Hvala, predsedavajući.
Prihvatam vaše obećanje predsednice Vlade. Dakle, ljudi se drže za reč i ja bih ovim završila pitanja vezano za Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom.
Ali, iskoristila bih ovo vreme i nije potrebno da mi niko od predstavnika Vlade Republike Srbije sada odgovori. Ja ću vas podsetiti da mi trenutno raspravljamo o zakonu koji se kolokvijalno naziva Zakon o nestalim bebama. Ja ću još jednom iskoristiti svoje pravo kao narodna poslanica, da vam ukažem na to da ovaj zakon, iako ga smatram sa vaše strane vrlo dobronamernim, znam da rešavate problem koji niko drugi nije prihvatio da rešava, međutim ja vam skrećem pažnju i apelujem u ime svih udruženja roditelja koji kažu da ovaj zakon ne može suštinski da reši njihov problem i da ih može dovesti u dodatnu problematiku u odnosu na ono stanje u kojem se oni danas nalaze.
Apelujem na vas da do kraja ovog zasedanja povučete zakon iz skupštinske procedure. Razumem da to može da bude politički nezahvalan potez za vas u ovom trenutku, ali ću isto tako iskoristiti ovaj trenutak rasprave i apelovati na kolege koji se nalaze na opozicionoj strani da ne zloupotrebljavaju taj momenat, jer postoji nešto što se naziva višim interesom i nacionalnim interesom. Mislim da oko ovog pitanja ne smemo da budemo razjedinjeni i da koristimo raspravu za jeftine političke poene.
Dakle, zaista postoji ozbiljan problem i postojaće ozbiljan problem sa primenom ovog zakona. Još jednom vas molim da razmislite i kao što ste već sami najavili, da treba da postoji bolja komunikacija sa nevladinim organizacijama, ja vas pozivam da primite udruženja građana, da čujete kakve sudbine vi treba da rešavate i da razumete problem sa kojim se suočavaju.
U tom smislu bih onda apelovala i na javnost da možda, na one međunarodne organizacije koje u ovom trenutku pritiskaju državu Srbiju da donese taj zakon, ipak budemo fleksibilniji, da oni u stvari budu fleksibilniji nego što jesu i da se taj pritisak na Republiku Srbiju po ovom pitanju smanji, jer još jednom ponavljam da ovo nije političko pitanje, ovo je nacionalno pitanje i mi zajedno moramo da štitimo interese roditelja koji traže svoju nestalu decu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Kosanić.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe Jedinstvene Srbije uputiću par pitanja.

Prvo pitanje upućeno je ministarki Slavici Đukić Dejanović. Ministarka, Srbija ide krupnim koracima napred u svim segmentima, reći ću zahvaljujući politici Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, ali svakako i Dragana Markovića Palme koji koju god zemlju poseti širom dodatno otvori vrata saradnje Srbije sa tom zemljom. Ali, zasigurno ovde moram da kažem da sve to nema punu meru ako Srbija nema uspešnu populacionu politiku. To je ono što je, čini mi se, najznačajnije za nas.

Ministarka, u prethodnom periodu urađene su mnoge pozitivne stvari, sa mrtve tačke smo promenili, da kažem, mnogo štošta. Zasigurno znam da ste vi maltene obišli svako mesto, manje ili veće u Srbiji, pokušavajući da aktualizujete ovo veoma značajno pitanje za Srbiju. Jagodina je primer uspešne lokalne samouprave u kojoj se značaj populacione politike prepoznao još pre mnogo vremena i rezultati te uspešne populacione politike vidi se da se svake godine u Jagodini dva nova odeljenja prvaka upišu u školu.

Ono što je značajno, moramo da kažemo da demografija ne podrazumeva, sa jedne strane, uspešnu populacionu politiku, već sa druge strane podrazumeva i uspešno upravljanje migracijama. Vi znate da Srbija svake godine izgubi veliki broj ljudi starosti otprilike nekih 29 godina, koji odu u inostranstvo, ali isto tako izgubimo jedan grad veličine 300.000 kad se saberu umrli i ti migranti.

