Hvala.

Gospodine ministre mi smo hteli da uskladimo ovu odredbu u članu 10. sa Ustavom Republike Srbije, tačnije sa članom 23.

U redu je ovo što ste vi dali kao predlog, u nekom drugom smislu, ako bi to bilo u nekom časopisu ili ako bi se našlo kao primer na nekom mestu gde je to primereno da se napiše. Ali, kada se kaže. i naravno, vi ste rekli - s čvrstom verom da je dostojanstvo svakog čoveka neprikosnovena vrednost.

Već Ustav, član 23. kaže da je dostojanstvo svakog čoveka neprikosnoveno i da Ustav garantuje svakome slobodan razvoj ličnosti, sve do trenutka dok ne dolazi u koliziju sa ustavnim odredbama, a mi ovde u Srbiji, pa desilo se, evo u ovom Sazivu, da vas podsetim dame i gospodo narodni poslanici, imamo i takve poslanike koji su još uvek to iako bojkotuju rad, koji ne samo da nisu poštovali dostojanstvo Narodne skupštine i Ustav Republike Srbije, već su motornim testerama upadali u RTS. Ovde, onaj nesrećnik unosio je neki kamen, svačega je tu bilo, tako da ne možemo da kažemo i da svaki čovek ima svest o tome šta je neprikosnovenost dostojanstva ličnosti.

Ali, sa druge strane gospodine ministre, ovo je danas prilika, jer smo u ovom danas vremenu i eto govorimo o stradanju i srpskog naroda najstradalnijeg na Balkanu u 20. veku, a zatim i jevrejskog i romskog, a da se ne osvrnemo na sva dešavanja i na borbu našeg naroda i zato ću da iskoristim tu reč dostojanstvo, dostojanstvo našeg naroda u srpskoj Crnoj Gori. Zaista je za sve nas njihovo dostojanstvo, molebani i litije koje se svakodnevno organizuju širom gradova Crne Gore, znak da nikad i niko neće moći kod pravoslavnog srpskog naroda da naruši bilo kojim potezom to dostojanstvo.

Oni su nas bombardovali 1999. godine 78 dana, ovi zlikovci iz NATO-a besomučno. U Republici Srpskoj Krajini ustaše su pobili 1941. godine, a zatim i u pogromima posle 90-e godine toliko Srba. Naš narod je morao da napusti svoja vekovna ognjišta, ali ova svest o tome da je svaka srpska svetinja neprikosnovena za svakog Srbina i sve ovo što danas narod u srpskoj Crnoj Gori čini je, zapravo zalog za budućnost. Zbog čega to kažem? Zbog toga što izdajnici i bezbožnici i u liku Mila Đukanovića i svih tih satrapa oko njega su uradili na nešto što ne mogu da unište.

Oni su udarili na srpsku svetinju, gde se čuva ruka Svetog Jovana Krstitelja, i čestica časnog krsta, na Ostrog, na manastir Morača i na sve te svetinje na koje čak nisu ni komunisti koji su bili toliko ideološki zadojeni udarili posle 1945. godine.

Oni jesu otimali zadužbine i imanja, imovinu, zemlju, ali crkve i manastire. I znate, mi ovde u Narodnoj skupštini, mi srpski radikali smo reagovali, prvog dana smo tražili da država, samim tim i predsednik republike u svakom trenutku energično reaguju i da traže od UN, od svih međunarodnih institucija koje treba da poštuju ljudsko pravo i dostojanstvo, a to je dostojanstvo i slobodu naše vere i zaštitu naših svetinja u Crnoj Gori, da se neprekidno oglašavamo i da svaka ovakva prilika bude i prilika za to.

Mi sa svoje strane zaista činimo sve da rasvetlimo sve tragične događaje koji su se sa našim narodom desili i događaje koji se nama imputiraju kao nešto što smo uradili, a nismo. Dokazali smo da u Srebrenici nije bilo genocida i zato i danas koristim priliku, evo i u ovom obraćanju da pozovem sve građane Kruševca da danas u 18.00 časova dođu na promociju knjige dr Vojislava Šešelja „U Srebrenici nije bilo genocida“ u Beloj sali, to Kruševljani znaju. I tako, da uz gostovanje naših čelnika i svih onih koji se budu obraćali zaista imaju priliku da se upoznaju sa stvarnim dešavanjima na tom prostoru i samim tim i ta naša okupljanja i poziv da dođu na promociju te knjige, zapravo je i podrška borbi našeg narodna u srpskoj Crnoj Gori. A mi verujemo da će dostojanstven srpski narod koji se podigao, koji neće dati antisrpskom režimu Mila Đukanovića da ga ugrozi i dalje nastaviti da se bori, a mi ćemo sa svoje strane učiniti sve da mu u tome pomognemo.

