Reč ima Milimir Vujadinović.
Izvolite.

Hvala predsednice.

Uvaženi ministre, vi se nekako onako, ljudski da kažem, ubiste objašnjavajući, tražeći logiku u izlaganjima i predlagača amandmana i onih koji su se javili za reč povodom tog amandmana. Lepo je to od vas i dobro je što vi kao predstavnik izvršne vlasti tako postupate u parlamentu i pokušavate da svakog od vas i svakome od njih iz opozicije razjasnite nameru ovog zakona i sve ono što se u njemu nalazi.

Ali naš narod je davno rekao – nije bitno šta vam kažu, nego ko vam to kaže. Primetili ste da se među borcima protiv fašizma danas ističu poslanici opozicije, ali nije bitno šta oni kažu, već ko su oni. Pitate se – kako? Objasniću vam. U jednom momentu su rekli da čak i na neki način državu Srbiju i Srbe možda neko zlurado povezati sa fašizmom i svim onim što se dešavalo na mestu Starog sajmišta u toku Drugog svetskog rata. Državu Srbiju niko ni na koji način ne može povezati sa fašizmom do eventualno njihovi politički lideri. Evo kako. Šta je drugo nego fašizam, pitam se, nego kada politički lider poslaničke grupe kojoj pripadaju ova uvažena gospoda Srbiju uporedi sa čistom vodom, a sve oni koji kroz nju prolaze nazove materijom kojom tu čistu vodu prljaju. Nije li to samo po sebi ideologija koja je najbliža fašističkoj?

Šta li je drugo do fašizam kada uzmete vešala, stavite ih na Terazije, a setite se da su vešala ta Terazije stavljali samo fašisti tih četrdesetih godina prošlog veka? Šta li je drugo nego fašizam kada njihov politički saborac Marinika Tepić predsednika države Srbije nazove Hitlerom? U redu je što vi to pokušavate da na jedan pristojan način objasnite pre svega zbog građana Republike Srbije, ali ja napominjem da i ove činjenice imate u vidu da je veoma važno sa kim razgovarate i šta je nju njihove u stvari prave namere i šta je njihova prava ideologija.

Što se tiče samog zakona, vi znate, ministre, da smo mi iz SNS već u načelnoj raspravi rekli da podržavamo ovu stvar koja se prvi put radi na jedan pravi način, doduše mnogo vremena je prošlo, ali jedna stvar koju smo toliko vremena čekali i koju ćemo mi svakako podržati u danu za glasanje i to je ono što se tiče podrške nas iz SNS. Hvala.

Reč ima ministar Vladan Vukosavljević.

Izvolite ministre.

Uvaženi narodni poslaniče, svakako da razumem šta govorite. Naravno da imam potrebu i smatram da je u redu da svakom narodnom poslaniku, uvaženim narodnom poslaniku odgovorim u skladu sa temom koja je na dnevnom redu.

Želeo bih samo da iskoristim ovu priliku, a vi ste dotakli toga, vrlo često se pominje to da je Srbija u određenoj meri ili srpski narod ili Beograđani, srpski narod, u nekom delu sarađivao sa nacistima, pogotovo kada je reč o Jevrejskom logoru Zemun.

Moramo jednom da stavimo tačku na takve zlonamerne mistifikacije. Svakako da je ovde postojao pokret Dimitrija Ljotića, i svakako, da je u tom pokretu njegovom delovanju i postojanju bilo elemenata saradnje sa nacizmom, ali nacizam je bio takav i toliki fenomen u Evropi onog doba i pre samog početka Drugog svetskog rata, da je mnogo veći nacistički pokret postojao u Engleskoj. Evo, to verovatno znamo, da je Oslom Mozli, engleski nacista, crnokošuljaš, okupljao ogroman broj Engleza u jednom vrlo jakom nacističkom pokretu u sred Engleske. Podsetiću da su poslednji branioci Rajhstaga, sa nacističke strane bili kontraintuitivno, ne Nemci, nego Francuzi, pripadnici SS divizije Šarlo Manj, odnosno Karlo Veliki, i to ne Nemci iz Alzasa u Francuskoj, nego Francuzi.

Prema tome, i Engleska i Francuska, da ne govorimo o Španiji itd, i u mnogim drugim zemljama Evrope, imali su u svojoj društvenoj strukturi frakta, odnosno fenomena zvanog nacizam, ali to je apsolutni izuzetak od pravila. Srpski narod je u Drugom svetskom ratu, verovatno uz SSSR, odnosno ruski narod, dao najveći broj žrtava u borbi protiv tog svetskog zla. Onoliko stanovnika, ne samo Srbije, jer to je bila Kraljevina Jugoslavija, prostor na kome je obitavao srpski narod je bio predmet genocida i masakra nezabeleženog u istoriji balkanskih prostora u borbi našeg naroda protiv zla nacizma, zla fašizma i zla rimokatoličke pošasti onog vremena, zvanog ustaštvo. To su istorijske činjenice.

