Zahvaljujem uvažena predsedavajuća.
Poštovani narodni poslanici, poštovani gosti Narodne skupštine i izveštači po današnjim tačkama dnevnog reda, poštovani građani Republike Srbije, moja koleginica Ivana Popović je u današnjem izlaganju kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu ispravno zaključila da zaista vaši izveštaji govore o tome da ste ozbiljno 2020. godinu, koja je praktično na koncu i za nama, u svom delokrugu rada zaista sa nekim vidljivim rezultatima praktično, već sada kada govorimo o 1. decembru, mogu reći polako završili.
Ono što je daleko bitnije, na šta bih ja stavila akcenat u ovom trenutku, jeste i činjenica da neki pre vas nisu radili toliko korektno, transparentno, a za svaku od vaših institucija, to pre svega znači uslov rada, pre svega dobrog rada i da smo ovakve institucije sređene kroz sistem Republike Srbije imali u nekom prethodnom periodu mislim da bi politička scena Srbije zaista danas izgledala daleko drugačije. U to ime bih se zapitala, recimo, s obzirom, da je Agencija za sprečavanje korupcije u nekom periodu koji je tu blisko, označila i 10 godina svog postojanja i rada, zapitala pojedine koji su tom agencijom rukovodili u nekim godinama koje su praktično značile i početak rada Agencije - na koji način su zapravo svoj posao izvršavali?
Mislim da bi bilo zaista svrsishodno da smo mogli da uporedimo i neke podatke iz tih prethodnih godina, iz 2009. godine, recimo, i 10 godina posle. Mislim da bismo zaista došli do različitih zaključaka, ali ono što nas ne sprečava da i danas izvučemo pojedine zaključke jeste kako su određeni perači prozora i trgovci šunkom, da ne kažem onu drugu mnogu drugačiju reč - šverceri šunkom, došli do pozicija od 619 miliona.
Praktično, ono što želim da napomenem jeste, da, naravno, svi ovde znamo o kome se radi kada spomenete 619 miliona, ne možete da uz to ime koje je svakako najzvučnije kada pričamo o milionerima, posebno onima u evrima, ne spomenete onoga na koga se to odnosi, to je direktno Dragan Đilas. Vidimo da je u poslednje vreme aktuelan i brat Gojko koji sasvim sigurno sve malverzacije vezano za funkcionisanje njihove firme podržava, čak šta više, negde i učestvuje u određenim procentima.
Međutim, ono što je važno jeste da kada govorimo o tih 619 miliona malo smo se zaboravili, čini mi se, i mnogo često sada imam priliku da me građani pitaju - čekajte, stanite, pričate o tih 619 miliona, pa šta je konkretno tih 619 miliona, gde je taj novac, na koji način je praktično Dragan Đilas figurativno taj novac stavio u svoje džepove? Onda ja shvatim zapravo da mi ovde ne pričamo dovoljno o svemu onome po čemu se Dragan Đilas u prethodnom svom političkom mandatu proslavio i ja ću danas iskoristiti, s obzirom da govorimo, između ostalog o izveštaju Agencije za sprečavanje korupcije, i svoje današnje izlaganje kako bih podsetila narodne poslanike, koji to sasvim sigurno dobro znaju, ali ipak i građane Republike Srbije, na koji način je Dragan Đilas stekao 619 miliona. Nećemo ući u trag svih 619, ali ćemo sasvim dobro ući u trag većeg dela tih miliona korupcionaških i možda podstaći, ako nismo 2009, 2010. godine, možda danas podstaknemo tužilaštvo da odradi svoj deo posla i da najzad uđe u trag, a jako je teško i komplikovano, videćete iz mog izlaganja, i samo ću unapred zamoliti narodne poslanike za strpljenje s obzirom da znate da za bukvalno jednu korupcionašku aferu Dragana Đilasa je dovoljna jedna čitava sednica, možemo slobodno kao tačku dnevnog reda da je postavimo ovde u Narodnoj skupštini i da o njoj raspravljamo čitav dan.
Međutim, trudiću se da budem vrlo koncizna i da to prestavim vrlo kratko, ali da ipak građane Srbije podsetim na sve ono što jesu nedela Dragana Đilasa, jer ne dešava je tako često da jedan običan student, koji je pobegao iz zemlje praktično u vreme ratnog vihora, koji je zadesio našu zemlju, kako ne bi služio vojni rok, pa onda dođete do toga da se nekako nađete u Češkoj u nekakvim poslovima sa šunkom, ne bih ulazila dalje u ideju sa kakvim, pa da onda preko perača prozora vi odjednom postanete milioner i to kakav.
