Zahvaljujem.

Pravo na repliku, narodni poslanik Ljubiša Stojmirović. Izvolite.

Potpuno vas razumem i upravu ste, ali oduvek je bilo da u svakom narodu postoje oni koji ne misle dobro svom narodu. Oduvek je bilo izroda koji su radili protiv interesa svojih naroda, ali na nama je da mi te nadjačamo i da ne dozvolimo da nam upropaste ni zemlju ni budućnost te zemlje.

Pogledajte šta se desilo u Crnoj Gori! Ko je pre pola godine verovao da će u Crnoj Gori da se dešava ovo što se dešava? Došla je narodu svest, nije mogao više da trpi zulum, nije mogao da trpi nepravdu. Bog je pogledao taj narod.

Danas, desetine, stotine hiljada izlaze dva-tri puta nedeljno da demonstriraju i pokažu svoje jedinstvo, svoju privrženost zemlji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tako će valjda i u Srbiji da bude. Opametićemo se jednom, pa ćemo svi da ustanemo i da kažemo tim izrodima - dosta, bre! Ako vam je do Amerike, ako vam je do Engleske, do ne znam ni ja koga, idite tamo pa tamo živite i tamo uživajte.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.

Ono što želim da pitam ministra, nadovezuje se na ovu polemiku koju smo imali kolega Ljubiša i ja - dokle će Ministarstvo, odnosno Vlada da toleriše, ali bukvalno, ministre, ne preterujem, iživljavanje koje se ogleda u igranju predstave "Na Drini ćuprija", u režiji čoveka kome je ime Sandokan, a nadimak mu je Kokan? Pretpostavljam da ste gledali tu predstavu, ministre, ona se igra u Srpskom narodnom pozorištu.

Jedan od simbola te predstave je, kada se gazi srpska zastava i pljuje se po Srbiji. To je Andrićeva "Na Drini ćuprija", ali u režiji Sandokana. Zamislite kakav paradoks! Zar Ministarstvo ne može da reaguje, ako već ne reaguje javnost? Ali, teško je očekivati od onog dela javnosti koji se ogleda, recimo, u Srpskoj akademiji nauka ili u nekim drugim institucijama, oni su gori kada je u pitanju izvrgavanje ruglu svega onoga što je vezano i za tradiciju i za stvaralaštvo srpskog naroda.

Da se ne iznenadimo sutra kada se bude organizovala neka predstava, uz direktnu ili indirektnu pomoć od strane Vlade Srbije, koja će imati teže posledice, koja će prikazivati kako to Srbi ubijaju one koji nisu njihove nacionalnosti i kako to Srbi iseljavaju one koji nisu njihove nacionalnosti. A onda ćemo da se čudimo, da kažemo - otkud im to, kad nema nijedna istorijska činjenica. Njihove činjenice ne baziraju na istini, nego na fabrikovanju laži, ministre. O tome se radi.

Reč ima ministar, gospodin Vukosavljević.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi narodni poslaniče, ja tu predstavu nisam video, što ne menja bilo šta što se o tome može reći ili prećutati. Dakle, nisam je lično video, pa ne mogu da sudim. Ali, u medijima sam zapazio kontroverze vezane za tu temu. Predmetno pozorište nije ustanova kulture čiji je osnivač Ministarstvo kulture…

Govorim o pozorištu u kome se dešava ta predstava. To pozorište ima svoj programski savet, ima upravni odbor, ima svog osnivača.

Jednostavno, uprkos često drugačijim viđenjima u javnosti, Ministarstvo kulture, ovo nije ni pravdanje ni vajkanje, ovo je prosto podsećanje na činjenice, nema na raspolaganju alate, nevezano sad za tu predstavu nego uopšte i za neke druge fenomene, da reaguje na način kako je to možda moglo u nekim ranijim epohama. Ovo društvo se opredelilo za jedan drugi pristup delovanju u oblasti kulture, i kada je reč o pojedinim medijima, i kada je reč o pojedinim sadržajima u oblasti kulture. Mi ne možemo da cenzurišemo, ne možemo da zabranjujemo, ne možemo da skidamo sa repertoara i ne možemo da utičemo na nezavisnost ustanova kulture.

Ali, kažem, postoji nekoliko, ukoliko je nešto sporno, ne bih ovom prilikom davao ocene o toj predstavi, ali ukoliko je negde nešto sporno, na nekoj izložbi ili na nekoj predstavi, postoji čitav niz organa nadležnih za ustanovu kulture ili za galeriju ili za pozorište ili za bilo za šta, koji su pozvani da kažu svoj sud ili iznesu neki svoj kritički stav, ukoliko za tim ima potrebe.