Hvala gospođo Jovanović.
Na član 11. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 11. amandman sa je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 12. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 13. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 14. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 15. amandman sa je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog čega je dobro da se raspravlja između ostalog, da se raspravlja danas o ovom zakonu? Nekako se ima utisak da su se neki narodni poslanici, od kojih pre nekoliko godina nije bilo zamislivo da ovako otvoreno govore i o srpskim žrtvama i o Srbima uopšte, da su se nekako kao osmelili na osnovu ovog zakona, pa da čujemo takve komentare i glasove, ne samo od poslanika SRS, jer se od nas to slušalo stalno i slušaće se naravno.

Dobro je zaista da nemamo više problem da kažemo da smo Srbi, da smo kao Srbi pretrpeli mnoge žrtve, da smo kao Srbi stradalan narod, da za mnoge srpske žrtve nikada nije niko odgovarao, mnoge srpske žrtve su zločin bez kazne i kako stoji stvari na nivou te vaše EU, to teško da će se i promeniti.

Ali, mi ćemo svakako istrajati na tome i mi smo ovih dana, kada smo govorili o ovome pominjali i ministru i svima vama koliko nije dobro da se pojedine

nevladine organizacije finansiraju iz budžeta Republike Srbije, mislim na one nevladine organizacije koje vode potpuno otvorenu antisrpsku i antidržavnu politiku.

Jedna od njih, ministar je rekao da njegovo ministarstvo ne daje novac tim nevladinim organizacijama, ali znate, radi se o novcu iz budžeta koji se daje preko te Kancelarije za ljudska i manjinska prava, pa onda ni manje, ni više, nego ona inicijativa mladih za ljudska prava, kako to lepo zvuči, organizuju šiptarski festival „Merdita“ o trošku budžeta Republike Srbije.

Postoji i jedna nevladina organizacija koju direktno finansira budžet Republike Srbije to je REKOM, to je ta nekakva Regionalna komisija, kada je osnovana svi ste bili onako presrećni, evo, na nivou svih država bivše Jugoslavije formira se ta neka regionalna komisija koja će konačno da utvrdi sve žrtve na teritoriji bivše Jugoslavije. Onda, na čelu tog REKOM-a za Republiku Srbiju je, znate ko, Nataša Kandić. Da li neko normalan može da očekuje da će Nataša Kandić uraditi bilo šta što je u interesu Srbije i u interesu srpskog naroda? Naravno da to niko ne može da zamisli, naravno da to nikada ne može ni da se desi.

Ali, nije Nataša Kandić jedina koja troši pare budžeta Republike Srbije, a vodi antisrpsku politiku. Vi ste čuli malopre da je Srpska radikalna stranka, naš opštinski odbor u Šapcu, da smo zakazali promociju knjige, trotomne knjige Vojislava Šešelja „U Srebrenici nije bilo genocida“ i da smo dobili obaveštenje da u Šapcu u tamo nekoj njihovoj sali ne možemo održati tu promociju zato što je to zabranio Zelenović.

Dakle, zabranjivati promociju knjige u prostorijama lokalne samouprave je ništa drugo nego fašizam. I taj neko ko tako propagira fašističke metode poput tog Zelenovića, sprema se valjda da izađe na izbore da ponudi svoje neke ideje građanima Šapca, ne znam šta će da im kaže, da kaže – građani Šapca, ja sam fašista, glasajte za mene. Dakle, to je nešto što je apsolutno nedopustivo, ali što se nažalost dešava u državi Srbiji.

Mi kao narod, mi Srbi, imamo puno razloga da budemo ponosni na svoju istoriju, na svoju tradiciju, na svoje slobodarske ideje, na svoje borce, na svoje junake i većina nas to zaista i jeste. Ali, nažalost, imamo razloga i da se stidimo što su deo našeg naroda, ponoviću, rekla sam to već, neki koji su samo Srbi po rođenju, eto slučaj je hteo da budu Srbi poput tog Zelenovića, te Nataše Kandić i sličnih njima, Čanka, Čede i ostalih.