Svako onaj ko u kolopletima događaja Drugog svetskog rata prođe jednog, deset ili pedeset saradnika Dimitrija Ljotića, marginalne istorijske pojave, i za ondašnji trenutaka i za sadašnji trenutak i za bilo koji trenutak, reč je o osobi ili o grupi, ili političkoj partiji, ili o bilo čemu, zlih i opasnih namera. Možda je usvajanje ovog zakona, odnosno debata o njemu, prilika da se i ovo pomene. Hvala na pažnji.

Hvala, gospodine ministre.
Narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite, gospođo Radeta.

Dame i gospodo, kada smo govorili i usvajali Zakon o ratnim memorijalima, a i sada kada govorimo o Zakonu o memorijalnom centru „Staro sajmište“, mi naglašavamo da nijedno ni drugo nije par ekselans političko pitanje, već da je ovo pre svega, patriotsko pitanje i odnos i Vlade Republike Srbije i resornog ministarstva, a i narodnih poslanika prema ovom zaista izuzetnom važnom pitanju. Dobro je da se ovo našlo na dnevnom redu i dobro je da će na kraju rasprave ovaj predlog zakona, svakako, biti usvojen.

Zato nije dobro kada poslanici vlasti pokušavaju da ovo predstave kao nešto prvi put u životu, prvi put u svetu, znate, degutantno je kada na ovoj temi raspravljamo o postojanju sveta od 2012. godine, postojao je mnogo pre 2012. godine, i postojale su mnoge žrtve i postoje mnogi memorijali, da li spomenici, da li groblja, i nije ovo prvi memorijalni centar. U Jasenovcu postoji memorijalni centar, nije to samo cvet, kako neko malopre reče, to šta ustaška država i njihovi zvaničnici žele da naprave od Jasenovca, tu smo delom odgovorni mi i mi u Srbiji, odnosno Vlada Republike Srbije koja dozvoljava da se naše knjige, da se udžbenici za našu decu, da se istorija za našu decu štampaju u Hrvatskoj, da ih štampa onaj Žužu, koji je poznat kao prvi finansijer Franje Tuđmana.

Postoji, skoro je završen memorijalni centar Cer, postoji memorijalni centar Kragujevac, postoji memorijalni centar Sokolac. Ne znam ko je od vas, kada je odlazio u Republiku Srpsku, ko je imao potrebu i ko je nezvanično otišao da se pokloni na onom groblju u Sokocu i da se osvrne na onaj jedan, nažalost veliki deo tog groblja, gde su sahranjeni srpski jedinci, porodica sa Sokoca i okoline.

Dakle, evo gradi se i memorijalni centar Jadovno, dakle, dobro je da se grade i novi memorijalni centri, ali imamo i postojeće i treba da vodimo računa i o njima. I ne samo o memorijalnim centrima, nego i o svakom spomeniku, o svakom memorijalu u najširem smislu te reči.

Ja zaista moram, bio bi greh prema mojim precima, kada ne bih ovde i danas iskoristila priliku i pomenula, recimo u mom rodnom Livnu postoji kosturnica, kripta gde su sahranjene kosti 1587 Srba koji su u najstrašnijim mukama poklani, pobijeni i bačeni u Kraške jame Livanjskog kraja na Ognjenu Mariju 1941. godine. Te kosti su izvađene 1991. godine i sahranjene u toj kripti na Sv. Iliju 1991. godine. To je bio poslednji put kada sam bila u mom rodnom Livnu. Sahrani je prisustvovao i patrijarh srpski, tadašnji gospodin Pavle i desilo se posle toga ponovo da su ustaše proterale Srbe iz Livna. Tamo Srba danas nema i onda su razvalili tu kosturnicu, razvalili tu kriptu i naravno, kada se stanje koliko, toliko smirilo, onda smo mi potomci tih Srba koji su sahranjeni, čije su kosti sahranjene u toj kripti, sami se organizovali i sami sakupljali sredstva i ponovo obnovili tu našu kriptu.

To je mesto gde bi trebalo upravo zbog specifičnosti, zbog toga što Srba tamo nema, što postoji srpska pravoslavna crkva, što tamo mladi sveštenici borave u Livnu sve dotle dok im dece ne krenu u školu, jer srpska deca nemaju šta da traže u tim školama, da uče ono što je ideologija ustaštva. Tu biste ministre mogli da odvojite neka sredstva, da pomognete i tamo gde Srba nema, da sačuvamo uspomenu na te Srbe.

