Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Javio sam se maločas samo da bih se nadovezao na priču gospodina ministra. Neću dugo.

Slažem se sa gospodinom Markovićem. Najpre želim da kažem zašto imamo fabrikovanje afera. Pa, upravo zbog nedostatka političkih ideja i političkog programa i onda da bi bili prisutni u javnosti, morate bar nešto pokušati da uradite iako to ne daje očekivane i željene rezultate, jer potpuno je jasno da je najavljeni bojkot propao i da se sada traži način kako da se izađe iz jedne bezizlazne i bezidejne situacije.

Sada se postavlja pitanje da li će omladina, koja vodi ili građanski ili politički protest, učestvovati na izborima ili ne, ali dobro, to je već nešto čime će se baviti taj deo opozicije. Meni samo jedna stvar nije jasna. Ako imate program koji je interesu građana, ako imate ljude koji su garant realizacije tog programa, čemu onda bojkot? Izađite na izbore i predstavite sebe kao alternativu i pobedite na tim parlamentarnim izborima.

Gospodine ministre, slažem se sa vama u potpunosti. Jako mi je poznato da je izrađena kompleksna medijska strategija i slažem se sa vama u konstataciji da ova tema mora biti neprestano prisutna.

Suština mog izlaganje je bila, između ostalog, i u tome da mi se čini da danas na medijskoj sceni Srbije postoje novinari koji smeju da se napadaju, koji smeju da se pozivaju na medijski linč ili linč u pravom smislu te reči, da se fizički napadaju, ne samo verbalno nego fizičkim i postoje oni novinari koji su na neki način, zaštićeni.

Želim da ukažem na još jedan segment kada je reč o informisanju, jer smatram da je važno i kada ste već spomenuli strategiju, smatram da akcenat treba staviti na to, ali pričaćemo, naravno, o tome kada to bude tačka dnevnog reda.

Lažna vest ili fejk njuz, informacija, vi znate, je jako moćno oružje i mora postojati jedan univerzalni model da se njoj suprotstavlja druga informacija, odnosno drugačija argumentacija, a nikako pretnje, sukobi, nasilje, što smo imali prilike da gledamo u proteklom vremenskom periodu.

Upravo zbog moći koje informacije imaju, sve češće se susrećemo da dezinformacijama, i to je danas veća pretnja, susrećemo se sve češće sa velikim brojem dezinformacija, i to je danas daleko veća pretnja nego ikada do sada i mislim da je to izazov koji za koji moramo zajedno da spremimo građane. Zahvaljujem, gospodine ministre.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirko Krlić.
Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Mislio sam da o ovome govorim nešto kasnije, ali gospodin Milićević me je sa nekoliko svojih opaski inspirisao da nešto kažem.

Kada se ovde raspravljalo pre godinu dana ili pre nekoliko meseci o obrazovanju u vojnim školama, pročitao sam jedan tekst i mislim da je posebno važno i pred vama, gospodine ministre, pred vašim ministarstvom da to ponovim.

„Beč gladuje, Austrije nema, rulja je zavladala svetom, rat su dobili balkanski cigani, kakve li sramote? Der švarc Georg, Karađorđe u prevodu, igra danas na međunarodnoj ruleti i dobio je glavni zgoditak. Beogradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao da poveruje? Grej, Lojd Džordž, Poenkare, Klemanso, Vilson, sve su to beogradski asovi, a tko nas je pobjedio? Ovi ušljivi balkanski cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i daje nekakve barjake, kakve li sramote?“ Miroslav Krleža, Časopis „Republika“, smena na jasenovačkoj cesti, strana 277 iz 1919. godine.

Zašto sam ovo pročitao danas, gospodine Ministre? Najmanje u tri pozorišta u Srbiji i dalje se igra Miroslav Krleža. Nažalost, u najstarijem pozorištu na Balkanu, u mom pozorištu u gradu Zrenjaninu pre tri godine, u godini Nušića, postavljena je Leda, a ne Nušić.

Ja se slažem da umetničko delo često ne zavisi od moralne veličine samog umetnika, ali juče sam proverio. I dalje je za četvrti razred srednje škole u lektiri Miroslav Krleža.

