Hvala, profesore Stojmiroviću.
Sada reč ima Milimir Vujadinović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Posle ove ozbiljne istorijske retrospektive od strane kolege Martinovića koja može poslužiti svakako za analizu stanja današnjeg i donošenja nekih boljih odluka i dobrih odluka u budućnosti, ja ću se vratiti na ovaj član 1.

Mislim da član 1. sam po sebi simbolički pokazuje sve ono što je u proteklim godinama rađeno u ministarstvu. Ako dobro pogledamo član 1, on pre svega govori o povratku tradicije kroz vraćanje nekih starih, odnosno ranijih oficirskih zvanja u Vojsci Srbije, doprinosi kadrovskom kvalitetu u Vojsci Srbije i kao treće, doprinosi motivaciji svakog pripadnika Vojske Srbije kroz davanje nekakvog pozitivnog motivacionog faktora. Daje mogućnost za jedno ozbiljno karijerno napredovanje u hijerarhiji vojske.

Nije li samo po sebi to sve ono što je rađeno u prethodnim godinama kada je u pitanju Vojska Srbije? Nismo li mi, zajedno sa Vladom Republike Srbije, radili sve ove tri stvari? Nismo li ozbiljno podizali, nismo li ozbiljno vraćali te tradicije? Evo, poslednji primer kroz vraćanje imena slavnih brigada - 63. padobranske i 72. specijalne. Nismo li radili na povećanju kvaliteta same vojske, pre svega kroz kupovinu modernog naoružanja i opremanja vojske i nismo li mi svi zajedno, sa Vladom i predsednikom, podizali moral, vraćali motiv pripadnicima Vojske Srbije i vraćali njihovo poverenje građana u instituciju Vojske?

Od svega ovoga, verujte mi, ovo treće je svakako bilo i najteže. Vratićemo tradiciju donošenjem nekih ozbiljnih odluka, izvršenjem naređenja vrhovnog komandanta, to smo radili, to radimo, vidimo. Opremićemo vojsku, kupićemo neko novo moderno naoružanje, tako što ćemo voditi ozbiljnu fiskalnu i monetarnu politiku, pa ćemo nekakav novac ili uštedeti ili zaraditi i od tog novca ćemo moći da kupimo novo oružje. To radimo od 2014. godine i evo, rezultati se sad već ozbiljno vide.

Međutim, posao vraćanja morala i motiva i poverenja u vojsku je vraški težak posao. Taj posao je prvi put ozbiljno započet prvim postdosovskim ministrom odbrane, današnjim predsednikom Srbije i vrhovnim komandantom, Aleksandrom Vučićem. Kasnije se to nastavilo. Evo, ministre Vulin, stiglo je do vaših dana i vi na tom putu istrajavate i mi vas u tom poslu svakako podržavamo.

Međutim, sve ono što radite u sistemu odbrane i u Vojsci Srbije, ne prolazi neopaženo. To su uspesi, a uspehe vam neprijatelji i protivnici neće oprostiti. Pogledajte samo kako poslednjih dana orkestrirano dok mi raspravljamo i o Zakonu o vojsci, i o ovim važnim strategijama kojima se trasira put Srbije, onaj glavni politički i odbrambeni u budućnosti, kako traju napadi političara iz Sarajeva istovremeno, naših neprijatelja i protivnika iz Prištine, u istom momentu dešavaju se pritisci u Podgorici, ali možda i ono što je najbolnije, za sve to vreme sinhronizovano traje napad Marinike Tepić. Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Boška Obradovića, na politiku države.

Verujte mi, to nije slučajno, to je itekako sinhronizovan i planiran napad. I planiran pritisak i na vojsku i na državu. S tim, da vam pravo kažem, neću da verujem da su nam u Podgorici, još ne uvek, protivnici. S tim u vezi, a obzirom na današnja dešavanja u Podgorici iako ću još jednom da ponovim molbe da donosioci odluka u Podgorici još jednom razmisle, da ne unose zlu krv među braću i komšije, prvenstveno svoje, da apelujem na poslanike u crnogorskom parlamentu, posebno na one poslanike koji dolaze iz reda nacionalnih manjina, jer je ovo prilika da se pokažu kao most i doprinesu, da kažem, postizanju kakvog-takvog sporazuma sa srpskim političkim predstavnicima i SPC.

