vojničku čvrstinu, nekada pregovarate. Uvek pregovarate, ali iza sebe imate moćnu državu, iza sebe imate snažnu vojsku, iza sebe imate narod koji vas razume, narod koji zna šta hoće.
Pa, nije se to dešavalo, kamo sreće da se to desilo 2004. godine, da se bar jedna jedinica pomerila, da se jedna jedina jedinica spustila, 2008. godine da je bar neko osetio potrebu da podigne borbenu gotovost vojske. Niko ništa, vojska se čudila, pitala, zbunjena, besna zašta nas hranite, ako ne za to. Niko ih pitao nije, niko reč nije rekao, niko naređenje, ni jedno, nije poslao.
Sada smo pokazali i pažljivo su merili reakciju naše vojske, i prijatelji i neprijatelji, koliko brzo ćemo se okupiti, na koje pravce ćemo izaći, hoće li se svi odazvati, hoćemo li stići opremljeni, naoružani, ili ćemo se dovoziti autobusima. Kada su videli da se stvorila borbena, delatna vojska, onda su počeli da razmišljaju drugačije. Onda su počele da padaju tenzije, onda se i KFOR javio, onda su se svi javili i rekli, hajde da smirimo tenzije, što bi rekla EU, da se obe strane uzdrže od zapaljivih izjava. E, tako je bilo.
Dakle, sve je to država i država tako postupa, država koristi sve svoje mehanizme, država ne odgovara na ono što bi prvo bilo, pa najlakše bi sada bilo predsedniku Vučiću da kaže, prekidam sve diplomatske odnose sa Crnom Gorom, gotovo, ne treba, kakva Crna Gora. Dva dana kasnije, Srbi iz Crne Gore će da dođu da pitaju, pa kako da prelazimo granice, kako da dobijemo pasoše, kako da se školujemo u Beogradu, kada imate sporan sporazum između Srbije i Crne Gore, po kojoj se naša deca, srpske nacionalnosti, iz Crne Gore, školuju besplatno, kako da se lečimo ako ne funkcionišu sporazumi između naših sistema osiguranja? Šta da radimo sa srpskom imovinom, koja se nalazi u Crnoj Gori?
Najlakše bi bilo reći ovo, što sada svi osećamo i besni smo, i ljudi smo i gadi mi se to što vidim u Crnoj Gori, da moj narod mora da dokazuje da je Ostroški manastir njegov. Pa, kome pripada? Gadi mi se, ali šta da uradimo, da prekinemo diplomatski odnose? Da sada odmah prekinemo diplomatske odnose, pa da nam Ostrog bude još dalji? Pa, da nam Srbi u Crnoj Gori budu još dalji? Šta da uradimo drugo?
Pametno, korak po korak, ovo ima svoju cenu i ostaviće trag u našim odnosima, ali neće ostaviti trag na životu Srba u Crnoj Gori. Neće na njih ostaviti trag. Na sve drugo može i mora i treba. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima gospođa Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista imam najpre potrebu da zahvalim najvećem broju poslanika, što funkciju nadzora i kroz ovu formu poslaničkih pitanja, poslednjeg četvrtka u mesecu, obavljaju na način, u skladu sa jačanjem sistema vlasti.

Zakonodavnoj vlasti, naši građani ne pridaju onaj značaj koji treba, između ostalog zbog nerazumevanja ili ne htenja pojedinaca, da svoj posao rade, u skladu sa aktima, koja regulišu ponašanje poslanika.

Meni se nekako čini da kod postavljanja poslaničkih pitanja Vladi, mada se u ovom domu, od pojedinih predstavnika opozicije i onih koji ne podržavaju vlast, češće čuju pitanja predsedniku države, a zapravo pitanja treba postavljati nama, koji sedimo ovde, ministrima, predsednici Vlade i nekako mi se čini da odgovori na ova pitanja su prilika da se podsetimo da postoji, pošto su očigledno sugestije poslanika o tome da diplomatske aktivnosti, na najvišem nivou Srbije, nisu u skladu sa očekivanjem pojedinaca, posebno u ovom trenutku, kada su odnosi između Crne Gore i Srbije vrlo delikatni, upravo zbog statusa SPC. Dakle, meni se nekako čini da pojedini poslanici po malo zaboravljaju na činjenicu da postoji parlamentarna diplomatija.

Parlamentarna diplomatija bi morala biti komplementarna, diplomatiji države. Dakle, onoj spoljnoj politici koju vodi predsednik države, koju vodi Vlada Republike Srbije, o kojoj su moje kolege, ministri, pre svega predsednica Ana Brnabić, dosta govorili.

Da li treba brzopleto reagovati? Da li treba pred javnosti izneti, baš svaki korak koji se radi u spoljno političkim aktivnostima? Da li treba praviti afere u vezi sa ugledom spoljno političkih aktivnosti i zatvarati vrata pred svetom? To je ste pitanje na koje ovaj dom treba da da odgovor.