Jeste ovo bilo pitanje možda za ministra koji je juče ovde bio, ali pošto ovih dana formirate komisije koje treba da odlučuju o tome gde će ići novac iz budžeta i kud će ići naša kultura, molim vas da se povede računa o svemu ovome, posebno zbog toga što ako danas bilo kog hrvatskog ozbiljnog književnog kritičara upitate o veličini književnika hrvatske nacionalnosti, Krleža ni kod jednog neće biti na prvom mestu. Pre će biti Preradović i Desnica i mnogi drugi. Ispalo je da Miroslava Krležu poštujemo jedino mi Srbi, a ovako je o Srbima govorio. Adolf Hitler nije ovako govorio, pa ipak „Majn kampf“ nije u našoj literaturi.

Reč ima narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević.
Izvolite.

Hvala vam, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, i u načelnoj raspravi ja sam spomenula da izdvajanja za kulturu nisu velika, da bi trebalo da se potrudimo i na republičkom nivou i na lokalu da izdvajanja budu veća za kulturu, ali sam isto tako istakla i značaj racionalnog raspolaganja sredstvima iz budžeta.

Kada smo kod racionalnog raspolaganja novcem, u skladu sa potrebama, pre svega bi to trebalo da bude u skladu sa potrebama građana, ali i u skladu sa zakonom, imamo nažalost, dosta negativnih loših primera iz prošlosti.

Zadnjih meseci je ovde u Narodnoj skupštini aktuelno obraćanje novinarima i javnosti iz hola Narodne skupštine od strane poslanika koji su prišli Savezu za Srbiju.

Jedna od njih je i nekadašnja pokrajinska sekretarka, Marinika Tepić, koju su i moje kolege pomenule, čije ću zloupotrebe položaja, naravno, navesti kao loše primere.

Naime, ona je po odlasku sa te funkcije optužena za nenamensko trošenje budžetskih sredstava po političkoj liniji i za privatne poslove, a na osnovu informacija koje su došle upravo iz tog sekretarijata, pokrajinskog sekretarijata, koje su potvrdile i sumnju da postoji na stotine predmeta gde nema odgovarajućeg pravdanja na koji način su sredstva utrošena.

Na primer, inspekcija je utvrdila da određeni fitnes klub, kojem su sredstva dodeljena, ne postoji na datoj adresi, već je tu neka privatna kuća. Naravno, vlasnik fitnes kluba i Marinika Tepić su tada bili članovi iste stranke. Tada, kažem tada, jer Marinikina krilatica bi mogla da bude da ne znam u koliko sam stranaka bila. Pa, možda sa time da izađe na izbore.

Kada neko dodeli tri miliona dinara Društvu za očuvanje banatskih šora, a pri tome ta delatnost nije od posebnog značaja na nivou Srbije, niti su ispunjeni određeni uslovi da bi se novac dodelio, postavlja se pitanje - sa kojim kredibilitetom Marinika Tepić bilo koga optužuje?

Dakle, oni koji bojkotuju plenum i danas, oni čiji je šef Dragan Đilas, oni iz hola kritikuju predloge, a da u parlamentarnom dijalogu uopšte ne žele da učestvuju i to nam svakoga dana pokazuju. Jedino što rade su napadi na Aleksandra Vučića, na SNS, na predstavnike vlasti, ali i obmanjivanje građana plasiranjem laži o visokim državnim funkcionerima. Oni svakodnevno izmišljaju afere i onda danima vrte u krug jednu istu priču.

Savez za Srbiju, u nedostatku politike, služi se manipulacijom, jer im je jedini cilj da okrenu građane protiv Aleksandra Vučića, sprovodeći pri tome najprljaviju kampanju koju smo mi do sada mogli da vidimo.

Međutim, građani su videli da se lideri Saveza za Srbiju, kada su imali prilike, a neki od njih jesu imali prilike, nisu bavili ne samo kulturom, nego se ničim nisu bavili osim sobom. Jer, da biste razvijali kulturu, morate imati pun i stabilan budžet, ne smete biti u bankrotu. Morate pre toga da se bavite i ekonomijom i privredom i razvojem drugih važnih državnih resora.

