Zahvaljujem, predsedavajući na mogućnosti da dobijem reč i da prokomentarišem sva četiri predloga zakona, odnosno dva i dva, bez obzira da li je ovlašćeni predlagač jedne grupe zakona, poslanika Aleksandra Martinovića, u ime SNS, pa i političkih stranaka koje su sa nama u koaliciji, kako u parlamentu tako i u izvršnoj vlasti, ili je to ovoga puta reč i o predlozima zakona poslanice iz opozicione poslaničke grupe, gospođe Gordane Čomić.
Kada sam obrazlagala spajanje rasprave, nisam sigurna da su me svi dobro čuli ili me možda nisu svi razumeli. Moja namera je, kada sam predložila da se spoji rasprava, upravo bila to da skrenem pažnju na izuzetno važnu sednicu koja je trebalo da bude danas. Ono što sam očekivala, očekivala sam da ovde, hajde da ne preterujem, da bude 200 poslanika, ali barem da nemamo prazne klupe iz pojedinih poslaničkih klubova, jer ove teme su veoma izazovne, za neke možda kontroverzne, ako mogu da protumačim raspravu pojedinih kolega, ali u politici je važno i da imaš kontroverzne poteze. I, kako je to Šimon Peres govorio, da je važno da sanjaš velike snove i onda će se oni i ostvariti. Tako smo mi uradili danas nekoliko izuzetno važnih stvari za Srbiju, a nisam sigurna da su svi vaš razumeli i da su se zadržali na jednoj površini, kako se zove zakon i šta se predviđa u jednoj od odredbi.
Mi smo uradili mnogo više i prvi put u istoriji višestranačke Srbije imali smo političke snage i mudrosti da raspravljamo o zakonima bez obzira ko ih je predložio. Da li je to uradio neki poslanik vladajuće većine ili je to uradio neko iz opozicije. Postigli smo to da mi danas slušamo jedni druge, da niko nikog ne vređa, da ukrstimo argumente, a da vidimo ko će kako na kraju glasati. Ako nam to nije uspelo u prethodnom periodu, ovo je jedan dobar uvod za novi saziv parlamenta koji nas očekuje za nekoliko meseci. Ono šta smo mi uradili, to za neke dve, tri nedelje.
Znači, prvo šta je predloženo, predloženo je smanjenje izbornog cenzusa na republičkom nivou, na lokalnom nivou za učesnike izbora sa sadašnjih 5% na 3%.
Drago mi je da je nadležni Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo održao javno slušanje.
Javno slušanje je bilo dosta kvalitetno. Učestvovale su političke stranke koje jesu parlamentarne stranke, bilo je predstavnika nevladinih organizacija i civilnog sektora, ali i nekako mi se učinilo da je dosta njih uložilo napor da skrene pažnju na neke druge stvari, a da zamagli suštinu skidanja cenzusa sa pet do tri posto i koliko je to dobro za Srbiju, koliko je to dobro za demokratiju i koliko je to dobro da u narednom parlamentu dobijemo stranke sa različitog političkog spektra, da time građani Srbije široko dobiju svoje predstavnike ovde u parlamentu, da se time pospeši demokratija i ono što je najvažnije da vratimo dijalog na svaku temu ovde u ovu salu i u Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Znači, da ulici kažemo – na ulici se radi nešto drugo, a ovde u parlamentu se diskutuje na svaku temu koja je od interesa za građane Srbije, koji su zaokružili politički program naših stranaka i ime predsednika naših stranaka, jer mi smo liderska država, nismo jedina u svetu, koliko god hoćete ima država u Evropi gde se kaže Angela Merkel, to je to, pa sad njena naslednica treba da se postavi. E, tako svi kažu SPS, to je trenutno Ivica Dačić, bio je nekada Slobodan Milošević, kod nas neko drugi itd. Ali građani Srbije će tako što će izaći na izbore, ne bojkotovati, bojkot je makar šta, izgleda da će bojkotovati ove izbore makar ko i makar šta, smeje se Nenad Čanak, tako je govorila moja pokojna baba Olga sa Salajke. To govorim Nenadu Čanku, jer zna i geografski šta je šta.