Međutim, nama to jedino danas ostaje, da apelujemo, molimo, urgiramo, jer kada je trebalo delovati te 2006. godine, tada niko nije delovao. Tada su ljudi iz današnjeg Saveza za Srbiju bili zauzeti drugim stvarima. Bili su zauzeti brojanjem novca od pljačkaških privatizacija, brojanjem novca, a ako hoćete uništavanja i pljačkanja Vojske Srbije, brojanjem novca od „Lutrije Srbije“. Ništa drugo ih u to doba nije zanimalo, to je bio jedini posao kojim su se bavili.

Kada uzmemo u obzir sve okolnosti, šta se dešavalo, dobro da se i opština Stari Grad u Beogradu nije otcepila, pa da danas moramo da zasedamo u Zemunu, Subotici, Pančevu ili negde drugo. Još treba da budemo sretni.

Ali, bilo kako bilo, mi ćemo, skupa sa predsednikom i vama iz Vlade Republike Srbije, u svakom slučaju nastaviti da radimo i na poboljšanju uslova za život i građana Srbije, ali i naših sunarodnika i državljana i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori. Toliko i hvala vam.

Hvala, kolega Vujadinoviću.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.
Izvolite, kolega Palaliću.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Gospodine ministre, gospodo oficiri, obzirom da je zaista na pravi način otvorena tema vojne neutralnosti i saradnje sa ODKB-om ni jedna diskusija koja ide u prilog tome nije suvišna, jer, to mogu slobodno da kažem, radi se o istorijskim odlukama koje potvrđuju da se Srbija konačno opredelila da bude slobodna, samostalna i nezavisna država i da vodi slobodnu i nezavisnu politiku.

Želim ovo da istaknem, obzirom da sam od samih početaka pokušaja uspostavljanja saradnje sa ODKB-om učestvovao 2010. godine i svedok sam svih prepreka i problema koje je prethodna vlast činila da se spreči ovaj položaj koji sada Srbija ima, to da dobije status posmatrača i uspostavi istinski vojnu neutralnost.

Zašto se u prethodnoj Strategiji, iako je Srbija usvojila Rezoluciju o vojnoj neutralnosti 2007. godine, nije našla vojna neutralnost? Zašto se nije govorilo o totalnoj odbrani? Zašto se nije govorilo o saradnji sa ODKB-om kao načinu uspostavljanja ravnoteže i istinske vojne neutralnosti? Zato što prethodna vlast, i to želim ovde da kažem, je vodila politiku puzajućeg pristupanja NATO paktu, izbegavajući na svaki način da Srbija uspostavi snažnu vojsku, politiku saradnje sa svim vojnim savezima, ali bez pristupanja ni jednom od njih kako bi uspela da sačuva i svoju političku samostalnost i nezavisnost.

Na sve moguće način sprečavali su da se vojna neutralnost nađe u jednom strateškom dokumentu, iako ih je na to obavezivala odluka Narodne skupštine. Ovo je prvi put i zato je ovo važan dokument.

Gospodine ministre, vi ste govorili o istorijskom značaju Strategije nacionalne bezbednosti i ta vaša ocena je u potpunosti tačna, jer se govori o nizu aspekata kojima se ta politika potvrđuje.

Prvi put se govori o kulturi sećanja. Prvi put se prethodnih godina obeležavaju svi važni događaji iz slavne prošlosti, ali iz tragične prošlosti našeg naroda. Ovde u Strategiji se pominje razvoj patriotizma, ako hoćemo da vodimo totalni rat, ako hoćemo da razvijemo civilnu odbranu mi moramo imati patriotski obrazovano stanovništvo i buduće generacije koje će biti svesne te odgovornosti.

Ne može se biti vojno neutralan ako se ne govori o tome da će se Srbija u svojoj odbrani osloniti na sopstvene snage i u slučaju rata voditi totalnu odbranu, a to nije moguće bez patriotske politike i promocije patriotizma. Ta sva pitanja su međusobno povezana i zato je važno to još jednom istaći.

Ovde ste govorili o nekoliko pretnji i izazova koji su važni za našu državu i pomenuli ste islamski ekstremizam. Upravo, značaj i istinitost te izjave u Strategiji govori izjava Bakira Izetbegovića i reakcija na našu Strategiju o nacionalnoj bezbednosti.

Znači, predstavnik jedne političke stranke u drugoj državi našao je za shodno da reaguje i osuđuje jedan važan državni dokument, a zašto? Zato što je on tačan, zato što u osnovu pogađa ono što se dešava na Balkanu, da se pojavljuju povratnici sa ratišta, sirijskog ratišta, koji su bili u redovima islamske države i na prostorima Kosova i Metohije i na prostorima Bosne i Hercegovine i predstavljaju istinsku pretnju za Republiku Srbiju. To mora da se nađe ovde, u ovom dokumentu i na te pretnje mora da se reaguje, kao što ste istinski govorili, to je i moj kolega Balint Pastor ovde istakao, da pretnju od nekontrolisanih i nelegalnih migracija, naravno, ovde je istaknuto još nekoliko drugih važnih pretnji.