Vi ste pre neki dan imali jedan značajan sastanak iz EU gde ste pominjali ovo pitanje i siguran sam da je moje pitanje da će Vlada Republike Srbije u narednom periodu prepoznati značaj ovog zaista važnog pitanja. Moje pitanje je – kakve su konkretne sada mere i šta će Vlada Republike Srbije učiniti u narednom periodu, što se tiče upravljanja migracijama?

Drugo pitanje ja bih trebao da uputim Neli Kuburović, ali pošto je ona postala majka, ja joj čestitam odavde, mislim da bih mogao da mi odgovori Nebojša Stefanović, ministar, tiče se nestalih beba.

Mi u Skupštini imamo ovaj zakon, neki će reći da je ovaj zakon možda dobar, neki da je loš, ali ono što je značajno mi smo ovo pitanje pokrenuli sa mrtve tačke. Znači, krenuli smo napred, što se tiče ovog pitanja. Ono što ja ovde želim da kažem kao otac dve devojčice je da je meni prosto neverovatno da neko nekome uzme dete i ako se ja pitam za to treba da postoji najveća moguća kazna koja je predviđena našim zakonom.

Pitanje za vas, ministre – da li ćemo u narednom periodu pokrenuti i promenu Krivičnog zakona, baš što se tiče ovog pitanja o nestalim bebama?

Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednik Vlade, dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Hvala lepo.
Ovo je, kao što sama rekao kada smo o ovome govorili u raspravi u načelu, teška tema. Teška tema, veoma emotivna, duboko potresa ogroman broj ljudi, duboko potresa i one ljude čija su deca možda umrla, a oni bi više voleli da veruju da su nestala, one ljude kojima su deca stvarno ukradena i čija su deca nestala i, na kraju krajeva, one ljude koji nisu dobili dovoljno dobra objašnjenja zdravstvenih i drugih, administrativnih, ustanova i aparate šta se dogodilo sa njihovim detetom, zašto nisu dobili telo tog deteta, zašto nije dovoljno dobro objašnjeno šta god da se sa detetom dogodilo.
To je otvorilo, naravno, ogroman broj pitanja, pogotovo što su neki ti slučajevi bili pre 40, 30, 20 godina. Dakle, mnogi slučajevi su se dogodili u vreme kada je danas mnogo teže, prvo razumeti taj fenomen. Kao što ste vi rekli, kad razmišljate, prosto to je horor, to u glavi jednog normalnog čoveka, u glavi roditelja, u glavi građanina jedne zemlje ne postoji ni jedna strašnija misao koju možete da pomislite. Svako ko ima svoje dete zna šta mu prvo prođe kroz glavu kad vam kaže palo sa bicikla, a vi ste već u šoku i u stresu, a ne daj Bože ovako nešto.
Naravno, razumem i roditelje koji… Ne postoji, nema dovoljno dobrog zakona i nema dovoljno dobrog rešenja koje će vratiti dete ili odagnati bol ili rešiti problem. Ne postoji. Voleo bih da mogu da vam kažem da postoji bilo gde u svetu, ne postoji. Taj bol ostaće zauvek.
Ono što mi možemo da uradimo je da pokrenemo zaista ovo sa mrtve tačke i da posle mnogo decenija tišine, neprihvatljive tišine, i posle mnogo decenija toga da vlasti nisu smele, nisu bile spremne, nisu mogle, uopšte ne želim da kažem da nije bilo i u drugim vlastima možda želje da se to reši, ali prosto nisu ništa uradili. To je činjenica.
Mi smo razgovarali sa roditeljima, razgovarali sa udruženjima, razgovarali sa različitim stručnjacima Ministarstva, cela Vlada se angažovala oko ovoga, dakle, svi bili zainteresovani za rešavanje. Ovo je, da kažemo, prvi značajan korak koji, s jedne strane mislim da je dobro što smo pronašli rešenja koja nisu samo vezana za ovaj zakon, već da i Ministarstvo pravde i unutrašnjih poslova, i očekujem i nadam se, i Republičko tužilaštvo koje jeste samostalno, ali verujem da će to shvatiti kao gest, mislim da oni to jako dobro razumeju i mislim da Tužilaštvo to dobro prati, da faktički se tretira kao produženo krivično delo, odnosno krivično delo sa produženim trajanjem, promenjene porodične okolnosti gde vi faktički imate mogućnost da gonite nekoga, ako se dokaže krivično delo, i za nešto što je učinjeno pre 30 godina.
Da li ćemo, u svakom slučaju ja sam to ovde rekao kada smo razgovarali u parlamentu u raspravi u načelu, da li ćemo uspeti da dođemo do dokumentacije za svaki pojedinačan slučaj, plašim se da ne. Nadam se da hoćemo, ali se plašim da nećemo uspeti. Negde je ta dokumentacija možda namerno uklonjena, negde je možda nestala. Na kraju krajeva jedna od obaveza Republike Srbije koje su ustanovljene presudom Evropskog suda za ljudska prava nije samo da se, kako je negde bilo, da kažem provejavalo u jednom delu javnosti, da se nadoknadi neka vrsta štete, da se nadoknadi jedna vrsta bola, jedna vrsta patnje. Jer, to je rekao Evropski sud za ljudska prava, on je dosudio tu cifru od 10.000 evra upravo da se identifikuje institucija koja nije uradila svoj posao. Da li je ona pripadala SFRJ, SRJ, SCG, svejedno.
Znači, da se identifikuje to i, s druge strane, to u potpunosti je jedan kolosek, drugi kolosek je kada utvrdimo da postoji potencijalno krivično delo, kada postoji osnov sumnje za to Tužilaštvo započinje istragu u tom smeru da dokažemo ko je i na kakav način to uradio.
To je ono što možemo u ovom trenutku. Vi ste u pravu da, mi kada smo pooštravali, da kažem, i nekoliko puta na inicijativu i Ministarstva unutrašnjih poslova, pooštravali Krivični zakonik baš u smislu kažnjavanja svakog krivičnog dela prema našoj deci, svakog.