Vidim ovih dana da članice te stranke, članice Saveza za Srbiju, se međusobno prepucavaju i to će nam verovatno sada u predizbornoj kampanji biti jedna od onako zabavnih tema, koje ćemo moći da gledamo na njihovim televizijama. Videćemo ko će on njih učestvovati na izborima. Iskrena da budem, u svakom slučaju, taj politički program njihov bih volela da vidim, bez ideja, bez zdravih predloga, bez rada i rezultata koji će stati iz njih, pri tome, nasuprot programu SNS, koja će i ovoga puta imati konkretan program, sa realno postavljenim ciljevima i, pre svega, okrenut građanima Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, pojam kultura u najširem smislu reči odnosi se na negovanje sistema vrednosti i u zavisnosti od sistema vrednosti koje negujemo ubiraćemo određene plodove.

Ako prvenstveno negujemo potrošački hedonistički stil života, tada postajemo, pre svega, zainteresovani za svoju udobnost i za uživanje, a ne osetljivi za zajedničke probleme.

Globalno društvo u 21. veku tražiće, da bi opstalo, tražiće čoveka nove istinske kulture, koja neguje rasuđivanje, saosećanje i volju ravnoteži, a ne samo puku želju i kalkulaciju.

Biće nam potreban čovek novog, istinskog obrazovanja, koji formira karakter, a ne samo veštinu. Kao što je bilo potrebno 100 i više godina da bi se stvorio čovek potrošač, tako će biti i decenije potrebne da stvorimo novog čoveka koji će znati da uspostavi pravu ravnotežu između materijalnih i duhovnih potreba.

Razlog je jednostavan. Bogatiji deo stanovništva koji ima uticaja na pomenute institucije razvija se na ideologiji neograničenog ekonomskog rasta, neograničene eksploatacije resursa, razvoja tržišta i, što je najvažnije, na ideologiji razvoja potrošačkih navika kod onih koji to tržište čine, a to smo mi, obični ljudi.

Zato nije u njihovom interesu da taj temelj na kome počiva njihov uspeh u ovom trenutku dovode u pitanje ili da ga radikalno preispituju. Stoji se na stanovištu da transformaciju globalnog društva treba postepeno izvršiti.

Centralno mesto kulture u doktrini održivosti, koja u svetu stiče sve više pristalica, za Srbiju je od posebnog interesa. Nova kultura održivosti kao svog glavnog protivnika vidi kulturu potrošačkog mentaliteta i kao glavni resurs u promociji nove paradigme vidi tzv. Održive tradicije.

Posebna pažnja u budućnosti će se posvećivati međugeneracijskim odnosima, odnosno poštovanju mudrosti starijih, međugeneracijskom obrazovanju, povećanom stepenu razumevanja znanja, koje se krije u tradicionalnim religijama i drugim tradicionalnim vrednostima.

Evo, to može da bude zanimljiva platforma na kojoj bi Srbija mogla da gradi jedan novi ambijent u društvu u 21. veku.

Iako se deklarativno tolerancija promoviše kao jedan od osnovnih principa demokratskog društva, na našoj javnoj sceni je već duže vreme prisutan veliki stepen netolerancije koju jedan prema drugom ispoljavaju s jedne strane tzv. evroskeptici ili tradicionalisti, a s druge strane, evrooptimisti i modernisti.

Osnovni utisak je da jedni druge ne razumeju, niti saosećaju jedni s drugima, a sledeći utisak je da ni jedni ni drugi nemaju širu sliku veoma brzih socijalnih promena koje se dešavaju ne samo u Srbiji, već i u celom svetu.

Savremena doktrina održivosti nas uverava da nam je za uspeh potreno i jedno i drugo, i tradicija i moderne tehnologije i nauka. Tradicionalna znanja i tradicionalna kultura i duhovnost su nam veoma neophodni za revitalizaciju morala, duha i identiteta dostojnog izazovima 21. veka.

Moderne tehnologije i nauka su nam neophodni za revitalizaciju ekonomije i umereno materijalno blagostanje pojedinaca, porodica i društva u celini. Ovakvo preusmeravanje kulturne orijentacije društva je od suštinske važnosti za dugoročan uravnotežen razvoj Srbije i ima veliki obrazovni i vaspitni potencijal za mlade. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.
Izvolite.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, da se uključim radi građana Srbije i razjašnjenja nekih stvari, pošto su ovde pričali o novinarstvu.