Oni pojedinci, koji postavljaju ta pitanja, a ja sam svesna da sam danas došla kao ministar da budem pitana, ali prosto imam obavezu jer sam dugo sedela u poslaničkim klupama i najduže sam zapravo radila u državi na tim poslovima, i imam potrebu možda da ih podsetim, da treba da se pitaju, a šta su oni kroz parlamentarnu diplomatiju lično uradili, jer ima takvih mogućnosti, i može biti da je komplementarnost zvanične i parlamentarne diplomatije, najbolji ključ da ugled zemlje bude na višem nivou, i da delikatna pitanja kao što smo sada pred takvim pitanjima, budu rešavana na mnogo mudriji način nego što bi oni to želeli.

Da postoji iskrena želja da se na ovaj način pristupi pitanju SPC i da određena podrška, onda je najverovatnije da bi formulacije pitanja, bar onih koji dobro znaju zašto to pitaju, bila sasvim drugačija. Zahvaljujem.

Reč ima gospođa Ana Brnabić.

Ja ću jako kratko, kolege su sve rekle. Pitala bih vas, kada kažete uz sve mane koje je prethodna vlast imala, imali su makar jasan stav, kada su imali jasan stav, 2004. godine, kada je bio pogrom, pa Srbija nije uradila ništa, a tada je to bila u punom kapacitetu teritorija nad kojom smo mi imali, mogli da imamo moć, snagu. Nije bila proglašena nezavisnost, ili da su bilo šta uradili 2004. godine, dok su goreli srpski manastiri i crkve. Ne sećam se da je nešto bilo. Spalili su džamije u Beograd. Dobro, jasan stav.
Ili 2006. godine, sa Crnom Gorom, 2008. godine kada je proglašena nezavisnost Kosova, kakav jasan stav su imali i oko čega?
Šta je najjasniji stav koje su imali prethodne vlasti? Najjasniji stav koje su prethodne vlasti imale i koje najbolje govore o tome, kakva je ta vlast bila, koliko otvorena, iskrena poštena, je pokazan u depeši „vikiliksa“, koja kaže da je Vuk Jeremić, američkom ambasadoru Manteru nedvosmileno rekao da je Srbija za članstvo u NATO. Pričali su jedno građanima, a drugo ambasadorima.
I vi kažete da postoji jasan stav prema nečemu, bilo čemu, KiM, Crnoj Gori, NATO, EU, Rusiji, ne nisu oni imali jasan stav ni po čemu, a nisu imali iskren, pre svega prema svojim građanima. I rekli ste mi još jednu stvar i time ću završiti, opomenuli ste me za moje nedolično obraćanje. Ne znam na šta ste mislili, ako ste mislili na strašne reči koje sam izgovorila, citirala sam predstavnike Saveza za Srbiju. Ja tako nešto ni o kome nikada ne bih rekla. Citirala sam.
Ali mi je čudno, poštovani narodni poslaniče, da me vi upozoravate na nedolično obraćanje i ponašanje, vi koji ste kada je Srđan Nogo, poslanik Dveri, na „Tviteru“ napisao da Aleksandar Vučića i mene treba vešati na Terazijama, koji ste odgovorili – na Terazijama je okupator vešao rodoljube, tako da to ne dolazi u obzir.
To je vaša politička komunikacija. Vešajte ih, ali oni nisu rodoljubi, nemojte na Terazijama. I vi mi kažete da se ja nedolično ponašam. Imam puno poštovanje prema vama zato što ste narodni poslanik i sa nekim glasovima predstavljate neke građane Republike Srbije, zato vas poštujem, ali nemojte mi vi govoriti o nedoličnom ponašanju i govoru.
Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite. Do dva minuta.

Imam dva minuta, meni je odgovarano 80, 70 minuta, kako god.

Postoji ironija, postoji kontekst, jedno je „Tviter“, gospođo Brnabić, drugo je Narodna skupština, ali to je mnogo manje važno. Dakle ironija, sarkazam, ne znam jeste čuli za to?

Ono što je mnogo važnije, sada se pokazalo da je gospodin Vulin rekao da nije srećan zbog prisustva ... da niko nije, da je ogorčen, besan, ljut, oseća se povređeno, a vi ste ovde više puta rekli da ste ponosni, da je Briselski sporazum sjajno, diplomatsko i da se vi ponosite time. Tu ste sami sebi skočili u stomak.

Što se tiče ovoga, opet ste pogrešno interpretirali, kada sam rekao da su imali čvrst stav, jedinstven stav. Ne. Rekao sam da su oko malo čega imali čvrst ili po meni zadovoljavajući stav, ali su imali prema Milu Đukanoviću. To je poenta, to sam rekao. Ostavite druge stvari i greške sada, govorim o prethodnim vlastima.

Ova vlast vaša je tikve sadila sa Milom Đukanovićem i pre nego što ste došli na vlast i kada ste došli na vlast, pa da vidimo rezultate tog delovanja.