U ovom smislu mi imamo dobre zakone, jako oštre. Mislim da danas i sa novim izmenama Krivičnog zakonika koje se tiču i pooštravanja kaznene politike prema ponovnim učiniocima krivičnih dela. Mislim da imamo dosta dobru polaznu osnovu, što naravno ne isključuje mogućnost i da dodatno pooštrimo baš u ovom smislu u kome ste vi rekli, dakle, uopšte to ne bih isključio i mislim da i o tome treba ozbiljno razmatrati. Ono što je dobro, mislim, što bi bilo dobro, a to je da sudovi koji jesu nezavisni čuju potrebe naroda, ne ni ministara, ni poslanika, ni političara, da oslušnu svoj narod i da drakonskim kaznama pokažu da se kao društvo nikako ne možemo ni pomiriti, ni složiti ni možda neki treći termin da ne koristim, sa nekim ko se usudi da dodirne neko od naše dece.
Kada to budemo imali, a ja sam to često govorio, kad kod onih koji nose oružje bez dozvole, jer znamo da ga nose da bi učinili neko krivično delo, ne nose ga na vašar ili na izlet. Pa, dobiju godinu dana uslovno. Kako onda da kažete ljudima, nemojte da nosite oružje. Naravno da će kriminalci da nose i da probaju da ga nose i imaće nekog u društvu koji nije ranije krivično osuđivan, kome je to prvo delo i naći će hiljadu načina samo da probaju da budu, odnosno da izvrdaju sistem. Kada dobiju od sudije, pošto je kazna od dve do 12 godina za takva dela, kad dobije sedam ili osam godina zatvora, onda više niko neće razmišljati u tom pravcu. Kad neko ko bude dodirnuo tuđe dete sa namerom da ga ukrade, dobije 20 godina robije, više niko neće, odnosno preveliki će biti rizik da se u to upusti. Mislim da je to jedno od rešenja, dosledna drakonska primena krivičnih sankcija za takve ljude. Mi imamo dosta instrumenata za to samo što je potrebno da to počnemo da primenjujemo.
Naravno, mislim da je još jedna stvar, veoma važna o kojoj možda nismo dovoljno razgovarali i tu podržavam i poslanike koji su o tome diskutovali prethodnih dana, sa različitih pozicija i uopšte zaista se trudim da to sagledavam najšire, a ta tema je jedna vrsta podrške društva ovim porodicama. To nije dovoljno da to uradi samo Vlada. To nije dovoljno da uradi samo Narodna skupština. Mi kao društvo moramo da se uključimo u razumevanje dubine bola ovakvih porodica. Šta je to što možemo da uradimo da budemo istinska podrška. To je važna stvar, ne samo u ovom slučaju. Mislim da je nekada bilo više empatije u našem društvu. Mislim da nam sada možda nedostaje razumevanja društva, ne samo za ovaj slučaj nego za sve ostalo.
Mi danas učimo decu u školama šta je nasilje. Nije nasilje samo fizičko, nije nasilje samo takav, nasilje postoji različite vrste od psihološkog do ekonomskog, finansijskog, dakle, svaka vrsta iživljavanja nad nekim detetom ili ženom danas mora da bude prepoznato i moramo da budemo podrška tom društvu.
Kada takve stvari budemo posmatrali na takav način onda ćemo doći do toga da će biti nezamislivo bilo kom pojedincu da dodirne tuđe dete, onda ćemo imati i manje, kao što ga danas već imamo mnogo manje nego u prethodnim godinama, ima manje nasilja, svakog oblika nasilja, ali ga još nismo iskorenili. Još nismo uspeli da u potpunosti kažemo – da, sad smo zadovoljni tim.
Naslanja se, jako je usko povezano, ove teme će dovesti i svake godine zahvaljujući tome što se razgovara što idemo u prvi, četvrti i šesti razred, mi smo angažovali gotovo 3.000 pripadnika MUP samo da pored sistema prosvete, razgovaraju sa decom. To povezujem zato što ta deca kada odrastu sa takvom vrstom saznanja i razumevanja će biti manje spremna da bace kamenicu da nekom razbiju glavu, jer će shvatati da to nije normalno. Manje će biti željni da se ižive nad nekom ženom zato što su tog dana nezadovoljnim nečim drugim u svom životu. Tada ćemo imati mnogo efikasnije mehanizme našeg društva da pošaljemo poruke vezane i za ovo.
Dakle, hvala svima još jednom. Ne znam da li ću imati prilike do kraja rasprave vezano za ove tačke dnevnog reda koje su sada u parlamentu, ali hoću da se zahvalim još jednom svim poslanicima koji su zaista na konstruktivan i na ozbiljan način prišli ovoj temi, koja uopšte nije laka. Hvala vam što razumete da je ovaj zakon prvi važan korak gde ćemo početi da rešavamo te probleme mimo tužilačkog dela posla i policijskog.
Naravno, potpuno sam uveren i siguran sam da mogu da kažem u ime ministarke Kuburović, da smo spremni da sedimo i da razgovaramo o svakoj od ovih tema i šta dodatno možemo da implementiramo i promenimo u zakonima da se efikasnije suprotstavimo ovakvoj vrsti izazova.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednik Vlade, Ana Brnabić, a zatim gospođa Slavica Đukić Dejanović.
Izvolite.