Mi moramo argumentima i ovakvim zakonima i zakonima sličnom ovom zakonu moramo da se borimo protiv te zaista, neću preterati ako kažem, antisrpske histerije. Ta antisrpska histerija u Srbiji sve je šira i sve je glasnija, što se više, ne samo Srpska radikalna stranka kao opoziciona partija, već i stranke iz vlasti izjašnjavaju i govore u ovom pravcu, pa onda, valjda, njima to, tim antisrpskim organizacijama i pojedincima, to im nekako valjda uliva strah da bi zaista mogla da prevlada svest u Srbiji, a mi verujemo da već jeste, da nikada niko više ne sme da se stidi da kaže da je Srbin, da nikada niko više ne sme da se stidi da kaže da je srpski nacionalista, već naprotiv, da treba da budemo ponosni upravo na te činjenice.

Dobro je što je najavljeno da će se uraditi sve što je moguće, ako je to uopšte u potpunosti moguće, da se sačini spisak stradalih u zločinačkoj NATO agresiji. I bilo bi dobro takođe, ali zato su nam potrebne i institucije, instituti, mi smo, recimo, predlagali da se formira institut koji bi vršio analize svih presuda Haškog tribunala i zaista nam je žao što se to nije desilo u ovom sazivu Vlade, mada je ministar Šarčević rekao da će on kao patriota da se potrudi da se to i desi, ali, evo, nije se desilo.

Znate, recimo i u tom Haškom tribunalu, u njihovim arhivama, jel vidite sad da hoće da ih uzmu ovi iz Bosne i Hercegovine? Naravno, uzeće ih da bi ih uništili. Tamo ima puno podataka, puno imena i stradalih i ne samo u ovim poslednjim otadžbinskim ratovima, već čak i iz Drugog svetskog rata i veliki je to, to su milioni stranica dokaznog materijala koji će, ako se u Srbiji to ne uzme, taj naš predlog, ne uzme u razmatranje i ne odluči da mi to preuzmemo, zaista izgubiti za sva vremena. Onda će to biti problem i kod ovih spiskova i ovih koji vi planirate da uradite što je, ponavljamo, dobro, ali verujte, nemamo mi sređen popis ni poginulih ni u Drugom svetskom ratu, ni u Prvom svetskom ratu, uvek se nešto, to je valjda karakteristično, nažalost Srbi, kako se to u običnom narodu kaže u ratu, pobedimo pa onda u miru gubimo neke važne bitke.

Mi, recimo, nemamo popis ni žrtava, a ni uopšte dobrovoljaca Solunskog fronta. Prošle godine je obeležavana godišnjica i nema nešto u centralnoj Srbiji nigde ni nekog memorijalnog centra, ni spomenika solunskim borcima. Ja to govorim opet iz ličnog razloga kao potomak solunskog borca, moj deda Stevo Radeta je bio solunski borac i nije jedini on, ali mi je žao što nigde zvanično to nije napisano, i ne samo njegovo ime, nego mnoga imena tih ljudi koji su, eto tako, zamislite, koliko daleko odlazili peške, borili se za Srbiju, za srpstvo, pobedili. Ali, zaboravili smo mi, kada kažem mi, onda naravno ne mislim na SRS, mi se stalno sećamo, mislim pre svega na predstavnike vlasti i borce iz savremenog doba.

Dobro znate koliko problema imaju momci sa Košara. Koliko je njih beskućnika, koliko je njih invalida i bez posla. Koliko njih teško, preteško živi. Onda kada se u nekim novinama pojavi neki tekst o nekom pojedinačnom borcu sa Košara, onda se nađe neko ko tom čoveku napravi kuću, da posao ili tako nešto. Ne rešavaju se tako problemi. Problemi moraju da se rešavaju sistemski, iz korena. Ako zaista hoćemo da budemo u pravom smislu nacionalna srpska država, uvažavajući sve one koji u Srbiji žive, koji Srbi nisu, uvažavajući sve lojalne građane Srbije, uvažavajući na najvišem mogućem nivou prava nacionalnih manjina, ali moramo zaista pre svega da vodimo računa o sopstvenom narodu, o sopstvenoj istoriji, o sopstvenoj tradiciji.