Ministarstvo kulture jednostavno ne postupa u takvim stvarima i mislimo da je to, generalno gledano, ponekad se čovek kaje zbog toga, ponekad bi poželeo veća ovlašćenja, ali generalno gledano, to je dobro i društvo u svom odrastanju, čini mi se, mada je ovo moja lična ocena i ne može se smatrati zvaničnim stavom Ministarstva kulture i informisanja, ali društvo kroz takva ili slična ili neka druga iskustva i kroz neku progutanu gorku pilulu i sazreva, na neki način. Jer, možda je bolje da se svest o pojavama i fenomenima formira kod naših građana na osnovu njihovog utiska, a ne na osnovu oktroisanog stava nekog državnog organa, pogotovo kad je reč o pojavama u oblasti kulture, mislim da je to važno. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.

Suština je, gospodine ministre, kao što sam i naglasio, da Vlada direktno ili indirektno, odnosno ova država, da li preko organa Vlade ili nekih nižih organa vlasti, pokrajinskih ili lokalnih, na neki način učestvuje u najdirektnijoj podršci ovakvih slučajeva.

Ja vas podsećam, vi se dobro sećate predstave "Golubnjača". "Golubnjača" je predstava koja je u ono vreme izazvala veliku buru u javnosti, ali je skrenula pažnju na mnoge golubnjače. Golubnjače su mesta, lokacije gde su masovno bacani Srbi u dalmatinskoj Zagori i u Hercegovini. To su provalije u krševitim, kamenitim predelima, u kojima se obično gnezde golubovi, zato i ima naziv golubnjača. Golubnjača ima puno. Srpski narod, ako nešto ima, nažalost, ima takvih mesta i takvih toponima.

Vi znate kolika se bura i kakva hajka digla, ne samo protiv predstave, nego i protiv autora. I nije čudo što se ovoliko čekalo kada je u pitanju i ovaj Memorijalni centar. Da nije počela hajka na srpski narod kao genocidan narod, pa se i Sajmište uzimalo kao primer da je na teritoriji Srbije i da se nije, konkretno govoreći, da se nije išlo na ugrožavanje žrtava i broja žrtava, ne samo Srba nego i jevrejskog i romskog naroda, pitanje je kada bi se realizovalo ovo. Sve su to pitanja.

Ne treba da čekamo da se dešavaju događaji koji se nadovezuju na ovakve i slične predstave. Uostalom, mi imamo javne ličnosti iz oblasti kulture koji jasno i glasno govore - treba Kosovo i Metohija da se preda. Zar ne može ovo društvo da ima mehanizam i da kaže - ne možete baš tako da govorite, to je protiv Ustava ove države. Kao što je umanjivanje žrtava bilo kog naroda koji je stradao od fašizma u Drugom svetskom ratu.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Da li neko želi reč? (Da)

Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo već govorili u načelnoj raspravi, naravno da postoji potreba za ulaganje i za obeležavanje svega onoga u našoj istoriji, našeg stradalništva, sa ciljem da se nikad ne zaboravi.

Ali, morao bih da vas podsetim na jednu drugu inicijativu Srpske radikalne stranke, koju smo predlagali još pre četiri godine, a to je da Vlada Republike Srbije zvanično formira poseban institut za proučavanje haških presuda.

Zašto bi mi dozvolili da jedan nelegalan sud koji je imao za cilj da svu krivicu za krvavi građanski rat i raspad bivše Jugoslavije svali na srpski narod, proglasi nas genocidnim, posle po nepravednim i van ikakve sumnje presudama koje su uperene isključivo prema srpskom narodu u celini? Na taj sud se poziva i Međunarodni sud pravde i mnogi drugi, pogotovo u tzv. regionu, ali, što je, nažalost, i u Srbiji tako.

Dakle, da se to istraži, da se to sve sabere i da se vidi onda u stvari prava praksa i cilj i postojanje Haškog tribunala. To bi uradila jedna odgovorna država koja neće da dopusti da nam istinu i istoriju kroje naši neprijatelji i oni koji našem narodu ne misle ništa dobro.

Teza o genocidu, navodnom u Srebrenici je potekla od Haškog tribunala, iako nema apsolutno nikakvo uporište u pravu, a i čovek koga su više puta pomenuli i poslanici vladajuće koalicije u vreme načelne rasprave Efraim Zurof, koji je direktor Centra „Simon Vizental“ je i sam više puta rekao da nazivati genocidom ono što se dogodilo u Srebrenici vređa sve žrtve koje su poginule u Holokaustu. To vam je danas Haški tribunal i to je bila njegova uloga.