S obzirom da koliko znamo njegovo uspinjanje u DS je bilo vrtoglavo, jer vrlo je čudno da čovek u DS, pogotovo te težine koliko je težak Dragan Đilas, tih 619 miliona nama poznatih, a nama nepoznatih ko zna koliko, trebalo mu je dosta vremena da se u čitavom tom tranzicionom delu DS i vremena u kojem smo živeli puno korupcionaških afera uzdigne u DS, ali čini mi se da je vrlo brzo uspeo da svoj položaj unovči i praktično na taj način dođe do pozicija u kojoj je sebi omogućio praktično sve.
Praktično 2004. godine Dragan Đilas je ušao u politiku. Znano ili neznano Dragan Đilas je tek tada postao poznat posle svih svojih studentskih aktivnosti javnosti široj jer pre toga ga očigledno Zoran Đinđić nije hteo u DS. Tako 2004. godine kada stupa negde na političku scenu zaista se trudi da vrlo brzo pokupi sve funkcije koje je mogao u tom trenutku, a s obzirom da je plen već bio rasprodat između članova DS, dobro se sećamo i kako, a za to bi nam bila potrebna jedna godina dobra zasedanja da razlučimo ko je koliko od njih iz DS i ostalih satelita zaista i oteo od građana Republike Srbije, ali svakako da je Dragan Đilas jedan od onih koji je imao najvrtoglaviji uspon i najupečatljiviju karijeru. Tako da možemo pričati o njegovim različitim funkcijama. Ja ću se potruditi da ukratko sve sublimiram, ali verovatno da je onog trenutka kada je stupio na političku scenu Dragan Đilas je praktično svoju vrednost uvećao, vrednost svojih kompanija koje je i tada imao i stvorio za sebe nesluđene mogućnosti, i naravno za svog brata Gojka, pošto ćemo videti iz mog izlaganja da je praktično Gojko Đilas deo Multikoma sve vreme.
Dakle, neverovatno zvuči da je ovaj čovek primljen u DS, kao što rekoh, 2004. godine i da je od 2004. godine do formiranja Vlade Republike Srbije 2007. godine obavljao funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike. Od maja 2007. do 2008. godine bio je ministar u Vladi Republike Srbije zadužen za sprovođenje nacionalnog investicionog plana, a odgovor na pitanje zašto ga nije bilo u visokoj politici to je upravo ovo težište koje sam maločas spomenula jer je praktično Dragan Đilas morao da sačeka da mu naraste cena pa tek onda prosto da unovči na taj način i napravi svoju materijalnu logistiku i unovči svoj politički kapital.
Tek 2005. godine kada je već bilo izvesno da se potvrdio u tim menadžerskim vodama osnovao je tzv. poslovni sistem, nama svima znan i građanima znam Multikom grupu sa osnivačkim ulogom blizu 1,5 miliona evra ili 49% vlasništva i u sastav Multikoma ušla je njegova firma „Dajrekt medija“ i danas poznata, kao i firma „Emouš prodakšn“, koja ima licencu za prvi rijaliti šou u Srbiji.
Ono što je zanimljivo Multikom jeste osnovan 2005. godine, ali je već i to se nije krilo od javnosti 2006. godine zaradio 55 miliona evra. Podsetiću vas, Dragan Đilas je tada bio direktor Narodne kancelarije predsednika Srbije.
Takođe, Đilasova „Dajrekt medija“ u istom periodu imala je ukupan prihod od oko 43 milion evra. Tokom 2007. godine Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije povećan je za skoro 50% u odnosu na proteklu godinu. Tada on konačno i kreće u trku za gradonačelnika Beograda nakon tog nekog zalognog ministrovanja i pokušaja dolaska na čelo predsednika Vlade koja očigledno ostaje frustracija do danas. Takozvana Narodna kancelarija, nema potrebe govoriti o tome, apsolutno nijedan jedini problem koji u svom nazivu ima, a tiče se naroda, nije nikada rešila već je verovatno i na tome profitirala.
Monopol koji ima u tom trenutku nad medijskim prostorom u Srbiji počeo je da širi i na druge države i to nije ni do dan danas strano kompaniji koju vodi Dragan Đilas, a anemične institucije poput one koja se bavila antimonopolskom politikom, antimonopolska komisija, na kraju krajeva, moram istaći, ni ostali državni organi se nisu ni u jednom trenutku pozabavili ni na jedan mogući način na koji način Dragan Đilas zapravo trguje reklamnim prostorom i sekundama.