Ozbiljni političari, političari starog kova, to ne mislim na godine, nego ljude koji znaju šta je politika, zasukaće rukave, izaći će na izbore, izaći će sa konkretnim političkim programima, predstaviće se građanima Srbije, biračima, i tako će osvojiti broj glasova koji će im omogućiti da budu ovde u parlamentu i da nastave da se bore za svoje ideje. To je tako bilo, tako će biti godinama, godinama, pa možda i vekovima iza nas, jer drugi oblik demokratije, osim ovako zastupničke ne postoji, bilo je eksperimenata u istoriji 20. veka drugačije, ali su se završili velikim ratovima i naravno opet je pobedila ideja demokratije i srećom, i treba ponavljati uvek, Srbija je bila u svim ratovima na pravoj pobedničkoj strani.
Znači, ja sam ovde očekivala da učestvuju bezmalo svi poslanici, da čujemo ideje političke. Znači, da li je ovo dobro ili nije dobro, ali mnogo toga, jer kad vi pričate o izbornom zakonu, pa to je možda čak i važnije od budžet, jer budžet važi za jednu godinu, a izborni zakoni važe za ciklus od četiri, pet godina.
Očigledno da se nešto promenilo u političkom životu Srbije kad poslanici smatraju, predstavnici građana i političkih opcija, da treba da daju kvorum i da onda izađu, i da mi ne čujemo šta je to dobro u našem predlogu od svih političkih stranaka, a što to nije dobro u ovih tri posto. Ako će da nam dobacuju sa ulice, nemamo vremena i nećemo da slušamo te koji će na kraju ipak izaći na izbore i prevariti one koji im stvarno veruju, srećom da ih ima malo u Srbiji, pa će se pojaviti na izborima. Neko će malo da izađe u Šapcu, neko će malo da izađe u Paraćinu, neko će opet nekom mimikrijom da se pojavi u Starom gradu, neko će da pošalje neke studente umesto sebe da bi ovde imao par poslanika koji će moći da priča šta se dešava ovde u parlamentu, ali treba građanima Srbije reći bojkot je farsa, od bojkota ništa, hajde da vidimo šta možemo da uradimo dobro u ovim predlozima zakona.
Jedan sam od učesnika dijaloga koji se od letos vodi, podstaknuto nevladinim sektorima, na Fakultetu političkih nauka i drugi deo ovde, tri kruga, pod pokroviteljstvom ili u saradnji sa Evropskim parlamentarcima, kako ko voli da kaže. I neki poslanici, neke političke stranke su se u okviru toga i opredelili da bojkotuju i taj dijalog, ali neće bojkotovati naravno i izbore i uradili smo dosta toga.
Sad, prvo moram da kažem, građanima Srbije da oni koji su tražili dijalog nisu došli. Nisu došli, a oni su stalno vikali kako nema dijaloga, kako traže Evropske parlamentarce da pomognu da mi koji pričamo istim jezikom valjda da nam oni prevode, pa da nemamo izgubljenu, u prevodu između nas. Srpska napredna stranka ništa nema da izgubi i naravno da smo pristupili tom dijalogu i sve što smo se dogovorili tamo, sve je ispunjeno. Iduće nedelje ćemo, a pošto u petak ističu rokovi za predlaganje još dva člana REM-a pristupiti i izboru dva člana REM-a i sve ono što smo se dogovorili u okviru dijaloga, sve je ispunjeno, samo što je Savez za Srbiju, Đilas, Boško Obradović, oni su samo i nas, i Srbiju zamajavali.
Prvo su rekli da sam problem ja. Pa, su onda rekli da je problem Poslovnik. Pa, su onda rekli da su problem amandmani. Pa, hitan postupak. Pa, spajanje rasprave, pa nije bilo dovoljno vremena da pričamo o budžetu. Greške se priznaju, jel tako. Samo veliki ljudi i oni koji su sigurni u sebe mogu da kažu, da, pogrešili smo, hajde da to izmenimo. I, sve je izmenjeno i ničeg više nema, ne kao u pesmi, nego ničeg zaista više nema od ovih primedbi iz izveštaja Evropske komisije i oni koji su se žalili na to. Samo što su oni našli neki razlog, nisu verovali da će sve to biti poboljšano i nastavili su da ne dolaze.