Dakle, cilj je bio da se jedan narod označi, da taj narod posle bude prokazan, a onda na to vrlo lako dopuniti i sve ostalo i pripisivati to našoj genocidnoj prirodi, naše loše osobine, to što smo mi neuspešni, jer smo mi zli i genocidni.

To je suština i Republika Srbija, po našem mišljenju, ne sme sa tim da se pomiri, da ne govorim o tome da se i naši sudovi često pozivaju na presude Haškog tribunala i na rad Haškog tribunala.

Ono što je, takođe, dakle, potreba da se pokaže odgovornost i na jednom drugom polju, a to je da se uvede red u funkcionisanje, odnosno rad nevladinih organizacija u Srbiji posebnim zakonom.

Svako ko je finansiran iz inostranstva, kroz razne fondacije, da li je to Džordž Soroš ili USAID ili neki drugi, svako da mora da se legitimiše u javnosti onako, da predstavlja ono što je to platilo, odnosno da se predstavi ko stoji iza toga kao agent stranog interesa, odnosno stranog uticaja.

To što je neko sada objavio na svojoj veb stranici to koliko je dobio novca nije dovoljno, jer se oni u javnosti ne predstavljaju kao plaćenici, odnosno ljudi koji su angažovani. Opet kažem, nisam za to da se zabrani, ali da svima to bude jasno. Dakle, nije dovoljno samo što je izbačeno to na veb stranicu, mora svaki put da to bude prisutno u javnosti.

Oni su prikazani u našoj javnosti kao glavni moralni autoriteti po svim pitanjima, a upravo slede onu politiku koju ima i Haški tribunal. Njihove osnovne teme o Srbiji jesu: genocid u Srebrenici, velikosrpska okupacija, odnosno invazija na Hrvatsku, nezavisno Kosovo, itd.

Ti ljudi vređaju naše žrtve. Negiraju broj poginulih u bombardovanju. Podržavaju falsifikate, odnosno događaje koji su imali za cilj da manipulišu svetskim javnim mnjenjem, kao što je događaj u Račku, da ne govorimo samo o Srebrenici. Na taj način nas sve vređaju.

Dakle, to mora da bude odgovornost i mora da se pokaže da svako ko je pripadnik nevladine organizacije koja pretenduje da utiče na politiku Srbije mora da se prikaže onako kao što i ovi koji ga plaćaju se prikazuju. Oni nisu nezavisni, oni su i te kako zavisni.

Ono što je mnogo veći problem za Republiku Srbiju jeste što i, nažalost, Vlada Republike Srbije određene projekte posredno ili neposredno plaća istim tim nevladinim organizacijama. Dakle, sada se ne govori o Olimpijskom komitetu, o SPC, Crvenom krstu, itd, već isključivo nevladinim organizacijama koje imaju prefiks ljudsko-pravaški, odnosno koje imaju u svom nazivu ljudska prava, te dve reči, iako samim tim što to ponavljaju u javnosti, teško kompromituju ljudska prava. Dakle, da se uvede u finansiranje.

Zašto bi država Srbija plaćala nekog ko će posle da ide da reklamira genocid u Srebrenici ili nezavisno Kosovo, ili šiptarske mučenike, tzv. da predstavlja ovde po Beogradu, imali smo i takvih slučajeva?

Stvarno mislim da nije normalno da Vlada Republike Srbije stoji iza finansiranja Festivala „Mirdita“, koji je imao za cilj promociju kosovske kulture u centru Beograda, u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Dakle, to je novac Vlade Republike Srbije.

Šta je cilj i koja je potreba za tim finansiranjem? Da li se mi onda slažemo sa promocijom kosovske kulture u Beogradu, tzv? Jedino što ja mogu da kažem za taj termin kosovska kultura, mogu samo da kažem da verovatno kao deo svega toga spada i spaljivanje srpskih crkava i manastira, skrnavljenje groblja, itd.

Nisam baš siguran da mi govorimo o stradanju srpskog naroda na Kosovu sa istim žarom i da se isto tako finansira, kao što se finansira NVO sektor. Oni se ovde postavljaju u Srbiji i iznad zvaničnih institucija, oni odlučuju i daju smernice, vrlo su kritični u javnosti, imaju određene vrste pritisaka da se stvari promene, to smo videli i u ovom izbornom procesu, tj. predizbornom procesu.

Dakle, bilo je potrebno da se angažuje fondacija, tj. Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša i njihovo predstavništvo u Beogradu, kako bi oni otpočeli navodni dijalog između vlasti i opozicije.

