Zahvaljujem se, predsedavajući.
Svoju diskusiju ću početi od ovog tzv. prvog korpusa predloga zakona o kojima raspravljamo. Moram odmah da istaknem da ovaj način na koji su predloženi zakoni daje nama za pravo da možemo da kažemo da se dodatno poboljšavaju, ne samo izborni uslovi, već da se i stimuliše demokratski proces u Srbiji.
Demokratski pluralizam, koji se na neki način sistematizuje izbornim zakonima u vezi kojih vodimo raspravu, daje mogućnost svim političkim strankama koje se izbore za mandate u parlamentu da artikulišu svoje političke poglede i zbog toga ne postoji ni jedan jedini razlog niti postoji opravdanje za izostanak iz demokratske rasprave, iz dijaloga, iz sučeljavanja mišljenja, naročito političkih stavova, što, nažalost, nije prisutno u ovom domu.
Političke stranke koje su se opredelile za vaninstitucionalnu borbu, pa makar to bila ulica, do sada nisu prepoznale ili nisu želele da prepoznaju da ostrašćenost mora biti zamenjena dijalogom, da destrukcija mora biti zamenjena dijalogom, da malicioznost i sve ono što politički odvodi u suprotnu stranu u odnosu na demokratski način borbe opet jedina alternativa jeste dijalog.
Mi smo se danas ovde, većina govornika koji su učestvovali u ovoj raspravi o izbornim zakonima, pozivali na dijalog, i to je u redu. Nije demagoški pristup iskreni pristup, hajde da krenemo putem dijaloga. Međutim, očigledno je da jedan deo opozicije, sad neću da kvalifikujem u celinu opoziciju koja nije ovde, namerno iz određenih političkih razloga urušava upravo ovo što podrazumeva postulate demokratskog dijaloga, odnosno političke debate i, malopre kako sam to na samom početku rekao, demokratskog pluralizma. Da li je to dobro ili nije dobro za državu Srbije, to će vreme pokazati.
Na kraju krajeva, i oni koji su se opredelili za takav vid borbe će vrlo brzo dobiti ocenu, ocenu od građana Republike Srbije na izborima i tada će se odmeriti i njihov potencijal i njihov ugled kod građana Republike Srbije. Za razliku od njih, mi smo tu gde jesmo, vodimo političku debatu, raspravljamo o svemu onome što je u interesu građana i to je jedini način na koji narodni poslanici koji predstavljaju građane Srbije treba da politički deluju.
Mislim da su rešenja u predloženim zakonima jako dobra. Spuštanje cenzusa sa 5% na 3% u svakom slučaju doprinosi svemu ovome što sam rekao, ali bi to spuštanje cenzusa trebalo da prati srazmerno i spuštanje broja i to minimalnog broja glasova, odnosno potpisa za predaju odborničke liste kada su u pitanju lokalni izbori, jer ćemo doći u jedan paradoks, a taj paradoks podrazumeva sledeće da i jedna stranka će morati da obezbedi mnogo veći broj potpisa, nego što će ostvariti broj glasova na izborima, što je apsurd. Zato bez obzira da li postoji poslovnička mogućnost ili ne postoji, molim predlagača da ovaj paradoks na neki način ispravimo i da pređemo u jednu daleko povoljniju demokratsku situaciju kada je u pitanju sprovođenje izbornog procesa na lokalu.
Moramo sprečiti, tzv. političku trgovinu, o kojoj je govorio moj uvaženi kolega, predsednik poslaničke grupe SPS Đorđe Milićević, a ja sam o tome govorio na javnom slušanju. Dakle, to su anomalije koje se svakako moraju izbeći, jer neće biti ni poslednji put da poslanik iz ovih klupa pređe u poslaničke redove u ovim klupama, ali nažalost ne u ove stranke koje sede ovde, nego u stranke koje nemaju ni jedan jedini glas na izborima, možda se nisu ni pojavile na izborima, ali će zato biti zastupljene u parlamentu. Da li je to demokratski postulat i načelo? Nije.
Što se tiče Predloga zakona uvažene koleginice Čomić, tu ću vrlo kratko da izrazim stav poslaničke grupe SPS. Mišljenja sam da se zakonima ne može uspostaviti rodna ravnopravnost u punom kapacitetu, ali se može napraviti jedan korak ka tom cilju.
Daleko važnija od zakona je svest o emancipaciji žena, daleko je važnija svest o tome da uvažavanje osoba suprotnog pola u smislu ravnopravnosti i jednakosti ne sme biti zasnovano na matrici o ženama heroinama ili ženama koje su prepoznatljive po društvenom položaju, po stručnim referencama, po talentu i kreativnim sposobnostima. Sve to je moguće i kod žena i kod muškaraca, ali je daleko važnija emancipacija žena koje nisu ni Klara Cetkin, nisu ni Margaret Tačer, Marija Kiri, ni Šeron Stoun. Sve one koje sam sad nabrojao i naveo su samo sticajem okolnosti postale vidljive, odnosno postale su to što jesu, harizmatične na neki način. Ali, postavlja se pitanje - u čemu se one razlikuju od tzv. običnih žena koje su majke, koje su domaćice, koje su obične žene, da ne budem pežurativan i grub i servirke i higijeničarke i vaspitačice i učiteljice. Naša svest o emancipaciji tog dela žena mora da bude na tom nivou, da se upravo i one moraju uključivati u sve društvene procese u kojima smo uključeni svi ovde zajedno.
Ne vidim ni jedan jedini problem u tome, ali se ne mogu složiti sa činjenicom da, kako je to malopre istaknuto, da su sve žene potpuno slobodne da se uključe u takve demokratske, političke i sve ostale procese. Nažalost, nisu. Nisu zato što ih ne prepoznaju na pravi način. Ne vide ih. To stoji da je činjenica i u Sjenici i u Tutinu i u Novom Pazaru, vrlo mali broj osoba suprotnog pola od mog, odnosno žena koje se uključuju u procese koji se vezuju za rad na način kako mi to ovde radimo, dakle za političko delovanje.
Postavlja se pitanje - zašto? Da li im je dat dovoljan prostor? Da li im je omogućeno sve ono na šta imaju pravo gde treba da budemo jednaki i ravnopravni? Mislim da nije i u tom smislu ta svest mora da bude na daleko, daleko većem nivou od onoga što je nažalost prisutno u našoj Srbiji.
Mi u poslaničkoj grupi SPS, imajući u vidu visoki stepen uvažavanja prema našim drugaricama i damama zaista iskreno smatramo da je to jedini put da se uspostavi ono što podrazumeva ideal ravnopravnosti i jednakosti, rodne ravnopravnosti i jednakosti.
Ja vam se zahvaljujem.