Da ne dužim i da ostavim drugim kolegama više vremena, ovo je dokument nezavisne i suverene države. Srbija se konačno opredelila da bude slobodna država i kroz operacionalizaciju i sprovođenje ovih politika mi ćemo sačuvati svoju slobodu, a time i svoj narod i sprečiti, naravno, sve pokušaje da se srpski narod na Balkanu ili uništi ili mu se umanji značaj, kao što su danas pokušaji antisrpskog režima u Crnoj Gori, gde je pokušaj da nam ukradu identitet i da unište Srpsku pravoslavnu crkvu, kao što su pokušaji šiptarskih separatista na Kosovu.

U tom smislu, važno je da javnost Srbije zna kakav dokument donosi i kake su dugoročne posledice. To su sigurno rezultati rada i predsednika Republike i Vlade Republike Srbije i jasne politike da je Srbija nezavisna i suverena. Hvala.

Hvala, kolega Palaliću.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Zamolio bih kolegu, kao i sve ostale kolege, s obzirom da smo već o tome diskutovali, da zaista sa puno senzibilnosti upotrebljavaju Islam u ovakvim raspravama.

Još jednom, ne postoji islamski terorizam, terorizam je terorizam, bez obzira ko ga čini. Ti ljudi koji se bave terorizmom nemaju ni veru, ni naciju. Vrlo je opasno bilo koju veru poistovećivati sa nečim što ima veze sa nasiljem, sa bilo kojom vrstom negativnog vezivanja za tu versku zajednicu. Možemo govoriti o terorizmu, ja se slažem da su vrlo opasni ti ljudi koji su bili na bilo kojim ratištima i da oni ne donose dobro nikome, a najviše štete donose upravo samim muslimanima.

Dakle, samo bih zamolio da Islam i muslimane ne poistovećujete sa izrazom terorizam, jer Islam je vera miroljubivosti, vera koja propagira, kao i svaka druga od Boga objavljena vera, ljubav među narodima, među ljudima, upoznavanje i komunikaciju. Naravno, sa druge strane, ovo sve što znači terorizam jeste nešto što je negativna konotacija.

Ja znam da postoje težnje i da je svetu to nametnuto da ima veze sa muslimanima, međutim ako pogledamo, nisu samo muslimani ti koji su se bavili takvim nečasnim stvarima, već i pripadnici svih drugih vera. Bolje bi bilo koristiti nešto što se zove verski terorizma, pa tako općenito u tom kontekstu imate konotacija sa svima drugima, a Islam i muslimani zaista su čisti od toga i nije dobro, vređa to svakog muslimana, svakog verujućega čoveka kada se Islam na bilo koji način poistovećuje sa tim ljudima koji su činili zlo zloupotrebljavajući veru, zloupotrebljavajući verska osećanja i zloupotrebljavajući same muslimane.

Takvih zloupotreba ima u svim religijama, takvih zloupotreba ima u svakom društvu i to je nešto što je za svaku osudu, to je nešto što će uvek prvo muslimani osuditi. Hvala

Hvala, kolega Fehratoviću.
Reč ima Đorđe Komlenski.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kada su poplave zadesile Obrenovac 2014. godine, pored onoga što se podrazumeva, to je da su se prvi koji su pomogli, našli pripadnici MUP-a, Vojske Republike Srbije, bili su i ruski specijalci. Ja gospodu iz Ohaja, ne videh do jedno dva meseca kada su poplave prošle, da vide šta je bilo, šta nas je zadesilo, šta nas je snašlo, a zvao sam i moje Obrenovčane da pitam, ni cvonjak donacije doneli nisu, ako grešim, svakom sam spreman da se izvinim.

Prema tome, crvena crta postoji, bar za mene i partnerstvo za mir i ovaj domet saradnje sa NATO paktom je plafon koji sebi Srbija treba da dozvoli. Vojno neutralna zemlja ne sme da favorizuje i naravno da ne favorizuje i neće favorizovati ni jedan vojni pakt ili vojno odbrambeni ili kako se krstio i kako god zvao.

Neće favorizovati ni umanjivati značaj ni kineske vojske koja nije u odbrambenim savezima, samo tako postojati vojna neutralnost.