Hvala.
Želim da se osvrnem samo na vaše drugo pitanje, a to je naša dijaspora i odliv mozgova.
Dakle, to je jedna od tema koju smo mi kao Vlada zajedno u timu sa predsednikom Republike, kojom smo se zaista ozbiljno i studiozno bavili u poslednjih godinu dana i preduzeli, ja sam pričala pre nekog vremena ovde u Skupštini o tome, preduzeli zaista konkretne mere da sprečimo dalji odliv mozgova, što na kraju krajeva, zavisi i od jačine naše ekonomije i njene stabilnosti, od prosečnih plata i penzija.
Posebno smo se fokusirali tu na zdravstvo i na povećanje plata i penzija, kako bi medicinske sestre, tehničari, doktori ostajali u Srbiji, na ulaganje infrastrukturnu, da bi radili u zaista dobrim uslovima, na ulaganju u opremu, da bi radili na najboljoj opremi, da bi zahvaljujući tome mogli da učestvuju sa svojim radovima na međunarodnim seminarima, dakle da bi bili u svemu tome onako jednaki sa svojim kolegama u inostranstvu i naprednijim zemljama Evrope.
Tu smo zaista dosta uradili, ali je opet kao i u mnogim oblastima minus iz koga smo mi krenuli tako veliki da će nam trebati još neko vreme da se podignemo i da tu postignemo značajne rezultate, ali mogu vam reći da mi zaista imamo sada ljude, medicinske sestre, imamo i doktore koji su otišli na usavršavanje a koji planiraju ili su se već vratili u Republiku Srbiju.
Dakle, imamo neki mali dobar trend, ali o tome ne možemo još da razgovaramo dok to ne bude bolje i u mnogo većoj meri.
Pred ovoga, mi smo od 1. januara ove godine, ponovo uz zaista veliku podršku narodnih poslanika koji su glasali za te zakone, a koji su usvojeni u Skupštini krajem prošle 2019. godine, uveli čitav niz konkretnih podsticaja, kojima danas u Srbiji, ako ste u privredi, najisplativije da zaposlite naše ljude iz dijaspore.
Danas, ako zaposlite naše ljude koji su u dijaspori vi u prvih pet godina ne plaćate, oslobođeni ste plaćanja čak 70% poreza na zarade na te ljude.
Dakle, velika je motivacija kompanija u Srbiji da uspostave kontakt sa našim ljudima iz dijaspore, da uspostave kontakt sa fakultetima i da vraćaju te ljude zato što je u ovom trenutku najkonkurentnije moguće.
Sutra imam sastanak u Palati Srbija sa preko 550 privrednika da ih obavestim još jednom lično, konkretno o ovim podsticajima i da ih pozovem da uspostavimo jednu vrstu komunikacije i saradnje da zajedno nalazimo naše ljude u dijaspori, da im nudimo poslove i da se oni vraćaju u Srbiju. Dakle, u prvih pet godina 70% poredak za na zarade oni ne plaćaju.
Takođe, da bi ostali mladi ljudi u zemlji mi smo takođe od ove godine za novozaposlene uveli značajne poreske podsticaje tako da u prvoj godini kada se zaposle oslobođene su 70% ukupnih poreza i doprinosa, u drugoj godini 65%, u trećoj godini 60%. Dakle, ponovo kao privredniku vam je posebno zanimljivo da dajete posao mladim ljudima kojima je to prvo radno mesto.
Onda smo za dijasporu podigli limit za uvoz ličnih stvari. Limit je bio 5.000 evra, čime smo mi zvali ljude iz dijaspore deklarativno da se vrate, ali oni kada hoće da se vrate i treba, recimo, da uvezu svoje lične stvari, automobil, knjige, ako se vraćaju sa porodicom, imovinu koju imaju iznad 5.000 evra, oni plaćaju carinu na te lične stvari kao da ih kupuju i uvoze u Srbiju. Mi smo sada podigli na 20.000, a ako su preko 10 godina bili u inostranstvu onda mislim da ne postoji taj limitu uopšte.
Ubrzali smo nostrifikaciju zakonom koji je prošao Skupštinu, ja mislim u januaru, ako se ne varam. Dakle, ubrzali smo nostrifikaciju, skratili smo rokove sa 90 na 60 dana, plus smo od 1. januara 2020. godine, uveli elektronsku nostrifikaciju da bi mi mogli da pratimo koliko brzo se nostrifikuju diplome kako bi uveli kompletnu transparentnost, kako ne bi te ljude mučili nego mogu i da se prijave iz inostranstva, ne moraju fizički da dolaze ovde.
Tako da, u ovom trenutku imamo otprilike 80 predmeta u obradi i pratimo kojom brzinom to ide, s tim što, ako ste završili fakultet na prvih 500 univerziteta sa tri top liste – Šangajska, Tajms i Američka, to ide automatski u roku od osam dana.
Danas je Vlada Republike Srbije usvojila Strategiju za zaustavljanje ekonomskih migracija iz Srbije, kojom pokrivamo neke od ovih stvari koje smo već uradili i dajemo put šta ćemo u budućnosti raditi.
Zajedno sa nekim našim organizacijama iz dijaspore, kao što je „Serbian City Club“ iz Londona, i „Serbian Entrepreneurs“ iz San Franciska i Njujorka, otvorili smo taj program koji se zove „Tačka povratka“ da pružimo konkretno, dakle, sada imaju ljude koji su zaposleni, samo se time bave zajedno uz veliku podršku UNDP, za one ljude koji žele da se vrate daju sve informacije, konkretnu podršku i sa nalaženjem posla i sa nostrifikacijom diploma, sa vađenjem ličnih dokumenata i svim ostalim, da oni ljudi zaista vide da smo mi otvoreni i da želimo da podržimo njihov povratak.
Čini mi se da smo do sada imali najkonkretnije moguće mere. Evo, sutra imam sastanak sa privredom, da ih pozovem da rade sa nama na ovome, da ih upoznam, jer mnogi od njih ne prate zakone koje mi usvajamo, ne znaju za te podsticaje, da ih pozovem, da im predstavim i da onda zajedno pratimo. Ja se nadam da ćemo zaista imati dobre rezultate u 2020. godini. Hvala vam.