U tom masakru 1941. godine samo iz porodice Radeta je poklano 51 muškarac. Tada su ubijeni samo odrasli muškarci, a plan je bio da se dva dana posle toga pobiju, odnosno pokolju žene i deca, ali u Livno tada došli četnici i Italijani i sprečili dalji pokolj.

Ali, recimo u selu Golinjevo, odakle je bila moja pokojna baba, pobijeno je 145 samo iz njenog prezime Pažin, ljudi, i žena i dece i muškaraca. Najmlađe dete je bilo igrom slučaja dete njenog brata koje nije imalo ni 40 dana. Najstariji je bio neki deda iz komšiluka koji je imao 97 godina.

To je nažalost naša istina i te ustaše su u tom Golinjevu, kada su pobili sve Srbe, rekli – e sada, kada smo sa njima završili, hajde da se organizujete da pobijete sve pse i mačke, da ništa živo srpsko tamo ne ostane.

E, i tamo obnavljamo takođe svojim sredstvima u Golinjevu, to srpsko groblje i obnavljamo crkvu koja je potpuna ruševina i zaista, evo, javno pozivamo ministarstvo da odvoji određena sredstva da i tamo napravimo te memorijale, da nas istorija i po tome pamti.

Takođe, ono što je sada aktuelno i u ovom kontekstu, kada smo ranije na ovu temu govorili, ne samo od te 2012. godine, nego i mnogo pre, tada su u javnom životu mnogi pokušali srpske radikale da predstave kao neke monstrume koji se samo vraćaju u prošlost itd. naravno, to nije tačno, mi samo želimo da se prošlost nikada ne zaboravi.

Sada je možda politički momenat, ne možda, nego jeste, da govorimo o ovome o čemu danas govorimo, ali je sada politički momenat i čini mi se poslednji momenat da svi glasno progovorim o Srebrenici, da svi glasno kažemo da u Srebrenici nije bilo genocida.

Vidite da se na Srbiju i na Srbe, gde god su, podigla i vrana i ala. Vidite da je Republika Srpska u ozbiljnoj opasnosti, i ako svi mi ne budemo na svakom mestu tvrdili da u Srebrenici nije bilo genocida i ako ne prihvatite našu ideju da se promeni Krivični zakonik i da svako ko javno kaže da je u Srebrenici bio genocid bude kažnjen kaznom zatvora, možemo se dogovoriti koliko, naš predlog je bio 20 godina, onda ćemo mi kao Srbi imati ozbiljnih problema. Ozbiljnih problema će imati potomci svih sadašnjih Srba i nerođena srpska deca i tome moramo najozbiljnije da se suprotstavimo i pozivamo i vas iz vlasti da se pridružite ovoj našoj akciji. Naš predsednik kroz Srbiju vodi akciju sa članovima stranke, ali ne samo članovima stranke, hvala Bogu, dolaze mnogi ljudi koji nisu srpski radikali, drži promocije, promoviše svoju knjigu „U Srebrenici nije bilo genocida“, gde je na više od 3.300 strana nedvosmisleno i nesporno dokazao da je u Srebrenici bio zločin, da je to bio strašan zločin, ali da genocida nije bilo.

Moramo se odbraniti od te ljage da ostanemo kroz istoriju upisani kao genocidan narod. Nismo to i dobro svi znamo da nismo. Srbi su slobodarski narod. Naravno, na žalost izroda ima, ali zbog tih izroda ne može celo srpstvo da ostane kroz istoriju upisano u tako crnom kontekstu.

Evo, i danas imamo promociju u Kruševcu. Danas je predsednik SRS u Kruševcu u 18 sati, u beloj sali Kulturnog centra, u Topličinoj broj 2, i zaista pozivamo sve Kruševljane da dođu da čuju istinu o Srebrenici. Ovo nisu nikakvi naši predizborni skupovi, uostalom izbori još nisu ni raspisani, nego najiskrenije želimo da u uho svakog čoveka uđe ta sintagma - u Srebrenici nije bilo genocida. Da nadglasamo Natašu Kandić, Antonelu Rihu, Čanka, Čedu i ostale koji na svakom mestu ponavljaju da u Srebrenici jeste bio genocid. Hvala vam.

Hvala, gospođo Radeta.

Reč ima prof. dr Ljubiša Stojmirović.

Profesore izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, ja ću da iskoristim priliku da odgovorim koleginici Radeti.

Ja sam veoma često boravio u Sokocu, 90-tih godina, bio sam i pre par godina i video sam to o čemu ste vi govorili. To je zbilja nešto što evo i sada se naježim kada se setim toga. Mnogo jedinaca je tamo sahranjeno koji su poginuli u borbi za očuvanje Republike Srpske i u borbi za srpski narod, ali je bilo tu i po tri, četiri muška člana porodice koji su izginuli. Ljudi, to je nešto što je nečuveno. To čovek kada vidi tek može da shvati.