Kada je u pitanju kritika, ipak da razlučimo neke stvari. Vi ste to jednom prilikom vrlo dobro rekli. Dozvolite ipak radi građana Srbije, radi novinara koji prate danas ovo, kritika vlasti, mi nismo protiv kritike vlasti, ali ona mora da se zasniva na istinitosti iznetih činjenica. E, kad sam rekao sad ovu rečenicu, uzmite u zadnjih 15 dana svu štampu i gospodu novinare i vidite izveštavanje iz ovog visokog doma kako su izveštavali, obrnuto, ne ono što smo mi rekli. E, to nisu novinari, to su šarlatani.

Znam kojoj se opasnosti svi narodni poslanici ovde izlažu kad istinu kažu, a objave jednu rečenicu i izvrnu. Nisu to novinari.

Znači, kritika se zasniva na istinitosti iznetih činjenica, a onda i dobrom običaju, što bi vi nekad rekli, i novinarskoj tradiciji. Da li to radi? Da li to radi Tomislav Marković, novinar, koji nikada nije istinu informisao iz ove Skupštine? To nisu novinari. To su novinari šarlatani. Toliko oko novinarstva, ali čast izuzecima, ima ih dobrih novinara.

Ono što je vrlo bitno, naši novinari idu u proteste političke, imaju političke stranke. Nisu to novinari. O nezavisnosti novinara, juče sam citirao iz 1953. godine, nemam nameru da to ponovim danas. Verujem da su to kolege novinari juče slušali.

Ali, dozvolite ipak još nekoliko rečenica da kažem.

Kolega Marković je spomenuo Mariniku Tepić, koja je uvaženi narodni poslanik. Pa, ta žena, umesto da je ovde u klupama, ona ide na konferencije za štampu. Inače je poznata pod nazivom „električni zec“ Dragana Đilasa. Ona na dugme neistine svaki dan informiše.

Vi ste bili svedok, i svi i građani Srbije, kada susedne zemlje demantuje neke stvari, onda dalje ide to. Ja da sam tužilac, opštinski, ne republički, radio bih svoj posao, pogotovo kada su u pitanju vojne stvari. Neka to ide u SAD i bilo koju evropsku zemlju, neka to kaže. Naravno da neće, ali iza nje stoji gazda Đilas.

Rekao sam da neću citirati, ali ipak hoću zbog onoga dela novinara koji juče nisu slušali, a gospoda novinari neka se pronađu u ovom citatu koji ću sada reći, kojeg ću citirati iz 1953. godine, ali i političari, šarlatani i političari šarlatani, a i kulturni radnici.

Dakle, radi se iz 1953. godine, jedan američki novinar iz „Njujork tajmsa“ u zdravici koju je održao zajedno sa svojim novinarima ovako je rekao, citiram: „Posao novinara je da uništi istinu“, neka se sada pronađu u ovoj rečenici, gospoda novinari, „da otvoreno lažu“, neka se sada pronađe Tomislav Marković i gospodin Cvijić, novinar, pa čak i profesori. Profesori isto, gospodo. Javio se Radonjić, profesor, nije demantovao ni jednu rečenicu od juče. Meni je drago što se osetio prozvanim, pa valjda će da nauči nešto iz pedagogije.

Dalje, „da izvrću, ozloglašuju, da se klanjaju pred zlatnim teletom i da prodaju vlastitu zemlju i narod da bi zaradili hleb“. Neka se sada pronađu. Hoćete da ih nabrajamo sada redom? Trebalo bi mi mnogo vremena i njihove izjave povodom ove rečenice.

Idemo dalje. „Svi ti hvalospevi o nezavisnoj štampi, što će nam to?“ To je sve citat. Idemo dalje. „Mi smo oruđe i sluge bogataša koji su iza kulisa“. Ko stoji iza Marinike Tepić, gospodo narodni poslanici? Pa evo u ovom citatu. Tajkun Dragan Đilas sa 619 miliona koje nije zaradio, a moram da kažem, kao obični gologuzan, ušao je u politiku. To svi znamo.