Bilo je za očekivati da to učini na TV B92, gde je bio suosnivač, ali svakako na RTS-u kao javnom servisu je bilo vrlo upitno na koji način je to učinio, s obzirom da je bio apsolutni monopolista, sa čak 55% celoukupnog reklamnog tržišta koje se nalazilo u njegovim rukama.
Zvanični procenat uvećanja njegove firme, što je vrlo zanimljivo, „Dajrekt medije“ u vreme njegovog direktovanja Narodnom kancelarijom iznosio je 983%. U kratkoj, ali kriminalnoj istoriji ove tranzicije, ovo čudo praktično nije zapamćeno, nije zabeleženo i do 2006. godine, kada je Đilas osvojio sve njemu neophodne državne funkcije, jel tako, čist godišnji prihod njegove firme se kretao između 30 i 50 miliona evra.
Predstavljajući sebe uporno kao osvedočenog humanistu, što svakako jeste bio iskreno, verovatno, samo u svoju korist, malo je poznato javnosti da je Dragan Đilas u tom nekom periodu postao i vlasnik firme „Ovejšn advertajzing“ u čijoj registraciji doslovno piše - davanje poklona i pružanje usluga. Dakle, rast prihoda ove agencije, svakako, u normalnoj državi bi bio predmet nekakve istrage, ali ne i u Đilasovoj obećanoj zemlji i na njegovom političkom igralištu kakav je bio Beograd i kakva je bila Srbija. Milioni stečeni na ovaj način, bukvalno zahvatanjem iz budžeta nikada nisu bili ispitani.
Da bih podsetila javnost, ispred sebe imam i spisak Đilasovih firmi, koji je praktično zastareo i mi do sada morali bi posebno da se još malo pozabavimo praktično Đilasom, koji sada nema obavezu da prijavi, jel tako, ispravite me ako grešim, s obzirom da nije funkcioner, nema obavezu da prijavi svoje ni prihode, ni kompanije, ni poslovanje, ali svakako da moralna obaveza postoji, kao nekoga ko se predstavlja kao predstavnik i vođa opozicije.
Svakako bi mogli da najzad pogledamo i pogledamo čitavu listu imovine koju Dragan Đilas ima zajedno sa svojim bratom, Gojkom Đilasom.
Dakle, detaljan spisak Đilasovih firmi izgleda ovako: „Multikom grup“, „Multikom rent“, „Beletim“, „Dajrekt medija“, „Dajrekt medija - Pablik rilejšns Beograd“, „Dajrekt medija Skoplje“, „Dajrekt medija Sarajevo“, „Dajrekt medija Podgorica“, „Spark ivent promoušn“, „DM marketing internešnal“, „Sports a.d.“, „Big print“, „Frendi“, „Emoušn prodakšn“, „Ovejšn advertajzing“, „Multikrom grup“, preduzeće za multimedijalne komunikacije koja je praktično majka firma svim ovim ćerkama firmama. Tu su još i firme: „Multikom rent“, „Beletim“, takođe tu su još i „Dajrekt medija Skoplje“, Sarajevo, Podgorica, „Spark ivent promoušn“, tu je i njegov „DM marketing internešnal“.
Međutim, ono što je posebno interesantno meni u ovom čitavom nabrajanju i listingu jesu i Đilasove firme koje se bave računovodstvenim i knjigovodstvenim poslovima i poslovima kontrole, savetodavnim poslovima u vezi sa porezom. Pa, pretpostavljam da je vrlo rano ideja o tome na koji način organizovati i osnovati luskemburšku televiziju koju će ovde koristiti kao svoju produženu političku ruku. Pretpostavljam da je upravo u ovom trenutku nastala.
Ona najpoznatija firma, svakako pored „Multikoma“ je „Emoušn prodakšn“, to je zapravo preduzeće za konsalting, ali time ću se kasnije malo pozabaviti.
Dakle, na zaprepašćenje tadašnje javnosti, ali apsolutno očigledno ne i institucija koje nisu reagovale ni u jednom jedinom trenutku, monopol oglašavanja u Srbiji koji je Đilas imao sa svojim preduzećima imao je širok spektar onih koji su se u njegovom medijskom prostoru u sekundama oglašavali, o čemu govori spisak izuzetno uglednih predstavnika različitih agencija.