Reč ima ministar, gospođa Slavica Đukić Dejanović.
Izvolite.

Gospodine Kosaniću, da se i ja zahvalim što postavljate ova pitanja i da iskoristim priliku, čini mi se da vremenski faktor je taj da je verovatno ov na ovu temu moje poslednje obraćanje narodnim poslanicima, da se svima zahvalim što smo doprineli zajednički, pre svega, povećanju vidljivosti i značaja teme populacione politike i da podsetim da, zahvaljujući Nacionalnom savetu za populacionu politiku, kojim predsedava predsednik države, Savetu za populacionu politiku Vlade Republike Srbije, kojim predsedava gospođa Ana Brnabić, Kabinetu, na čijem sam ja čelu, ali apsolutno svi ministrima i svima vama, mi smo u poslednje četiri godine napravili onaj prvi, možda najteži, korak. Otvorili mnoga pitanja, često bili kritikovani što stvari nisu bile bolje, a zapravo Vlada Republike Srbije po prvi put, na inicijativu predsednika Vučića, bavi se vrlo organizovano ovim pitanjima i to u vrlo tesnoj saradnji sa medijima, sa akademskom zajednicom, sa privrednim subjektima, sa jedinicama lokalnih samouprava, o čemu ste vi nešto rekli.

Primer dobre saradnje sa međunarodnim organizacijama je sadržan i u vašem pitanju i sadržan je i u vašem interesovanju šta se to zapravo dogodilo kada su eksperti iz SAD, iz Švedske, iz Italije i iz još nekoliko zemalja, i to ne samo demografi, nego i ekonomisti koji se bave populacionom politikom i ljudi koji dobro poznaju etiku, došli u našu zemlju. To je sedam zaista vrhunskih eksperata sveta koje su angažovale organizacije UN, koje se bave, pre svega, razvojem i populacionim pitanjima. Dakle, UNDP i UNFPA su boravili u aktivnoj poseti i radili ovde jednu celu radnu nedelju.

Oni su najpre stekli uvid u sva naša dokumenta, u sve ovo o čemu smo pričale i predsednica i ja. Stekli su uvid u to kako mi to zamišljamo da su jedinice lokalne samouprave, dakle gradovi i opštine, ta mesta gde čuvena krilatica UN „leave no one behind“, da niko ne ostane iza kolone, da oni koji su najosetljiviji budu uključeni u naše programe, kako ih mi to primenjujemo i naravno dali su određene preporuke.