Poslednji i najvažnije, povodom ovog pitanja gospodina Lončara – da li smo cenjeni, da li smo ikada bili tako cenjeni, da li je Srbija poštovana, koliko je poštovana, ko je dolazio? Dolazili su, gospodine Lončar, dolazili su i ranije, dolazio je i Putin, dolazila je i gospođa Angela Merkel.

Ono što ste spočitali toj prethodnoj vlasti koji ja nemam nikakave razvojne motive, niti interese da brani, ali ono što ste im spočitali, ni izraz lica Angele Merkel, pa to je nešto najpozitivnije što mogu da stanem i da kažem na račun Borisa Tadića.

To što posle sastanka sa njim je Angela Merkel imala takav izraz lica, pa nismo mi tu, nisu naši ministri i predsednici tu da zadovoljavaju sreću Angele Merkel, gospodine Lončar, nego su tu da brane nacionalne interese.

Da je on usrećio tada Angelu Merkel, da je zadovoljio i osmeh izazvao kod Angele Merkel, još uvek bi bio predsednik Republike, još uvek bi ti zli žuti bili na vlasti, verujte mi, gospodine Lončar.

Kakav je ugled naše vlasti videlo se u Parizu i predsednika Vučića po tretmanu kakav je imao i on i Srbija na proslavi završetka Velikog, odnosno Prvog svetskog rata. To vam je najbolji pokazatelj… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Vujić.
Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospođo Ana Brnabić, premijerko, dame i gospodo, ministri, moje pismo bi i po vokaciji i po politici moje stranke trebalo prvo da bude upućeno Slavici Đukić Dejanović, ali prosto zbog ove prethodne diskusije ja ću prvo pitanje svoje da uputim gospođi Ani Brnabić ili ministarki Jadranki Joksimović.

Aktuelna tema u Crnoj Gori? To neće da bude moje kompletno pitanje, ali prosto tražim neku vezu. Kako je rekao malopre ministar Vulin, mi ni do ovog trenutka nemamo informaciju šta se u Crnoj Gori dešava? Pregovori su u toku i razgovara se. Slavica Đukić Dejanović je jednim najumerenijim tonom rekla da je u stvari diplomatija jedino rešenje i najnormalniji pristup rešavanju ovakvog problema.

Ono što je najbolje iz cele priče i što je poruka jedna, pre svega za sve nas koji živimo na Balkanu, su odjedanput jedinstvo i velika podrška međusobna između SPC, između islamske verske zajednice i između katoličke verske zajednice.

Ja mislim da bi ovde trebalo da stavimo tačku i da se više ovome, bar na ovakav način ovde ne raspravljamo.

Ali kada pričamo o toj međunarodnoj i regionalnoj saradnji, evo ja upućujem pitanje za premijerku. Znači, pre nekoliko dana, tačnije 21. ili 22. decembra predsednik Srbije Aleksandar Vučić je bio u Tirani po pitanju takozvanom „malog Šengena“, zato sam rekao da i gospođa Joksimović može da odgovori na ovo pitanje prosto intencija Evropske zajednice i jeste da se i u okviru same Evrope formiraju regionalne saradnje.

Na istoj toj konferenciji bio je prisutan i Milo Đukanović i on je dao podršku jednoj takvoj regionalnoj saradnji i on se založio da trebamo najnormalnije da komuniciramo i pre svega da budemo svi skoncentrisani na osnaživanje regiona. Moje pitanje je da li će se ta regionalna saradnja proširiti i na neke druge zemlje u regionu i da li će između ostalih ciljeva, ja tu informaciju nemam, biti dominantna borba protiv organizovanog kriminala i da će se raditi na očuvanju svih trenutnih granica koje postoje u okviru ove regionalne saradnje?

Svakako moram da kažem da kad pričamo o regionalnoj i opšte, međunarodnoj saradnji, da je Aleksandar Vučić defakto uradio puno. Mi imamo odlične rezultate i kad je u pitanju ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, ne pričam samo o priznanju Kosova, nego uopšte o jednoj od otvorene komunikacije sa svim zemljama sa kojima smo u jednom periodu skoro izgubili svakakvu komunikaciju.

Naravno, ne treba ništa manje da bude ni bitno to što je predsednik moje stranke Dragan Marković Palma, i pored toga što nije ni ministar, ni ambasador, složićete se svi, uradio dosta i na međunarodnoj saradnji, a i na dovođenju velikog broja investitora u Srbiju.

Drugo pitanje, a opet za mene i bitnije od ovoga je svakako pitanje za Slavicu Đukić Dejanović i za Ministarstvo koje ona vodi. Aleksandar Vučić je prepoznao to kao najveći problem i zato smo ovog pita u ovoj Vladi imali formirano Ministarstvo za populacionu politiku i za demografiju, pa me interesuje u narodnoj godini, obzirom da smo povećali i budžet, a sa druge strane imamo i rezultate konkretne kad je u pitanju Jagodina, svake godine imamo po dva odeljenja đaka prvaka više. Kakvi su planovi vašeg ministarstva za sledeću godinu?

Hvala.