Međutim, većina ovih agencija, vrlo zanimljivo, dolazi iz zemalja gde su vrlo strogi državni propisi u smislu administracije, na svakom koraku se sankcioniše monopol itd. ispituje, naravno, poreklo svakog evra ili dolara u prometu, a nama nije nepoznato da upravo u to vreme kada ne pričamo i ne govorimo svakako o ne znam koliko velikom broju stranih investitora koji su dolazili u Srbiju, vrlo je mali broj lica, a iz kog razloga.
Iz razloga što je svaka od te firme imala obavezu koja je bila unapred predočena da kada dolaze u Srbiju, sve ono što imaju od reklamnih potreba zapravo moraju da zadovolje u Đilasovoj reklamnoj agenciji, njegovom medijskom prostoru. Tako da su mnogi, odnosno većina u startu odustajali upravo od ovakvih milionskih unapred zatraženih reketaških malverzacija, a oni koji su buli tu, posvedočili su, kao što je recimo bivši komercijalni direktor slovenačke kompanije „Jug“ koji je deo svoje proizvodnje izmestila u Srbiju, priznao je da je jedan od uslova da dođu u Srbiju upravo bio taj da sredstva od marketinga daje agenciji vladajuće koalicije.
Dakle, predstavnicima stranih firmi ovakva Srbija je praktično bila eldorado za ekstra profit od korupcije koju zapravo u tom trenutku dele sa Đilasom i njegovim satelitima.
Da podsetim samo da se ovde ne završava celokupna imperija, da se ovde ne završava ni ona megalomanska ideja o tome da treba imati apsolutno svaku funkciju u državi, u jednom trenutku Dragan Đilas sve svoje malverzacije prenosi zapravo i na sport, kao predsednik Košarkaškog saveza Srbije, gde je zbirno povećan broj njegovih uloga, funkcija i zaduženja u zemlji.
Ipak, najveću štetu Dragan Đilas pravi upravo na čelu Grada Beograda, kao gradonačelnik. Nemerljivu štetu koju građani Beograda nažalost i pored toga što je SNS uspela da najveći deo onoga što je Dragan Đilas uradio i naštetio Gradu Beogradu, povrati i da Beograd stavi na zdrave noge i omogući dalji napredak. Podsetiću vas, glavni dug Grada Beograda u vreme dok je Dragan Đilas bio gradonačelnik Beograda iznosila milijardu i 200.000 dinara.
Loša politika gradonačelnika, osim dugova rezultirala je onim što povlači sledeću stavku, a to je ogromna nezaposlenost i zbirno kada saberete budžetske korisnike koji su svakako bili deo sistema i neizmirenih obaveza, dolazimo do toga da su posledice koje Beograđani praktično osećaju i danas, bile zaista nesagledive.
Podsetiću samo na neke od afera koje se vezuju konkretno za Beograd, u vreme kada je Dragan Đilas bio gradonačelnik, to je Bus-plus sistem, rekonstrukcija bulevara, rekonstrukcija mnogih drugih ulica u Beogradu, popločavanje tek popločanih trgova, gde pobeđuju praktično firme koje imaju mesec dana otprilike datum postojanja i kapital od 500 evra. Najunosniji posao svakako po kome je Dragan Đilas poznat jeste famozni most na Adi koji je koštao oko 500 miliona evra, koji je praktično Dragan Đilas u vreme izborne kampanje same, na kraju 2011. godine u decembru požurio da otvori kako bi se slikao, ali to slikanje su građani Beograda morali da plate dodatnih 14,3 miliona evra. Podsetiću vas samo još jednom da je procenjena vrednost radova izgradnje mosta na Adi zapravo bila 124,5 miliona.
Kako je Dragan Đilas stigao do skoro i blizu 500 miliona, to ostaje zauvek tajna. Na kraju krajeva, ostaje opet jedno otvoreno pitanje, otvorena stavka i za vas nezavisne, regulatorne organe, ali i za sve ostale druge, pre svega tužilaštvo, da najzad utvrdimo kako i koliko su Beograđani platili most na Adi, a koliko je otišlo u džepove Dragana Đilasa.
Nećemo pričati naravno i nema potrebe da ulazimo u Bus-plus afere i apsolutno reorganizaciju celokupnog gradskog transporta, poznata nam je i znamo na koji način je upravo na tom poslu Dragan Đilas uspeo da zaradi svoj prvi milion.
