Reč ima ministar Šarčević.

Poštovani narodni poslaničke, zaista malo pogledajte koje su čije nadležnosti.
Govorite o nacionalnim savetima manjina, nije moja nadležnost. Ima drugo ministarstvo. Ja ne mogu da arbitriram ko će tamo biti u bošnjačkoj zajednici prvi, drugi, treći, ko će rukovoditi vašim nacionalnim većem. To vidite sami sa sobom.
Ono što je praksa države Srbije, što je pripisana evropska praksa jeste da roditelj bira na kom će jeziku dete slušati nastavu. To je nešto što ne dozvoljavam, ne bošnjačkoj, ni bugarskoj, ni bilo kojoj manjini da uvede svoje pravilo. Ubedite Savet Evrope da promeni pravilo, pa će i Srbija. Znači, to ne stoji. Apsolutno ne stoji.
Godine 2016. sam potpisao akt o bosanskom jeziku kao prvi akt koji sam potpisao. Sa druge strane, tek sada je procedura osnivanja u visokoškolskim ustanovama, katedri koje će to da rade. Znači, opet to nije moja inicijativa, niti treba da bude moja. Znate i sami gde ta priča stoji i kako ide. Te nemojte Ministarstvu prosvete ništa staviti na teret ovde, jer zaista nit luk jedemo, nit luk mirišemo. To je zaista nešto što trebate da sednete unutar bošnjačke zajednice bez prepreka, čiji god da su tamo odbornici i šta god bilo. Mene možete pozvati u goste, ja sarađujem sa svima. Isto ću vam ovo reći. Ja sam ovo i u Pazaru govorio isto. Znači, ne može zato što nekom odgovara, ne odgovara, a ja svaku primedbu na svoj račun i na tim ću da uzmem. Ovde mogu samo sebe da stavim u misiju dobre volje, jer znam da ste donekle u pravu, ali ne mogu da uzmem da sam nadležno ministarstvo, ja samo participiram u delu obaveza prema nacionalnim savetima, kao što znate, a udžbenici su tek sledeća karika, opet zavisni od nacionalnog saveta.

Pravo na repliku, narodni poslanik Jahja Fehratović. Izvolite.

Hvala.

Uvaženi ministre, slažem se sa vama da nije ministarstvo to koje će odlučivati ko će biti izabran u organima bilo kog nacionalnog saveta ili veća, pa i Bošnjačkog nacionalnog veća, ali ukupno obrazovanje u osnovim školama, u srednjim školama jeste u nadležnosti i pod ingerencijama Ministarstva prosvete.

Bio sam konkretan i upravo sam o tome govorio, jer smo mi svesni da ako neko, bilo ko, ne ispunjava svoje obaveze kada je u pitanju ovaj segment obrazovanja, kada ne zadovoljava ni kvalitetom, ni suštinski, a vrlo često ni formalno, onda mora postojati neki organ, u ovom slučaju bi to bilo ili trebalo biti, koji je iznad tog ko je niži organ, ko će to dovesti u red. To bi trebalo biti ministarstvo. U tom segmentu vidim odgovornost ministarstva koje prosto, a i razumem zašto, jer je ovo vrlo senzibilno, verovatno bi vam se spočitalo da se želite mešati u nacionalne interese drugog naroda.

Međutim, mi kao građani i kao naša deca su konkretno taoci takvog odnosa. Ja kao roditelj, čija deca pohađaju nastavu na bosanskom jeziku, imam problem kako da objasnim svom detetu da, zato što ono izučava nastavu na bosanskom jeziku, nema udžbenike, a njegov drugar koji izučava, iz istog razreda, izučava nastavu na srpskom jeziku ima udžbenike. Tu nisu krivi ni roditelji ni đaci, već taj neko ko je morao da snosi posledice zašto nije to odradio, i ako nije odradio moramo imati neki mehanizam kako da mi izađemo u susret đacima i roditeljima.

Ja se u potpunosti slažem sa vama da je to primaran deo obaveza koje u izvršnom smislu treba bošnjačko nacionalno veće, odnosno stručna tela tog veća raditi, ali nažalost, šta se dešava, kao u ovom slučaju, kada su oni nesposobni, nespremni, ili ne znaju to da urade, država mora naći neki mehanizam da jednostavno đaci koji žele da slušaju nastavu na tom jeziku i imaju tu mogućnost i da preuzme, ne znam ni ja, privremenu meru da se ne steknu drugačiji uslovi. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Kolega, izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, nije teško konstatovati činjenicu da sistem obrazovanja i vaspitanja je veoma složen sistem koji zahteva neprekidno praćenje i analizu, proveru kroz praksu uvedenih novina, tako da je ono realno zapravo u stalnom procesu nadgrađivanja i premeravanja potrebama vremena koje neminovno donosi nove okolnosti i zahteve kada je reč o obrazovanju, kada je reč o ovoj oblasti.