Mi sa naše strane, naša poslanička grupa SRS, činimo sve što je u našoj moći da to dopre do svesti što je moguće više građana Republike Srbije, a ovih dana pogotovo to radimo promocijom knjige Vojislava Šešelja – „U Srebrenici nije bilo genocida“. Evo, ponoviću i ja, danas je to u beloj sali u Kruševcu, u ulici Topličkoj broj 2. u 18 časova. Videćemo gde ćemo održati promociji u Šapcu, ali održaćemo je. Nije moćan Nebojša Zelenović da svojim fašističkim metodama zabrani održavanje te promocije, ali zaista je danas pokazao tom svojom odlukom da je očigledno on sledbenik Boška Obradovića, a njih obojica sledbenici Ljotića. Ali, dobro, tu su politiku izabrali i verujemo da iako im padne napamet da izađu na izbore, da ni jedan častan Srbin za takve fašiste i takve izrade neće glasati. Hvala.

Hvala, gospođo Radeta.

Na član 16. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Vlada i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 17. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 18. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.

Reč ima dr Milan Ljubić.

Doktore Ljubiću, izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, ovaj zakon će omogućiti da se ne zaborave istorijske činjenice o postojanju logora na teritoriji Beograda, na prostoru na kojem je u Drugom svetskom ratu bio nacistički koncentracioni logor smrti za Jevreje, Srbe i Rome. Osnivanjem se obrazuje institucionalni okvir i stvaraju se organizaciono, kadrovsko i materijalne pretpostavke za negovanje sećanja na žrtve srpskog naroda u logorima. Njegovo očuvanje i pitanje njegove memorijalizacije je pokazivanje brige o istoriji i žrtvama logora Staro sajmište.

Sajmište je bio logor gde su sistematski od maja 1941. do marta 1942. godine dovođeni Jevreji i voženi dalje u dušegupkama. Tamo su stradali ljudi koji su bili građani Srbije. Svaka je žrtva najveća, ali Holokaust je jedinstvena pojava u ljudskoj istoriji.

Predlogom zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“ u Beogradu predviđeno je osnivanje ustanove kulture koja bi bila posvećena kulturi sećanja na žrtve i istorijske događaje koji su se desili na prostoru nekadašnjeg nacističkog logora, sa ciljem da se očuva sećanje na 11.000 Srba i 7.000 jevrejskih i romskih žena, dece, starih i drugih stradalih u nekadašnjem logoru. Radi se o ispunjavanju dužnosti i trajnog pamćenja i spomenu žrtava Holokausta, genocida, okupatorskog terora i ratnih zločina.

Staro sajmište treba da bude memorijalni kompleks koji će buduće generacije podsećati na užase koji su se desili na ovom mestu. Važno je da čuvamo sećanje na Holokaust i da se tako odupremo pokušajima revizije istorije. Zahvaljujem.

Hvala, doktore Ljubiću.
Na član 18. amandman je podnela narodni poslanik Ljiljana Mihajlović.
Na član 18. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Izvolite, koleginice Belačić.

Dame i gospodo, podnela sam amandman kojim predlažem skraćenje roka za donošenja akta o organizaciji i sistematizaciji poslova pri memorijalnom centru Staro sajmište.

Svojim amandmanom predlažem da se predviđeni rok skrati sa 30 na 15 dana kako bi ovaj centar što pre počeo sa radom. Kao što su moje kolege već rekle, mi podržavamo otvaranje ovog memorijalnog centra i drago nam je što je ova inicijativa pokrenuta. Međutim, smatramo da ukoliko se već bavimo temom Drugog svetskog rata da je važno da ne zaboravimo da u Srbiji nažalost nisu bili pokrenuti samo nacistički logori u kojima su stradali Srbi, Jevreji i Romi, već je takođe bilo i dosta komunističkih logora za političke zatvorenike koji nisu bili ništa manje brutalni i kojih takođe treba da se sećamo.

Isto tako, ukoliko smo odlučili da pamtimo svoje žrtve i podsećamo građane na sva stradanja Srba koja su se dogodila u prethodnim godinama, ne treba se ograničiti samo na period Drugog svetskog rata jer je već sazrelo i da se bavimo događajima iz 90-ih godina prošlog veka. Smatram da smo na tom polju nažalost nedovoljno uradili.

Dok u drugim državama čitavi sistemi rade na tome da dokažu navodni genocid srpske strane, mi se sve slabije branimo od raznoraznih optužbi međunarodne zajednice i susednih zemalja. Kod nas u medijima nažalost su dominantni oni koji tvrde da se u Srebrenici dogodio genocid, u odnosu na one koji argumentovano osporavaju te tvrdnje. Zbog toga mi iz SRS insistiramo i nastavićemo da insistiramo da se svaka tvrdnja da se u Srebrenici odigrao genocid smatra krivičnim delom.

