Zahvaljujem se, predsedavajući.
Poštovana predsednice Vlade, uvaženi gospodo ministri, kolege narodni poslanici i, pre svega, građanke i građani Srbije, dva puna dana razgovaramo o uvođenju vanrednog stanja koje je posledica Koronavirusa, o tome da li je Skupština trebalo ranije da se sastane ili ne i sve tvrdnje su po malo tačne.
Ono što ipak nisam očekivala da ću dva dana slušati u parlamentu Srbije jeste jedno političko nadgornjavanje koje nije zabranjeno, ali nekako mi se čini da je na početku ove pandemije Korona bila tolika pretnja da smo svi bili u strahu.
Ja sam sebe pitala, kao neko ko je takođe bio možda kritičar načina na koji se radi, ili neko ko se nije do kraja slagao, šta bih tačno uradila da sam bila na nečijem mestu? Taj strah za ljudski život, bez razlike da li je svoj ili svoje porodice, svoje dece, svojih roditelja, ume da prevlada. Ne znam kako bi se svi mi kao poslanici osećali da nas je neko pozvao 14, 15. ili 18. marta da sednemo i pod ovim uslovima, slažem se, ovo je bilo moguće uraditi možda i tada. Pretpostavljam da je struka koju smo slušali 40 dana procenila da to nije pametno, da to nije bezbedno i, na kraju, da nije neophodno.
Neko je od kolega rekao da nas je Korona naučila mnogo, ja se tu slažem, i naterala nas je da uradimo još nešto, a to je da mnogo čitamo. Pa je tako jedan procenat nas koji se bavi politikom napokon pročitao i Ustav. Nismo imali tu naviku pre nego smo došli do ove faze da nekoga treba kritikovati.
Možda je bilo i stripova koji su se čitali, tako se ubijalo vreme, nije to loša zanimacija, ali ono što sam htela da kažem a da nema veze sa stripovima i da ne bih napravila komediju ni od sebe, ni od ove diskusije, ili da se ne bih uklopila u pokušaj, to je da, svi ste rekli, dugujemo zahvalnost medicinskim radnicima i ja mislim da se kao nacija nikada nećemo odužiti tom sistemu koji nismo poznavali, ja to moram da priznam. Nismo shvatali koliko je to teško.
Ali, ne dugujemo zahvalnost samo njima. Dugujemo zahvalnost radničkoj klasi, jer je samo ta grupa ljudi radila. Bez razlike da li govorimo o rudarima, da li govorimo o ljudima koji su radili u elektrodistribuciji, o radnicima u supermarketima, o radnicima na Južnom toku, odnosno Turskom toku, na deonici od nekoliko kilometara, koja nijednog trenutka nije stala, ljudima koji su rizikovali svoje živote, a zahvaljujući kojima mi nećemo imati ekonomski problem koji će imati neki drugi.
Ništa posle Korone neće biti isto, to je sigurno, ne u Srbiji, nego globalno. Ono što nam donosi sutra, o tome ćemo, pretpostavljam, sutra, pošto smo se ova dva dana bavili onim juče.
Ono što je sigurno je još jedno. Ovaj parlament će podržati odluku o uvođenju vanrednog stanja. Da li je trebalo to kritikovati i osvrnuti se, slažem se, ali i dalje tvrdim da smo mnogo vremena potrošili na nešto što je juče. Volela bih da parlament Srbije više energije ulaže u ono što je sutra.
Vlada Republike Srbije je radila u svom punom kapacitetu, onoliko koliko je svaki od resornih ministara dobio zadatak ili dobio prostor. Neke smo manje a neke više imali prilike da vidimo u medijima, ali to ne znači da su neki radili većim a neki manjim intenzitetom. Mislim da je svako od njih imao zadatak i mislim da je odgovorio svom zadatku. Ako bismo krenuli da skupljamo političke poene, ja bih mogla da ovoj izjavi dodam još nešto, ali mi zaista to nije namera.
Namera mi je da se zahvalim i građanima Srbije koji su razumeli pre svega okolnosti u kojima se nalazi ceo svet, pa i naša mala Srbija kao deo toga, namera mi je da pozdravim i sve građane srpskih enklava u južnoj srpskoj pokrajini, koji su takođe pratili preporuke Vlade Srbije, iako moram reći da i ono što je tzv. Kosovo uvelo kao mere, nisu mere ni za kakvo poniženje, već su bile vrlo kvalitetno preporučene. Dakle, sve je to naša zemlja i sve su to naši ljudi.
Najpre i najviše na čemu želim da čestitam ministru Lončaru, to je na video razgovoru sa tzv. ministrom Kosova, jer mislim da ste na taj način pre svega ohrabrili ljude koji žive u uslovima koji uopšte nisu humani. Trebalo je iskoračiti i hvala vam na tome. Zato imate moj dubok naklon. Uostalom, što se struke tiče, ja se ne razumem, niti bih vas kritikovala, niti bih vas hvalila.
Ja bih mogla i da odgovorim na ova dobacivanja, ali prosto neću, zato što nemam nikakvu potrebu za polemiku sa vama, iako ste mi beskrajno dragi.
Ono što je važno i što ću reći na kraju, oslanjajući se na Neđinu izjavu, a tiče se one rasprave o 1. maju, o Međunarodnom prazniku rada, ljubazno vas molim, Međunarodni praznik rada je radničke klase i sve ostalo su naše navike. Usvojili smo ih svi…
(Vojislav Šešelj: Zašto koljete onda jagnjad?)
To nam je ostalo od ovih koji su protiv 1. maja, oni su, kažu, vazda voleli jagnjad.
Najvažnije je ostati svestan sebe. Zato molim, niti je Korona prošla…
Predsedavajući, da li biste vi meni omogućili da govorim, bez da imam dobacivanja, ne čujem sebe?
(Predsedavajući: Molim vas da omogućimo poslanici da govori.)
Dakle, ako sam struku razumela, Korona nije prošla. Ako sam razumela lekare, mi jesmo u jednoj ravnoj liniji i u nadi da će se sve to završiti. Ali, naše sutra je i dalje neizvesno, kada je u pitanju Koronavirus. U tom smislu je možda bilo pametnije da smo i naše diskusije skratili, bilo bi bezbednije za 500 ljudi, koliko je učestvovalo u radu ovog parlamenta.
U nadi da ćemo ipak pobediti Koronu, jer ja verujem u Srbiju i srpski narod, ovde ću završiti svoju diskusiju i podržati mere Vlade i odluku o uvođenju vanrednog stanja, iako je u samom startu možda i nisam razumela. Hvala.