Izvinjavam se, ne mogu kolega Marinkoviću s vama da se složim da treba pojačavati saradnju sa NATO paktom, prekjuče sam rekao da su to okupacione snage koje plaćaju multinacionalne kompanije i da nije tako, ne bi ih se EU odricala i pravila svoje bezbednosne snage. Znači, i Evropa je prepoznala ko je i šta je NATO pakt.

Njihovu snagu treba uvažavati, treba poštovati, a mi treba da jačamo još više, jer oni svi znaju samo snagu sile, a ne snagu prava. Da su se iole držali prava nikad se ne bi desila 1999. godina, i nikad ne bi uradili ono što su nam uradili i ono što nam rade i dan danas. Oni znaju samo za silu, što Srbija bude silnija, snažnija i moćnija, to će biti uvaženija.

Uvaženom kolegi moram da kažem sledeću stvar, meni je jako žao, ako se ijedan čestiti Musliman oseća povređenim zato što se kaže islamski fundamentalizam, terorizam, i ostalo.

Zaista, nisam čuo da je jedan pravoslavni hrišćanin se opasao bombama i igde napravio štetu, ubio nekog, napravio problem. Možda je to bolno, i ja se slažem sa vama, ali ovo nije u cilju da bi se bilo ko od naših sugrađana koji žive, koji su muslimanske veroispovesti, na bilo koji način povredio.

Ali, da nam je želja da na i ovaj način i podstaknemo da se oni izbore protiv toga, da se oni ograde od onih koji se pozivaju na islam, je zaista nešto, što nadam se da razumete i prihvatate.

Znam da to nije jednostavno, znam da nije lako, ali u multinacionalnoj zemlji u kojoj živimo, Srbija je ostala jedina multietnička zajednica u kojoj sve nacije imaju jednaka prava sa većinskim stanovništvom, i to smo pre 10 dana ustanovili ovde da su čak i nacionalne manjine, kako to neko voli da kaže, ja ne volim da koristim taj termin, pozitivno diskriminisane. I, tako i treba, i ostaće tako u zemlji Srbiji.

Ali, moramo zajedno da nađemo snage a, vi prvenstveno morate da se obračunate sa onima koji se pozivaju na islam kada čine zlodela. Hvala.

Hvala, kolega Komlenski.
Pravo na repliku, pretpostavljam, gospodin Fehratović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ne bih se složio sa kolegom da je ovo činjenično stanje. Dakle, ne samo bilo koga, nego svakoga Muslimana vređa kada se njegova vera, koja opet, ponavljam, nema nikakve veze sa terorizmom, sa nasiljem sa ekstremizmom, sa fundamentalizmom, vezuje za ovaj termin i jako je opasno kada se to nalazi u strateškim dokumentima.

S druge strane mi se pokušavamo izboriti sa time, ali, evo, podsetiću vas na jedan primer koji se skoro dogodio u Republici Srbiji. Ispred crkve u Trsteniku kada su vrlo grubo zloupotrebljena ona verska osećaja, pa su tada pevane one pesme kad četničko grlo i Trsteniku jekne u Pazaru bula strepne.

Ili, ono što se događalo vrlo često u Srebrenici i okolini, da se peva – „oj Sjenice nova Srebrenice, oj Pazaru novi Vukovaru“. Dakle, hoću da kažem da ludaka ima na svim stranama, da zloupotrebe vere ima na svim stranama. Naše je da se borimo protiv tih zloupotreba, protiv takvih odnosa.

Vrlo je bilo pohvalno što se sveštenik ove crkve u Trsteniku odmah ogradio od ovakvog pevanja, i to je zaista prihvaćeno od nas Muslimana kao pozitivno, i zato se i mi ograđujemo od svake vrste terorizma, radikalizma, fundamentalizma, ali ne dozvoljavamo i nećemo da prihvatimo da bilo ko veže našu veru za terorizam, radikalizam i ekstremizam, a posebno da se to nađe u bilo kojim strateškim dokumentima, naročito onima koji se tiču bezbednosti u Republici Srbiji, koja je, kao što i sami rekoste, mi se time ponosimo, multinacionalna, multikulturalna, i gde manjine imaju 25% u ukupnom udelu stanovništva.

Dozvolićete, i Muslimani ako uzmemo sve manjine i Albance, Bošnjake i Rome čine znatan deo tih 25%.

Zato ovo vređa, i veliki deo građana Republike Srbije, i zato mi svakoga puta reagiramo i reagiraćemo na ovakvu vrstu lošeg odnosa prema građanima Republike Srbije, ali općenito, prema svim Muslimanima sveta. Hvala.