Zahvaljujem.
Tri odgovora, dva direktno iz nadležnosti ministarstva i vezana za buduće ocene izveštaja Evropske komisije, jedno iz sopstvenog iskustva. Smatram da neću prekoračiti nadležnosti, ako progovorim koju o procesu donošenja Ustava.
Spomenuli ste ratne zločine, atmosferu oko ratnih zločina, ponašanje institucija, institucionalnu diskriminaciju, medijsku atmosferu i ponašanje društvene sredine, okoline prema izvršiocima ratnih zločina, kao i nerešene ratne zločine, otmica i nestalih lica. Ja sam i kolegi Enisu Imamoviću, pa sada i vama ponavljam otvoren poziv da se obratite Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog sa predlogom društvenog dijaloga koji bi tekao po vašem dnevnom redu, sa ljudima koje vi hoćete da pozovete, da razgovaramo o tome, sa preporukama, zaključcima koje očekujete od dijaloga, ali da razgovaramo zaista detaljno o temi, a kada su u pitanju ratni zločini koji su se dogodili u nedavnoj prošlosti na teritoriji Srbije i na teritoriji cele bivše SFRJ.
Imala bih zadovoljstvo da takav jedan dugogodišnji dijalog, ishodom i zahtevom za Zakon o civilnim žrtvama rata, ali to su samo moje pretpostavke o tome koliko ćemo zajedno uložiti napora da takvog dijaloga o ratnim zločinima, o jednoj teškoj temi za svako društvo bude.
Druga tema za koju sam odgovorna su opaske koje ste uglavnom citirali. Savet Evrope, Komitet ministara i pojedina tela Saveta Evrope čije smo preporuke dužni da primenjujemo, kao i preporuke iz Izveštaja Evropske komisije, a tiču se i Okvirne konvencije o pravima manjina, kao i izmereno stanje za položaj nacionalnih manjina u koji se mora ulagati, počevši od finansija preko reprezentativnosti, jezika, udžbenika, kulture, informativnog prostora na javnim servisima.Tu ću podeliti sa vama predlog, opasku, komentar, kako hoćete, koji je vezan sa prvom temom, sa vašim pogledom, što se mene tiče ispravnim, da su ratni zločini teme za svako društvo, pa i za naše društvo, a to je zašto je položaj nacionalnih manjina u Vojvodini bolje primenjen u zakonu, bolji u celini?
Znate, mi razgovaramo o ratnim zločinima koji su u Vojvodini počinjeni za vreme Drugog svetskog rata 1940, 1941, 1943, pa 1945. godine, nakon oslobođenja i sloma fašizma. Mi smo zajedno obišli spomenike na kojima su i žrtve i zločinci i mi smo zajedno sa svim drugim žrtvama i sa svim konfesijama na manifestacijama koje se januara meseca održavaju u Novom Sadu, sećajući se Racije kao jednog ratnog zločina najgore vrste. Istovremeno smo u školama učili o poslaniku Bajči Žilinskom koji je u mađarskom parlamentu za vreme održavanja Racije zakazao Odbor za spoljne poslove, napisao deklaraciju, tražio da se zaustavi ubijanje ljudi na ulicama - Srba, Roma, Jevreja, svih onih koje je tadašnja okupaciona vojska smatrala podobnim za likvidaciju.
Mi o tome razgovaramo. Ako hoćemo da svugde bude primene Zakona o nacionalnim manjinama, kao što je to u Vojvodini, kao što je pomenuto u izveštajima Saveta Evrope, onda imamo svi zajedno pred sobom gotov recept. Razgovara se, ima se dijalog, ne u želji da se pobedi jedno nad drugim, nego da se pobedi zajedno ono što je teško i što je zlo iz zajedničke prošlosti.
Niko ne kaže da je taj proces lak. Ja vam tvrdim da je zato ocena u Izveštaju Evropske komisije da je stanje primena Zakona o nacionalnim manjinama u Vojvodini bolje nego na celoj teritoriji Srbije i nema, kako da vam kažem, boljeg motiva, što se mene tiče, nego da napravimo Vojvodinu od cele Srbije. Znam šta će neki misliti o ovoj rečenici, ali govorim o duhu kojim ljudi žive zajedno i koji ostaju u svojim stavovima, jedni sa drugima razgovaraju o problemu.
Taj put će biti onoliko dug koliko ljudi neće da odustane od toga da pobede onog drugog, a da pristanu na to da zajedno pobede zlo iz prošlosti koje su podelili.
I poslednja, kažem, na ivici nadležnosti, tema je kako će Srbija menjati Ustav i da li će Srbija menjati Usta zato što to traži EU. Kažem na ivici nadležnosti, ali s obzirom da sam se bavila temom Ustavu i s obzirom da ću se baviti budućeg Ustava sa gledišta i kriterijuma ljudskih prava, jer se dostignuta prava ne mogu smanjivati, podeliću sa vama samo tri činjenice koje možete proveriti.
Za promenu Ustava, kako je zamišljeno, ovu Narodnu skupštinu, vas prvenstveno čeka ozbiljan posao definisanja procedura, postupaka i protokola, pošto u postojećim skupštinskim dokumentima, uključujući i Poslovnik, to je mnogo više za tumačenje nego što je za direktnu primenu.
Volela bih da taj posao bude između Vlade i Skupštine, ne na uštrb ovlašćenja Skupštine. Vlada ne sme da se meša u sadržaj budućeg Ustava, niti u postupke, niti u protokole. To je isključiva nadležnost Narodne skupštine. Ne govorim zbog toga nego zbog vašeg potpuno ispravnog stava da građani Srbije treba da odlučuju o tome, a da bi građani Srbije učestvovali treba vam resurs Vlade, kao izvršne vlasti, i resurs Skupštine, kao nekog ko može da okuplja građane, jer se tu slažemo da građani treba da znaju šta je srž budućeg teksta Ustava koji želimo da imamo, čijoj volji primene se radujemo, s tim da napravi razvoj u Srbiji.
Na kraju, ja bih stvarno bila beskrajno zadovoljna da se, ne samo vi i civilno društvo koje se bavi i pravima manjina, odvojeno od nacionalnih saveta, bavi temama ratnih zločina, obratite ministarstvu i da razgovaramo i da se dogovorimo o tome da to bude jedan trajan dijalog posebne vrste, nezavistan od toga u kakvom će dijalogu biti narodni poslanici i Narodna skupština, jer mislim da je to jedini način da zajedno izmerimo gde je sve Srbija promenjena na bolje u jednoj godini, gledajući izveštaj Evropske komisije, ili za pet godina ili za 10 godina.
Sva druga politička retorika, kreativno tumačenja činjenica, sve ono što radimo mi političari u skupštinama, u vladama, to je sve legitimno i legalno dokle god ne prelazimo granicu kojom se ugrožavaju činjenice koje smo zajedno izmerili i dogovore koje smo u dijalogu zajedno napravili. To je recept kako rade uspešna društva u EU. Ja ne vidim razlog zašto tako da ne bude sa vama, gospodine Kamberi, sa mnom u Srbiji, sa drugima koji hoće da učestvuju u procesu.