Isto tako smatramo da bi trebalo dodatno uvrstiti u naš obrazovni sistem sve činjenice vezane za ratove vođene tokom 90-ih godina. Kod nas u udžbenicima iz istorije sama tematika ratova 90-ih godina obrađuje se na kraju školske godine, na dve, tri stranice, gde se navodi da je do rata došlo, kojim redom su se republike bivše SFRJ otcepljivale, bez ikakvih detalja.

Sa druge strane, ukoliko pogledate udžbenik iz istorije, odnosno nastavno gradivo po kome se predaje u Hrvatskoj, možete videti da je tematika rata na prostoru bivše SFRJ obrađena na više desetina stranica, gde se taksativno prvo obrađuje tematika navodnog maltretiranja Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine od strane komunističke Srbije, potom tematika pokušaja centralizacije vlasti u Beogradu, da bi se potom prešlo na opis srpskih pobunjenika Krajine i ustanka na Plitvicama, dalje se šire laži o agresiji JNA na navodno hrvatsku vojsku. Potom ima čitav opis bojišta, navodno genocida nad Hrvatima sprovedenog u Ovčaru, Vukovaru i Splitu. Svi ti udžbenici koji su u upotrebi u Hrvatskoj su prilično, da kažem, neobjektivni, jasno je da su autori bili vođeni mržnjom, a ne činjenicama kada su ih pisali.

Mi naravno ne želimo da se naša deca uče iz udžbenika gde preovladava mržnja, ali smatramo da postoji dovoljno istorijskih činjenica i da postoji jedna prilična istorijska distanca da se ti događaji mogu prikazati našoj deci onako kako su se zaista odigrali, umesto da se preskaču prilikom predavanja gradiva u školama i da se podižu generacije mladih ljudi koji nisu svesni kroz kakva su stradanja Srbi prošli u prethodnom veku. Hvala vam.

Hvala, gospođo Belačić.
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Gospodine Rističeviću, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poznato je da se posle Prvog svetskog rata Kraljevina Srbija i Kraljevina Crna Gora ujedinila sa poraženim delovima Austrougarske. Takođe, posle Drugog svetskog rata pobednička vojska se ponovo ujedinjavala sa onima koji su na njih udarili. Tako su nastale bivše jugoslovenske republike koje su stvorene ponovo borbom Srba. A onda su sve gotovo do jedne rešile od 90-ih godina naovamo da izbace pobednike. Sve republike su proglasile nezavisnost i sve Srbe koji su živeli u tim republikama stotinama godina proglasile agresorima.

Vi imate velikosrpsku agresiju u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, evo sad i u Crnoj Gori, u pokrajini srpskoj Kosovu i Metohiji, gde smo došli do sulude situacije, recimo, sve republike su mogle da se odvoje od Srbije, od Jugoslavije, Srbija ne može da se odvoji ni od svoje pokrajine. Od Srbije može da se odvoji pokrajina, ali Srbija od pokrajine ne može da se odvoji, čak ni jednim svojim delom.

Uzmimo te multietničke narode koji su se borili protiv velikosrpske agresije. Oni istovremeno hoće da budu i žrtve i pobednici. Teško je u ratu biti i žrtva i pobednik. To je veoma teško. Ali eto, tim bivšim jugoslovenskim narodima je pošlo za rukom. Ja ću navesti multietničku Bosnu, pa da vidimo. Sedište multietničke Bosne, multietnička Bosna je pre sukoba po popisu iz 1991. godine imala 42% Muslimana, sada ima 50,1% Bošnjaka, zapamtite, 42% pa 50,1%. To je isto, bili su Muslimani pa je Klinton rešio, dobro, mogu da se izjašnjavaju kako hoće, ali se radi o istom narodu. Srba je bilo 34%, sada ih ima 30%.

U tzv. Federaciji Bosne i Hercegovine, Hrvatska i Bošnjaci, bilo je 500 hiljada Srba, sada ih nema ni 50 hiljada. U sedištu multietničke zajednice, Sarajevu, bilo je 157 hiljada Srba, sada ih ima manje od Kineza, daj bože da ih ima 10 hiljada.

Sad ja vas i sebe pitam - ko je to izvršio etničko čišćenje u Herceg-Bosni?

Recimo, u muslimansko-hrvatskoj federaciji Srba ima 2,5%. Maltene statistička greška. Recimo, u Sarajevu imate 22 hiljade više Bošnjaka nego što ste imali pre rata Muslimana. U Zenici imate 13 hiljada više Bošnjaka nego što je bilo Muslimana pre sukoba 1991. godine. Ko je onda izvršio etničko čišćenje?