Postoji još jedna afera koja je vrlo nepoznata javnosti, zaboravljena. Ja bih podsetila ovom prilikom, a nije da je nebitna i vrlo je zanimljivo obzirom da čak i tu postoje elementi za tužilaštvo, koji se mogu i dan danas ispratiti i na koje se može odreagovati.
Pošto je nemilice pljačkao Beograđane kroz megalomanske prizvodnje na izgradnji mosta na Adi ili Bus-plus sistem, svoju lopovsku delatnost je nastavio u Državnoj lutriji Srbije. Iako za svoje radove Državna lutrija zaista koristi komplikovane, internacionalnu mrežu preduzeća, Dragan Đilas je uspeo da nametne postojanje i posao namesti svojoj firmi, opet ćerki firmi „Multikoma“, Dajrekt lotu d.o.o. koji je jedini dobio pravo na distribuciju lutrijskih proizvoda od Državne lutrije Srbije i navodno je sve učinjeno po zakonu i „Dajrekt lot“ je dobio posao, jer je ovo preduzeće jedino u zemlji imalo reference. To prosto zvuči neverovatno za firmu koja je osnovana 17. februara 2011. godine, a ugovor sa lutrijom dobila već 12. marta 2011. godine. Dakle, za nepunih mesec dana.
„Dajrekt Lot“ je po ugovoru trebalo da pospeši prodaju lutrijskih proizvoda, ali u stvarnosti promet je prepolovljen i sa 100 miliona evra na godišnjem nivou na samo 50 miliona. To je verovatno jedini primer u svetu da institucija ove vrste bude na gubitku. Zato se postavlja pitanje gde je ostatak od ovih 50 miliona? Dakle, kada ovo sve zbrojite ne dođete do 619, ali dođete blizu. Mislim kada bi nadležni organi svoj deo posla odradili onako kako treba da bismo došli do celokupne cifre ili barem dela toga.
Lovac na novac, jedan od najpoznatijih funkcionera je imao i potrebu da na delu placa, zemljišta koje je pripadalo gradu Beogradu, pod izgovorom da će tu graditi nekakav kompleks za decu, izgradi i dobro poznatu svima kuću „Emoušn“, u kojoj se snimao „Veliki brat“, odnosno Dragan Đilas je omogućio da rijaliti uđe u Srbiju preko „Velikog brata“. Njegova firma „Emoušn prodakšn“ je nezakonito, to je opšte poznata stvar, otela ovo zemljište od Pionirskog rada, odnosno od grada Beograda i nakon što je taj sporni objekat izgrađen naknadno su fabrikovani svi papiri, sve dozvole koje su bile potrebne kako bi ovaj objekat ušao u upotrebu.
Ono što je zanimljivo, Dragan Đilas je na taj način omogućio izgradnju 1.967 m2 poslovnog prostora koji je zakupio za svega 416 evra mesečno i to na period od osam godina. Istovremeno je ostvario milione čistog profita. Da kriminal bude još veći, naknada za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta koje je Đilas preoteo od grada Beograda obračunata je i naplaćena po ceni od 20% jeftinijoj od stvarne, jer se kroz papire kao investitor provukla državna ustanova, odnosno Pionirski grad, a ne stvarni investitor „Emoušn prodakšn“. Da ne pričamo o tome da li trebamo da ulazimo uopšte u prirodu toga da li je tu zaista trebalo izgraditi objekat koji se ticao dece.
Dakle, zaključno sa danom ulaska u upotrebu ovog objekata „Emoušn prodakšn“ je izvršio ulaganje od 85.361.000 dinar u izgrađeni objekat koji je, praktično, kada se svede sve, plaćao neverovatnih 0,21 evro po kvadratnom metru. Mislim da se nikada u istoriji Srbiji ni jedan poslovni prostor za manje novca nije iznajmio i da se ni na jedan mogući način niko nije dosetio ove malverzacije koja je apsolutno na političkom igralištu Dragana Đilasa bila moguća.
Dakle, kada govorimo o daljim korupcionaškim aferama, naravno da ih ima još mnogo. Jedna od takvih jeste i „Telekom“. Ne moram da podsećam javnost da su upravo oni ti koji su nakon „Krušika“ pokušali da i ovu našu kompaniju domaću, koja odlično posluje, bace na kolena i da na isti način na koji su naštetili i oštetili „Krušik“ svojim praktičnim insinuacijama i malverzacijama to učine i „Telekomu“.