Meni se čini da je to, ne samo što je ponižavajuće za Srbiju, meni se čini da to prikazuje i pravu hijerarhiju u Srbiji i ko se prema kome kako odnosi. Meni se čini da su oni autoriteti i vladajućoj stranci i vladajućim strankama, ali i većini opozicije, odnosno prozapadnoj opoziciji. Vrlo lako je bilo i naprednjacima i demokratama da u 24 sata zaborave sve što su jedni o drugima pričali kad ih je sazvao Milan Antonijević na Fakultet političkih nauka. Nismo onda čuli ko su tu lopovi, šta je ko pokrao, itd., već su bili izuzetno konstruktivni.

To je malo čudno, posmatrano sa strane, ali u svakom slučaju, po ugledu na SAD i na Rusku Federaciju, jednostavno napraviti sistematizaciju kod tih NVO, da vidimo odakle novac stiže, ko to plaća i uticaj i u čijem je interesu taj uticaj u Srbiji.

Mi smatramo da nije normalno da NVO, posebno „Žene u crnom“, Fond Nataše Kandić, „Jukom“, građanske inicijative, kuće ljudskih prava i ostale gluposti, mogu da se porede sa nekim kulturnim institucijama, kao što je Matica srpska u finansiranju i da se ispostavi da desetostruko puta veće iznose dobijaju iz budžeta Republike Srbije NVO, nego Srpska književna zadruga i Matica srpska, na primer.

Mi smatramo da to nije normalno i smatramo da svaka Vlada od 2000. godine, koja se time bavila, odnosno koja je finansirala NVO, na taj način plaća reket, jer je uvreženo mišljenje da se bez njihove podrške ne može biti na vlasti i da su oni veoma važni nekim stranim činiocima i da od njihove preporuke zavisi ko će da formira Vladu Srbije, na primer.

Bolje je da se novac da, pa da oni kompromituju našu istoriju, da oni vređaju naš narod, crkvu i ostalo, nego da oni budu neprijatelji, pa da se oni udruže sa vašim političkim protivnicima. To je suština.

Imali smo nedavno i tzv. „Apel 88“, koji ima za cilj da osudi mešanje Beograda u unutrašnje stvari Crne Gore i spreči, ne znam ni ja šta, agresiju valjda Srbije na Crnu Goru i ostalo, a to je bilo povodom spornog Zakona o slobodi veroispovesti, kakav paradoks, kojim se otima imovina SPC i koji predstavlja pokušaj nacionalizacije SPC u Crnoj Gori.

Na tom spisku pobrojani su svi ti predstavnici iz NVO, neki su se pridružili kasnije, ali je nekako i osobina srpskih neprijatelja da se oni svi vrlo lako udruže sami i stave sebe na spisak, a Vlada Republike Srbije na posredne ili neposredne načine neke od tih ljudi za njihov rad finansira i nije mi jasno kako se u svemu tome ne vidi problem?

Republika Srbija nije neka prebogata država da može da plaća sve i svašta, a posebno ne sme da pravi prioritete od nevladinih organizacija u odnosu na neke kulturne institucije, u odnosu na Maticu srpsku, na primer. Taj odnos treba da se promeni da bi se onda nešto i u kulturi promenilo. Ovako, od danas do sutra sa pojedinačnim slučajevima, odnosno pojedinačnim rešenjima nećemo nigde da stignemo. To smo predlagali ove četiri godine više puta, ali nismo čuli, to jest nije bilo sluha za naše predloge.

Mi smatramo da ne možemo ništa da očekujemo dobro od onih koji pozivaju, odnosno navode da se u Srebrenici desio genocid, oni koji pozivaju na priznavanje kosovske nezavisnosti, oni koji govore o velikosrpskoj agresiji na Hrvatsku i smatramo da oni treba u našem društvu da budu na margini, a ne da budu autoriteti po bilo kom pitanju i pogotovo smatramo da ne smeju da budu plaćeni iz budžeta i da postoje mnoge stvari koje treba, umesto toga, da se nađu na prvom mestu, istorijske, sa nacionalnim prefiksom, i da se taj novac usmeri na to, ali to treba da bude promena u svim segmentima i treba da se na tome radi temeljno, a ne da mi prihvatamo tutorstvo i autoritet NVO.

Jedan od novinara je nedavno rekao da su oni kancer na tkivu naše demokratije, jer se oni postavljaju iznad parlamenta, iznad Vlade Republike Srbije i ključni su donosioci odluka kada je u pitanju strateški pravac, spoljnopolitička orijentacija i pogled na određena istorijska dešavanja. To će biti prava i suštinska promena.

Opet kažem, oko memorijalnog centra, podržavamo, ali da nastavimo da se sećamo i da radimo na tome u svim segmentima na stradalništvo i u 20. veku i pre toga i da to radimo sistematski, a ne od slučaja do slučaja.