Iz ovog razloga danas na dnevnom redu imamo set zakona iz oblasti obrazovanja i vaspitanja, a ja ću se osvrnuti na Predloge zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, na izmeni i dopuni Zakona o srednjem obrazovanju i Zakona o dualnom obrazovanju.

Kada je u pitanju krovni zakon iz oblasti obrazovanja Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, najznačajnije izmene odnose se na oblast vođenja evidencija u obrazovanju i vaspitanju, odnosno na uspostavljanje jedinstvenog informacionog sistema za ceo obrazovni sistem, a njime će biti obuhvaćeni svi učesnici obrazovanja od predškolskog, osnovnog do visokog obrazovanja, kao obrazovanja odraslih, kao i učeničkog i studenskog standarda.

Ove izmene zakona predstavljaju i usklađivanje sa odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti koje su u avgustu 2019. godine stupile na snagu. Svaka obrazovna ustanova, visokoškolska ustanova, odnosno ustanova učeničkog i studenskog standarda vodiće svoju evidenciju u elektronskom obliku o deci, učenicima, odraslima i studentima obuhvaćenim formalnim obrazovanjem, zatim o roditeljima, odnosno drugim zakonskim zastupnicima učenika i studenata, kao i o zaposlenim u obrazovanju.

Ministarstvo prosvete će objedinjavati sve te evidencije u okviru jedinstvenog informacionog sistema, obrađivati podatke, formirati registre, čuvati podatke i štiti ih od zloupotrebe. Dakle, eto, i u sektoru obrazovanja formira se centralna elektronska baza podataka koje će ministarstvo voditi kroz sedam registara.

Da bi se ispunile zakonske obaveze o zaštiti podataka o ličnosti, uvodi se jedinstveni obrazovni broj, koji će se dodeljivati svakom detetu, učeniku odraslom i studentu, na zahtev ustanove, odnosno visokoškolske ustanove u posebnom automatizovanom postupku, preko jedinstvenog informacionog sistema u obrazovanju.

Ovaj broj se uvodi od predškolskog obrazovanja i pratiće se nadalje, odnosno pratiće i njegovog nosioca kroz sve nivoe i oblike obrazovanja i vaspitanja i formalnog i neformalnog. Putem jedinstvenog obrazovnog broja se omogućava pristup podacima o svakom korisniku i zato se on mora na adekvatan način bezbedno čuvati i dostaviti detetu i učeniku preko roditelja ili zakonskog zastupnika, a odraslom ili studentu lično.

Dobro je da na jednom mestu država ima sve podatke o svim licima koja se obrazuju u Srbiji, o nivoima obrazovanja i vaspitanja, ustanovama u kojima su se obrazovali, jezik obrazovanja, o postignućima, nagradama, vladanju, obrazovanju po individualnom obrazovnom planu i druge zakonom precizno utvrđene podatke.

S druge strane, treba biti oprezan sa drugim podacima iz registra koji se odnose na socijalni status i položaj učenika, odnosno deteta učenika, studenta, odnosno njihovih roditelja. Izmenama ovog zakona sagledavaju se uočeni problemi u sprovođenju inkluzivnog modela obrazovanja, kojim su obuhvaćena deca i učenici sa posebnim potrebama, odnosno sa smetnjama u razvoju. Ovim predlogom se propisuje da planovi nastave i učenja u osnovnom i srednjem obrazovanju i vaspitanju moraju da sadrže smernice za prilagođavanje programa i učenja u školama za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju. To su tzv. specijalne škole koje su, moramo to reći, bile malo po strani nakon uvođenja inkluzivnog obrazovanja. Praksa je, dakle, pokazala da ove škole treba da dobiju adekvatno mesto u obrazovnom sistemu, da se radu njima unapredi i osavremeni baš zbog zadovoljavanja obrazovnih potreba dece sa različitim vrstama i stepenima smetnji u razvoju za koje redovna škola nema stručnjake.

Skrenuo bih pažnju na složenost ovog pitanja koje se tokom primene inkluzivne, inkluzivnog modela obrazovanja otvara kroz različite forme. U inkluziji imamo različite kategorije dece sa posebnim potrebama, različitim vidovima smetnji u razvoju sa kojima se nastava odvija po individualnom obrazovnom planu. Osim učenja, ovoj deci je neophodna i dodatna podrška stručnjaka i to onih profila koji su edukovani da pomažu ovoj grupi dece. To su pre svega, mislim na specijalne pedagoge, specijalne psihologe, logopede, defektologe.