Ako ćemo da analiziramo ko ne dolazi? Pa, ne dolaze oni koji i nisu poslanici. Ja ne znam kako Dragan Đilas može da kaže da bojkotuje rad parlamenta kad on nije poslanik. I, to se nekako primilo u delu javnosti i onda mu još terciraju neki mediji i kažu – evo, Dragan Đilas bojkotuje rad parlamenta. Pa, šta će da bojkotuje kada on nikada i nije bio poslanik. Možda davno ali ga je DS smenila sa mesta predsednika, pa više nije ni poslanik. Boško Obradović? Pa, Boško Obradović nema poslanički klub. Ne bojkotuje rad poslanički klub Dveri, nego Boško Obradović kao pojedinac i možda neko ko ga prati u tom zločinačkom poduhvatu u odnosu na parlamentarni život Srbije i demokratije. Pa, da to je zločinački poduhvat. Glumite nekim naivnim ljudima koji vas podržavaju da vi kao nešto bojkotujete, a nećete da im kažete da se klub raspao i da je vas ostalo ukupno dvoje ili troje. I ko još bojkotuje? Ja ne znam više ko bojkotuje rad parlamenta? Pa, ne dolaze ljudi koji i ovako nisu bili najredovniji na časovima.
Da pogledamo pre tog njihovog verbalnog bojkota da li su oni stalno tu. Pa, onda imamo grupu poslanika koji ne bojkotuju platu, hajde da kažeš da je to ofucana tema. Važi, nećemo o tome, ali oni ne bojkotuju parlament Srbije kada treba da se putuje u inostranstvo da se predstavlja Srbija, pa neko od njih dobija i dnevnice, ne ove naše, nego debele dnevnice tamo u tim međunarodnim organizacijama. Ja neću do budem maliciozna i da govorim imena. Ja govorim samo o pojavi. Samo o pojavi da je super 500 švajcarskih franaka na dan, a kada dođeš u Srbiju, kažeš građanima Srbije, ja bojkotujem. Šta bojkotuješ? Kad ozbiljno bojkotuješ ti izađeš iz parlamenta, i kažeš nećeš ništa da imaš sa delegacijom Srbije. Ja neću da idem u delegaciju čiji je šef Maja Gojković i neću da primam dnevnice. Ja nemam ništa sa tim.
E, to je pravi bojkot, a ovo je makar šta i to su političari koji nikada, u suštini, neće postati veliki političari. Igraće samo jedno leto, to je Ben Kvik, vraća mi se, pošto sam jako matora, ovaj, stara, vraća mi se sećanje i asocijacija na neke dobre serije i dobre filmove. Ne mogu da poverujem da mi se sada u stvarnom životu to ponavlja sa nekim političkim amaterima koji jesu naneli štetu državu. Jesu naneli štetu, izmišljaju, lažu, govore gluposti, kad pređu granice naše države oni se pretvaraju u nekakve, ne znam, njih ne može niko da obuzda kad vide granicu i kad pređu na neki drugi vazduh.
E, onda takve izmišljotine na koje smo mi prinuđeni, na te lažne vesti, stalno da odgovaramo. Neko dođe i kaže zaposlili su toliko i toliko pevačica u „Pošti“. Eto, to je nivo diskusije poslanika koji hoće da budu alternativa vladajućim strankama. To je nivo. To oni odu u Brisel da kažu da je neko zaposlio neku pevaljku u „Pošti“.
