Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji ne možemo da pomirimo mrtve pretke i ne želimo da svađamo žive potomke, mislimo da nema mesečnih prihoda kojima se može platiti nečije zdravlje, nečiji izgubljeni ekstremitet i nečiji izgubljeni život.
Ratovi nisu pravedni, ali svi navodno kreću u pravedne ratove. Ima ona stara izreka, da ratova ne bi bilo, samo kada bi ratni pobednik plaćao ratnu štetu.
Tada bi se verovatno ratovi izbegli. Mi imamo tu zlu kob što naša najnovija tzv. generacija invalida, i nastala je ispravljajući tuđe greške. Od 1918. godine, 1928. godine u Drezdenu, do 1974. godine i onog nesrećnog Ustava. Mnogo toga su morali da „pokusaju“, invalidi i borci, izginuli borci zbog grešaka, koji su činili političari daleko pre njih.
S obzirom da su ovde prisutni ljudi iz Republike Srpske, moja obaveza kao nekog čiji očevi i dedovi potiču odande, je da kažem da Republika Srpska nije genocidna, nikada nije bila, niti će biti, da su Srbi iz Republike Srpske vazda oslobađali sebe i druge, da oni drugi koji ih za to optužuju, su daleko , ponašali su se drugačije u odnosu na njih, i bez obzira na dva rata, iskustva Srba iz Republike Srpske, su uvek pružali ruke svojim komšijama.
To što komšije tu ruku odbijaju, želeći da Srbe u Republici Srpskoj nazovu genocidnim, nije do Srba, već do njih. Borcima, širom bivše Jugoslavije, koja je nažalost bila spomen kosturnica srpskog naroda, je poruka. Ljudi ginu, ljudi su smrtni, ljudi umiru ali slava boraca za slobodu nikada ne umire.