Koje su to preporuke koje su oni dali? Pre svega, populaciona politika ima tri bitna elementa. Pronatalitetne mere o kojima smo u više navrata pričali, uz sve komentare da one treba da se unapređuju, da u nekim segmentima moraju biti i bolje i kvalitetnije i koje nikako nisu samo finansijske, jer kada su samo finansijske one se vrlo brzo iscrpe i nemaju nikakve rezultate. To su vrlo ograničene i nefinansijske mere i mi smo o njima ovde u više navrata pričali. Dakle, usklađivanje rada i roditeljstva, servisne aktivnosti koje će sniziti psihološku cenu roditeljstva, neuporedivo više znanja o reproduktivnom zdravlju, neuporedivo više znanja o demografiji, programi ka zdravom materinstvu, partnerstvo u odgoju dece itd. To je samo jedan segment.

Ovaj drugi je vezan za migracije. Premijerka je dosta o tome rekla šta smo uradili. Šta su oni predložili uz sve ono što smo mi već uradili? Oni smatraju da naše bavljenje dijasporom mora biti još malo drugačije i tu vrstu preporuka su dali. Smatraju da, prosto, naše ljude koji su u inostranstvu treba stimulisati da dođu, ali tačka povratka sada već radi na tome, da im tehnički olakša šta im to sve od papira treba ako odluče da dođu, na koji način mogu dobiti olakšice oko otpočinjanja posla, da budu ovde start-aperi, na koji način oni treba, na primer, da reše pitanje svog zdravstvenog osiguranja, na koji način treba da reše čitav niz administrativnih pitanja za koje je ranije bilo potrebno mnogo vremena.

Oni, takođe, smatraju da nedovoljno koristimo transfer znanja, zajedničkih projekata i sugerirali su i predsedniku države i u razgovoru sa svima nama davali su vrlo konkretne sugestije za sredine različite veličine šta su to dominantni njihovi predlozi, na koji način ljude koji su zavičajno vezani za određenu regiju Srbiju, možemo imati komunikaciju koja će biti ne samo finansijsko ulaganje, već taj put do povratka u Srbiju može zapravo biti za početak kroz različite oblike, pre svega, transfera znanja i zajedničkih projekata.

Takođe su sugerirali da jedno telo na nivou Republike treba da se bavi ljudskim resursima. Ocenili su da činjenica da smo stari i da u proseku naš stanovnik ima 42,3 godine, iziskuje da populaciona politika mora biti usmerena na vrlo konkretne programe aktivnog starenja i krenuli su od toga da ljudi pre nego što će biti penzionisani treba u radnim organizacijama da imaju savetodavnu funkciju, da se pripremaju za penzije u kojima takođe treba da budu aktivni i to aktivni u okviru svih svojih psiholoških i stručnih potencijala.

Smatraju da tu leži jedan veliki neiskorišćen potencijal koji bi morao biti potpuno drugačije. Takođe, smatraju da treba spremnije da dočekamo buduće generacije starijih naših sugrađana.

Znate, statistika kaže da je 14,3% osoba do 14. godine u Srbiji, a 20,2% onih koji su preko 65 godina. To je podatak koji nam u svim planskim dokumentima iziskuje vrlo konkretne mere i sada, kada govorimo o akcionim planovima i planovima jedinice lokalne samouprave, mi se trudimo da zajedno sa nevladinim sektorom, da zajedno sa predstavnicima sredstava informisanja razgovaramo o tome koliko su ta planska dokumenta i prioritizacija za svaku sredinu bitna, jer, bez obzira što Srbija nije velika, prioriteti vezani za populacionu politiku su različiti.

Dakle, veličina jedinice lokalne samouprave je jako važna. Formiranje tela koje će se baviti ljudskim resursima od prenatalitetnog perioda, kroz period trudnoće, rađanja, ranog razvoja, posebno u periodu fertilnosti radne efikasnosti, jer se ti periodi preklapaju. To smo dobili vrlo, vrlo konkretne predloge i moram reći da su otišli iz Srbije sa konstatacijom da spadamo u one zemlje koje u regionu vrlo ozbiljno i integrativno pristupaju i prilaze ovim problemima. Naravno, oni su deo svojih uvida preneli i predsedniku Republike kao predsedniku Saveta za populacionu politiku, a i nama u kabinetu dali vrlo, vrlo korisne sugestije.

Vama hvala na tom pitanju.

Zahvaljujem.
Kolega Kosaniću, izvolite.