Stvarno, ja ih sada razumem zašto oni bojkotuju, kada taj spektar političkih ideja predstavite građanima Srbije, uzeću 500 franaka švajcarskih na dan, ići ću tamo da govorim o svojoj državi da se neke pevačice zapošljavaju u javnim preduzećima, bojkotovaću ali reći ću mami i strini da ipak pod drugim imenom izađu na lokalne izbore… pa, normalno da ne mogu 3% da dobiju. Pa, gde je tih 90.000 građana koji će da izađe na ovo nemanje politike? Nemanje odgovora na politiku SNS i Aleksandra Vučića i naših partnera. Pa, nema 90.000 ljudi koji bi tako nešto podržali. Nema, jednostavno nema.
Zato smo došli do ovoga da izmenom zakona omogućimo ozbiljnim političarima da se kandiduju, koji znaju da je mesto dijaloga i razgovora o politikama u parlamentu i da omogućimo građanima Srbije da glasaju za koga god hoće, a ne da sebično kažemo – e, ja neću na izbore, a šta će onda taj koga si ti zaludeo i koji hoće da traži neku alternativu.
Što se tiče ovog drugog seta zakona koji se odnosi, svi ste pali na ispitu rodne ravnopravnosti. Nije ovo pitanje učešće žena u politici. Nismo mi došle ovde da tražimo nešto od muškaraca.
Gde to piše da muškarcima nešto pripada u polici a ženama koje se bave politikom ne pripada ništa, pa mi treba da dođemo nešto da tražimo, a vi ćete nama to kao da date? To je potpuni promašaj takvog načina razmišljanja.
Žene su u ovoj državi dobile pravo da glasaju 1945. godine. Od tada smo išli uzlaznom linijom, a onda je počelo da se diskutuje o tome da li žene treba da učestvuju, koliko treba da učestvuju, da li imamo sposobnosti, da li umemo nešto da vodimo, državu, da li smo dobre kao poslanici, ministri, ovamo, onamo i to sve u nekakvim procentima.
Nikad nisam bila feministkinja, radikalna feministkinja, ali stvarno, kada čujem diskusije sad će kolege koje se bave politikom, muškarci, da razmisle malo da li da nam daju još 2,5% mogućnosti da se mi negde kandidujemo, onda postajem sve radikalnija i radikalnija po tom pitanju.
Nema nas ovde 33,3%. Nas ovde ima 37,4% čini mi se ili 8%, nisam najbolja u tom računanju. Ovo je pomak, ne samo dva i nešto posto, da bude više zastupljeno žena, pošto nas ima po poslednjem popisu preko 50% u ovoj državi, pa možemo da okrenemo taj zakon i da se mi malo dogovorimo, koliko ćemo mi muškaraca da pustimo da se bave politikom, jer nas ima preko 50% u glasačkom telu.
I mi nismo dobre samo da izađemo na izbore i da zaokružimo muškarce, da im damo poverenje, mi smo dobre i da upravljamo državom. Mi dobro znamo, jer čula sam ovih dana, kako nema dovoljno žena u manjim sredinama koje bi se bavile politikom. Čini mi se da ti koji su razgovarali sa svojim partijskim ispostavama u manjim sredinama, opet su razgovarali sa muškarcima. Nisu razgovarali sa ženama, članovima partija. Da su neku ženu okrenuli, ona bi rekla, koliko ti treba žena za tu listu? To je to što ovde niko nije shvatio, mislim, žene jesu, manje-više su hrabre da kažu ovo što sam ja rekla, ali ja ovo govorim u ime svih njih, odnosno u ime svih nas, pa i onih van ove zgrade, u ime žena koje me 30 godina gledaju kako se bavim politikom.
Kada sam se kandidovala na prapočetku moje političke karijere, bila je Ljubica Džaković iz Crne Gore, bila je Nataša Gaćeša iz SPS, bila sam ja, ne mogu da se setim ko je bio iz DS-a. Sada nas ima 78,4%. Pa, bila ja ili ne feministkinja, nekome smo mi valjda bile uzor.
Ne vidim kakav je to sada strašan problem nastao kada smo počeli otvoreno da pričamo o tome da žena u ovoj državi ima više, da jesmo sposobne da radimo iste poslove što se tiče politike, kao i naše uvažene kolege, da imamo kvalitet i da nam je mnogo pomogao onaj kvota sistem od pre 10 godina kada je usvojen, jel tako, jer ako sa ovim načinom shvatanja nastavimo da pitamo nešto i da mi tražimo da nam neko nešto odobri, ne bi nas bilo ovoliko, da se niko ne naljuti.