S druge strane, sa tom decom u inkluzivnom obrazovanju rade učitelji, predmetni nastavnici i profesori koji su se školovali za radu redovnim školama. Za predmete koje predaju, pozitivna iskustva i pozitivni ishodi inkluzivnog obrazovanja svakako u proteklom periodu su nesporni, ali se svakako ukazuje potreba da sa ovom decom rade i stručnjaci koji su se za to školovali. Brojni prosvetni radnici od uvođenja inkluzije edukuju se preko raznih seminara, na kursevima da bi stekli dodatna znanja za rad sa ovom decom. Međutim, dodatno edukovanje ovih nastavnika nije uvek dovoljno. Sa sličnim problemima se suočavaju i druge razvijene zemlje koje imaju inkluzivni model obrazovanja.

Zato mislim da bi u daljoj implementaciji inkluzivnog obrazovanja, u cilju pružanja što adekvatnije psihološke i razvojne podrške, socijalizacije i integracije dece sa smetnjama u razvoju, trebalo razmisliti o uključivanju stručnjaka koji se profesionalno bave njihovim problemima i iznalaženju modela koji je održiv za sve učesnike u obrazovanju. Tako da, svi na najbolji način ostvaruju obrazovne ciljeve.

Kada je u pitanju Zakon o dualnom obrazovanju, izmene su posledica uočenih praznina u primeni zakona od 2017. godine. Treba istaći sve pozitivne efekte ovog zakona koji pokazuje da je uz učenje i rad efikasan način da se provere teorijska i steknu operativna znanja. Ovom prilikom se dualnim obrazovanjem, osim trogodišnjih i četvorogodišnjih, obuhvataju i majstorsko i specijalističko obrazovanje, zatim uvodi se mogućnost sprovođenja dualnog obrazovanja u oblasti odbrane i unutrašnjih poslova. Dalje, izmenama zakona zaštićeni su učenici osmog razreda osnovne škole kojima se omogućuje da se prijave za dualne obrazovne profile pre obavljanja završnog ispita.

Nisam izneo, a svakako je važno, verujem da najznačajnija novina jeste upravo uvođenje opšte stručne i umetničke mature koja će zameniti polaganje prijemnih ispita na fakultetima. Opšta matura se uvodi od školske 2021/2022. godine, a stručni završni ispiti za srednje stručne škole uvešće se od 2020/2021. godine. Mislim da će ovo biti adekvatniji način ocene stečenih znanja za srednjoškolce, a treba imati u vidu ovim i psihološko rasterećenje često uplašenih maturanata, jer će sada umesto prijemnog ispita na fakultetu polagati maturu u svojim školama sa svojim drugarima, dakle sa manje stresa i treme. Verujem da će ovaj model biti svakako dobro prihvaćen.

Poslanička grupa SPS glasaće za ceo set zakona iz oblasti obrazovanja koji je danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Reč ima ministar gospodin Šarčević. Izvolite.