Ja podržavam mnogo toga što je rekla koleginica Radeta i posebno, a i uvek sam se borio za to da se dovede u red izdavaštvo vezano za udžbenike u našim školama. Nije to samo posao Ministarstva prosvete, tu treba da se zauzme i Ministarstvo kulture, jer kultura je ogledalo jedne zemlje. I, ne smemo da dozvolimo da nam u ogledalu neko iskrivljuje lik i da nam daju neke podatke koji nemaju veze sa mozgom, ni sa istinom.

Mi nekako, i malopre sam to rekao, nekako lagano, ne vodimo računa, sve propuštamo, nije važno, neka, hajde pusti. Nije normalno da u Srbiji 80 miliona evra godišnje na udžbenicima zarađuju neke firme koje su iz Hrvatske ili ne znam odakle. Tu moramo da budemo jedinstveni i da se izborimo protiv toga.

Sad, ja nikad nisam sumnjao u patriotizam koleginice Radete i SRS. Dokazani ste patrioti, stranka je na patriotskoj liniji od uvek bila. Ali, ima ništo što morate da menjate i vi, da menjamo i mi, ne napadati ličnost, nego napadati stavove. Nije, ja znam da je sad već u toku kampanja iako nisu raspisani izbori, sad, radi što boljeg plasmana na tim izborima, jedni ćemo drugima reći mnogo toga i što nije istina i što ne bi trebali da kažemo. Ja sam protiv toga. Dajte da napadamo nečije stavove, šta je urađeno, kako je urađeno, a ne da napadamo ličnosti.

Ovde u ovoj našoj Skupštini, koju ne znam zašto mnogi nazivaju parlament, veoma često se vidi da i jedna i druga strana napada ličnost i da mnogo toga ružnog se govori.

Pokušajmo da na tim važnim ciljevima, koji su važni za srpstvo, budemo koliko toliko jedinstveni i da ne dozvolimo da nam ti sa strane koji pokušavaju da unište i srpstvo i srpski narod, a to svi vidimo, svi vidimo šta se dešava u Republici Srpskoj, šta se dešava u Crnoj Gori, šta se dešavalo dole i u Makedoniji, na Kosovu, pa dajte da budemo jednom mudri i pametni, da se odupremo onima koji nam žele zlo, a ne da među nama bude pripadnika srpskog naroda i Srba koji će da se bore protiv svog naroda.

Mislim da ćemo biti dovoljno mudri da to shvatimo i da u budućnost krenemo mudrošću i pameću u interesu Srba i sprskog naroda. Hvala.

Hvala, prof. Stojmiroviću.
Pravo na repliku, Vjerica Radeta.
Izvolite.

Ne znam zaista na šta se odnosila ova primedba da u ovakvim raspravama ne treba da napadamo nikoga lično. Mi iz srpski radikali nikoga lično nismo napali, bar ne napadamo nikoga ko se zalaže za donošenje ovog zakona i ko se zalaže uopšte za obnavljanje i formiranje memorijala na svakom mestu gde Srba ima ili gde su Srbi ikada živeli.

Ali, ne možemo zaobići glavne promotere u Srbiji, laži da se u Srebrenici desio genocid i ne verujem da je kolega Stojmirović baš njih branio. Dakle, glavni promoteri te laži su Marinika Tepić, Nenad Čanak, Čeda Jovanović, Nataša Kandić, Antonela Riha, Inicijativa mladih za ljudska prava, to su oni što su organizovali festival „Mirdita“, šiptarski festival u sred Beograda. Pogledajte malo šta na tu temu piše ona Čongradin, ona nakaza od novinara u listu „Danas“. Pogledajte takođe u tom listu „Danas“, na sajtu „Peščanika“, šta piše neki advokat Mihajlo Pavlović, koji je član Advokatske komore i dana danas, poznat po tome što zastupa kojekakve ustaše po beogradskim sudovima i po sudovima u Srbiji, ustaše koji hoće da oljagaju na svaki način državu Srbiju.

Taj čovek svaki svoj tekst, taj advokat, svaki svoj tekst završava njegovom tvrdnjom da se u Srebrenici desio genocid. To je naš problem, to je problem generalno što se mi, odnosno u ovom momentu vi, jer vi ste vlast, što se naknadno setite da rešavate neki problem, a često naknadna pamet ne može biti mnogo korisna. Zato mi moramo svi na svakom mestu da tvrdimo da u Srebrenici nije bilo genocida i da kažemo da su najveći ološ i šljam oni koji tvrde da jeste i da su to Čeda, Čanak, Kandić, Riha, Mihajlo Pavlović i svi njima slični. Hvala.