Ali, ja znam kako je to bilo kad nije bilo kvota. Jako malo je bilo žena da zastupaju interese, ne samo žena, nego svih građana Srbije ovde.
Zato, molim vas, nemojte prosto da zaziremo od te teme i da nas kolege i juče i danas uveravaju kako van Beograda, Novog Sada i Niša nijedna žena neće da se bavi politikom, pa da ne mogu 40% žena da nađu, mogu 37,4%, ali tih 2%, strašna misija.
Poslanik Zukorlić otvoreno kaže da to podržava i da njemu nije problem.
Srpska radikalna stranka, danas dr Vojislav Šešelj, ja sam mislila sada će on po tom predlogu da raspali, ne, on kaže, zašto nema predloga da žene budu i u izvršnoj vlasti.
Pa jel to ispadne da se levica boji, da ima velike ideje, a onda kada se dođe do realizacije, onda se tu malo zastane.
Mi možemo da razmotrimo amandmane, ako je u pitanju raspored ko će biti na 1, 5, 7, 9. mestu, to je onda nepoverenje u stranke kojima se pripada.
Srpska napredna stranka nema taj problem, jer vidite koliko žena ima na visokim funkcijama i to uopšte nije bilo pitanje kvota, nego da li znamo ili ne znamo dobro da radimo posao u odnosu na konkurenciju koja bi vodila isti taj resor. To je jedino bilo pitanje. Očigledno da postoji još uvek tih predrasuda i da možda amandmanom možemo još bolje da definišemo ali time će tim strankama koje još uvek oklevaju da podrže 40% biti onda teže jer će mesta baš biti onako zakucana. Ja sam za to, usvojićemo amandman, osiguraćemo mesto ženama samo da svako razgovara u svojoj stranci.
To sam rekla i juče i uvaženim koleginicama članicama Ženske parlamentarne mreže da moraju u svojim strankama da se izbore za jednake mogućnosti. Dosta smo išle na seminare, edukovale smo se nemajte pojma koliko. Išle smo i po svetu. Videli smo kako se to radi u svetu i u pozitivnom i u negativnom smislu. I ovde su nas vodali po nekim seminarima. Sve smo to dobro izučile i shvatile smo da je politika jednakih mogućnosti naša politika. Tu je napravljen konsenzus.
Ali, nisam znala da ćemo kada dođemo do realizacije naići na mnogobrojne prepreke i na predrasude. To me brine što su na jednom ljudi koji su delovali liberalno, najednom napravili tri koraka nazad i kažu – šta sada one traže od nas. Tražimo samo da budemo cenjene prema zasluzi. Samo to. Tako će biti raspored. One žene koje su dobre u vašim i u našim strankama one će biti napred na listama, drugi će biti malo nazad. Niko ne traži da se imena crtaju.
Nemojte pogrešno da me shvatite. Neke poslanice su se malo povukle, gledaju svoje šefove šta će oni reći povodom tog pitanja, pa ćemo sačekati subotu da vidimo kako će ko glasati. Izgleda da promena nije samo u tome kako muškarci gledaju nas. Definitivno izgleda da promena nije samo u tome i kako oni nas uvažavaju, nego kako mi uvažavamo sebe. Ako mi sebe uvažavamo, u subotu sigurno imamo istorijski donete zakone da otvaramo vrata da 40% žena imaju pravo, imaju mogućnost da se kandiduju na odgovarajućim mestima, u lokalnim skupštinama i na republičkom nivou. Eto samo to tražim.
Ako nas ima 51% u ovoj državi, ako nas ima u biračkom telu da nam se omogući i da može da donosimo odluke i za Srbiju, za naše porodice, za naše gradove, za naša sela, šta god. Nadam se da će ovako dobar predlog biti preslikan i na vojvođanski nivo. Hvala.