Samo kratko da se uključim u vašu diskusiju i komentare koji su tačni, jer u oblasti inkluzivnog obrazovanja Srbija je tu jedna od boljih zemalja u svetu. Retko ko je hteo i da primeti, a kamoli da pohvali ne mene, nego se to godinama dešava, da je pravednost u sistemu obrazovanja Srbiju dovela na osmo mesto u svetu po istim tim PISA merenjima. Mnoge države tu troše silnog novca da bi to postigle.
Znači da se ono što se dešava u centralnim velikim gradovima dešava i na periferiji, dešava se u manjim mestima, dešava se prema svom stanovništvu. Znači, ima više kriterijuma šta je sve to inkluzivno u tom delu. Tu možemo da budemo vrlo ponosni jer smo osmi u svetu. To je lepa stvar. To je nešto što govori da smo i kao nacija neko ko ima i tu crtu plemenitosti, kao i kada je menjanje ZOS-ova kada je u pitanju školovanje dece koja su u nevoljama sada ovde putem naneta.
Kada ste pomenuli maturu, naravno, ona ide svojim tokom i generacija koja upiše 2021/2022. će u junu 2022. godine polagati državnu maturu, opštu, umetničku i stručnu. Međutim, kada je bila pres konferencija u Ministarstvu, prošle nedelje 16-og, o tome smo podrobno izvestili sve. Normalno, odmah mediji koji rade za određenu političku grupaciju prvo su morali da kažu da je to dobra vest, znate, da Hrvati imaju deset godina, Slovenci i mnoge razvijene zemlje to imaju. Onda su morali odmah da pospu kofu đubreta preko toga i da dovedu nekakve oponente koji su trebali u svoje vreme da provedu maturu, da im ne dajem ja imena ovde, i sa univerziteta i iz ove vlasti koja je nekada bila u tom sistemu i odmah su uzeli da pričaju kako je to nemoguće za dve godine. Ma, koje dve godine? Tri godine radimo na tome. To će biti pet godina. Mi smo stvorili tim odavno, tim stručnjaka i ljudi sa srednjeg obrazovanja i visokog.
Bila je fama – neće to akademski sektor. Nije hteo ispočetka, ali zajedničkim radom smo prevazišli sve muke i nevolje da bi se to desilo na kvalitetan način, u interesu mladih ljudi. A onda kada saberete da hoće, da se taj tim samo umrežio sa timom koji smo dobili od projekta IPU, jednu koja ima četiri miliona evra, priča ide, i to dobro ide.
Ja sam čak imao bolje prolazno vreme da je mogla godinu dana ranije, pa smo mi odložili zbog boljeg učinka učenika gimnazija jer ih nije obuhvatila reforma plana i programa. Tek toliko, da ta javnost koja se brine šta će biti i kako će biti zna da dobro ide. Samo da ih upozorimo.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, bezbroj puta smo govorili da su obrazovanje i zdravstvo dva najvažnija stuba svakog sistema, svakog društva. Da bi društvo bilo uspešno, da bi moglo da se razvija i da pruži svojim građanima lagodan život, ti stubovi moraju da budu jaki, čvrsti, armirani, stameni. Ukoliko su oni slabi, ako se oni ljuljaju, društvo će biti klimavo, a na kraju krajeva može da se i uruši. E, zbog toga mi moramo da se trudimo da nam i vaspitanje i obrazovanje, a i zdravstvo budu na nivou kakav zahteva jedna normalna demokratska zemlja kakva je Srbija.

Šta je veliki problem kod nas? Kod nas je veliki problem što smo unazad nekoliko decenija nekako isuviše lako isključili, odnosno zaboravili na vaspitanje i to nas je dovelo u situaciju da nam sistem bude onakav kakav je danas. Šta je problem? Problem je što smo nekako zapostavili obrazovanje. Osnovna ćelija svakog društva, porodica, je bila ta koja je trebalo da pripremi decu, da ih vaspita i da ih pozitivno vaspitane pošalje u školu. Međutim, nekako, pod teretom raznoraznih okolnosti, naša porodica se urušavala i roditelji su očekivali da pošalju dete u školu i da ga škola vaspita i da ga obrazuje. Međutim, dete mora da dođe vaspitano u školu, jer sa sedam godina ne možete da počnete nekog da vaspitavate, vaspitanje mora da krene od najranijih dana. To je ono na čemu ćemo mi morati u budućnosti da radimo, hteli ili ne hteli, ukoliko želimo da imamo društvo koje će biti uspešno.

Kažu – pametan čovek uči od svakoga, na svakom mestu i u svako vreme. Zato i mi ne smemo da se stidimo, da se ustručavamo da učimo od onih koji su mnogo bolji i uspešniji od nas, a da ono što je dobro kod nas zadržimo i da nastavimo tako da radimo.

Da li ćemo biti uspešni i da li ćemo to uspeti zavisi od nas i od onoga što radimo na raznim poljima. Kako mi da očekujemo da nam deca budu vaspitana, da nam budu pravilno usmerena, kada na svakom koraku, što u štampanim medijima, što na televiziji i ostalim medijima, susreću se sa nečim što je mnogo negativno, a to su ovi raznorazni rijaliti programi, to su raznorazni negativni junaci koji deci postaju primer. Danas kada pitate decu šta će da budu kada porastu, većina ili jedan deo njih kaže da će se baviti prodajom droge, biće starlete, biće ovakvi, onakvi, ali uglavnom većina te dece ima pozitivan stav u odnosnu na te negativne ličnosti. To moramo da iskorenimo i moramo tu našu decu od malih nogu da učimo da vole svoju zemlju, da poštuju zastavu, da poštuju grb, himnu i sve ono što karakteriše jednu zemlju.

Kako je lepo kada prođete Turskom kada je neki njihov praznik, retko koja kuća da nema istaknutu zastavu. Zašto? Pa zato što su oni od malih nogu naučeni da vode Tursku, da se ponose svojom domovinom i da je poštuju na svakom koraku.