Šta kaže dalje ovaj u ovoj zdravici? „Mi smo marionete, oni vuku konce, a mi plešemo. Naš talenat, naše mogućnosti i naš život vlasništvo su drugih ljudi“, i dodaje na kraju, ovo je vrlo važno i za novinare i novinare šarlatane i analitičare, „mi smo intelektualne prostitutke“, završen citat. Neka se sada pronađu u ovom citatu.

Pošto je gospodin Marković govorio šta je učinjeno u kulturi, mi smo to rekli, ali dozvolite, pored onog što je on nabrojao, mi imamo i u Novom Sadu arhiv i gradski arhiv koji je završen. Tu moramo da pohvalimo Vladu Republike Srbije. Malo je arhiva u državi u zadnjih 50 godina koji su obnovljeni, a pogotovo novosagrađeni.

Dobro je, gospodine ministre, što ste Srpsku akademiju nauka vratili na budžet i finansiranje se vrši iz budžeta Republike Srbije. Prethodna vlast 10 godina van sistema budžeta držala. Znate na čiji mig, i ja i vi i građani Srbije. To je suština. Istorijski arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti je, vi to znate, kao i ja i gospoda profesori, u vrlo teškom stanju, a znam da se radi na tome da se poboljša, i to su prave stvari.

O stručnom kadru posebno smo govorili, a dozvolite ipak da kažem da je malo arhivista, muzeologa da i ne govorim. Mi nemamo usmerenja na fakultetima u tom delu, tako da smo tu zaista u jednoj teškoj situaciji, ali je vrlo bitno ono što se radi zadnjih šest, sedam godina. Finansijska sredstva se od budžeta lokalne zajednice, pokrajinske i republičke kontrolišu, ali da pravilno, ravnomerno budu raspoređena, planski i na adekvatan način, onako kako ste vi u obrazloženju učinili.

Da li to rade svi? Ne rade. Da li je tačno, gospodine ministre? To kontroliše i DRI, ali dovodi se to u određeni sled, jer o kulturi 30 godina niko nije razmišljao na ovakav način kao što se sad razmišlja.

Dozvolite da ponovim još jednu rečenicu. Nikada u istoriji Srbije, u zadnjih 50 godina, ni jedan predsednik države nije više napadan nego Aleksandar Vučić, a nikada ni jedan veću podršku građana Republike Srbije nije imao. Da li je tako, gospodo narodni poslanici, vi iz opozicije koji gledate sada negde, iz svojih kancelarija, i ostali? Znači, voleo bih da neko ustane i da to negira. Dakle, nikad ni jedan predsednik države nije više napadan, a veću podršku ima od jednog dela opozicionih klupa.

Ne može novinar da iznosi laži. Ne može novinarka Čongradin da iznosi laži, a da očekuje da joj neko nešto ne kaže. Njena sloboda, navodnici, odraz njene neslobode, ne samo drugih, pa ko nju finansira? Ja sam citat dao ko finansira takve. Imaju li malo morala? Imaju li morala proći ulicom pored nas koji se trudimo da saznamo nešto?

Niko ne brani kritikovati, još jedanput kažem, ali kritika vlasti mora da se zasniva na istinitosti iznetih činjenica od strane novinara. Sve drugo, gospodo narodni poslanici, je šarlatanstvo.

Izvinite, ovo radi profesora Radonjića koji se danas javio. Kada nešto kaže, a on je bio asistent profesora Zeca, onda on mora da citira šta kaže narodni poslanik, a ne da izvrće, bilo koji od nas. Upravo on svakodnevne laži forsira, ali ne o nama narodnim poslanicima, već najviše o predsedniku Republike. Neka ide u političku stranku. Ne može to raditi na fakultetu.

Kako mu kolega iz „Jedan od pet miliona“ Oliver Tošković može doći na fakultet na kojem ja predajem 24 godine i nosi značku „Jedan od pet miliona“? Šta bi bilo da ja dođem na Filozofski fakultet u Beogradu i nosim značku SNS? Da li je to odvojenost nastave od politike? Izvolite gospodo profesori u političke stranke. To je malo teže, jer se pokrivaju.