Znači, obično agresor, tako su nas proglasili, izvrši etničko čišćenje. Ali, kad uzmete statistiku, Srba nema, ima ih manje. Recimo, bilo ih je zajedno sa Jugoslovenima milion i 600 hiljada. Sad ih ima milion i 86 hiljada. Sad ja pitam - ko je izvršio etničko čišćenje u Sarajevu? Bilo 157 hiljada Srba, sad ih ima manje od 10 hiljada. Etički počistili žive, evo, sada sele 13 hiljada grobova. Da li se to može nazvati etničkim čišćenjem mrtvih?

Da li mi jednom treba da počnemo da cenimo sami sebe? Da li mislite da ovi drugosrbijanci ne bi uradili ono što nam je radio Franjo Pirc i ovaj nesretni Marko Mesić?

Ja nisam siguran da današnji Đilas ne bi stupio u savez sa ovima, kao što je to stupio onaj Đilas. Ovaj Đilas koji u svoje džepove gurne ruke samo na minus 20 je, po meni, gori od onog Đilasa, jer je uzeo 619 miliona evra, znači, uzeo je budućnost nekoj deci. Da li mislite da oni ne bi stupili u savez sa ovakvima?

Ja sam siguran da ovi nesrećnici bi. Pa, evo, sa Boškom Obradovićem. I da vam navedem primer.

Ovo je bio profil Marinike Tepić, do pre godinu i nešto dana. To je profil na kome se maljem razbija glava gipsanoj bisti sa likom Aleksandra Vučića. Evo, pogledajte, da uvećam. Oni to zovu umetnost. Ovo drugosrbijanci zovu umetnost. Evo, ta fotografija koju je ona stavila na svoju profilnu sliku na Tviteru, i sve do motornih testera. Kad su sa malja prešli na motornu testeru i obznanili da će nas šišati motornim testerama, onda su prešli na motorne testere. Ali, da vidimo kome ona to želi da polupa glavu maljem. To je ustaški metod. Čoveku kome su gotovo celu familiju, kao i meni, pobile ustaše.

Ja vas pitam - ima li razlike između današnjih drugosrbijanaca i onih koji su pozivali da se bombarduju srpski i crnogorski gradovi? Podgorica je sravnjena sa zemljom. Niš gađan, čini mi se, 13 puta. Leskovac 10 puta. Beograd više puta, na Uskrs pa na dan sahrane, itd. U tom logoru je poginulo 120 ljudi, zatvorenika, logoraša, od savezničkog, navodno, bombardovanja. E, to su oni saveznici koji su nas gurnuli u rat, pa izginulo 15% Srba, 0,8% Engleza i 0,2% Amerikanaca.

Zato ja kažem, i završiću sa, recimo, Dobricom Ćosić. On kaže, braćo Srbi, građani Srbije, on kaže da sukobi velikih se obično plaćaju kožama malih. Kaže doslovce ovako: "Balkan je kusur u sukobu velikih. U sukobu velikih se taj kusur plaća kožom balkanskih naroda". Ovo bi trebalo da čuju oni koje smo oslobodili, a oni nas sad nazivaju velikosrpskim agresorom. Najčešće se, kaže, plaća kožama balkanskog naroda. A najčešće je to koža srpskog naroda.

Zato ja kažem - treba da izbegavamo sukobe sa bilo kim, posebno sami sa sobom.

Srbija ekonomski napreduje i oni koji žele da zaustave ekonomski napredak Srbije, oni mogu i da požele sukobe, koje mi moramo, ma koliko bilo bolno, izbegavati do onog momenta da ne dopustimo jedino pogrom i neke zločine nad Srbima koji se kao "Oluja", "Bljesak" itd. više ne smeju ponoviti. A sve drugo, nažalost, moramo da trpimo,da bi ekonomski napredak Srbije bio obezbeđen. Jer, cilj velikih možda više nije samo da nas fizički unište. Možda hoće nekim novim sukobom da nas ponovo uvedu u neke borbe, spreče ekonomski napredak. To im možda nije primarni cilj. Možda im je cilj da zaplaše još ovo malo mladog naroda, da pobegne od mogućih sukoba i da tako oni u Evropi i veliki dođu do radne snage. Hvala.

Hvala.
Na član 19. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Pošto smo završili pretres o svim amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Gospođo Dragaš, izvinite, vaše ime se pojavilo kasno na displeju. Izvolite.