E sad, ovo što danas radi Ministarstvo, odnosno svi mi zajedno što radimo su samo koraci kojima ćemo sve to morati da popravljamo. Ali, to ne može preko noći. Niti je ministar kriv, niti smo mi krivi zbog onoga što se desilo sa našim vaspitno-obrazovnim sistemom. To je urušavano unazad 20-ak, možda i 30 godina. Normalno, niko nama ne daje pravo da kukamo – e, pa to su uradili ovi ili oni. Ne, mi smo došli na vlast i dobili poverenje naroda da rešimo taj problem i mi se rvemo sa tim problemom i moraćemo da ga završimo, da li za pet godina, da li za 10, da li će to biti ova strategija do 2030. godine, ali moramo da budemo uporni da rešavamo taj problem.

Ono što je bilo danas na Odboru, što me je impresioniralo, diskusija kolege Jokića, koji je predložio ministru da ona deca koja završe dualni obrazovni ciklus i koja su uspešna u tom svom poslu mogu dalje da napreduju. Normalno, ministar je rekao da je to već i bilo pripremljeno i da će tako biti. Znači, oni najbolji, koji budu u svojim oblastima, moći će da napreduju i moći će da stiču određena zvanja i moći će ta znanja da prenose na nove naraštaje.

Veliki problem mi imamo danas na svim nivoima vaspitno-obrazovnog sistema sa onima koji su profesori na fakultetima, sa onima koji su nastavnici u školama, zato što nisu baš prave ličnosti da prenesu znanje naraštajima, generacijama koje uče i obrazuju. E, moramo da se izborimo da nam u škole, na fakultete, na akademije, dolaze najbolji studenti, najbolji svršeni učenici koji su pokazali na primeru svom kako se uči i koji mogu da prenesu to znanje na naraštaje koji dolaze.

Ima još jedna stvar za koju ja ne želim da prenosim krivicu na neke prethodne, ali to je nešto što se desilo početkom 2000. godina, a to je taj bolonjski sistem. Mi smo se upecali na Bolonju, što kaže naš narod - videla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu.

(Nemanja Šarović: Pa što ne promenite?)

Pa, baš to hoću i da kažem.

Mi smo se upecali na tu Bolonju, uništili smo jedan dobar obrazovni sistem, koji je bio po nemačkom modelu i prešli smo na nešto što se pokazalo u praksi da ima, neću da kažem da ne valja, ali ne mogu ni da je pohvalim. Mi moramo sad polako da ispravljamo te greške. Menjaćemo to, nije nikakav problem. Kao što se lepo krenulo sa dualnim obrazovanjem, koji je u neku ruku nasledio one škole učenika u privredi i pokazalo se da je to mnogo dobro kad deca u toku svog školovanja imaju i teoretsku i praktičnu nastavu. Ja se sećam, kad sam ja završavao školu, i moj kum, on je išao za metalostrugara i kad je završio školu, on je odmah otišao, zaposlio se i počeo da radi svoj posao. Bio je spreman, jer je imao jedan dan praksu a jedan dan nastavu. To je ono što se danas radi sa dualnim sistemom i mislim da je mnogo dobro.

Da bi ispravili mnoge nedostatke koji su 2000. godine stvoreni, moraćemo da promenimo i upravljačku strukturu na univerzitetima i fakultetima. Ja sam to često govorio, ali nisam naišao na razumevanje, jer svi se nekako ustručavaju pa kažu - reći će da je to zadiranje u ekonomiju, itd. Ne može da bude zadiranje u ekonomiju univerziteta i fakulteta ako u organima upravljanja, u savetima, većinu ima osnivač. Osnivač mora da ima većinu, da bi mogao da upravlja sa onim što je osnovao. I šta sad mi?

Mi imamo slučaj da većinu ima druga strana, koja može da radi šta god hoće. Pa smo imali primere i na univerzitetima i na strukovnim školama gde su se mnogi koji su vodili te organizacije obrukali, radili mnoge radnje za koje je malo reći da su kriminalne i imali podršku od tih saveta. To je nešto što ćemo morati u budućnosti da rešavamo. Ja se nadam da će ministar i Ministarstvo imati dovoljno snage, a i mi svi da im pomognemo, da izvedemo naš obrazovni sistem na put koji priliči njemu.

Ne smemo da se obrukamo pred našim precima, ne smemo da nas se stidi i Tesla i Milanković i Pupin i mnogi velikani. Mi smo velika zemlja, zemlja velikih ljudi, umnih ljudi i takvi moramo da budemo i u budućnosti. Hvala.