Radi se o vrlo lošim profesorima, jednom delu, i čast… Ima divnih, divna akademska zajednica i upravo su bučni neradnici, lezijedovići koji su godinama trošili finansijska sredstva, a nisu radili. Jedan od njih je juče bio ovde i pobegao je, jer je tražio preko udruženja da se sredstva crpe iz budžeta Republike Srbije, ne na bazi projekta, a projektno finansiranje nas, profesora, na fakultetu nije pare u džep, nego da ulažemo u sebe i pišemo naučne radove. Koliko to radi od onih koji prozivaju aktuelnu vlast? Vrlo malo. Čast većini. Ogromna većina akademske zajednice obavlja svoj posao, uključena je u rad, u revitalizaciju mnogih stvari i u kulturnoj delatnosti, naučnoj delatnosti i voz je krenuo, gospodine ministre, juče sam tu rečenicu rekao, 2008. godine, neko ulazi u vagone, neko ne, on teče. Gospodo, ko hoće nek uđe, ko neće ostaće na određenoj stanici.

Moram da završim ovaj deo. Nema te sile na svetu koja će zaustaviti modernizaciju Republike Srbije, a motor modernizacije Republike Srbije jeste naš predsednik Aleksandar Vučić. Ovi koji ga danas prozivaju, jutros, prozivaju ga oni koji su rekli, evo, ja ću citat, i profesori i jedan deo novinara, a pogotovo predstavnici političkih stranaka, kaže – Kosovo nije nikada bilo naše, niti će biti. Upravo oni to rade. Kada dođu pod udar Krivičnog zakonika, molim vas, 305. do 321. člana, onda se profesor Radonjić čudi i kaže – profesor Atlagić i ostali pozivaju na ubistvo kada neko to kaže. Ne pozivamo mi, nego je neko u sklopu tih članova izrekao neke stvari gde krivično mora da odgovara. Kada sam spomenuo šta bi bilo tek za knjaza Miloša, on kaže da poziva profesoricu na ubistvo. To mi je profesor. Da li on tako sa studentima radi?

To je onaj profesor tortura i kaže jutros je tek saznao, pa to znaju i dekani njegovi, rektor njegov i to zna Zaštitnik, to zna čitava Srbija. I kada kažu - odakle sudiji Majiću informacije za one koji rasturaju drogu, ja ću mu odgovoriti, neka dođe u Narodnu biblioteku među studente, među nas profesore, čuće to ime i prezime, neka dođe u bilo koju kafinu u Srbiji, čućete to prezime sudija Majić i profesor kao uvažena Vodinelić, pošto me je prekjuče iznenadila, ona jeste koleginica, ali ta mržnja u njoj zadnjih 15, 20 godina na one ljude koji vole svoju zemlju, jer ne mogu da zamislim. Izvinite, ne mogu da zamislim to - profesor a da ne voli svoju zemlju, profesor a da ne voli svoj narod toliko koliko poštuje druge i kada smo juče govorili o arhivima, arhivskoj i bibliotečnoj građi rekli smo da se tu čuva identitet srpskog naroda, drugih naroda i nacionalnih manjine, jer onda mi dođe jedan kolega pa izvrće ovde. Gospodo narodni poslanici, nije ovo zadnjih 10 godina. Ovde sede neki ljudi koji prate bar, nastoje da prate neke stvari. Moraćemo za neke stvari da i mi narodni poslanici drugačije se ponašamo.

Jedan narodni poslanik je sada predsednik jedne stranke, evo ga svaki dan ovde, 64 puta u prošlom mandatu uvredio je narodne poslanike SNS i koalicione partnere, Maju Gojković predsednicu, Veroljuba Arsića, potpredsednika, doktora Vladu Orlića, doktora Martinovića, počevši da smo majmuni, preko svih drugih stvari. Ako hoćete zbog građana, svaki dan ću da citiram dan, sekundu kada su to ovde izgovarali. On govori da se on napada i da se on vređa. Ne, nego istina je na drugoj strani znate i gospoda novinari neka sada to vide.

Izvinjavam se što sam malo ovako emotivan, drago mi je što profesor Radonjić ipak je shvatio da mora malo malo pedagogije, pogotovo do kimologije da mora malo da malo izuči, a ako nije znao da je profesor tortura neka pita svoje studente. Hvala.