Ali, ono što je možda javnost zaboravila, jer ja nisam čula da se iko sa ovim elementima obratio javnosti i izgovorio ono što je bilo poznato opšte u periodu u kome je Dragan Đilas bio apsolutni gospodar grada Beograda i šire, jeste da je on direktno odgovoran za pljačku „Telekoma“ 2011. godine, kada je to državno preduzeće pod njegovim pritiskom bilo primorano da kupi čak četiri kablovska kanala „Arena sporta“ za 7,7 miliona evra. Ova ponuda je bila data i „Telekomu“ Republike Srpske koji je obrazlažući svoje odbijanje rekao da je to apsolutno ne toliko neophodno u tom momentu za „Telekom“, a pod istim izgovorom, odnosno ne izgovorom nego razlogom „Telekom“ Srbije je odbio ovu prvobitnu Đilasovu ponudu, da bi na kraju bili primorani da kupe četiri kablovska kanala za 7,7 miliona evra, iako tada „Telekom“ nije smeo da bude vlasnik medija. Svakako, po ko zna koji put, budžetski novac je uplaćen, isplaćen zapravo privatnim licima, što kasnije postaje vrlo široka praksa Dragana Đilasa.
Upravo je na sve ove navode, na trgovinu reklamnim prostorom 2011. godine odreagovao i Savet za borbu protiv korupcije i ukazao u izveštaju, citiram - vrši se snažan politički pritisak i da su tri glavna problema netransparentnosti medijskog vlasništva, ekonomskog uticaja državnih institucija na rad medija kroz različite vrste budžetskih davanja i problem RTS-a, koji umesto uloge javnog servisa ima ulogu servisa političkih stranaka. Na ovaj prigovor Saveta za borbu protiv korupcije nije bilo adekvatnog odgovora.
Sada da prevedemo sve to u ono što danas preživljavamo od strane Stranke slobode i pravde i onoga ko praktično i dalje diriguje jednim određenim delom medijskog prostora, da kada god zagrebete na ovaj način po onome što je Dragan Đilas uradio, a ovo je samo vrh ledenog brega, vi dođete do Gojka Đilasa, do 28, pa onda malo još zagrebete, pa do 35 stanova, pa do hektara i bukvalno hektara njihovog poslovnog prostora koji su zahvaljujući finansijskim malverzacijama, odnosno prebacivanju praktično vlasničkih uloga iz firme u firmu ova dva tajkunska brata uspevala da praktično održavaju sve do danas, a da se ni jedna institucija u državi ne zainteresuje na koji način su došli do imovine da opravdaju deo, apsolutno jedan ar samo svog poslovnog prostora. Do danas niko.
Sasvim je sigurno da kada zagrebete po ovoj površini Dragan Đilas postaje vrlo osetljiv i meni je to najveći alarm i pokazatelj toga da zapravo i te kako državni organi imaju sa čime da se ovde pozabave. Upravo tada Dragan Đilas počinje da napada novinare, da preti novinarima. Imali ste priliku da vidite i pre neki dan da je direktno pretio svakom ko je izgovorio ime Dragana Đilasa ili Gojka Đilasa, pa sve do novinarke koja je to kao svoj deo posla odradila u dnevniku, Bojani Ordinačev direktno, pa tek onda, naravno, do onih koji su odgovorni za određene medije. Pretpostavljam da se sa takvim ljudima teško jedna politička kukavica obračunava, da je najlakše da to uradi sa novinarima, pogotovo ako je novinar žena.
Onda tu imamo apsolutno možda i lepo polje delovanja i za nekog psihologa ili psihijatra koji će nam objasniti apsolutno na koji način Dragan Đilas razmišlja, jer normalnom čovek ne može biti jasno i ne može biti ni pravo zašto i na koji način je Dragan Đilas uspeo da sve ove silne milione pretoči u lokale i verovatno prebaci, sad to ne mogu da tvrdim, ali pretpostavljam da ne možete 619 miliona da strpate u džepove, ali da preko određenih finansijskih rajeva koji postoje svoj novac dobro skladišti i nastavi da vodi politiku u Srbiji kao da svega toga nema i da krećemo od stanovišta da je Dragan Đilas ubog i pošten i da se na taj način prema njemu i ophodimo.
Pa, nećemo se ophoditi tako, znamo da je reč o osvedočenom lopovu, znamo da je reč o jednom tranzicionom ili tranzicijskom, kako god hoćete, a znate na šta mislim i na koji period se odnosi, banditu. Taj bandit jednog dana ima da odgovara pred organima koje vi zastupate i pred organima i zakonima Republike Srbije. Hvala vam.